НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА: НАЈБОЉЕ ЧУВАНА ТАЈНА ВАТИКАНА

Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ | 11.07.2011 | 23:58 Коментара: 1

Почетком јуна 2011. римски папа Бенедикт Шеснаести посетио је Хрватску, дајући подршку њеном путу ка Европској унији и позивајући је да и даље остане верна Ватикану, борећи се за хришћанске вредности. Одушевљено дочекан од преко 3оо ооо Хрвата, папа није пропустио да успут помене квислиншку творевину, Независну Државу Хрватску, као инструментализовану од фашизма и нацизма (ниједном не помињући 7ооооо жртава усташког концлогора Јасеновац, које су страдале зато што су биле Срби, Јевреји и Роми, као ни улогу преко 1ооо римокатоличких жупника, фратара и часних сестара, који не само да су подржавали Павелића и његове монструме, него су и активно учествовали у покољима недужних људи ,као „заклете усташе".) Млако се ограђујући од НДХ, папа је величао загребачког надбискупа Алојзија Степинца, кога је његов преходник, папа Иван Павао Други, 1998. прогласио „блаженим", и који је, по Бенедикту Шеснаестом, наводно био жртва двају тоталитаризама – нацизма и комунизма. Рацингер је, још као кардинал, 15. фебруара 1998., у хрватском (негда илирском) ватиканском Заводу Светог Јеронима одржао беседу у част Степинчеву. (То је онај завод у коме је монсињор Мађарец 1941. године одушевљено дочекао Анту Павелића, а монсињор Ратко Перић, садашњи бискуп, 1991. године Фрању Туђмана.) Рацингер је тада истакао да је Степинац био један „Божији Хрват", каквог је Данте опевао у „Рају" своје „Божанствене комедије". Степинац је, по Рацингеру, био жива слика „трпећег Криста", који је на крају понео његову трнову круну и муке. Супростављајући се тоталитаризмима, кардинал DIXIT, Степинац је у доба нацизма, био „бранитељ жидова, православаца и свих прогоњених, затим је, у времену комунизма, постао одвјетник својих вјерника, својих свећеника прогоњених и убијаних". У својој беседи, као ученик германске школе србофобије, Рацингер је истакао да је Степинац постао надбискуп Хрватске 1936. године, када је римокатолицима било тешко, јер су трпели Југославију „коју су савезници након Првог светског рата створили од супротних елемената и са снажним протукатоличким набојем". Пред долазак у независну ЕУ Хрватску, ове, 2о11, папа је о Степинцу опет фабулирао као о борцу против усташког режима и бранитељу Срба, Јевреја и Рома, као и великом хуманисти. Назвао је великим пастиром и хришћанином онога кога италијански научник Марко Аурелио Ривели зове „надбискупом геноцида".                            А колико је Степинац заиста био против усташког режима, кога се Рацингер јавно одриче, довољно је писано. Додуше, надбискуп загребачки је у неким својим прповедима у доба рата устајао против расизма и насиља, али га то није спречавало да буде војни викар усташке војске, члан НДХ Сабора, носилац усташких одликовања и, наравно, координатор прекрштавања Срба у Павелићевој монструм-држави. Да и не говоримо да је ватрено бранио НДХ у Ватикану, који је, преко Владе Краљевине Југославије, био одлично обавештен о злочинима хрватске CivitasDei. Године 1943, Степинац је папи Пију Дванаестом поднео Меморандум у коме, између осталог, пише о вековној верности Хрвата папи, и упозорава га шта би се десило ако би НДХ пропала:"/.../ Њезином пропашћу или фаталним смањењем – тисуће најбољих хрватских вјерника и свећеника жртвовало би драговољно и радо своје животе да запријече ту могућност. Не би било уништено само оних cca24оооо прелазника са српског православља, него и читаво католичко пучанство толиких територија са својим црквама и својим самостанима/.../ Напредак католицизма је најуже повезан са напретком Хрватске Државе, његов опстанак уз њен опстанак, њезин спас-његов спас". А 10. јуна 1943. усташки изасланик у Риму, Лобковиц, јавља да је Степинац много учинио за НДХ пред Куријом:"/.../ Надбискуп је врло позитивно извијестио о Хрватској. Нагласио је, да је неке ствари с којима се он иначе никако не слаже – прешутио, само да створи о Хрватској ШТО БОЉИ ДОЈАМ/.../ Много је у Ватикану изтицао наше законе за злочин побачаја, који су закони у Ватикану врло добро примљени /.../ Надбискуп је на темељу тих закона ОПРАВДАО ДЈЕЛОМИЧНО И ПОСТУПАК ПРОТИВ ЖИДОВА (толико о Степинчевом заступању Јевреја, нап. В. Д.), који су код нас били највећи поборници и најчешћи извршитељи злочина овакве врсти". (Степинац је бранио усташке законе против побачаја у доба док су усташе вадиле нерођену србску децу из утроба мајки, и на каме их набијали; оваква хипокризија је метастаза оног лицемерја због кога је Достојевски тврдио да је папизам гори од атеизма, јер проповеда изопачени Христов лик.) А званични усташки лист, „Хрватски народ", 27. јула 1944. године пренео је поруку Степинца да је „непоколебљиви оптимист" о будућности Хрвата. Новине су хвалиле Степинца због улоге коју је имао у Ватикану, бранећи НДХ. После рата, Степинац је на Каптолу скривао како усташке злочинце, тако и њихову архиву, али и злато опљачкано од жртава, које је, једним значајним својим делом, завршило у ватиканским трезорима.                                           Какав је Степинац био „бранитељ" Срба, посведочио је и његов секретар, монсињор Стјепан Лацковић, који се вратио у Хрватску после 45 година емиграције (и дао интервју „Азур журналу" број 9, за јануар 1991. године), који је водио спискове прекрштених Срба:"/.../ Многи православаци који су овдје живјели стољећима исто су тако поздравили ту прилику да могу сада с Хрватима католицима бити у једној вјерској заједници/.../ Политичка власт (усташе, нап. В.Д.) је мислила да ће ријешити питање и нашег суживота и заједништва./.../ Сви морамо доћи у једну заједницу дјеце људске, а то није никаква политичка установа, већ католичка црква/.../" Дакле, Лацковић ни једном једином речју није изразио жаљење што су Степинац и он сам учествовали у НАСИЛНОМ КАТОЛИЧЕЊУ СРБА, него је тврдио да је Павелић тиме хтео да дође до „срећнијег суживота" на простору НДХ... Толико о Степинцу, кога папа Бенедикт представља као „хуманисту" и заштитника Срба, Јевреја и Рома... УСТАШТВО: БОРБЕНИ РИМОКАТОЛИЦИЗАМ Папа Рацингер се, у својим изјавама, ограђивао од усташа (тобожњих су инструментализовали зли фашисти и нацисти), па је, као што смо видели, и Степинца прогласио борцем против усташтва. Но, наравно, то је само маскирање праве истине. У својој програмској књизи, „Страхоте заблуда" (поглавников „Мајн кампф" ), године 1937., Павелић је истакао да Хрвати не могу живети у Југославији која тежи да се „преокрене тисућгодишња оријентација хрватских католика и да се прекину прадавне везе Хрвата са Светом Столицом". Павелић је озаконио све оно за шта се у данашњој Хрватској заложио и папа – католички култ породице, забрану побачаја, „кршћанске вредноте". Али, те „вредноте" важиле су само за римокатолике. Павелић је православне Србе у Хрватској сматрао за страно, антикатоличко тело, које треба уклонити из народног организма. НДХ је доживљавао као предстражу римокатоличке Европе, која брани исту од „варварског Бизанта", то јест Балкана. Пре но што је стигао у Загреб, папа Бенедикт се сећао хрватских кардинала Шечера, Кухарића и Бозанића, који су му стално говорили да Хрватска није Балкан, него Средња Европа. И усташе су Хрватску издвајали из области Балкана: у интервјуу шпанском фашистичком листу „Arriba" датом 26. маја 1943, Павелић каже: "Балкански је дух имао експанзивну моћ која је успјела да продре до границе Беча. Аустро-Угарска је имала снаге да гони тај дух ка Југоистоку, гдје више није представљао никакву опасност. Дужност је Хрватске да настави са овим притиском на балканске обичаје док их не сведе у њихове праве границе". А усташки идеолог, свећеник др Иво Губерина, усред рата понавља поглавникове идеје: "Уништен је бизантско-православни притисак на Хрватску и створена је могућност да Хрватска заигра улогу предзиђа Еуропе. НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА ЈЕ ЈЕДИНА ДРЖАВА СА КАТОЛИЧКОМ ВЕЋИНОМ НА БАЛКАНУ. ЈЕДИНА ВРАТА КАТОЛИЦИЗМА НА БАЛКАНУ. Не само то. НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА ЈЕ ДАНАС НАЈЈАЧИ БЕДЕМ СРЕДЊЕ ЕУРОПЕ". А ово се све уклапало у стару ватиканску представу о Србима као „реметилачком фактору". Сетимо се да је аустроугарском посланику у Ватикану, грофу Морицу Палфију, кардинал Мери дел Вала, секретар најмање државе на свету, 1914. благословио рат против Србије, следећим речима: "Папа и Курија виде у Србији разорну болест, која помало нагриза монархију и која ће је временоим расточити/.../ Његова Светост је у више махова изразила своје жаљење, што је Аустро-Угарска у више махова пропустила да казни свог опасног дунавског суседа."                Павелић је био више него одани римокатолик. Његова ћерка, Мирјана Павелић-Пшеничник, , у интервјуу „Глобусу" (17. мај 1991.) каже: "Тата је био католик и ми смо имали свог капелана који је недјељом долазио код нас. Чак смо саградили и капелицу за њега. Сваке недјеље смо слушали мису, а тата је чак и министрирао, јер је то као млади дечко научио. Министрирао је код исусоваца у Травнику". Да, то је исти онај Павелић коме су, како сведочи Курцио Малапарте, усташе слале, на поклон, котарицу пуну очију покланих Срба…                                                                                                                                                                            ХРВАТСКИ РИМОКАТОЛИЦИ СЕ НЕ ОДРИЧУ УСТАШТВА Иако се, зарад ЕУ вредности, званичници Хрватске формално одричу усташтва, римокатолички живаљ и његово свештенство остају најдубљим симпатијама везани за период НДХ. О томе говори популарност певача Марка Перковића Томпсона, кога је садашњи папа примао у аудијенцију, и који је ове године, скупа с другим хрватским певачима, дочекивао папу песмом о породичним вредностима. Томпсон у својим сонговима велича усташке кољаче попут Јуре Францетића и Макса Лубурића, као и самог Анту Павелића. Управо римокатолички свештеници правдају Томпсона као оданог „домољуба". У новинама „Вјесник", свештеник Павле Приморац је истакао да неки критичари мрзе Томпсона само зато „што им је свака идеја националнога и вјерског опредјељења мрска", да би фра Мартин Планинић у „Фокусу", марта 2006, устврдио да му је омиљена песма „Кроз Имотски камиони журе, возе бојну Францетића Јуре" (иначе, злогласног команданта усташке „Црне легије".) Оправдања НДХ и њене идеологије може се, међу римокатоличким клером, наћи у изобиљу. Тако је дон Лука Вучо, у „Новом листу", маја 2003, тумачио популарност усташког поздрава „За дом спремни" на следећи начин: "Узвик „За дом спремни" није код народа пристајање уз усташтво, већ жеља за самосталношћу од Срба која је постојала, нажалост, само за усташа". Дон Анто Баковић је у листу „Народ", августа 2оо3, изјавио:"У Независној Држави Хрватској се пробудио геније хрватског народа, у којој је хрватски народ коначно добио своју слободу, своју хрватску државу, а све је то трајало сасвим кратко, очајно кратко..."Говорећи о крволоку Анти Павелићу, на миси задушници у задарској цркви Ивана Крститеља у јануару 2оо5, фра Вјекослав Ласић је истакао: "Поглавник је за живота учинио много добрих дјела, а једно од највећих је обнова НДХ. То ускрснуће су Хрвати, скупа са својим мучеником, блаженим Алојзијем Степинцем, доживјели као остварење највишег сна... Поглавник је био добар човјек и бранитељ Хрватске, вођа земље чије засаде леже у данашњој Хрватској". Патер Владимир Хорват, на Радио Марији у јулу 2оо5, пориче да је Јасеновац био логор смрти и ужаса (за кога Јевреји који су преживели тврде да је, по монструозности с којом су невини убијани, био страшнији од индустријске смрти Аушвица), и каже да ту људе „нису доводили да их убијају, него да раде". Једном речју, НДХ се међу римокатоличким свештенством доживљава као држава своја, у којој су брањене вредности римокатолицизма. Зато није нимало случајно да се папа Бенедикт Шеснаести никад неће поклонити жртвама у Јасеновцу, нити ће бити спреман да се каје због недела усташких клерофашиста. НДХ је ипак била римокатоличка CIVITAS DEI, остварење средњевековних идеала крсташких ратова у двадесетом веку. Док се боримо против ревизије исхода Другог светског рата и свих лажи које би да рехабилитују нацизам (у име наводног антикомунизма, а у ствари русофобије и србофобије), и то треба имати у виду.

