Monday, April 18, 2011

Број жртава је познат!

http://borbazaveru.info/content/view/3554/1/

Саопштење Међународне комисије за истину о Јасеновцу

Monday, 18 April 2011

СЕЋАЊЕ НА ЖРТВЕ ЈАСЕНОВЦА

Број жртава је познат!

На стратишту Јасеновачког система Хрватских концентрационих логора за
истребљење Срба, Јевреја и Рома одржана је комеморација на којој су
говорили председник државе Хрватске Иво Јосиповић и председница владе
Јадранка Косор. Они су у својим говорима навели низ неистина и лажних
тумачења са политичким циљем да умање злочине и да садашњу власт у
Хрватској прикажу као добронамерну и спремну да некаквим "признањима"
смире јавност и покажу да су спремни да изјаве да је "злочина било".
Истовремено траже да се ти злочини забораве и препусте "историји".
Противе се свакој "ревизији" историје.

Међутим, историја је неумољива. Чињенице постоје и остају. Међународна
комисија за истину о Јасеновцу је 2008. године саопштила да је у
Јасеновачком систему Хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома
изгубило животе преко 700 000 Срба, 23 000 Јевреја и 80 000 Рома.
Јадранка Косур сада тврди да се незна број жртава. Иво Јосиповић говори
да је већина Хрвата била против Павелића и усташке политике. То није
тачно. Већина Хрвата је била за Павелићеву геноцидну политику. У убијању
и истребљењу Срба, Јевреја и Рома учествовала је већина грађана
Хрватске, сељаци, радници, интелектуалци, домобрани, крижари, усташе,
часне сестре, католички свештеници и сви други. Предвођени су, нажалост,
католичким клером који су предводили сарајевски надбискуп Шарић и
загребачки "надбискуп геноцида" злочинац Алојзије Степинац. За те
злочине нико никада није одговарао.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу ће 23. маја ове године издати
званично саопштење о броју убијене деце у Јасеновачким логорима.
Утврђено је да је после страховитог мучења убијено преко 110 000 мале
деце. Нека су била жива спаљена, неку су отровале часне сестре, већини
су разбијене лобање маљевима, нека деца су нерођена вађена из утроба
мајки, продавано је и дечије месо као "српско месо - један динар
килограм". У недоглед би се могли набрајати сви злочини које су починили
Хрвати.

СЛАЖЕМО СЕ СА ГОСПОДИНОМ ЈОСИПОВИЋЕМ ДА ЗА ЗЛОЧИНЕ У ЈАСЕНОВЦУ НЕМА
ОПРАВДАЊА, АЛИ ГРЕХЕ ТРЕБА ИСПОВЕДИТИ, ТРЕБА СЕ ПОКАЈАТИ, ПА ОНДА
ТРАЖИТИ ОПРОШТАЈ. ХРВАТСКА НИКАДА НИЈЕ ПРИЗНАЛА СВОЈЕ ЗЛОЧИНЕ И
ОБЕШТЕТИЛА ЖРТВЕ И ЊИХОВЕ ПОТОМКЕ.

Хрватска председница владе је мислила да се зло које се догодило у
Јасеновцу не може поновити, али је очигледно да су се геноцид и злочини
против човечности поновили током хрватских акција попут "Олује",
„Бљеска" и низа других. И најновији догађаји и мржња према Србима,
Јеврејима, Ромима, Италијанима и другим не Хрватима и даље букти у
Хрватској. Католички бискупи и свештеници, политичари, медији,
пропагандна машина и опште јавно мнење и даље врше утицај на нове
генерације Хрвата да мрзе све оне који нису Хрвати и католици. Недавни
попис становништва у Хрватској показао је да се приморавају православни
Срби да се одрекну своје вере и попису као "грко-католици" или унијати.

Пета Међународна конференција о Јасеновцу биће одржана 24. и 25. маја
ове године. Научници из целог света ће у својим рефератима приказати
праву слику геноцида који су извршили Хрвати против Срба, Јевреја и Рома
и каква је била улога католичке цркве у тим неделима. Прикупљено је 1171
име католичких свештеника који су у Хрватској, Босни, Херцеговини,
Славонији и Срему лично убијали, силовали, пљачкали и насилно
покрштавали Србе, Јевреје и Роме, или пак наводили Хрвате и муслимане да
врше злочине.

Без обзира на све слаткоречиве изјаве Јосиповића и Косоваре чињеница је
да су сада у Јасеновцу избрисани трагови масовних гробница и страдања
Рома, Јевреја и Срба, и да се број страдалих и даље умањује. Католичка
црква никада није признала злочине својих часних сестара и свештеника, а
садашњи папа се спрема да на позив Хрватске владе дође 4. и 5. јyна у
Загреб и да се помоли на гробу "надбискупа геноцида" злочинца Алојзија
Степинца. Ни један од предходника садашњег папе није се никада помолио
за опроштај грехова и покој душа невино страдалих у Јасеновачким
логорима. Католичка црква је организовала бекство кољача из Хрватске у
земље САД и Јужне Америке после II светског рата.

Проф. Др. Србољуб Живановић, Председник Међународне комисије за истину о
Јасеновцу

Лондон, Велика Британија

Напомена: Постављање фотографије у текст наше - прим. "Борба за веру"

__._,_.___

Sunday, April 17, 2011

Jaсеновац довршен "Олујом"

Jaсеновац довршен "Олујом"

недеља, 17 април 2011 09:36 ИН4С

У Хрватској ће бити одржана комеморација у Јасеновцу којом се обиљежава годишњица страдања цивила у том усташком логору. На комеморацији ће присуствовати комплетни хрватски државни врх, делегације бивших логораша и антифашистичких бораца земаља региона, као и представници дипломатског кора.

Пред криптом споменика "Камени цвијет", присутнима би, уз предсједника Хрватске Ива Јосиповића, требало да се обрати и премијерка Јадранка Косор, шеф Сабора Лука Бебић, као и бивши затвореник логора Стево Ђурђевић.

На комеморацији ће бити и представници Срба, Рома и Јевреја, као народа који су највише страдали. Након вјерског обреда, у крипту ће бити положени вијенци.

Према расположивим подацима, у логору је страдало око 700 хиљада људи, на најзвјерскији начин. Данашња хрватска историографија настоји да минимизира број жртава, што је посебно дошло до изражаја доласком на власт Фрање Туђмана и његовог ХДЗ-а. Према званичним подацима данашње Хрватске, у Јасеновцу је страдало између 83.000 и 100.000 људи, највећим дјелом Срба, а до сада је поименично пописано више од 80.000 логораша. Стиче се утисак да број жртава варира сходно политичкој атмосфери. Што је јавност наклоњенија тековинама Независне државе Хрватске, то је број несрећника страдалих у логорима смрти НДХ мањи и обратно. Усташе су два пута уништавали архиву, почетком 1943. године и априла 1945. године. Земаљска комисија Хрватске, основана 1945., констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број страдалих логораша између 500 и 600 хиљада. Остало је забиљежено да је на усташкој свечаности у Јасеновцу 9. октобра 1942. године, управник логора Вјекослав - Макс Лубурић, поносно обавијестио присутне:

"... и тако смо вам ми у овој години, овдје у Јасеновцу, поклали и више људи него Османлије за цијело вријеме боравка у Европи"!

Логор Јасеновац формиран је у љето 1941. године и представљао је у ствари систем повезаних логора, дјеловао је на више локација, међу осталим и у Старој Градишки, док су у Доњој Градини, на босанској обали Саве, вршене масовне ликвидације. Већина масовних ликвидација је вршена на десној обали Саве, од Дубице па низводно. Каснијим форензичним истраживањима, откривено је да је на том потезу ликвидирано најмање 300 хиљада људи! Осим ове локације, ликвидације су вршене у шуми поред логора "Крапје", потом близу логора "Версај" и "Уштица", а по угледу на њемачке логоре постојали су и крематоријуми. Колико је убистава било у јасеновцу, свједочи и допис усташке команде из априла 1942. године, који обавјештава све команде и институције да "логор Јасеновац може примити неограничен број логораша".

Посебна је прича о начину вршења егзекуција над несрећним логорашима. Хитлеров изасланик у Загребу, генерал фон Хорстенау, записао је у свом дневнику 1942. године да су усташки логори "суштина самог ужаса". Официр задужен за транспорт Артур Хефнер, који је имао прилике да обиђе и друге нацистичке логоре у Европи, записао је "...ово је један од најјезивијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим "Паклом"."

