Националисти
среда, 22 септембар 2010 20:23 Чеда Антић - Политика
Савка Дабчевић-Кучар, предводитељка ,,маспока" и кажу најпопуларнија Хрватица у историји, држала је пре тридесетак година предавање у Великој Британији. Кад је дошло време за учешће слушалаца неколико питања поставио је један мој познаник, стари политички емигрант, син краљевог министра, носилац Ордена Британске империје. Дебата о будућности југословенске државе била је жустра, па је настављена и када су слушаоци почели да се разилазе. Пошто се упознала са мојим познаником предавачица је питала зашто Срби толико инсистирају на очувању Југославије. Одговорено јој је да Срби живе и у Хрватској. На примедбу да нације имају право на своје државе узвратио је питањем: „А Јасеновац?" Мислио је наравно на хрватски концентрациони логор у ком је за време рата убијен велики број Срба. На то је један од присутних Хрвата показао руком на своје теме и рекао: „Овде сте нам се попели са Јасеновцем!"
Ова анегдота речито показује вирове и муке хрватског и српског национализма. Шта су саговорници у ствари рекли? Хрватски национални покрет ишао је протеклих две стотине година од општег ка појединачном. Од Илира, преко Југославена до Хрвата, успели су упорношћу и јединством, али и захваљујући моћним савезницима и историјској судбини да остваре скоро све своје државне и националне циљеве. О хрватском јединству говори и чињеница да је учесник овог догађаја који се изјаснио о Јасеновцу за време рата био партизан и ратни непријатељ усташког режима. Без обзира на унутрашње сукобе и разлике у Хрватској никада није постојао нити најмањи део елите који би оспорио хрватску државност. То је ишло дотле да је „отац домовине" мењао своју службену биографију, а најважнији и најугледнији генерал био спреман да макар јавно заборави брутално убиство рођеног брата.
Српски национализам се, за то време, током протеклих деведесет година изгубио на социјалној маргини и великодржавној мегаломанији. Пошто је читава елита бранила југословенску државу, национални покрет је препуштен православној цркви, што је донело нове циљеве и додатни конзервативизам. Никада потпуно интегрисана српска нација се губила у разним, пре свега социјалним, незадовољствима обичног народа и испрва хегемонских а потом гордих – метрополских погледа на свет српске политичке, економске и културне елите. После катастрофалног грађанског рата (1941–1945) изведеног у време ропства или изгнанства више стотина хиљада најпродуктивнијих грађана. Вишедеценијско раздобље неуспешног реалног социјализма додатно је разјединило српски народ, али је уз помоћ кредита привремено омогућило да уместо традиционалних 25 одсто достигне чак 40 одсто просечног стандарда становника Немачке. Уследило је доба суочавања у коме је српска нација доживела најдубљу поделу у својој новијој историји. Наш народ није више подељен политички (династије) или идеолошки (комунизам – демократија), подела је данас суштинска, идентитетска, и иако није територијална, питање ја да ли данас можемо говорити о једној нацији. Део елите, мањи проценат грађана (припадника српског народа и већег дела националних мањина) верује да Срби носе некакву древну кривицу, одговорност за распад Југославије и нестабилност на Балкану. Због тога их треба казнити, ставити под протекторат и лишити права на слободу и демократију. Мада би они вероватно то желели, против ових малобројних али утицајних људи не стоји један фронт војске, цркве, богаташа и велике народне већине. Насупрот њима налази се разнородан свет, различитих тежњи, чија је сучељена различитост више од свега допринела невољама које смо доживели. Међу савременим српским националистима преовладавају национал-бољшевици, људи који ламентирају над социјалистичком Југославијом каква је постојала до шездесетих година прошлог века. Они грде Броза због Ранковића. Следе разни „староверци", оспораваоци свега – од демократије до Вукове реформе, па чак, у екстремним случајевима, хришћанске цивилизације. Иза већине њих, међутим, не стоје традиција и конзервативизам већ неспремност на живот у условима модерне државе и тржишне економије. У случају малих нација, каква је наша, реч је о неприхватању стварности.
Вратимо се анегдоти са почетка. Дакле, један образовани српски националиста сматрао је да очување Југославије, у којој упркос свему заједно живе „баш сви Срби", нема исувише високу цену. Јасеновац, највећа ратна трагедија, горак спомен неуспеха југословенског јединства, требало је да буде политички гарант. Свакоме ко у Хрватској није био спреман на заједничку државу, или можда на политичке уступке, требало је увек споменути само ово језиво стратиште. Какав залог будућности...
http://in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/1136-nacionalisti