http://srb.fondsk.ru/news/2011/07/11/nezavisna-drzhava-hrvatska-taina-vatikana.html

Ustasha Victim Gold and the EU/Vatican Monetary Agreement

BRIMSTONE& CO.

JONATHAN LEVY

ATTORNEY & SOLICITOR

| 629 K STREEY N\lv SUrrE 3('0

WASHINGTON DC 2()006 USA

T ELIF ax | -202-9 | a-24oe

htly 2,2011

Autorita di Informazione Finanziaria (AIF)

CardinaAl ttilio Nicora,P resident

Palazzo San Carlo

Rome

VATICAN CITY

Ustasha Victim Gold and the EU/Vatican Monetary Agreement

Your Eminence:

We havep reviouslyc orrespondeda boutt his matteri n detail with the

European Commission and European Central Bank. We were then referred to the nascent AIF by the European Commission Directorate General for Economica ndF inanciaAl ffair on January5 , 2011.W e havew aiteds everal months for the AIF to become fully active and staffed under its enabling statutesb eforec ontactingy ou abouta matteri nvolving certaina ccountsat the IOR (Istituto per le Opere di Religione) tlrat have been used to launder and retain World War II era victim assetsfr orn former Yugoslavi4 the so called Ustasha Treasury. Our clients include Holocaust survivors worldwide and organizationsin Serbiaa nd the United States.V estigeso fthe assets, including moveable and immoveable property or profits there from are still on deposita t theI OR.

This requestf or an investigationa nd inquiry dealsw ith the unresolvedis sue ofthb "Ustasha Treasury" and the missing gold and other valuables from former Yugoslaviaf irst documentedb y the 1998U nited StatesS tate DeparbnentE izenstat/SlanyR eport entitled ConcernsA bout the Fateo fthe Wartime Ustasha Treasury which concluded tbat there was evidence pointing to Vaticani nvolvementi n launderingc oncentrationc ampg old and loot after the Second World War.

This gold bullion, silver, and other valuables are victim property looted from Serbs,R oma,a ndJ ewsb y the unrecognizedC roatianU stashar egimew hich hasn everb eena ccountedfo r by the Vaticand espiten umerousd emands including our own lawsuit in the United States against tle Vatican Bank (Institute for Religious Works). The victims we represenst ufferedl osseso family propertyt o the Usasha including gold, silver, banknotesa ndjewelry which was looted by the Ustasha and eventually deposited at the Holy See's Vatican Bank in 1944-1946a nd haveb eenu naccountedfo r since.

For example:

Nadezda Bates was bom in Bihac, Bosnia, Kingdom of Yugoslavia in 1923 Plaintiffs father,J ankoB at€s,w as a wealthy Serbb usinessmanin Bihac and owneda n establishmennt amedK afanaB eograd. The Batesf arnily omed numerouso ther propertiest hrougho ut the region and had accumulateda great deal of wealth including an opulently funished home and jewelry including one dozenh andm adeb raceletso f 18 carat gold with sapphires and diamondsa nd threen ecklacesm adei n the samef ashionw ith dark sapphires, twenty rings made of l8 carat gold, hmdreds of gold ducats, and many items oflesser value. They also possesseda quantityo fcash and a large stock of food and drink used in their trade. On June 23, 1941 agents ofthe Ustasha Regimee nteredi nto Bihac and arrestedt he Serba nd Jewishi nhabitants. Plaintiff witnessedt he well organizedp illaging and plunderingo f the Bates family property and Jewishp ropertiesi n the neighborhoodb y the Ustasha Regime's agents. Teams of special soldiers with trucks conducted the looting operation in a thorough manner. The Ustasha soldiers herded the Serbs and Jews into the changing rooms at the Bihac sports grounds, where they were thoroughlys earchedre lievedo fany concealedv aluables. Plaintiff and her family was transportedto Kmjeusab y the Ustashaw hereh er father

and brother were murdered by Ustasha armed forces under the command of the Ustasha Governor of Bihac, Ljubomir Kvatemik.