У Јасеновцу су људи убијани претежно маљевима и специјално конструисаним ножевима, а кољачи су одржавали такмичења у брзини и броју закланих. Људи су драни живи, кидано им је месо, а на отворене ране сипана је со, одсецани носеви, вађење очију, кидани дјелови тијела...

Од око хиљаду логораша пробој је 22. априла покушало њих 600, али је само 91 успио да преживи. Неколико сати послије њих, пробој су покушали и логораши из погона Кожаре, а од 176 преживјело их је једанаест.

Међу преживјелима има и оних логораша Јасеновца који су мијењани за заробљене Нијемце и квислинге. Усташе су спалиле сву документацију и срушиле све објекте логора, али нису уклањали лешеве који су 2. и 3. маја дочекали партизане.

Овогодишња комеморација, долази у данима високе хомогенизације хрватског народа, у протестима због осуде хрватских генерала Готовине и Чермака.

Парадоксално је, али непобитно, да је "Олуја" која је у Трибуналу проглашена "Удруженим злочиначким подухватом", само завршила намјере креатора и извршилаца масовног хуманоцида у Јасеновцу, који је пред собом имао јасан циљ: "Ослободити се Срба тако што ћемо трећину покатоличити, трећину протјерати, а трећину побити"! Туђманова реченица, забиљежена у Брионском транскрипту са састанка на којем је припремана "Олуја", која гласи " Ослободити се Срба једном за свагда", само је дио истих намјера у различитим историјским и друштвеним контекстима.

Није нам намјера да правимо упоређивање НДХ са савременом Хрватском, али је евидентно да се у односу на  Србе у Хрватској, саме по себи намећу неке паралеле

 

Thursday, January 20, 2011

У сусрет 2013: како позвати папу а да нико не примети?

У сусрет 2013: како позвати папу а да нико не примети?

 

ПОЛИТИКА | Александар ПАВИЋ | 19.01.2011 | 18:50
0 коментара Description: оставити коментар

 

„Добро је да се представници цркава нађу на једном месту, да почне један дијалог, људски и пријатељски, а друга питања између цркава могу бити остављена за касније," изјавио је 25. децембра Патријарх српски г. Иринеј приликом потписивања уговора о изградњи комплекса на брду Виник изнад Ниша, посвећеног Константину Великом, који треба да прими високе госте из земље и иностранства поводом 1700-годишњице потписивања Миланског едикта 2013. Само једна реченица, која ипак садржи толико тога, достојна једног патријарха по својој набијености значењем. Шта нам све она наговештава?

На првом месту, јасно је да је, после садашњих световних власти у Србији, преовлађујућа струја међу архијерејима СПЦ решила да искористи поменути јубилеј како би позвала папу да посети Србију, и да је ствар само у процени најповољнијег тренутка да се то и званично обелодани. То се може „прочитати између редова" патријархове изјаве. Питање је – зашто се јавности Србије овакве ствари саопштавају „између редова", уместо да се отворено каже оно што је већ очигледно?

Овакав приступ онеспокојава најпре зато што се понашање водеће јерархије СПЦ утопило у свеопшту смутњу која толико притиска дух садашњег времена. Уместо отвореног, јасно образложеног става који је, у исто време, отворен и за унутрашњи разговор по овом веома важном питању, изгледа да се сматра да православну јавност једноставно треба „спремати" одоздо за тренутак када ће јој се саопштити већ донесена одлука. Уз очигледно питање зашто се такве одлуке доносе без чак и покушаја стварања неког ширег консензуса, поставља се и питање – зашто се сматра да православна јавност за њу наводно „није спремна"? Недобронамерни би овде на прву лопту рекли да је то зато што је она превише „затуцана", „конзервативна", „затворена" или, пак, „етнофилетистичка", „анти-екуменистичка". И за овакве и сличне квалификације им управо део највише црквене јерархије даје за право. јер, ако није тако, зашто се онда патријарх устручава да саопшти ствари онаквим какве очигледно јесу, да поступа отворено? Мора се приметити да овакво понашање пре подсећа на „управљање неразумним народом" које ЕУ званичници приписују председнику Србије, и да се православна јавност пре третира као жаба коју треба полако кувати него као заједница равноправних судеоника у вечном спасењу.

Заправо се чини да се јавна расправа око папиног евентуалног доласка жели избећи. Део разлога сигурно лежи у још увек ровитој ситуацији везаној за свргавање владике Артемија (које, опет, неки повезују и са припремама за 2013.), чији би изразито анти-екуменистички ставови опет дошли до изражаја и можда задобили нове присталице, што би додатно продубило јаз који тренутно влада унутар СПЦ. Други део разлога, пак, вероватно лежи у претпостављеној опасности да би се тиме отворила Пандорина кутија која, мимо богословских разлика између православља и римокатоличанства у целини, садржи још увек нерашчишћене рачуне између СПЦ и српског народа с једне стране и Ватикана са друге, од којих је Јасеновац најкрупније, али не и једино (ту су и питања покрштавања православних под притиском у вековима када су били стешњени између отоманске Турске и католичке Европе, превременог признања Хрватске и Словеније 1991, папиног позива на бомбардовање српских положаја, итд.). Поставља се питање – зашто су то ствари око којих не треба водити јавну расправу већ сад?

Овде стижемо до другог дела патријархове изјаве, где се говори о „почињању дијалога", за који би обележавање поменуте годишњице представљало згодан повод. Наравно, јасно је да се овде мисли не на наш међусобни већ на екуменски дијалог, који се, изгледа, знатно више вреднује. С тим у вези, с обзиром на чињеницу да су православни део општег екуменског дијалога унутар Светског савеза цркава најкасније од конференције на Родосу 1959. (многи би рекли још од Енциклике Цариградске Патријаршије о увођењу григоријанског календара из 1920.) и да се јерархије свих заједница које себе називају „црквама" већ деценијама састају, поставља се логично питање: ако дијалог тек треба да почне, шта је био циљ свих претходних састанака? А, ако се водио дијалог, на који се то „почетак" сада алудира? Или је можда пре реч о тражењу најприхватљивијег оправдања за потез без преседана у историји СПЦ? Ако је тако, а тако може изгледати, шта је онда прави циљ папине посете? Почетак неког новог дијалога који наводно никако не може да почне пре него што папа крочи на тло Србије? Или можда нешто друго, што још увек, како се процењује, „нисмо спремни" да чујемо?

Најгоре у свему је што овакво поступање оставља утисак да део јерархије СПЦ потцењује верни народ, а можда и онај други део јерархије који би се у овом тренутку противио папином доласку. Такво одсуство отворености лако може довести до закључка да постоји страх да би неки можда већ унапред постављени планови бити осујећени, да је цела ствар око папине посете нешто што је вођено неком идеологијом и скривеном динамиком, која се још увек не износи на светлост дана. Као да је циљ већ зацртан, уместо да се до њега дође природним током и отвореним средствима. Све то улива оправдани неспокој, који неминовно тражи одговоре.

Не потцењује се православна јавност само тиме што се постепено приводи наизглед већ свршеном чину, већ и због тога што се потцењује један капацитет који је српски народ изнова показивао током своје историје, често на своју огромну штету: капацитет за праштање и мирење (истина, много лакше са другима него са својима). Да ли ико сумња у утисак који би папино поклоњење јасеновачким жртвама оставио међу Србима, у пријем од стране српске јавности јасног ватиканског одређивања према улози Римокатоличке цркве у НДХ? На основу чак и површног познавања српског менталитета, могло би се са сигурношћу рећи да би такви гестови, под условом да се доживе као искрени и да не буду на било који начин релативизовани – као на доброј исповести – били позитивно примљени код већег дела српске јавности. Што би заправо представљало једини прави темељ за „почињање дијалога", али овог пута истинског и нелицемерног, између СПЦ и Ватикана.

Ово нас опет враћа на питање – зашто се то не ради већ сад? Зашто папа прво треба да дође да би „дијалог почео"? Зашто се већ сад, за почетак, не оформе тела са обе стране, српске и ватиканске, која би се детаљно бавила овим стварима, која би покренула заједнички рад, на првом месту, на утврђивању пуне истине о дешавањима током Другог светског рата – о броју жртава у Јасеновцу, о римокатоличким свештеницима који су директно учествовали у покољу православног (као и јеврејског, циганског и „непослушног" хрватског) народа на простору НДХ, о улози Алојзија Степинца, на основу необоривих докумената? Разуме се, и Римокатоличка црква би исто тако била позвана да изнесе евентуалне замерке које има на рачун понашања СПЦ и њених верника према својој пастви у том и другим периодима.

