Резолуција са конференције у Санкт-Петербургу

 

http://borbazaveru.info/content/view/3057/1/

Резолуција са конференције у Санкт-Петербургу
Saturday, 20 November 2010

Обраћање јавности учесника историјско-богословске конференције
„Православно-католички дијалог после Јасеновца"

-РЕЗОЛУЦИЈА-

Дијалог је могућ тек након дебеатификације „надбискупа
геноцида" Алојзија Степинца

„Нема истине без љубави ни љубави без истине"

преподобни Јустин Поповић

У последње време активиран је Православно-католички дијалог.
Међутим, његови параметри изазивају разумљиве недоумице код многих
православаца, пошто се у тим параметрима прикривају суштинске догматске
разлике, а са високих трибина могу се чути тврдње да догмати нису главни
и да догматске противуречности могу бити преовладане у „дијалогу
љубави". Тврди се да је главно међу нама и католицима – заједничке
моралне вредности, у којима ми можемо наћи јединство.

Сличне тврдње изгледају чудно јер морално начело и моралне вредности се
оваплоћују у светитељима. А зар 1998. године папа Јован Павле II није
беатификовао надбискупа Загребачког Алојзија Степинца, уз чије је
делатељно учешће извршен геноцид над православним Србима у НДХ
1941-1945. године? Само у систему концентрационих логора Јасеновац
уморено је 700 000 људи, међу којима је најмање 500 000 православних
Срба који су убијани са посебном суровошћу.

Знатан део уморених убијен је хладним оружјем – секли су људска грла
специјалним ножевима названим „србосек", разбијали главе чекићима,
резали руке, ноге, прсте, уши, усне, вадили очи, женама секли груди.

У свим тим злочинима, активно учешће су узимали представници
римокатоличког духовништва. Међународне комисије су утврдиле чињенице о
учешћу хиљаду петсто хрватских свештенослужитеља, монаха и монахиња у
геноциду који је проводила НДХ. Алојзије Степинац практично ништа није
урадио да би спречио злодејства повереног му клира и пастве.

Примећујемо да папа Пије XI практично уопште није реаговао на терор у
НДХ иако је практично знао о њему све. Није одлучио крвнике од цркве а
1949. године је одлучио од цркве све комунисте. И више од тога, примао
је усташке делегације у Ватикан а после рата Католичка црква је
такозваним „Пацовским каналима" омогућила бекство многим хрватским
крвницима. Ватикан се у XX и почетком XXI века покајао пред многима,
само не пред православнима и не пред Србима. Јован Павле II није нашао
времена да посети Јасеновац, да се помоли за стотине хиљада жртава
геноцида и да се покаје пред православним српским народом. Следеће
године, како саопштавају медији, папа Бенедикт XVI намерава да званично
посети Хрватску да би узео учешће у официјелној беатификацији
„надбискупа геноцида". Ми сматрамо да беатификација Алојзија Степинца
значи признање одговорности Ватикана за злочине против православних
Срба. О каквим тада заједничким моралним вредностима са католицима ми
можемо да говоримо?

Забринутост изазива то што са православне стране тема Јасеновца уопште
није покренута. Говори се о било чему, о заузимању храмова у Украјини, о
прозелитизму, само се не говори о најстрашнијем злочину који је имао
јарко изражен конфенсионални карактер. Истраживачи исправно говоре о
хрватском клерофашизму чија је оштрица била усмерена ка православнима,
када је било истребљено на стотине православних свештенослужитеља. Таква
небрига је страшна јер говори о нашој духовној заборавности,
равнодушности према нашим светињама и може довести до одречења од њих и
од стотина хиљада жртава.

Надамо се да ће на православно-католичким беседама тема Јасеновца,
усташког геноцида и религиозних злочина у Другом светском рату бити
постављена са чврстом озбиљношћу и одређеношћу и да такозвани „дијалог"
не може да се наставља док Ватикан не призна злочине из прошлости и
дебеатификује Алојзија Степинца.

Учесници конференције:

- Брдар Симо, режисер, публициста (Босна и Херцеговина);

- Василик Владимир Владимирович, ђакон, доцент историјског факултета Санкт

Петербургског државног универзитета, кандидат филолошких наука;

- Гојковић Ранко, издавач, публициста, преводилац (Србија);

- Живановић Србољуб, доктор, академски професор (Лондон, Велика Британија);

- Каплин Александр Дмитриевич, професор Харковског националног
универзитета им. В.Н..Каразина, доктор историјских наука;

- Митрофанова Анастасија Владимировна, руководилац Центра за
евроатлантска истраживања Дипломатске академије МИП Русије, профессор
РГГУ, доктор политичких наука;

- Семенко Владимир Петрович, научни сарадник Института
религиозно-социјалних истраживања РАН, публициста;

- Степанов Анатолиј Дмитриевич, историчар, главни уреник
информативно-аналитичке службе «Руска народна линија», копредседник
оргкомитета конференције;

- Tимофејев Александр Валентинович, политиколог, заменик главног
уредника информативно-аналитичке службе РНЛ

- Тихомиров Павел Вјачеславович, историчар, публициста;

- Филимонова Анна Игоревна, научни сарадник Института славистике РАН,
кандидат историјских наука;

- Четверикова Олга Николаевна, доцент МГИМО МИП Русије кандидат
историјских наука;

- Јамбајев Михаил Леонидович, научни сарадник Института славистике РАН,
кандидат историјских наука;
Последњи пут ажурирано ( Saturday, 20 November 2010 )