Dr. Milan Bates is a r€sident of the United Kingdom and is legal

repr6sentativeto thesec laims on behalf of the Batesf amily and demandsa naccounting oftheir share of gold in the Ustasha Treasury estimated to worth 40 ouncesa ndt le familyj ewelry worth in excess of $100,000.

Mileva Reljanovic (Vujcic) was born in 1930 in Vojskova, Bosnia, Kingdom of Yugoslavia and currently resides in Sweden. In 1942 the Ustasha Regime's agents forcibty removed all Serbs ftom Vojskova in order to "colonize" the region. The village store and its contents owtred by plaintif Fs family was seized and the Serb residents of the town terrorized by rampaging Ustasha armed forces who killed and raped indiscriminately among the Serbs. The store and its contents were converted to cash by the Ustasha Regime's Ministry ofColonization and the proceeds added to the Ustasha Treasury. Plaintiff and her family members were sent to Jasenovac concentrationc ampw hereh er father and someo fher siblings died. Upon enteringJ asenovact,h e Ustasha Regimea gentsc onfiscatedt hej ewelry the family had concealedo n their persons. Ms. Reljanovic, a Swedish citizen also request s an accountrng.

The organizationst,h e IndependenCt ormcil of SerbianR oma,R epublik

SrpskaK rajina in Exile, The JasenovacM emorial Centera nd Jasenovac

ResearchIn stitute alsor equesta n accountingo n behalfoftheir members

some of who were victims or legal heirs of victims of the Ustasha.

This gold and other raluables are in Vatican Bank custody and were looted by the IndependenStt ateo f Croatiab etween1 941-194a5s p arto fthe Ustasha genocidal campaign against Serbs, Jews, and Roma in which an estimated5 00,000s o called undesirablesm, ainly Serbsa nd Rom 4 were liquidated.T he gold and looted assetsw as depositeda t tle Vatican Bank in 1946 according to contemporaneoudso cumentsa uthored by Allied investigatorsa nd buttressedb y the sworn testimonyo f former US Special Agent William Gowenw ho while stationedi n Rome investigated and interviewed the Ustashai nvolved in the tr-ansfe or flot to the Vatican in 1946 and 1947 .

I must also add the losses of our Roma clients are extremely well

documentedth rought he efforts ofthe IndependenCt ouncil of Serbian

Roma.R omaa ssetsw ere often in gold and silver coin and were confiscated by the Ustasha and became part ofthe Ustasha Treasury.

This victim gold has been the subject ofa decade long lawsuit in the United States 1999 to 2010 against the Vatican Bank (Institute for Religious Works) andw hich is still pendinga s to The FranciscanO rder.' The lawsuit however was dismissedw ithout prejudicei n regardst o the IOR and OFM, it was I Alperin v. Vaticln BqnLa nd OFM, United StatesD istrict Court for the Northem District of Califomia. D.C. No. CV-99-0494I-MMC. Maxine M. ChesneyD, istrict Judge, Presidine. dismissed not on the merits, but on grounds of lack of subject matter jurisdiction due to Vatican sovereign organ immunity from legal process in the United States.T hatjudgrnentw as appealeda nd is now final by order of the United StatesN inth Circuit Court of Appealsa s of March 2011. We are now free to bring this matter directly to the Vatican as has been suggested repeatedlyin the pastb y the IOR's attomey,M r. Lena. We haven ot dones o previouslyb ecauseth e AII was not yet in existencea nd no appropriate authority existed over the IOR or its account holders. As the appeal is now terminated, we bring this mafter to you in a timely fashion. In surn,w e are requestingth e Comrnissiono pena n inquiry and accounting into these well founded allegations ofrnoney laundering and retention of Holocaustv ictim assetsb y financial organsa ssociatedw ith or which are agencieosf the VaticanC ity State.

We stand ready to submit electronically or by post a large volume of

information including testimonya nd documentationto supportt hese

allegationsa ndt o cooperatee ntirely. The legal representativeos f the OFM andI OR area lsoi n possessioonf volumeso flegal docurnentfsr om the U S Courtsa ndt heir own internal investigationsw hich haven ot beenr eleased. Despite being provided ample opportunity and forum, the OFM and IOR has repeatedly refused to answer this allegation by Holocaust victims by citing sovereign and jurisdictional immunity from inquiry instead. However, we assert through the Vatican Monetary Agreernent with the EU, the time has finally anived for closure in this long unresolved matter ofHolocaust asset launderingb y the Vatican undert he auspiceso fthe EuropeanC ommission and European Cenhal Bank.

IOR accountsa nd/ort heir successoar ccountst hat are or were associated with these names are identified as being under suspicion ofretaining Holocausat ssets:

Ante Bonifacic

Order of Friars Minor

Croatian Almanac

CroatianC atholic MessengeNr ewspaper

CroatianC ustodyo fthe Holy Familyo fChicago

Croatian Historical Society

Croatian Liberation Movement

CroatianP ublishingH ouseC roatia

DanicaN ewspape(ro f Chicago)

Fr. KrunoslavD raganovic

Fr. Dominik Mandic, OFM

FranciscaPn rintery( of Chicago)

SreckoP senicnik

TheC roatianC onfraternityo f SanG irolamo

TheR omanC atholicD ioceseo f Zageb

Thank you for your cooperationin this end eavoar ndw it hall duer especwt e request that members of the FIA who area ssociatewd ith IOR or OFM recuseth emselvefsro mt his mattero wingt o the appearancoef a conflict of interestg ivent he prohactedli tigationt hatp recededth is request.

Finally,w e will requesat n acknowledgemebnyt fax +l -202-318-240o6r

email: jonlevy@hargray.cormeg ardingy ourr eoeipto fthis letter.

Sincerely,

r. JonathanL ely,

Attomey and Solicitor

 

Саопштење Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу

http://borbazaveru.info/content/view/3627/1/

Саопштење Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу

Monday, 23 May 2011

САОПШТЕЊЕ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ О БРОЈУ УБИЈЕНЕ ДЕЦЕ У

ЈАСЕНОВАЧКОМ СИСТЕМУ ХРВАТСКИХ КОНЦЕНТРАЦИОНИХ ЛОГОРА

ЗА ИСТРЕБЉЕЊЕ СРБА, ЈЕВРЕЈА И РОМА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ

Проучавајући документа, сведочења, изјаве преживелих жртава,
судско-медицинских и судско-антрополошких ископавања, објављених
података, као и свих других доступних извора, Међународна комисија за
истину о Јасеновцу је донела закључак да су Хрвати и Муслимани у
Независној држави Хрватској истребили после жестоког мучења, лишавања
хране и воде, излагања хладноћи и мразу, излагању паразитима и
инфекцијама, побили преко 110000 српске, јеврејске и ромске деце, млађе
од 14 година. Хрватска је била једина земља на свету која је имала
концентрационе логоре за истребљење мале деце. Нерођена деца, извађена
из распорених трбуха трудних жена, нису укључена у наведени број
жртава... Имена, порекло и старост су утврђени за више од 33 000 деце,
што је приближно једна трећина уморене деце.

Римокатолички свештеници, (углавном Фрањевачког реда) и часне сестре,
представљали су најгрозније убице, мучитеље и силеџије који су мучили и
убијали православну српску, јеврејску и ромску децу. Према законодавству
које је донела Независна држава Хрватска, пљачакање, силовање, мучење и
убијање Срба, Јевреја и Рома, нису предствљали кривично дело.