Ова питања нису нова, али боде очи чињеница да отворени дијалог о њима недостаје свих ових година, а није у наговештају ни сад, када се представници обе стране скоро утркују у дељењу међусобних комплимената, и када се очигледно спрема састанак главара на српском тлу, и то пре него што је и једно од поменутих суштинских питања рашчишћено, или бар суштински покренуто. Све то неизбежно наводи на закључак да се можда те ствари и не желе рашчистити, бар не пре доласка папе и васколиког светског хришћанства у Ниш 2013. Можда се рачуна да би такав долазак толико засенио све својим сјајем и моћи, својом јавном демонстрацијом узајамне „љубави", да би сви поборници искреног и отвореног дијалога били, ако не посрамљени, а онда бар натерани у дефанзиву? Без задовољавајућег објашњења, оваква и слична нагађања су сасвим оправдана.

Најгоре од свега је што се, оваквим поступањем, управо умањују шансе истинског помирења, и то у време надируће опасности по хришћанску веру у целини. У својој изјави у Нишу, патријарх је такође говорио о нужности „одупирања једној новој религији која се јако брзо шири по свету", и да је неопходно то урадити „једном логиком и једном истином", без вођења „полемичких и борбених разговора". Да ли се и овде можда крије разлог за избегавање покретања суштинског дијалога који би претходио „великом сусрету" 2013? Да ли се сматра да би отворено изношење свих несугласица, нерешених питања и, поготово, још увек отворених рана, заправо представљало „полемисање" и „борбеност", а не истински дијалог? Да ли то значи да јерархија СПЦ није довољно сигурна у своје аргументе, па чак ни оне о Јасеновцу? Ако је тако, онда би о томе требало да обавести и верни народ. Да ли то, пак, значи да иста та јерархија не верује да би Ватикан био спреман да о тим питањима разговара на иоле смислен, суштински начин? Ако је тако, не би ли и то требало да знамо? Не би ли, поучени неуспелим покушајима уније у време надируће отоманске опасности у првој половини 15. века, али и искуством гурања под тепих озбиљних међунационалних и верских несугласица и историјских хипотека у СФРЈ, што је на крају довело до експлозије незадовољства и крвопролића, требало да покушамо нешто радикално ново, нешто што се зове искреност и отвореност без тактизирања и двосмислености? Да на првом месту кажемо, као што су многи већ рекли, и наставиће да говоре – да било који пут у Србију било ког папе неминовно мора да води преко Јасеновца?

У време када свет вапи за непатвореном истином, управо највише жалости чињеница да она не долази са места са којег би требало да долази, са катедра које проповедају о пролазности овог света и о Ономе који је Пут, Истина и Живот, да се стиче утисак да би нам тек неки црквени Викиликс открио праве намере које се крију иза настојања многих црквених јерарха. А све би могло да буде тако једноставно, као што и јесте Наука којој је дато да је боље разумеју прости од наводно умних. Вођен геслом да ће нас „истина ослободити", који истински верник не би желео општехришћанско помирење и сагласност у „истини и логици"? Али, који међу таквима истински верује да се ови велики циљеви могу остварити „одозго", кроз прећуткивања, дипломатисања и спектакле?

До 2013. нас деле још две пуне године. Без назнака да ће суштински дијалог почети пре најављеног нишког спектакла, сасвим су оправдане сумње да би долазак папе који нам се још увек стидљиво најављује, пре отежао започињање ослобађајућег и лековитог дијалога, који би имао бар неку шансу да донесе истинско јединство свих који теже спасењу стазама Богочовека. А те сумње могу лако, на путу православно-римокатоличког „дијалога", да трајно наруше онај унутарправославни. Већ сада видимо да београдски надбискуп Хочевар отворено говори да постоји „већински део СПЦ" који, по њему, жели да папа дође у Србију, што би се могло тумачити не само као непримерено мешање у унутрашње ствари СПЦ, већ и као наговештај да тај „већински део" успешније комуницира са Ватиканом него са сопственом сабраћом у Сабору. Као да се испуњавају пророчанске речи о. Саве Јањића (изречене, истина, „давне" 1995.) да „свејерес екуменизма са свих страна нагриза јединство Православне Цркве".

 Ипак, упркос томе, упркос нпр. речима владике Браничевског Игњатија (из 1993.) да је „хришћанство на Западу престало да постоји као Црква: постало је идеологија, скуп етичких закона"), нема разлога да отворени српско-ватикански дијалог не почне – кад већ наводно није почео досад. А он би био неизмерно унапређен када би се, током предстојеће посете Хрватској, папа Бенедикт поклонио жртвама Јасеновцу, и јасно и недвосмислено одредио своју цркву према целом контексту који је до Јасеновца и довео. Засад то није најављено, али јесте молитва на Степинчевом гробу. Ако ствари наставе овим током, онда ће најављени нишки спектакл наилазити на све веће оспоравање у самој Србији, а садашњи раздор унутар СПЦ ће деловати бенигно у односу на оно у шта ће се претворити. Осим, опет, ако поменути „већински део СПЦ", уз вођење далеко отворенијег екуменског дијалога, напокон не започне дијалог и са сопственом паством.

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/01/19/u-susret-2013-kako-pozvati-papu-a-da-niko-ne-primeti.html

Saturday, January 15, 2011

Klali i katolički sveštenici

Klali i katolički sveštenici

Komentara 115

| veličina teksta:+-

Akademik Srboljub Živanović već decenijama je zaokupljen Jasenovačkim sistemom koncentracionih logora. Ovaj vodeći svetski antropolog, koji živi u Londonu, bio je član tima koji je po završetku Drugog svetskog rata istraživao masovne grobnice i prebrojavao jasenovačke žrtve.

Stravično: Ubice na delu

Gotovo da nikada i nije prestao da se interesuje za genocid koji se dogodio Srbima, Jevrejima i Romima. O tome je nedavno govorio i na Međunarodnoj konferenciji u Sankt Peteburgu, koja se bavila temom pravoslavnog i katoličkog dijaloga posle Jasenovca.

Saznanja do kojih je došao o ulozi katoličkih sveštenika, časnih sestara, križara i katolika uopšte o satiranju Srba, Jevreje i Roma u sistemu hrvatskih koncentracionih logora, veoma su dragocena jer bacaju novo svetlo na stradanje velikog broja ljudi. Poznato je da je NDH, odmah po osnivanju 1941. godine, za zvaničnu doktrinu proglasila da trećinu Srba treba pobiti, trećinu pokatoličiti, a trećinu proterati.

 

U hrvatskim gradovima i selima vršena su mučenja, pljačkanja, klanja i silovanja. Žrtve su i žive bacane u jame bezdanice, rake i duboke virove reka. Zločin je organizovala država Hrvatska sa svojom vojskom, policijom i raznovrsnim katoličkim organizacijama.

 

- Hrvati su bili jedini narod na svetu koji je svoje žrtve prvo životinjski mučio - teško i dugo, bez hrane i vode, vadeći im oči i odsecajući delove tela, pa ih usmrćivali prebijanjem, klanjem, udaranjem maljem u lobanju, bacanjem živih u grotlo peći, kuvanjem sapuna od žrtava, zatrpavanjem živih u nasipe i grobove, vađenjem nerođene dece iz utrobe majki i na druge svirepe načine - naglašava Srboljub Živanović.

 

- Podsticanje na mučenje i ubijanje Srba, Jevreja i Roma, činili su nažalost mnogi sveštenici Katoličke crkve, časne sestre, veroučitelji i dr.

 

Akademik Živanović je iz američkih izvora došao do podatka da je više od 1.400 katoličkih sveštenika u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini u toku Drugog svetskog rata klalo, mučilo, silovalo i na razne načine ubijalo i prevodilo u katoličanstvo Srbe, Jevreje i Rome. Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu ima podatke za 1.171 katoličkog sveštenika.

 

Katolički sveštenici zločinci

 


Sagovornik "Vesti" podseća da je Hans Ivan Merc, koga je papa Jovan Pavle Drugi proglasio za blaženog, školovao generacije katoličkih sveštenika i aktivista, napajajući ih mržnjom prema Srbima, Jevrejima i Romima. Katolički sveštenici, njihovi biskupi i nadbiskupi bili su svirepi prema pravoslavnim sveštenicima.

