Вељко Ђурић Мишина: Јасеновац у српској и хрватској историографији (2016-2018)
http://newlookworld.com/
6-8 minutes
понедељак 11. јун 2018. 15:11
У протекле две године у Београду је објављена само једна књига у којој је поменут Јасеновац
Познато је зашто страдање српског народа у Независној Држави Хрватској, а нарочито (због бруталности) у Јасеновцу, није имало посебно место у историографији. Како је комунистичка Југославија полако пропадала као државна заједница, и југословенска историјска наука се цепала на националне. Научно-истраживачки, музеолошки, архивски и медијски систем који је успостављен у Хрватској могао би да послужи као пример шта је требало урадити у Србији. Проблем настаје после првог питања: Ко ће и како поставити темеље српске историографије? Како ствари стоје, тешко да ће до тога и доћи! Нажалост, примат у постављању некаквих основа преузели су аматери и публицисти, док су поједини професионални историчари постали средство пуке пропаганде.
Као метафора и стварно, Јасеновац је једна од најболнијих рана у српској историји. Знамо да је тај комплекс концентрационих логора поменут у више од 3.000 радова, разних квалитета и квантитета, на бројним језицима.
Не хвалим хрватску историографију већ говорим о њеној надмоћи над оним што би требало да именујемо као српска. У прилог ове тврдње наводим следеће.
Познато је да геноцид у Независној Држави Хрватској као тема није био у основи магистарског и докторског рада на катедрама за историју у Бањој Луци, Источном Сарајеву, Новом Саду, Београду и Нишу. С друге стране, познато је да је у последњих десетак година више од петорице Хрвата одбранило докторате у државама од Аустралије до Канаде!
У последњих две-три године у Хрватској је прилично видљив ревизионизам историје Независне Државе Хрватске, нарочито општепознатих и прихваћених чињеница о Јасеновцу. Постоје озбиљне претпоставке да је ревизионизам започет у окриљу Римокатоличке цркве – новинским текстовима у њеном недељнику Глас концила. Свој врхунац процес је достигао ових дана у одређеним емисијама на Хрватској радио телевизији: недавно је у веома гледаној и утицајној емисији гостовао један од „продуката" поменутог недељника. Да је чаша препуњена и да је ђаво дошао по своје, указује и реакција управе Јавне установе Спомен подручје Јасеновац. (Текст протеста је пренет на званичној интернет презентацији Музеја жртава геноцида)
У протеклих пет-шест месеци у Загребу је објављено неколико текстова у којима се о Јасеновцу пише на начин какав није виђен међу Србима! Први пример који то потврђује је текст др Мирјане Касаповић, професорке на Факултету политичких знаности Свеучилишта у Загребу: „Геноцид у НДХ: Умањивање, банализирање и порицање злочина", Политичка мисао, 1/2018, Загреб 2018, 7–33!
Други пример, мада по садржају припада другачијем контексту, користан је за расправу о Јасеновцу, је рад др Бернадице Јурић „Јасеновачке жртве и успостава националног програма у Србији (1986.–1995.)", Радови, Завод за хрватску повијест, 49/2017, Загреб 2017, 227–260.
Пре месец дана у Јасеновцу је објављен зборник девет текстова под насловом Јасеновац: манипулације, контроверзе и историјски ревизионизам (ур. Адриана Бенчић, Стипе Одак и Данијела Луцић), Јасеновац 2018, 312.
У штампи у Хрватској, у последњих пет-шест месеци, објављено је неколико интервјуа у којима се помиње Јасеновац. Посебну пажњу изазвао је др Александар Корб, потом су уследили интервјуи са историчарима Ивом Голдштајном, Ивом Пејаковићем, директором Јавне установе Спомен подручје Јасеновац и Андрианом Бенчић, радницом поменуте установе. (Моје реакције на поменуте интервјуе поставио сам, на основу права која ми као директору и главном и одговорном уреднику Музеја жртава геноцида, на званичном порталу на интернету.)
Моје лично образовање и професионални посао били су основа за повремена јављања у медијима, углавном на неколико интернет портала. Не желим да превише „гостујем" у београдски дневним новинама из неколико разлога. Први разлог је концепција новина, а други су њихови повремени саговорници. Наиме, приметно је да, примера ради, кад је реч о Независној Држави Хрватској и Јасеновцу поготову, аматери и људи који су одавно у деветој деценији живота, сада покушавају да буду мериторни у тумачењу прошлости иако располажу само са добром жељом (и добром вољом главног уредника). Пре десетак дана један од тих „стручњака" рече да нису битни персонални подаци о жртвама већ бројеви! Зар бројеви не долазе сами по себи после исписивања имена?
Своје знање и способности показао сам на разне начине и не бежим од стручне и корисне критике. Информације о својим активностима ставио сам јавности на увид у хронологији видљивој на порталу Музеја жртава геноцида. Наравно да нисам одвећ задовољан учињеним јер бих могао и више. Када, међутим, устврдим да политичка елита не жели да помогне националне научне пројекте у сећању на прошлост, јасно је да је обим мојих послова ограничен.
У протекле две године у Београду је објављена само једна књига у којој је поменут Јасеновац: Василије Ђ. Крестић. Мира Радојевић, Јасеновац, САНУ, Београд 2017. Књига садржи два текста настала после предавања поменутих историчара одржаних 22. априла 2016. у Српској академији наука и уметности. О првом прилогу објавио сам кратак осврт „О Јасеновцу или о једном (безвредном) тексту историчара Василија Ђ. Крестића: Академик који рециклира", Данас, 9. новембар 2017. Своје мишљење сабрао сам у једној реченици: „Можда би требало поставити питање: Да ли је могуће да угледни академик за протекле три деценије није могао ништа ново да напише?" Могао бих и да додам следеће питање: Када ће бити доступна архивска грађа из фонда Виктора Новака, која се налази у Архиву САНУ, а чији је поменути академик директор?
О прилогу Мире Радојевић објавићу ускоро своје мишљење.
Кад поменух академика Василија Ђ. Крестића и његов допринос истраживању Јасеновачке трагедије, морам да поставим питање о његовој улози у одлагању (забрани) изложбе „Тотални геноцид" академика Динка Давидова, која је требало да се отвори пре годину дана у Галерији Српске академије наука и уметности, у којој је у средишту било затирање српског народа и његове цивилизације у Независној Држави Хрватској. Ово питање постављам јер сам био сарадник аутора изложбе, а у чијој реализацији је Музеј жртава геноцида имао каквог-таквог удела!
Извор Стање ствари, 11. јун 2018.