Римокатолички свештеници и бискупи су насилно покрштавали децу и
преводили их у католичку веру. Многи сведоци, међу којима је било и
римокатоличких свештеника, су потврдили да је Римокатолички надбискуп
Загреба, иначе ратни злочинац, Алојзије Степинац, лично насилно
покрштавао децу жртве. Римокатолички свештеници су силовали мале
девојчице, а неки од њих су ове злочине записивали у своје дневнике,
који су заплењени после II светског рата. Најпознатији римокатолички
свештеник је био Фра Вјекослав Мајсторовић – Филиповић из католичког
самостана Петричевац у Бања Луци, који је клао, мучио и касапио малу
децу. И пио крв из рана на њиховом врату. После свршетка II светског
рата он је признао да је вршио ове злочине, био је осуђен и погубљен.
Други католички свештеници су одсецали три прста десне руке, тако да
више никада не могу да се крсте на православни начин.

Већину српске, јеврејске и ромске деце су мучили и убијали обични
грађани Хрвати и Муслимани (сељаци, занатлије, радници, интелектуалци и
неки учитељи и наставници) захваљујући званичној политици државе
Хрватске, као и неких ултранационалистичких организација, какве су биле
усташе, крижари, домобрани и други.

Права истина о овом геноциду извршеном над Србима, Јеврејима и Ромима у
Независној држави Хрватској, као ни сви злочини против хуманости, никада
до сада није била описана и исказана на званичном месту.

Бања Лука, 23.05.2011. године

Међународна Комисија за утврђивање истине о Јасеновцу

__._,_.___

Hrvatska da prizna ustaške zločine

Hrvatska da prizna ustaške zločine

G. V. | 25. maj 2011. 21:04 | Komentara: 1

U Banjaluci usvojena Deklaracija o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima na međunarodnoj konferenciji o Jasenovcu

Spomenik jasenovačkim žrtvama

Hrvatska treba da prihvati istorijsku odgovornost za genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima koji je u Drugom svetskom ratu počinila Nezavisna Država Hrvatska, navodi se u Deklaraciji usvojenoj u sredu u Banjaluci na Petoj međunarodnoj konferenciji o Jasenovcu.

Deklaracijom se zahteva da se u Hrvatskoj, BiH (Republici Srpskoj) i Srbiji, odredi isti dan kao znak sećanja na žrtve genocida u NDH, i da sadašnje hrvatske vlasti utvrde i u razumnom roku isplate pravednu odštetu žrtvama i njihovim potomcima. Učesnici su zatražili i da se u celini sačuva i održava kao spomenik jasenovački kompleks koncentracionih logora, te da se provede program zaštite i uređenja Spomen-područja Donja Gradina.

Učesnici Pete međunarodne konferencije o Jasenovcu posetili su u sredu posle podne i spomen-područja Donja Gradina i Jasenovac. Zaključak konferencije je da su zločini ustaša smišljen i planiran genocid, onako kako je definisano Konvencijom UN o sprečavanju i kažnjavanju genocida iz 1948. godine. Prilikom provođenja ovog genocida samo u jasenovačkom sistemu hrvatskih koncentracionih logora je mučeno, pljačkano, silovano i potom ubijeno 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:331923-Hrvatska-da-prizna-ustaske-zlocine

Србољуб Живановић: У Јасеновцу страдало 110.000 жена и дјеце

Србољуб Живановић: У Јасеновцу страдало 110.000 жена и дјеце

Datum: 22.05.2011 21:00
Autor: Свјетлана Тадић

Геноцид над Србима је почео пре 1941. године и није завршен 1945. године, али до сада никада није донета декларација о страдању Срба због чега смо то ми одлучили урадити.

Изјавио је то у интервјуу за "Глас Српске" члан Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу Србољуб Живановић.

- У декларацији о геноциду над Србима у Другом свјетском рату, који је починила Независна Држава Хрватска, наћи ће се подаци да је у Јасеновцу страдало 110.000 жена и деце. Биће детаљно описано како су деца мучена, како су их бацали у ваздух па дочекивали на бајонете, везивали на груди мајки, а затим их убијали - истакао је Живановић.

* ГЛAС: Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу најавила је доношење декларације о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Другом свјетском рату који је починила Независна Држава Хрватска?

ЖИВAНОВИЋ:Геноцид над Србима је почео пре 1941. године и није завршен 1945. године. Геноцид је настављен и присилним пресељавањем становништва са ових простора у друге крајеве. За време бивше Југославије се није смело говорити о Јасеновцу и о страдању Срба, па смо имали нови геноцид за време последњег грађанског рата. Због свега тога Међународна комисија је сматрала да се мора донети декларација о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, јер су се десила грозна и масовна убијања. Декларација ће бити усвојена на петој Међународној конференцији о Јасеновцу у среду у Бањалуци.

* ГЛAС: Шта конкретно садржи декларација?

ЖИВAНОВИЋ: У декларацији ће се наћи подаци да је у Јасеновцу страдало 110.000 жена и деце. Независна Држава Хрватска је била једина земља на свету која је имала концентрациони логор за малу децу, који је био подељен на четири дела у којима су деца разврставана према годинама старости. Комисија је дошла до 75.000 имена и презимена деце, а колико их је заиста страдало у пећима и гробницама или бачено у Саву никада се тачно неће сазнати. Биће детаљно описано како су деца мучена, како су их бацали у ваздух па дочекивали на бајонете, везивали на груди мајки, а затим их убијали. Најгоре од свега је што су у томе учествовали католички свештеници, којих је, према америчким изворима, у НДХ било 1.400. Комисија је, међутим, дошла до 1.171 имена свештеника. Римокатоличка црква се никада није оградила од тих злочина.

* ГЛAС: Колико је декларација значајна за жртве на које се односи и за будуће писање историје?

ЖИВAНОВИЋ: До сада никада није донета ниједна декларација о страдању Срба. Она ће бити послата парламентима свих земаља у свијету и међународним организацијама. Колико ће нама требати времена да се пробијемо са декларацијом, не знам, али се надам да нећемо чекати 100 година. О свему томе не би требало говорити да и данас у Хрватској не постоји јака мржња према свакоме ко није католик, и да не желе да Хрватска буде очишћена од других народа. Декларацију доносимо због тога да нове генерације схвате какво је зло геноцид.

* ГЛAС: Већ дуго живите у Лондону и предајете на свјетским универзитетима. Како странци гледају на страдања која су се дешавала на Балкану?

ЖИВAНОВИЋ: Имао сам недавно предавање у једној мањој јеврејској заједници и сазнао сам да они никада нису чули за Јасеновац. Ми смо мала земља и мислимо да смо важни у свету, али нисмо и није никакво чудо што многи не знају шта се овде дешавало. Ретки појединци су заинтересовани да се баве Јасеновцем. Изненадило ме да у Русији има веома мало знања о Јасеновцу и мало докумената. Са друге стране, добро је да у свету има група која се бави Сребреницом и која покушава да докаже да Сребреница није била онаква каква се приказује у медијима. Постоје и амерички стручни часописи који нашим људима не долазе под руку, а у којима се говори истина о Сребреници.

Балкан

* ГЛAС: Има ли наде за дугорочни мир на Балкану у који стручњаци много сумњају?