 

Tako su sv. Petru Dobrobosanskom čupali bradu, potkivali ga i zabijali klinove pod nokte sve dok nije izdahnuo. Svetom Platonu Banjalučkom su ložili vatru na grudima da bi ga potom rasporili i bacili u Vrbas. Na isti način je umoren i sv. Sava Trljajić koga su bacili u Katinsku jamu. Katolički svešteni su uz to silovali žene, sestre i ćerke srpskih popova, a potom ih terali da gledaju kako im ubijaju decu i primoravali da im čitaju opelo.


- Sve ovo može izgledati kao rezultat bolesne mašte ili zločinačke težnje da se okrivi Katolička crkva ili Hrvati i muslimani za neverovatna zverstva koja su počinili - napominje Živanović. - Zato sam primoran da iznesem izvestan broj svedočenja žrtava koje su uspele da se spasu, zatim svedočenja izneta pred sudovima posle rata, dnevnike koje su ubice i mučitelji vodili prilikom vršenja zlodela, a koji su otkriveni u poratnom vremenu, kao i ono što su napisali u svojim knjigama zatočenici koji su uspeli da uteknu i prežive, a koji su svojim očima gledali i bili svedoci počinjenih zločina. Bilo bi potrebno da se napiše na hiljade knjiga da bi se iznelo sve ono što su nesrećne žrtve ispričale.

 

 

Svedočenja nemačkog kapetana

Ustaške zločine u knjizi "Najveći zločini današnjice" opisao je i dr Dragoslav Stijaković. On na više od 500 strana opisuje najužasnije klanje trudnih žena iz čijih su utroba vađena i potom ubijana deca. O ubijanju nerođene dece pisao je i Vasa Kazimirović u svojoj knjizi pod naslovom "Nezavisna Država Hrvatska". Kazimirović, uz ostalo, navodi deo izveštaja nemačkog oficira. Kapetan Glez Von Horstenau je 14. juna 1941. godine zapisao: "Na životinjski način oni su ubijali čak i nerođenu decu... mnoge žene i deca ležali su na kamenju... goli skeleti... komandant logora je divlja životinja..."

 

Tito krio istinu

Dušan Babić, pišući o počinjenim zločinima Hrvata i muslimana, naveo je kako su Tito i partizanski pokret težili da se surova istina o stradanju Srba, Jevreja i Roma ne sazna. Babić je obelodanio i slučaj stradanja članova odeljenja za propagandu Komunističke partije u Karlovcu, koji su napisali članak o masakru Srba. Svi su zbog toga izvedeni pred preki sud i streljani.

 

Časne sestre-zločinci

- Među zločince katoličke sveštenike nisu ubrojane časne sestre-zločinci - predočava akademik Živanović. - Iskazanao prostim jezikom, od svaka tri katolička sveštenika, dvojica su bili ubice. Do sada je identifikovano blizu 400 jama, vrtača i bunara u koje su bacane žrtve, najčešće žive. Jedno od najgroznijih i najbrojnijioh mesta stradanja i ubijanja Srba, Jevreja i Roma bio je Jasenovački sistem hrvatskih logora za istrebljenje. U sklopu tog sistema nalazio se i koncentracioni logor za decu, koji je bio podeljen na četiri dela: u prvom su bila deca do jedne godine starosti, u drugom od jedne do četiri, u trećem starija od četiri, a u četvrtom bolesni mališani. Hrvatska je bila i ostala jedina zemlja na svetu koja je izmislila i organizovala koncentracione logore za istrebljenje dece.

 

Šokirani italijanski oficir

Dane Lastavica u knjizi "Srpska mladež sreza Perušić (Lika) žrtve genocida 1941-1945. godine" navodi pismo jednog italijanskog oficira u kome stoji: "Šta su im ti jadni Srbi učinili? Da li je humano izvlačiti nerođenu decu iz utrobi majki, pa ih onda vešati na zidu s natpisom - Srpsko meso - jedan dinar kilogram... Ti isti Hrvati su otimali decu od srpskih majki, hvatali ih za noge i razbijali njihove glave o drveće i kamenje da bi ih posle bacili u jame."

http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/110491/Klali-i-katolicki-svestenici

Saturday, December 04, 2010

Prof. Dr. Srboljub Zivanovic response in Politika to Culibrk numbers

1
Why is Jovan Culibrk, Coordinator of the Jasenovac Committee of the
Holy Assembly of Bishops of the Serbian Orthodox Church, Reducing the
Number of Jasenovac Victims?