ЖИВAНОВИЋ: Наде нема све док се не открије права истина о прошлости. Треба се открити шта се дешавало и ко је за то одговоран. Лидери могу да причају шта желе, али они немају право да опраштају у име жртава које леже у Доњој Градини и у Јасеновцу.

http://www.glassrpske.com/vijest/2/novosti/58147/cir/Srboljub-Zivanovic-U-Jasenovcu-stradalo-110000-zena-i-djece.html

The International Commission for the Truth on Jasenovac

The International Commission for the Truth on Jasenovac   Acting Coordinator: Aćić Saša Đure Daničića ½ Banja Luka 78 000 Republic of Srpska Bosnia & Herzegovina sasaa@komorars.ba   Dear Mr. Maher,   It is my pleasure to inform you that the next meeting of the International Commision for the truth on Jasenovac will be held on the 23rd May 2011 at Banja Luka. Will you please submit to me your proposal for the agenda or inform me about the items that should be discussed at the meeting. The Fifth International Conference on Jasenovac will be held at Banja Luka on the 24th and 25th May 2011. We are nowin the process of forming the Organising Commity for the meeting and you will get more information and all detailes as soon as we have them. You are getting this information well in advance so that you can prepare your paper and discussion. We intend to publish all papers before the Coference. Thank you very much for Your support. Yours sincerely, Sasa Acic, Coordinator Acting Coordinator:

 

ДОЊА ГРАДИНА-ПОМЕН ЈАСЕНОВАЧКИМ ЖРТВАМА

http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=39545


Доња Градина-положени вијенци на гробно поље "Тополе"

ДОЊА ГРАДИНА-ПОМЕН ЈАСЕНОВАЧКИМ ЖРТВАМА

Парастос за све невине жртве усташког концентрационог логора Јасеновац, који
подразумијева служење православне, јеврејске и ромске молитве, служен је данас у
Спомен-подручју Доња Градина на гробном пољу "Храстови", у присуству више од
хиљаду људи.
Инфо
12:18 | 01/05/2011

Православну молитву за покој душе невиним жртвама, уз саслужење више свештеника,
преводио је Његово преосвештенство владика бањалучки Јефрем, док је молитву на
јеврејском језику "Калиш" предводио рабин Исак Асијел, који је позвао на мир
међу свим народима свијета.
"Ово је мјесто је стравично и свједочи о времену када је чинити добро значило
бити осуђен на смрт. Позивам зато на мир међу нама, да се овакво зло више никада
и нигдје не понови", рекао је рабин.
Молитву на ромском језику говорио је члан Свјетског парламента Рома Драгољуб
Ацковић, који је позвао да из Спомен-подручја Доња Градина молитва оде у све
дијелове свијета гдје су страдали припадници ромског народа, гдје нису имали
прилику да се бране и гдје су страдали само зато што су Роми.
Полагањем вијенаца на гробном пољу "Тополе" у Спомен-подручју Доња Градина данас
су бројне домаће и међународне делегације одале почаст невиним жртвама
концентрационог логора Јасеновац, у оквиру обиљежавања Дана сјећања на жртве
усташког злочина - геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом
највећем стратишту Доњој Градини.
Вијенце су данас положили предсједник и потпредсједник Републике Српске Милорад
Додик и Емил Влајки, предсједник Народне скупштине Игор Радојичић, предсједник
Скупштине Србије Славица Ђукић-Дејановић, делегација Владе РС, коју су чинили
предсједник Александар Џомбић, министар рада и борачко-инвалидске заштите Петар
Ђокић, министар просвјете и културе Антон Касиповић, министар саобраћаја и веза
Недељко Чубриловић, министар управе и локалне самоуправе Лејла Решић, као и
делегација преживјелих јасеновачки логораша.
Почаст јасеновачким жртвама у Доњој Градини одао је и замјеник министра
иностраних послова Израела Даинел Ајалон, Амбасадор Руске Федерације у БиХ
Александар Боцан Харченко, делегација Парламентарне скупштине БиХ, изасланик
српског члана Предсједништва БиХ, изасланик Амбасаде Француске у БиХ, делегација
општине Козарска Дубица и Града Крагујевца.
Вијенце су заједнички положиле делегације израелског града Модине и Бањалуке,
представници СУБНОР-а РС, делегација Трећег пјешадијског пука Оружаних снага
БиХ, Срба са Космета, Удружења Рома РС, Српског народног вијећа из Хрватске,
Савеза логораша РС и заједнички делегација Борачке организације РС, Организације
заробљених и погинулих бораца и несталих цивила РС и Удружења ратних војних
инвалида РС.
Доња Градина представља највеће стратиште у систему концентрационих логора
"Јасеновац", који је формиран у августу 1941. године, непосредно након
проглашења Независне Државе Хрватске. Према неким процјенама, у Градини је
убијено и закопано више од 360 000 људи, претежно Срба.
Према истраживањима стручњака, у периоду између 1941. и 1945. године у систему
концентрационих логора "Јасеновац" убијено је око 800 000 дјеце, жена и стараца.
Међу страдалима је било највише Срба, Јевреја и Рома. Према начину убијања,
јасеновачки логор сматра се најмонструознијим стратиштем које је тада постојало
у свијету, а који је основала и њиме управљала НДХ
Ј.В.

Број жртава је познат!

http://borbazaveru.info/content/view/3554/1/

Саопштење Међународне комисије за истину о Јасеновцу

Monday, 18 April 2011

СЕЋАЊЕ НА ЖРТВЕ ЈАСЕНОВЦА

Број жртава је познат!

На стратишту Јасеновачког система Хрватских концентрационих логора за
истребљење Срба, Јевреја и Рома одржана је комеморација на којој су
говорили председник државе Хрватске Иво Јосиповић и председница владе
Јадранка Косор. Они су у својим говорима навели низ неистина и лажних
тумачења са политичким циљем да умање злочине и да садашњу власт у
Хрватској прикажу као добронамерну и спремну да некаквим "признањима"
смире јавност и покажу да су спремни да изјаве да је "злочина било".
Истовремено траже да се ти злочини забораве и препусте "историји".
Противе се свакој "ревизији" историје.

Међутим, историја је неумољива. Чињенице постоје и остају. Међународна
комисија за истину о Јасеновцу је 2008. године саопштила да је у
Јасеновачком систему Хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома
изгубило животе преко 700 000 Срба, 23 000 Јевреја и 80 000 Рома.
Јадранка Косур сада тврди да се незна број жртава. Иво Јосиповић говори
да је већина Хрвата била против Павелића и усташке политике. То није
тачно. Већина Хрвата је била за Павелићеву геноцидну политику. У убијању
и истребљењу Срба, Јевреја и Рома учествовала је већина грађана
Хрватске, сељаци, радници, интелектуалци, домобрани, крижари, усташе,
часне сестре, католички свештеници и сви други. Предвођени су, нажалост,
католичким клером који су предводили сарајевски надбискуп Шарић и
загребачки "надбискуп геноцида" злочинац Алојзије Степинац. За те
злочине нико никада није одговарао.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу ће 23. маја ове године издати
званично саопштење о броју убијене деце у Јасеновачким логорима.
Утврђено је да је после страховитог мучења убијено преко 110 000 мале
деце. Нека су била жива спаљена, неку су отровале часне сестре, већини
су разбијене лобање маљевима, нека деца су нерођена вађена из утроба
мајки, продавано је и дечије месо као "српско месо - један динар
килограм". У недоглед би се могли набрајати сви злочини које су починили
Хрвати.

СЛАЖЕМО СЕ СА ГОСПОДИНОМ ЈОСИПОВИЋЕМ ДА ЗА ЗЛОЧИНЕ У ЈАСЕНОВЦУ НЕМА
ОПРАВДАЊА, АЛИ ГРЕХЕ ТРЕБА ИСПОВЕДИТИ, ТРЕБА СЕ ПОКАЈАТИ, ПА ОНДА
ТРАЖИТИ ОПРОШТАЈ. ХРВАТСКА НИКАДА НИЈЕ ПРИЗНАЛА СВОЈЕ ЗЛОЧИНЕ И
ОБЕШТЕТИЛА ЖРТВЕ И ЊИХОВЕ ПОТОМКЕ.

Хрватска председница владе је мислила да се зло које се догодило у
Јасеновцу не може поновити, али је очигледно да су се геноцид и злочини
против човечности поновили током хрватских акција попут "Олује",
„Бљеска" и низа других. И најновији догађаји и мржња према Србима,
Јеврејима, Ромима, Италијанима и другим не Хрватима и даље букти у
Хрватској. Католички бискупи и свештеници, политичари, медији,
пропагандна машина и опште јавно мнење и даље врше утицај на нове
генерације Хрвата да мрзе све оне који нису Хрвати и католици. Недавни
попис становништва у Хрватској показао је да се приморавају православни
Срби да се одрекну своје вере и попису као "грко-католици" или унијати.

Пета Међународна конференција о Јасеновцу биће одржана 24. и 25. маја
ове године. Научници из целог света ће у својим рефератима приказати
праву слику геноцида који су извршили Хрвати против Срба, Јевреја и Рома
и каква је била улога католичке цркве у тим неделима. Прикупљено је 1171
име католичких свештеника који су у Хрватској, Босни, Херцеговини,
Славонији и Срему лично убијали, силовали, пљачкали и насилно
покрштавали Србе, Јевреје и Роме, или пак наводили Хрвате и муслимане да
врше злочине.