By Academician Prof. Dr. Srboljub Zivanovic
October 21, 2010
Original text in Serbo-Croatian at:
http://borbazaveru.info/content/view/2952/1/
Regarding the article by journalist Jelena Calija published in "Politika,"
9/13/2010, under the headline "Jasenovac Victims in the Church Calendar":
After the publication of said article in the daily newspaper "Politika," the
International Commission for the Truth about Jasenovac was asked to give its
opinion on the specific allegations set forth therein.
The article was written as if all data presented by Fr. Jovan Culibrk was
presented on behalf of the Jasenovac Committee of the Holy Assembly of
Bishops of the Serbian Orthodox Church (SOC) and as if that is the position of
the SOC; however, that is not true. The president of the SOC Jasenovac
Committee, His Grace Bishop Jefrem of Banja Luka, has said many times and
has also written to the Minister of Religious Affairs of Republika Srpska, the
Association of Jasenovac - Donja Gradina and the International Commission
for the Truth about Jasenovac that Fr. Jovan Culibrk is not authorized to speak
and act for the Jasenovac committee of the bishops of the SOC and can speak
only in his own name. All notices and communications with the Committee of
the SOC must go through the Committee's president, His Grace Bishop Jefrem.
At the Patriarchate of the Serbian Orthodox Church in Belgrade, we were told
that the Jasenovac Committee of the SOC does not have an office in the
Patriarchate and that Fr. Jovan Culibrk performs his duties from the private
apartment of a priest. The author of the article, Jelena Calija, would be much
better off if she had asked for information from the President of the Jasenovac
Committee of the SOC. We know well that the Association of Jasenovac -
Donja Gradina and the government of Republika Srpska are not satisfied with
the work and statements of Fr. Jovan Culibrk and have ceased to communicate
with him. The president of the Jasenovac Committee, Bishop Jefrem, has been
informed about this situation.
The International Commission for the Truth about Jasenovac, headed by the
late Prof. Dr. Bernard Klein of New York, in 2007 considered a report about
2
actions of the U.S.-based Jasenovac Research Institute (JRI) and its director
Barry Lituchy to conceal the truth about the Jasenovac camp and decided to
stop any cooperation with the JRI and Barry Lituchy, who was discharged from
service at the college where he was previously employed. [Translator’s note:
Lituchy was discharged from his part-time lecturer position at Kingsborough
Community College’s History, Philosophy and Political Science Department,
of which Prof. Dr. Klein was chairman. The First International Jasenovac
conference was hosted and chaired by Prof. Dr. Klein at Kingsborough in
1997.] The JRI was involved in engraving the monument to Jasenovac victims
in New York with a false inscription about the number of victims. Barry
Lituchy is responsible for this act. The JRI was specifically criticized for the
actions of its director Barry Lituchy in initiating the request to U.S. courts to
ban the distribution of the book of the proceedings of the First International
Conference on Jasenovac (held in New York) and to collect all copies of the
book from libraries and destroy them. In this book, testimonies of surviving
camp inmates were published, as well as all the discussions and papers of the
conference participants. When, in 2009, the International Commission for the
Truth about Jasenovac learned about Jovan Culibrk's cooperation with the JRI
and with Barry Lituchy, the Commission decided then to stop any cooperation
with Fr. Culibrk, to no longer invite him to international conferences and to
remove him from all committees in which he had participated. It is known to
the International Commission for the Truth about Jasenovac that Barry
Lituchy recruits his associates on the territory of the former Yugoslavia, that he
pays their room, travel expenses and fees in order to achieve his goals, which
are not in the interest of the truth about Jasenovac. One of those recruited in
this fashion was Antun Miletic, who otherwise has written several books about
Jasenovac.
Fig. 1
Fig. 1: “The Papal legate (in white), Archbishop Stepinac, Ante Pavelic (in Ustashi uniform) and his
wife, at the opening of a home for children at Tuskanac.
3
Pope Pius XII’s representative participated in most of the official and semi-official functions of
Ustashi Croatia. He was an eyewitness to the promotion of Pavelic and to Stepinac’s policies of
terrorization and Catholicization of Croatia. He knew of the atrocities and horrors taking place. He
watched the progress of the forcible conversions, was aware of the wholehearted participation of the
clergy in the wholesale massacre of thousands of Orthodox Serbs. All these things he faithfully
reported to Pope Pius XII. In addition, Croatian Bishops wrote dispatches on the Ustashi horrors to
the Pope, e.g. Dr. Ujchich, Catholic Archbishop of Belgrade.
The purpose of Homes for Children was usually to re-baptize Orthodox orphans and thus convert
them to the Catholic Church.”
Avro Manhattan, The Vatican’s Holocaust: The Sensational Account of the Most Horrifying Religious
Massacre of the 20th Century, Springfield, MO, Ozark Books, 1986. p. 98.
At its regular meeting in 2009, the International Commission for the Truth
about Jasenovac, after years of research, reported that over 700,000 Serbs,
23,000 Jews and 80,000 Roma were killed in the Jasenovac system of Croatian
camps for the extermination of Serbs, Jews and Roma. Some institutions such
as the Museum of Genocide Victims in Belgrade as well as various individuals
are trying to find the names of victims and make lists of those killed. So far
some 90,000 victim names have been collected, and Jelena Calija’s article
presents that figure as if it were the exact number of victims. The above report
by the International Commission was not mentioned in her article. In fact, no
person can ever succeed in finding out the names of unborn children taken out
of their mothers’ wombs, the names of children under one year old killed by
nuns of the Catholic Church, the names of victims thrown into the whirlpools
of the Sava, Sana, Una, Vrbas and other rivers, the names of victims who were
thrown alive into the abyss of Pacili's furnace, the names of victims who were
cooked in order to make soap from their bodies, the names of thousands of
corpses that were for months and years floating down the Sava and Danube
rivers that were sent out from Jasenovac with derogatory messages written by
their Jasenovac butchers, or the names of victims who were buried alive in the
Sava river damns [built by forced labor at Jasenovac-Translator’s note], etc.
Fig. 2
4
Fig. 2: “Monks and Friars were the backbone of the policy of forcible conversions. Many participated
in acts of terrorism. E.g. Simic Vjeckoslav, a Monk of the monastery at Knin, who killed dozens of
Orthodox with his own hands. Sidonije Solo, another Monk of the Franciscan monastery in Nasice,
deported the Orthodox population of whole villages. The Abbot of the monastery of Guntic, Father G.
Castimir, directed the massacre of hundreds of Orthodox at Glina.
Father Dr. Dragutin Kamber, a Jesuit, ordered the killing of about 300 Orthodox in Doboj, and the
court martial of 250 others, most of whom were shot.
Father Srecko Peric, of the Gorica monastery, on August 10, 1941, personally incited the massacre
of more than 5,600 Orthodox in the district of Livno.
Friars were Ustashi officers. Others Commandants of Concentration Camps. Above Ante Pavelic
during one of his periodical visits to Franciscan monasteries.”
Avro Manhattan, The Vatican’s Holocaust: The Sensational Account of the Most Horrifying Religious
Massacre of the 20th Century, Springfield, MO, Ozark Books, 1986. p. 102.
The International Commission for the Truth about Jasenovac has to draw
public attention to the criminal role of the Roman Catholic Church and its
clergy in indoctrinating and inciting Catholic Croats and Muslims, their
supporters, to commit genocide against Orthodox Serbs, Jews and Gypsies.
According to evidence gathered by scientists from the U.S., more than 1,400
Roman Catholic priests in the Independent State of Croatia (ISC) personally
butchered, tortured, raped and forcibly converted Orthodox Serbs. Catholic
nuns were particularly cruel to Serbian children. They tortured and killed little
children under and over the age of one. Croatia was the only country that had
death camps for small children.
Fig.3
Fig. 3: “The Vatican was well informed of what was going on inside Ustashi Croatia. Not only
because the Catholic Hierarchy sent the Pope regular reports, but because the Pope had his own
personal representative there.
The duty of the Papal Legate was to send regular and accurate information on the exertions of the
Catholic clergy and Bishops. Also on the political and military doings of the Ustashi Government and
of its leaders.
Pope Pius XII’s representative on the spot was the Papal Legate, Mgr. Marcone, who was
accredited to the Ustashi Government and to Pavelic. Mgr. Marcone was minutely briefed on every
aspect of the Catholic Hierarchy and the Ustashi collaborators. In fact, he was the spokesman, not
only of the Croatian Hierarchy when reporting to the Vatican, but equally of Pius XII when reporting
to Archbishop Stepinac and Pavelic.
5
Above, Mgr. Marcone, flanked by Archbishop Stepinac and Nazi-Ustashi officers, at a Ustashi
Meeting.”
Avro Manhattan, The Vatican’s Holocaust: The Sensational Account of the Most Horrifying Religious
Massacre of the 20th Century, Springfield, MO, Ozark Books, 1986. p. 95.
Jelena Calija’s article states, in an attempt at exculpation, that the
Archbishop of Zagreb has visited Jasenovac, for the first time. [Translator’s
note: This was the first and only visit any Catholic official ever paid to
Jasenovac, and Ms. Calija’s apparent point was that it was evidence of
contrition.] However, the Archbishop stated that he did not come there "to
apologize to anyone" for crimes committed by Catholic priests and Croatian
and Muslim butchers. The cathedral in Zagreb preserves the corpse of war
criminal Stepinac, who was proclaimed blessed by Pope John Paul II because
he helped Croatia to "cleanse itself" of the Orthodox Serbs, Jews and Gypsies.
Witnesses say that Aloysius Stepinac supported the ISC and was in charge of
the Ustasha military priests/butchers, performed forced conversions, led the
butchers to the Vatican for a pilgrimage, blessed killers whose hands were
covered with blood from the slaughtered Serbs, Jews and Roma, all of which
was proven at his trial where he was unable to provide any defense for his
actions. Pope John Paul II proclaimed Stepinac and other similar criminals as
"Blessed," and the Catholic Church wants to declare them Saints of the
Catholic Church. Stepinac and the papal representative in Croatia, Giuseppe
Marcone, supported the vote in the Croatian [Ustasha] parliament to enact the
most awful racist laws that allowed anyone to rob, rape, torture or kill any
Serb, Jew or Roma and not be punished for such deeds. (In recent years, Italian
writer Marco Aurelio Rivelli published a book on Stepinac called The
Archbishop of Genocide, which has been translated into several languages.)
From Chalija’s article, it is not clear whether the arrival of the Catholic
Archbishop of Zagreb in Jasenovac was intended to mock the innocent victims
or to bless the slaughterers and murderers. It is well known that no Catholic
pope ever visited Jasenovac, even though one of them was only a few
kilometers away from the place of mass carnage. And more recently, the
Roman popes called for the bombing of Serbs in Bosnia and Herzegovina,
pleaded with NATO forces to attack Serbia, and used derogatory names for
Serbs. But still there are those in Serbia who would like to reach reconciliation
with the Roman Catholic Church, to achieve some kind of ecumenism.
Recently, there has been a prominent call for some kind of "reconciliation"
of victims and killers, that is, of the Serbian Orthodox Church and the Roman
Catholic Church. Even some bishops of the Serbian Orthodox Church openly
advocate or themselves engage in "dialogue" with representatives of the
6
Vatican. They want to invite the Pope to visit Serbia. If the Serbian people and
Serbian Orthodox Church permit such a visit of the Roman Catholic Pope, if
they permit the introduction of Roman Catholic liturgy into the “new”
Orthodox liturgy, if they permit the non-canonical behavior of some individual
bishops, then the Serbian people are committing a mortal sin against the
innocent victims of Jasenovac and Orthodox Martyrs.
The article published in the daily newspaper "Politika" is an example of
how the media and press in Serbia, under pressure from the West and with the
cooperation of individuals from the Serbian Orthodox Church, are creating the
false image among the Serbian people that there are some, so-called, good
intentions of the Vatican and Roman Catholic Church.
Academician Prof. Dr. Srboljub Zivanovic
President of the International Commission for the Truth about Jasenovac
London, United Kingdom

Thursday, December 02, 2010

ЕУ и САД спречавају Хрватску да примењује европске стандарде у односу на злочине геноцида

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11.080 Земун, Магистратски трг 3

Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com                Бр. 1269 /10 –  2. 12. 2010.