Без обзира на све слаткоречиве изјаве Јосиповића и Косоваре чињеница је
да су сада у Јасеновцу избрисани трагови масовних гробница и страдања
Рома, Јевреја и Срба, и да се број страдалих и даље умањује. Католичка
црква никада није признала злочине својих часних сестара и свештеника, а
садашњи папа се спрема да на позив Хрватске владе дође 4. и 5. јyна у
Загреб и да се помоли на гробу "надбискупа геноцида" злочинца Алојзија
Степинца. Ни један од предходника садашњег папе није се никада помолио
за опроштај грехова и покој душа невино страдалих у Јасеновачким
логорима. Католичка црква је организовала бекство кољача из Хрватске у
земље САД и Јужне Америке после II светског рата.

Проф. Др. Србољуб Живановић, Председник Међународне комисије за истину о
Јасеновцу

Лондон, Велика Британија

Напомена: Постављање фотографије у текст наше - прим. "Борба за веру"

__._,_.___

Jaсеновац довршен "Олујом"

Jaсеновац довршен "Олујом"

недеља, 17 април 2011 09:36 ИН4С

У Хрватској ће бити одржана комеморација у Јасеновцу којом се обиљежава годишњица страдања цивила у том усташком логору. На комеморацији ће присуствовати комплетни хрватски државни врх, делегације бивших логораша и антифашистичких бораца земаља региона, као и представници дипломатског кора.

Пред криптом споменика "Камени цвијет", присутнима би, уз предсједника Хрватске Ива Јосиповића, требало да се обрати и премијерка Јадранка Косор, шеф Сабора Лука Бебић, као и бивши затвореник логора Стево Ђурђевић.

На комеморацији ће бити и представници Срба, Рома и Јевреја, као народа који су највише страдали. Након вјерског обреда, у крипту ће бити положени вијенци.

Према расположивим подацима, у логору је страдало око 700 хиљада људи, на најзвјерскији начин. Данашња хрватска историографија настоји да минимизира број жртава, што је посебно дошло до изражаја доласком на власт Фрање Туђмана и његовог ХДЗ-а. Према званичним подацима данашње Хрватске, у Јасеновцу је страдало између 83.000 и 100.000 људи, највећим дјелом Срба, а до сада је поименично пописано више од 80.000 логораша. Стиче се утисак да број жртава варира сходно политичкој атмосфери. Што је јавност наклоњенија тековинама Независне државе Хрватске, то је број несрећника страдалих у логорима смрти НДХ мањи и обратно. Усташе су два пута уништавали архиву, почетком 1943. године и априла 1945. године. Земаљска комисија Хрватске, основана 1945., констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број страдалих логораша између 500 и 600 хиљада. Остало је забиљежено да је на усташкој свечаности у Јасеновцу 9. октобра 1942. године, управник логора Вјекослав - Макс Лубурић, поносно обавијестио присутне:

"... и тако смо вам ми у овој години, овдје у Јасеновцу, поклали и више људи него Османлије за цијело вријеме боравка у Европи"!

Логор Јасеновац формиран је у љето 1941. године и представљао је у ствари систем повезаних логора, дјеловао је на више локација, међу осталим и у Старој Градишки, док су у Доњој Градини, на босанској обали Саве, вршене масовне ликвидације. Већина масовних ликвидација је вршена на десној обали Саве, од Дубице па низводно. Каснијим форензичним истраживањима, откривено је да је на том потезу ликвидирано најмање 300 хиљада људи! Осим ове локације, ликвидације су вршене у шуми поред логора "Крапје", потом близу логора "Версај" и "Уштица", а по угледу на њемачке логоре постојали су и крематоријуми. Колико је убистава било у јасеновцу, свједочи и допис усташке команде из априла 1942. године, који обавјештава све команде и институције да "логор Јасеновац може примити неограничен број логораша".

Посебна је прича о начину вршења егзекуција над несрећним логорашима. Хитлеров изасланик у Загребу, генерал фон Хорстенау, записао је у свом дневнику 1942. године да су усташки логори "суштина самог ужаса". Официр задужен за транспорт Артур Хефнер, који је имао прилике да обиђе и друге нацистичке логоре у Европи, записао је "...ово је један од најјезивијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим "Паклом"."

У Јасеновцу су људи убијани претежно маљевима и специјално конструисаним ножевима, а кољачи су одржавали такмичења у брзини и броју закланих. Људи су драни живи, кидано им је месо, а на отворене ране сипана је со, одсецани носеви, вађење очију, кидани дјелови тијела...

Од око хиљаду логораша пробој је 22. априла покушало њих 600, али је само 91 успио да преживи. Неколико сати послије њих, пробој су покушали и логораши из погона Кожаре, а од 176 преживјело их је једанаест.

Међу преживјелима има и оних логораша Јасеновца који су мијењани за заробљене Нијемце и квислинге. Усташе су спалиле сву документацију и срушиле све објекте логора, али нису уклањали лешеве који су 2. и 3. маја дочекали партизане.

Овогодишња комеморација, долази у данима високе хомогенизације хрватског народа, у протестима због осуде хрватских генерала Готовине и Чермака.

Парадоксално је, али непобитно, да је "Олуја" која је у Трибуналу проглашена "Удруженим злочиначким подухватом", само завршила намјере креатора и извршилаца масовног хуманоцида у Јасеновцу, који је пред собом имао јасан циљ: "Ослободити се Срба тако што ћемо трећину покатоличити, трећину протјерати, а трећину побити"! Туђманова реченица, забиљежена у Брионском транскрипту са састанка на којем је припремана "Олуја", која гласи " Ослободити се Срба једном за свагда", само је дио истих намјера у различитим историјским и друштвеним контекстима.

Није нам намјера да правимо упоређивање НДХ са савременом Хрватском, али је евидентно да се у односу на  Србе у Хрватској, саме по себи намећу неке паралеле

 

У сусрет 2013: како позвати папу а да нико не примети?

ПОЛИТИКА | Александар ПАВИЋ | 19.01.2011 | 18:50 0 коментара

„Добро је да се представници цркава нађу на једном месту, да почне један дијалог, људски и пријатељски, а друга питања између цркава могу бити остављена за касније," изјавио је 25. децембра Патријарх српски г. Иринеј приликом потписивања уговора о изградњи комплекса на брду Виник изнад Ниша, посвећеног Константину Великом, који треба да прими високе госте из земље и иностранства поводом 1700-годишњице потписивања Миланског едикта 2013. Само једна реченица, која ипак садржи толико тога, достојна једног патријарха по својој набијености значењем. Шта нам све она наговештава? На првом месту, јасно је да је, после садашњих световних власти у Србији, преовлађујућа струја међу архијерејима СПЦ решила да искористи поменути јубилеј како би позвала папу да посети Србију, и да је ствар само у процени најповољнијег тренутка да се то и званично обелодани. То се може „прочитати између редова" патријархове изјаве. Питање је – зашто се јавности Србије овакве ствари саопштавају „између редова", уместо да се отворено каже оно што је већ очигледно? Овакав приступ онеспокојава најпре зато што се понашање водеће јерархије СПЦ утопило у свеопшту смутњу која толико притиска дух садашњег времена. Уместо отвореног, јасно образложеног става који је, у исто време, отворен и за унутрашњи разговор по овом веома важном питању, изгледа да се сматра да православну јавност једноставно треба „спремати" одоздо за тренутак када ће јој се саопштити већ донесена одлука. Уз очигледно питање зашто се такве одлуке доносе без чак и покушаја стварања неког ширег консензуса, поставља се и питање – зашто се сматра да православна јавност за њу наводно „није спремна"? Недобронамерни би овде на прву лопту рекли да је то зато што је она превише „затуцана", „конзервативна", „затворена" или, пак, „етнофилетистичка", „анти-екуменистичка". И за овакве и сличне квалификације им управо део највише црквене јерархије даје за право. јер, ако није тако, зашто се онда патријарх устручава да саопшти ствари онаквим какве очигледно јесу, да поступа отворено? Мора се приметити да овакво понашање пре подсећа на „управљање неразумним народом" које ЕУ званичници приписују председнику Србије, и да се православна јавност пре третира као жаба коју треба полако кувати него као заједница равноправних судеоника у вечном спасењу. Заправо се чини да се јавна расправа око папиног евентуалног доласка жели избећи. Део разлога сигурно лежи у још увек ровитој ситуацији везаној за свргавање владике Артемија (које, опет, неки повезују и са припремама за 2013.), чији би изразито анти-екуменистички ставови опет дошли до изражаја и можда задобили нове присталице, што би додатно продубило јаз који тренутно влада унутар СПЦ. Други део разлога, пак, вероватно лежи у претпостављеној опасности да би се тиме отворила Пандорина кутија која, мимо богословских разлика између православља и римокатоличанства у целини, садржи још увек нерашчишћене рачуне између СПЦ и српског народа с једне стране и Ватикана са друге, од којих је Јасеновац најкрупније, али не и једино (ту су и питања покрштавања православних под притиском у вековима када су били стешњени између отоманске Турске и католичке Европе, превременог признања Хрватске и Словеније 1991, папиног позива на бомбардовање српских положаја, итд.). Поставља се питање – зашто су то ствари око којих не треба водити јавну расправу већ сад? Овде стижемо до другог дела патријархове изјаве, где се говори о „почињању дијалога", за који би обележавање поменуте годишњице представљало згодан повод. Наравно, јасно је да се овде мисли не на наш међусобни већ на екуменски дијалог, који се, изгледа, знатно више вреднује. С тим у вези, с обзиром на чињеницу да су православни део општег екуменског дијалога унутар Светског савеза цркава најкасније од конференције на Родосу 1959. (многи би рекли још од Енциклике Цариградске Патријаршије о увођењу григоријанског календара из 1920.) и да се јерархије свих заједница које себе називају „црквама" већ деценијама састају, поставља се логично питање: ако дијалог тек треба да почне, шта је био циљ свих претходних састанака? А, ако се водио дијалог, на који се то „почетак" сада алудира? Или је можда пре реч о тражењу најприхватљивијег оправдања за потез без преседана у историји СПЦ? Ако је тако, а тако може изгледати, шта је онда прави циљ папине посете? Почетак неког новог дијалога који наводно никако не може да почне пре него што папа крочи на тло Србије? Или можда нешто друго, што још увек, како се процењује, „нисмо спремни" да чујемо? Најгоре у свему је што овакво поступање оставља утисак да део јерархије СПЦ потцењује верни народ, а можда и онај други део јерархије који би се у овом тренутку противио папином доласку. Такво одсуство отворености лако може довести до закључка да постоји страх да би неки можда већ унапред постављени планови бити осујећени, да је цела ствар око папине посете нешто што је вођено неком идеологијом и скривеном динамиком, која се још увек не износи на светлост дана. Као да је циљ већ зацртан, уместо да се до њега дође природним током и отвореним средствима. Све то улива оправдани неспокој, који неминовно тражи одговоре. Не потцењује се православна јавност само тиме што се постепено приводи наизглед већ свршеном чину, већ и због тога што се потцењује један капацитет који је српски народ изнова показивао током своје историје, често на своју огромну штету: капацитет за праштање и мирење (истина, много лакше са другима него са својима). Да ли ико сумња у утисак који би папино поклоњење јасеновачким жртвама оставио међу Србима, у пријем од стране српске јавности јасног ватиканског одређивања према улози Римокатоличке цркве у НДХ? На основу чак и површног познавања српског менталитета, могло би се са сигурношћу рећи да би такви гестови, под условом да се доживе као искрени и да не буду на било који начин релативизовани – као на доброј исповести – били позитивно примљени код већег дела српске јавности. Што би заправо представљало једини прави темељ за „почињање дијалога", али овог пута истинског и нелицемерног, између СПЦ и Ватикана. Ово нас опет враћа на питање – зашто се то не ради већ сад? Зашто папа прво треба да дође да би „дијалог почео"? Зашто се већ сад, за почетак, не оформе тела са обе стране, српске и ватиканске, која би се детаљно бавила овим стварима, која би покренула заједнички рад, на првом месту, на утврђивању пуне истине о дешавањима током Другог светског рата – о броју жртава у Јасеновцу, о римокатоличким свештеницима који су директно учествовали у покољу православног (као и јеврејског, циганског и „непослушног" хрватског) народа на простору НДХ, о улози Алојзија Степинца, на основу необоривих докумената? Разуме се, и Римокатоличка црква би исто тако била позвана да изнесе евентуалне замерке које има на рачун понашања СПЦ и њених верника према својој пастви у том и другим периодима. Ова питања нису нова, али боде очи чињеница да отворени дијалог о њима недостаје свих ових година, а није у наговештају ни сад, када се представници обе стране скоро утркују у дељењу међусобних комплимената, и када се очигледно спрема састанак главара на српском тлу, и то пре него што је и једно од поменутих суштинских питања рашчишћено, или бар суштински покренуто. Све то неизбежно наводи на закључак да се можда те ствари и не желе рашчистити, бар не пре доласка папе и васколиког светског хришћанства у Ниш 2013. Можда се рачуна да би такав долазак толико засенио све својим сјајем и моћи, својом јавном демонстрацијом узајамне „љубави", да би сви поборници искреног и отвореног дијалога били, ако не посрамљени, а онда бар натерани у дефанзиву? Без задовољавајућег објашњења, оваква и слична нагађања су сасвим оправдана. Најгоре од свега је што се, оваквим поступањем, управо умањују шансе истинског помирења, и то у време надируће опасности по хришћанску веру у целини. У својој изјави у Нишу, патријарх је такође говорио о нужности „одупирања једној новој религији која се јако брзо шири по свету", и да је неопходно то урадити „једном логиком и једном истином", без вођења „полемичких и борбених разговора". Да ли се и овде можда крије разлог за избегавање покретања суштинског дијалога који би претходио „великом сусрету" 2013? Да ли се сматра да би отворено изношење свих несугласица, нерешених питања и, поготово, још увек отворених рана, заправо представљало „полемисање" и „борбеност", а не истински дијалог? Да ли то значи да јерархија СПЦ није довољно сигурна у своје аргументе, па чак ни оне о Јасеновцу? Ако је тако, онда би о томе требало да обавести и верни народ. Да ли то, пак, значи да иста та јерархија не верује да би Ватикан био спреман да о тим питањима разговара на иоле смислен, суштински начин? Ако је тако, не би ли и то требало да знамо? Не би ли, поучени неуспелим покушајима уније у време надируће отоманске опасности у првој половини 15. века, али и искуством гурања под тепих озбиљних међунационалних и верских несугласица и историјских хипотека у СФРЈ, што је на крају довело до експлозије незадовољства и крвопролића, требало да покушамо нешто радикално ново, нешто што се зове искреност и отвореност без тактизирања и двосмислености? Да на првом месту кажемо, као што су многи већ рекли, и наставиће да говоре – да било који пут у Србију било ког папе неминовно мора да води преко Јасеновца? У време када свет вапи за непатвореном истином, управо највише жалости чињеница да она не долази са места са којег би требало да долази, са катедра које проповедају о пролазности овог света и о Ономе који је Пут, Истина и Живот, да се стиче утисак да би нам тек неки црквени Викиликс открио праве намере које се крију иза настојања многих црквених јерарха. А све би могло да буде тако једноставно, као што и јесте Наука којој је дато да је боље разумеју прости од наводно умних. Вођен геслом да ће нас „истина ослободити", који истински верник не би желео општехришћанско помирење и сагласност у „истини и логици"? Али, који међу таквима истински верује да се ови велики циљеви могу остварити „одозго", кроз прећуткивања, дипломатисања и спектакле? До 2013. нас деле још две пуне године. Без назнака да ће суштински дијалог почети пре најављеног нишког спектакла, сасвим су оправдане сумње да би долазак папе који нам се још увек стидљиво најављује, пре отежао започињање ослобађајућег и лековитог дијалога, који би имао бар неку шансу да донесе истинско јединство свих који теже спасењу стазама Богочовека. А те сумње могу лако, на путу православно-римокатоличког „дијалога", да трајно наруше онај унутарправославни. Већ сада видимо да београдски надбискуп Хочевар отворено говори да постоји „већински део СПЦ" који, по њему, жели да папа дође у Србију, што би се могло тумачити не само као непримерено мешање у унутрашње ствари СПЦ, већ и као наговештај да тај „већински део" успешније комуницира са Ватиканом него са сопственом сабраћом у Сабору. Као да се испуњавају пророчанске речи о. Саве Јањића (изречене, истина, „давне" 1995.) да „свејерес екуменизма са свих страна нагриза јединство Православне Цркве".  Ипак, упркос томе, упркос нпр. речима владике Браничевског Игњатија (из 1993.) да је „хришћанство на Западу престало да постоји као Црква: постало је идеологија, скуп етичких закона"), нема разлога да отворени српско-ватикански дијалог не почне – кад већ наводно није почео досад. А он би био неизмерно унапређен када би се, током предстојеће посете Хрватској, папа Бенедикт поклонио жртвама Јасеновцу, и јасно и недвосмислено одредио своју цркву према целом контексту који је до Јасеновца и довео. Засад то није најављено, али јесте молитва на Степинчевом гробу. Ако ствари наставе овим током, онда ће најављени нишки спектакл наилазити на све веће оспоравање у самој Србији, а садашњи раздор унутар СПЦ ће деловати бенигно у односу на оно у шта ће се претворити. Осим, опет, ако поменути „већински део СПЦ", уз вођење далеко отворенијег екуменског дијалога, напокон не започне дијалог и са сопственом паством.