 

С  А  О  П  Ш  Т  Е  Њ  Е

- ЕУ и САД спречавају Хрватску да примењује европске стандарде у односу на злочине геноцида -

 

            (Влада и Скупштина РС Крајине у прогонству, уз ово саопштење, упућују и прекор редакцијама медија у Републици Србији, јер од фебруара 2005. године, не објављују крајинска саопштења. Ово је тешко огрешење о националне и државне интересе и кршење је новинарског кодекса).

            Влада РС Крајине подсећа, да је Независна Држава Хрватска у Другом светском рату изгласала законе о обавезном биолошком истребљењу православних Срба, Рома и Јевреја. У ту сврху, организовала је систем концентрационих логора смрти у Јасеновцу, Госпићу, Новом Београду, Јастребарском, на Пагу, у Сарајеву... Хрватска је, од 1941. до 1945, истребила више од милион православних Срба, око 80.000 Рома и око 30.000 Јевреја. Тачан број убијених, с именима и презименима, никад није утврђен, јер је то спречавао председник комунистичке Југославије, Јосип Броз Тито, који је био Хрват. Разбијањем Југославије, од 1990. до 1995. године, у Босни и Херцеговини су Хрвати и муслимани основали свој кантон – Муслиманско-хрватску Федерацију, а ова територија је у Другом светском рату била у саставу Независне Државе Хрватске, а њени становници муслиманске вероисповести су се тада представљали Хрватима, учествујући у истребљењу православних Срба, Рома и Јевреја. Ово је врло важна чињеница, јер су данашња Хрватска и Муслиманско-хрватска Федерација Босне и Херцеговине наследнице Независне Државе Хрватске из Другог светског рата, па су обавезне (по међународном праву) да исплате ратну штету за свој злочин геноцида над три народа.

            У време разбијања Југославије, од 1990. до 1995, Хрватска је прогнала 80% Срба из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН – по Резолуцији СБ, бр. 743/1992), запленила им сву непокретну и покретну имовину и лишила их основних људских права, проглашавајући Србе националном мањином, мада су били државотворан народ од 1471 – до 1995: у Мађарској, Аустрији, Држави Срба, Словенаца и Хрвата, Краљевини Југославији, Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији и Социјалистичкој Хрватској – као федералној јединици у Југославији и имали су своју државу Републику Српску Крајину – од 1991. до 1995. године.

            Очигледно, Хрватска и Муслиманско-хрватска Федерација у БиХ су обавиле геноцид над православним Србима, Ромима и Јеврејима – и поново, пре двадесет година, над православним Србима и обавезне су на плаћање ратне штете и враћање православним Србима све имовине и државотворности, уз окончање окупације Републике Српске Крајине. Међутим, мада  Хрватска и Муслиманско-Хрватска Федерација у БиХ ово треба да учине, у томе их спречавају Сједињене Америчке Државе и Европска унија. Овим се крше толико популарисани европски стандарди. ЕУ би могла да Хрватску лиши свога чланства док не испуни обавезе према православним Србима, Ромима и Јеврејима, али она то не чини. Ово је потпуно неразумљиво, јер остале чланице ЕУ и САД извршавају своје обавезе према државама и народима над којима су њихове претходне владе, извршиле злочин геноцида. ТАКО ЈЕ, ОВИХ ДАНА, ОБЈАВЉЕНА ВЕСТ, ДА ЈЕ НЕМАЧКА ПЛАТИЛА (У ОКТОБРУ 2010) ПОСЛЕДЊИ ДЕО РАТНЕ ШТЕТЕ ФРАНЦУСКОЈ – ЗА СВОЈУ АГРЕСИЈУ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ. СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ СУ ПЛАТИЛЕ ЗА ЕВРОПСКИ ЗЛОЧИН ГЕНОЦИДА НАД ИНДИЈАНЦИМА И ЦРНЦИМА НА ТЕРИТОРИЈИ СЕВЕРНЕ АМЕРИКЕ. КОНГРЕС У ВАШИНГТОНУ ЈЕ ОДЛУЧИО ДА СЕ ИНДИЈАНЦИМА ИСПЛАТИ 3,4 МИЛИЈАРДЕ ДОЛАРА, А ЦРНЦИМА 1,15 МИЛИЈАРДИ ДОЛАРА.

            Како се види, државе Запада испуњавају своје обавезе према народима и државама којима су нанели зло, али Запад не дозвољава да ту цивилизацијску обавезу испуне Хрватска и Муслиманско-хрватска Федерација БиХ према православним Србима.

Вероватно зато што су православни Срби увек третирани на Западу као једини европски савезници руске државе.

           

           

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ

Ратко Личина, министар

 

Saturday, November 20, 2010

Резолуција са конференције у Санкт-Петербургу

 

http://borbazaveru.info/content/view/3057/1/

Резолуција са конференције у Санкт-Петербургу
Saturday, 20 November 2010

Обраћање јавности учесника историјско-богословске конференције
„Православно-католички дијалог после Јасеновца"

-РЕЗОЛУЦИЈА-

Дијалог је могућ тек након дебеатификације „надбискупа
геноцида" Алојзија Степинца

„Нема истине без љубави ни љубави без истине"

преподобни Јустин Поповић

У последње време активиран је Православно-католички дијалог.
Међутим, његови параметри изазивају разумљиве недоумице код многих
православаца, пошто се у тим параметрима прикривају суштинске догматске
разлике, а са високих трибина могу се чути тврдње да догмати нису главни
и да догматске противуречности могу бити преовладане у „дијалогу
љубави". Тврди се да је главно међу нама и католицима – заједничке
моралне вредности, у којима ми можемо наћи јединство.

Сличне тврдње изгледају чудно јер морално начело и моралне вредности се
оваплоћују у светитељима. А зар 1998. године папа Јован Павле II није
беатификовао надбискупа Загребачког Алојзија Степинца, уз чије је
делатељно учешће извршен геноцид над православним Србима у НДХ
1941-1945. године? Само у систему концентрационих логора Јасеновац
уморено је 700 000 људи, међу којима је најмање 500 000 православних
Срба који су убијани са посебном суровошћу.

Знатан део уморених убијен је хладним оружјем – секли су људска грла
специјалним ножевима названим „србосек", разбијали главе чекићима,
резали руке, ноге, прсте, уши, усне, вадили очи, женама секли груди.

У свим тим злочинима, активно учешће су узимали представници
римокатоличког духовништва. Међународне комисије су утврдиле чињенице о
учешћу хиљаду петсто хрватских свештенослужитеља, монаха и монахиња у
геноциду који је проводила НДХ. Алојзије Степинац практично ништа није
урадио да би спречио злодејства повереног му клира и пастве.

Примећујемо да папа Пије XI практично уопште није реаговао на терор у
НДХ иако је практично знао о њему све. Није одлучио крвнике од цркве а
1949. године је одлучио од цркве све комунисте. И више од тога, примао
је усташке делегације у Ватикан а после рата Католичка црква је
такозваним „Пацовским каналима" омогућила бекство многим хрватским
крвницима. Ватикан се у XX и почетком XXI века покајао пред многима,
само не пред православнима и не пред Србима. Јован Павле II није нашао
времена да посети Јасеновац, да се помоли за стотине хиљада жртава
геноцида и да се покаје пред православним српским народом. Следеће
године, како саопштавају медији, папа Бенедикт XVI намерава да званично
посети Хрватску да би узео учешће у официјелној беатификацији
„надбискупа геноцида". Ми сматрамо да беатификација Алојзија Степинца
значи признање одговорности Ватикана за злочине против православних
Срба. О каквим тада заједничким моралним вредностима са католицима ми
можемо да говоримо?

Забринутост изазива то што са православне стране тема Јасеновца уопште
није покренута. Говори се о било чему, о заузимању храмова у Украјини, о
прозелитизму, само се не говори о најстрашнијем злочину који је имао
јарко изражен конфенсионални карактер. Истраживачи исправно говоре о
хрватском клерофашизму чија је оштрица била усмерена ка православнима,
када је било истребљено на стотине православних свештенослужитеља. Таква
небрига је страшна јер говори о нашој духовној заборавности,
равнодушности према нашим светињама и може довести до одречења од њих и
од стотина хиљада жртава.