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/01/19/u-susret-2013-kako-pozvati-papu-a-da-niko-ne-primeti.html

Klali i katolički sveštenici

Komentara 115

| veličina teksta:+-

Akademik Srboljub Živanović već decenijama je zaokupljen Jasenovačkim sistemom koncentracionih logora. Ovaj vodeći svetski antropolog, koji živi u Londonu, bio je član tima koji je po završetku Drugog svetskog rata istraživao masovne grobnice i prebrojavao jasenovačke žrtve.

Stravično: Ubice na delu

Gotovo da nikada i nije prestao da se interesuje za genocid koji se dogodio Srbima, Jevrejima i Romima. O tome je nedavno govorio i na Međunarodnoj konferenciji u Sankt Peteburgu, koja se bavila temom pravoslavnog i katoličkog dijaloga posle Jasenovca.

Saznanja do kojih je došao o ulozi katoličkih sveštenika, časnih sestara, križara i katolika uopšte o satiranju Srba, Jevreje i Roma u sistemu hrvatskih koncentracionih logora, veoma su dragocena jer bacaju novo svetlo na stradanje velikog broja ljudi. Poznato je da je NDH, odmah po osnivanju 1941. godine, za zvaničnu doktrinu proglasila da trećinu Srba treba pobiti, trećinu pokatoličiti, a trećinu proterati.

 

U hrvatskim gradovima i selima vršena su mučenja, pljačkanja, klanja i silovanja. Žrtve su i žive bacane u jame bezdanice, rake i duboke virove reka. Zločin je organizovala država Hrvatska sa svojom vojskom, policijom i raznovrsnim katoličkim organizacijama.

 

- Hrvati su bili jedini narod na svetu koji je svoje žrtve prvo životinjski mučio - teško i dugo, bez hrane i vode, vadeći im oči i odsecajući delove tela, pa ih usmrćivali prebijanjem, klanjem, udaranjem maljem u lobanju, bacanjem živih u grotlo peći, kuvanjem sapuna od žrtava, zatrpavanjem živih u nasipe i grobove, vađenjem nerođene dece iz utrobe majki i na druge svirepe načine - naglašava Srboljub Živanović.

 

- Podsticanje na mučenje i ubijanje Srba, Jevreja i Roma, činili su nažalost mnogi sveštenici Katoličke crkve, časne sestre, veroučitelji i dr.

 

Akademik Živanović je iz američkih izvora došao do podatka da je više od 1.400 katoličkih sveštenika u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini u toku Drugog svetskog rata klalo, mučilo, silovalo i na razne načine ubijalo i prevodilo u katoličanstvo Srbe, Jevreje i Rome. Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu ima podatke za 1.171 katoličkog sveštenika.

 

Katolički sveštenici zločinci

 

Sagovornik "Vesti" podseća da je Hans Ivan Merc, koga je papa Jovan Pavle Drugi proglasio za blaženog, školovao generacije katoličkih sveštenika i aktivista, napajajući ih mržnjom prema Srbima, Jevrejima i Romima. Katolički sveštenici, njihovi biskupi i nadbiskupi bili su svirepi prema pravoslavnim sveštenicima.

 

Tako su sv. Petru Dobrobosanskom čupali bradu, potkivali ga i zabijali klinove pod nokte sve dok nije izdahnuo. Svetom Platonu Banjalučkom su ložili vatru na grudima da bi ga potom rasporili i bacili u Vrbas. Na isti način je umoren i sv. Sava Trljajić koga su bacili u Katinsku jamu. Katolički svešteni su uz to silovali žene, sestre i ćerke srpskih popova, a potom ih terali da gledaju kako im ubijaju decu i primoravali da im čitaju opelo.

- Sve ovo može izgledati kao rezultat bolesne mašte ili zločinačke težnje da se okrivi Katolička crkva ili Hrvati i muslimani za neverovatna zverstva koja su počinili - napominje Živanović. - Zato sam primoran da iznesem izvestan broj svedočenja žrtava koje su uspele da se spasu, zatim svedočenja izneta pred sudovima posle rata, dnevnike koje su ubice i mučitelji vodili prilikom vršenja zlodela, a koji su otkriveni u poratnom vremenu, kao i ono što su napisali u svojim knjigama zatočenici koji su uspeli da uteknu i prežive, a koji su svojim očima gledali i bili svedoci počinjenih zločina. Bilo bi potrebno da se napiše na hiljade knjiga da bi se iznelo sve ono što su nesrećne žrtve ispričale.

 

 

Svedočenja nemačkog kapetana Ustaške zločine u knjizi "Najveći zločini današnjice" opisao je i dr Dragoslav Stijaković. On na više od 500 strana opisuje najužasnije klanje trudnih žena iz čijih su utroba vađena i potom ubijana deca. O ubijanju nerođene dece pisao je i Vasa Kazimirović u svojoj knjizi pod naslovom "Nezavisna Država Hrvatska". Kazimirović, uz ostalo, navodi deo izveštaja nemačkog oficira. Kapetan Glez Von Horstenau je 14. juna 1941. godine zapisao: "Na životinjski način oni su ubijali čak i nerođenu decu... mnoge žene i deca ležali su na kamenju... goli skeleti... komandant logora je divlja životinja..."   Tito krio istinu Dušan Babić, pišući o počinjenim zločinima Hrvata i muslimana, naveo je kako su Tito i partizanski pokret težili da se surova istina o stradanju Srba, Jevreja i Roma ne sazna. Babić je obelodanio i slučaj stradanja članova odeljenja za propagandu Komunističke partije u Karlovcu, koji su napisali članak o masakru Srba. Svi su zbog toga izvedeni pred preki sud i streljani.   Časne sestre-zločinci - Među zločince katoličke sveštenike nisu ubrojane časne sestre-zločinci - predočava akademik Živanović. - Iskazanao prostim jezikom, od svaka tri katolička sveštenika, dvojica su bili ubice. Do sada je identifikovano blizu 400 jama, vrtača i bunara u koje su bacane žrtve, najčešće žive. Jedno od najgroznijih i najbrojnijioh mesta stradanja i ubijanja Srba, Jevreja i Roma bio je Jasenovački sistem hrvatskih logora za istrebljenje. U sklopu tog sistema nalazio se i koncentracioni logor za decu, koji je bio podeljen na četiri dela: u prvom su bila deca do jedne godine starosti, u drugom od jedne do četiri, u trećem starija od četiri, a u četvrtom bolesni mališani. Hrvatska je bila i ostala jedina zemlja na svetu koja je izmislila i organizovala koncentracione logore za istrebljenje dece.   Šokirani italijanski oficir Dane Lastavica u knjizi "Srpska mladež sreza Perušić (Lika) žrtve genocida 1941-1945. godine" navodi pismo jednog italijanskog oficira u kome stoji: "Šta su im ti jadni Srbi učinili? Da li je humano izvlačiti nerođenu decu iz utrobi majki, pa ih onda vešati na zidu s natpisom - Srpsko meso - jedan dinar kilogram... Ti isti Hrvati su otimali decu od srpskih majki, hvatali ih za noge i razbijali njihove glave o drveće i kamenje da bi ih posle bacili u jame."

http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/110491/Klali-i-katolicki-svestenici