Надамо се да ће на православно-католичким беседама тема Јасеновца,
усташког геноцида и религиозних злочина у Другом светском рату бити
постављена са чврстом озбиљношћу и одређеношћу и да такозвани „дијалог"
не може да се наставља док Ватикан не призна злочине из прошлости и
дебеатификује Алојзија Степинца.

Учесници конференције:

- Брдар Симо, режисер, публициста (Босна и Херцеговина);

- Василик Владимир Владимирович, ђакон, доцент историјског факултета Санкт

Петербургског државног универзитета, кандидат филолошких наука;

- Гојковић Ранко, издавач, публициста, преводилац (Србија);

- Живановић Србољуб, доктор, академски професор (Лондон, Велика Британија);

- Каплин Александр Дмитриевич, професор Харковског националног
универзитета им. В.Н..Каразина, доктор историјских наука;

- Митрофанова Анастасија Владимировна, руководилац Центра за
евроатлантска истраживања Дипломатске академије МИП Русије, профессор
РГГУ, доктор политичких наука;

- Семенко Владимир Петрович, научни сарадник Института
религиозно-социјалних истраживања РАН, публициста;

- Степанов Анатолиј Дмитриевич, историчар, главни уреник
информативно-аналитичке службе «Руска народна линија», копредседник
оргкомитета конференције;

- Tимофејев Александр Валентинович, политиколог, заменик главног
уредника информативно-аналитичке службе РНЛ

- Тихомиров Павел Вјачеславович, историчар, публициста;

- Филимонова Анна Игоревна, научни сарадник Института славистике РАН,
кандидат историјских наука;

- Четверикова Олга Николаевна, доцент МГИМО МИП Русије кандидат
историјских наука;

- Јамбајев Михаил Леонидович, научни сарадник Института славистике РАН,
кандидат историјских наука;
Последњи пут ажурирано ( Saturday, 20 November 2010 )

Tuesday, November 02, 2010

ПРАВОСЛАВНО-КАТОЛИЧКИ ДИЈАЛОГ И УЛОГА КАТОЛИЧКИХ СВЕШТЕНИКА, ...............


Излагање проф. др С. Живановића на конференцији у Санкт Петербургу

29.10.2010.

*Академик проф. др Србољуб Живановић*

*ПРАВОСЛАВНО-КАТОЛИЧКИ ДИЈАЛОГ И УЛОГА КАТОЛИЧКИХ СВЕШТЕНИКА, ЧАСНИХ
СЕСТАРА, КРИЖАРА И КАТОЛИКА УОПШТЕ У ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА, ЈЕВРЕЈИМА И
РОМИМА У ЈАСЕНОВАЧ**КОМ СИСТЕМУ ХРВАТСКИХ КОНЦЕНТРАЦИОНИХ ЛОГОРА*

/"Најве//ћ//а завера //ћ//утања је она о зло//ч//инима геноцида
по//ч//ињеним////у Југославији за време II светског рата који су
организовани од////стране Ватикана"/

Бертранд Расел**

Историјске чињенице говоре да су папе и римокатолици уз помоћземаља
западне Европе вековима водили борбу против источне Европе, Византије, а
у првом реду против Православља. Походи крсташа на исток нису ишли да би
се ослободио Христовгроб, већда би се уништила Византија и успоставило
Латинско царство. Српска држава, као јака православна земља, која је
после слабљења Византије преузела у великој мери њену улогу стајала је
на путу тежњама Рима и Запада да прошире своју власт на исток.Српска
православна црква је била и остала тврђава коју је требало разрушити да
би се Риму и Западу отворио пут на исток. Књиге би се могле написати о
томе шта су све папе, римокатолици и државе западне Европе предузимали у
својој вековној борби против Срба. Као пример може да послужи писмо које
је упутио папа првом мађарском краљу Степану I(Иштвану), пошто му је
подарио круну. У том писму га је упозорио да на територији његове нове
краљевине, католичке државе, има 42 шизматичка (православна) манастира,
а ниједан католички, па да се нешто треба учинити да се то стање
промени. Тако се већу XII и XIII веку водила интензивна борба против
православних Срба. Ратови које су започели крсташи настављају се ширењем
католицизма у српским земљама под страном влашћу (Турске,Немачцке,
Аустрије и Мађарске) и то "огњем и мачем, пером и речју".

При томе се не бирају средства, јер "циљ оправдава средство". Циљ
римокатолика је да се истреби Православље, па макер и силом, убиствима,
мучењима, протеривањима, силовањима и осталим најгрознијим методама. У
тој вековној борби против Срба, који су упорно чували Православље и
никада нису ни под највећим притиском пристајали дапризнају папу за
поглавара Цркве, римокатолици су решили да се изврши систематски геноцид
над Србима.Србе је требало збрисати са лица земље. Геноцид над Србима
није почео у Хрватској за време II светског рата. Њега је било и у
XVIIIиXIX, као и у ранијим вековима. Проблем је што људи мало читају и
уче историју, па се многи догађаји заборављају. Тако је заборављено да
су католици Хрвати и босански муслимани као грађани Аустоугарске
извршили грозан геноцид над Србима у току I светског рата. Краљевина
Југославија није желела да се о томе пише и говори да би се избегла
мржња и освета против Хрвата и муслимана у заједничкој држави.Тако
Хрвати и муслимани никада нису осуђени нити кажњени за злочине које су
починили Србима у току I светског рата. Зато никога не треба да зачуди
што су католици Хрвати и босански муслимани починили јоштеже злочине у
току II светског рата над Србима, Јеврејима и Ромима.

Римокатолици, у првом реду Фрањевци, који су били најбројнији у
Хрватској држави, која је тада обухватала и Босну и Херцеговину, као и
делове Србије, вековима су васпитавали децу Хрвата да мрзе све оне који
нису католичке вере, у првом реду православце и Јевреје. Католички
свештеници и вероучитељи у држави Хрватској, у школама, на проповедима и
зборовима позивали су Хрвате да побију, муче, силују, пљачкају, кољу,
насилно покрштавају православне Србе.Српској деци су резали три прста
десне руке да се више никада не могу крстити на православни начин.

Независна држава Хрватска је одмах по свом оснивању 1941.године
прогласила за званичну доктрину да једну трећину Срба треба одмах
побити, једну трећину треба превести у католичку веру, а једну трећину
протерати са хрватске територије. У присуству сада блаженог Алојзија
Степинца, надбискупа и примата загребачког (потоњег кардинала) Алојзија
Степинца, и папског нунцијаЂузепе Марконеа, као и свих босанских и
хрватских бискупа хрватски сабор или парламент је изгласао једногласно
расистичке законе по којима су Срби, Јевреји и Роми изгубили сва људска
и грађанска права. Протерани су из својих кућа и вековних огњишта, са
својих имања, истерани из службе и са радних места. Сваки католик Хрват
или муслиман могао је да опљачка, убије, закоље, мучи или силује Србе,
Јевреје и Роме, а да за то не сноси никакву одговорност. Роми су
проглашени за нижу класу, за врсту животиња које треба истребити. Роме
су сви убијали, а нико није бројао број побијених. Хрватска држава је
организовала концентрационе логоре за уништење Срба, Јевреја и Рома. Но
поред тих великих логора у свим местима, у градовима и селима вршена су
мучења, пљачкања,клања и силовања, жртве су живе бацане у јаме и раке, у
дубоке вирове Саве, Уне, Сане, Врбаса и других река. Злочине су чинили
обични грађани Хрватске, католици и муслимани, сељаци, учитељи,
свештеници, интелектуалции сви други.У Хрватској тада није било ни
нациста ни фашиста, док нерођена деца, одојчад и ситна деца нису могли
бити никакви политички противници. Злочин је организовала држава
Хрватска са својим установама, војском, полицијом, разним католичким
организацијама као што су крижари, фрањевци, усташе, часне сестре итд.
Хрвати су били једини народ на свету који је своје жртве прво животињски
мучио - тешко и дуго, без хране и воде, вадећи им очи и одсецајући
делове тела па их усмрћивали пребијањем, клањем, ударањем маљевима у
лобању, бацањем живих у гротло пећи, кувањем сапуна од жртава, бацањем
живих у бездане јаме, затрпавањем живих у насипе и гробове, вађењем
нерођене деце из утроба мајки итд. Немци су на пример, вршили убијања
жртава брзо и ефикасно, гледајући да искористе остатке лешева као сирови
материјал, док су хрватски католици и муслимани своје жртве предходно
дуго мучили и свирепо се изживљавали пре него што би их заклали или
убили.Подстицање на мучење и убијање Срба, Јевреја и Рома, чинили су на
жалост бројни свештеници католичке цркве, часне сестре, вероучитељи и
католички активисти. Према америчким изворима преко 1400 католичких
свештеника у Хрватској, Босни и Херцеговини је у току II светског рата
лично клало, мучило, силовало, убијало на разне начине и насилно
преводило у католицизам Србе, Јевреје и Роме. Међународна комисија за
истину о Јасеновцу има податке за 1171 таквих католичких свештеника. У
то нису убројане часне сестре – злочинци. Исказано простим језиком од
свака три католичка свештеника двојица су били убице.До сада је
идентификовано близу 400 јама, вртаца и бунара у које су бацане жртве –
најчешће живе. Једно од најгрознијих и најбројнијихместа страдања и
убијања Срба, Јевреја и Рома је био Јасеновачки систем хрватских логора
за истребљење. Логори и стратишта су се налазили на левој обали реке
Саве у месту Јасеновац и околини као и на десној обали Саве- у Доњој
Градини и околини. У оквиру јасеновачког система логора налазио се и
концентрациони логор за истребљење мале деце. Логор је био подељен на
четри дела. У првом делу била су деца до једне године старости. У другом
делу била су мала деца од једне до четри године старости. У трећем делу
била су деца старија од четри године, а у четврти део стављали су
болесну децу. Католичка држава Хрватска је била и остала једина земља на
свету која је измислила и организовала концентрационе логоре за
истребљење мале деце.

Један од католичких и језуитских идеолога ултранационалистичког
устаства, главни организатор крижара и других католичких организација је
био, сада блажени, Ханс Иван Мерц кога је прогласио за блаженог папа
Иван Павле II. Мерц је школовао генерације католичких свештеника и
активиста и напајао их мржњом према православним Србима и Јеврејима.
Захваљујући његовом утицају већина католичких свештеника, нарочито
фрањевачког реда, затим часне сестре, крижари и други су лично мучили,
клали и убијали, силовали и вршили друге блудне радње над Србима и
Српкињама, Јеврејима и Јеврејкама, Ромима и Ромкињама. Слични злочинци
су билисада блажени, Доминик Мандић, који се истакао организовањем
бекства католичких кољача у Јужну Америку и САД после II светског рата,
и наравно надбискуп и кардинал загребачки, примат Хрватске, Алојзије
Степинац, који је благосиљао убице Срба и Јевреја крвавих руку и који је
лично насилно преобраћао православце у католичку веру, обећавајући им да
ће се спасити уколико постану католици. Он је допринео доношењу најгорих
расистичких закона у Хрватској.

Мора се рећи да су католички свештеници и њихови бискупи и надбискупи
били изузетно свирепи према свештеницима и епископима Српске православне
цркве. Св.Петру Дабробосанском су чупали браду, поткивали га, забијали
му клинове под нокте да би га на крају убили. Св.Платону Бањалучком су
ложили ватру на грудима, распорили га изатим удавили у реци Врбасу.
Св.Саву Трљајића су грозно мучили, па затим бацили у Катину јаму без
дна. Католички свештеници су силовали жене, сестре и ћерке православних
свештеника, као и других православаца. Терали су свештенике да гледају
како им убијају децу, па су их потом терали да им читају опело.

Све ово што сам до сада изнео може многима изгледати као резултат
болесне маште или злочиначке тежње да се окриви католичка црква или
Хрвати и Муслимани за невероватна зверства која су починили. Зато сам
приморан да изнесем известан број сведочења жртава које су успеле некако
да преживе, затим сведочења изнета пред судовима после рата, дневнике
које су убице и мучитељи водили приликом вршења злодела, а који су
откривени после II светског рата, као и оно што су написали у својим
књигама заточеници који су успели да побегну и преживе, а који су својим
очима гледали и били сведоци почињених злочина. Било би потребно да се
напише хиљаде књига да би се изнело све оно сазнање које су несрећне
жртве описале. Ја могу да наведем само неколико примера.

У својој књизи "Српска младежсреза Перушић(Лика) жртве геноциде
1941-1945 год." Дане Ластавица наводи писмо једног италијанског официра
у коме пише: "Шта су им ти јадни Срби учинили? Да ли је хумано извлачити
нерођену децу из утроба мајки, па их онда вешати на зиду са натписом –
"Српско месо – један динар килограм"… Они су побили очеве те деце…Они су
изводили српске мајке са много деце из њихових кућа, да би одмах после
тога њихове комшије Хрвати са својом децом започели пљачку својих
дојучерашњих суседа…Ти исти Хрвати су отимали децу од српских мајки,
хватали их за ноге иразбијали њихове главе о дрвеће и камење, да би их
потом бацили у јаме.." Исти аутор даје и једну илустративну табелу
жртава у једном месту:

Деца до 1 године старости – 40

Деца од 1до 7 године старости – 142

Деца од 7 до 12 године старости 97

Деца од 12 до 15 године старости – 65

Омладина од 15 до 20 година старости – 145.

Све то од укупно 1441 убијене особе. Има безброј таквих примера.

Душан Бурсаћу својој књизи "Анђели у паклу" поред осталог на страни 26
даје опис како су католичке часне сестре тровале српску децу.

Једна од жртава мучења и клања која је успела да преживи јер је
недоклана жива бачена у раку из које се у току ноћи извукла госпођа
Зорка Делић-Скиба, поред осталог пише како ју је часна сестра вукла за
косу да би јој истурила врат да би га хрватски кољац лакше пререзао.
Њему је међутим задрхтала рука, па је недоклано дете бацио у гробницу.

У својој књизи "Сасечено стабло Данонових", Цадик Данон пише: "Децу су
отимали од мајки на најбруталнији начин…Убица би дохватио једно по једно
дете и разбијао му лобању маљем, па га онда бацао у гроб. Аутор је ово
гледао са одстојања од 30 метара.

У својој књизи "Највећи злочини данашњице" Др.Драгослав
Стијаковићописује злочине које су починили католици Хрвати и муслимани
на преко 500 страна. Најужаснији су описи клања трудних жена из чијих су
утроба вађена нерођена деца, која су убијана, или пак описи силовања
малих девојчица, ученица и младих жена.

У књизи "Независна држава Хрватска" Васа Казимировићнаводи извештаје
појединих немачких официра. Капетан Глез Вон Хорстенау је писао 14
јуна1941 год.: "На животињски начин они су убијали чак и новорођену
децу…многе жене и деца су лежали на голом камењу…голи скелети…командант
логора је дивља животиња…силовали су жене, мучили их и на крају
убили…убијали су децу…"

Пишуци о почињеним злочинима од стране Хрвата и муслимана, Душан
Бабићпоред осталог наводи како су Тито и партизански покрет били против
тога да се спречи убијање Срба, Јевреја и Рома и како су тежили да се
истина о злочинима не сазна. Тако наводи случај о страдањучланова
оделења за пропаганду комунистичке партије у Карловцу, који су написали
чланак о масакру Срба. Сви су изведени пред преки суд партизанских
јединица и осуђени на смрт. Погубљени су 13-ог и 14-ог јула 1941.године.
Он такође наводи да је католичка црква Хрватске дочекала са
добродошлицом стварање Независне државе Хрватске и да су католички
свештеници одиграли значајну улогу у масакру српског живља.Загребачки
надбискуп Алојзије Степинац је 28-ог априла 1941.године издао окружницу
којом је поздравио стварање Независне државе Хрватске и то не само "као
син хрватског народа већшта више као представник "свете
столице"."Хрватска мора да постане прочишћен простор на коме живе само
Хрвати.

Гојко Везмар у књизи "Усташки злочини у Лици 1941 – 1945 год" износи
имена следећих католичких свештеника, убица и мучитеља Срба, Јевреја и
Рома, а такви подаци постоје и за многа друга места:

Часни Драгутин Кукољ, Вероучитељ у гимназији;Никола Масић, наставник.
Обојица су регрутовали децу за чланове крижара и наводили их да чине
злочине.

Јосип Бујановић– поп Јоле, Миховил Марбер, Стјепан Габрић, Дон Крсто
Јелинић, Љубо Магаш, Владимир Ступарић,Каргацин,Никсић, Јосип Банић,
Грга Старчевић, Јосип Фајдетић, Бруно Варијаза, као и многи други.

Др Никола Николић, лекар и заточеник Јасеновца, иначе Хрват, пише о
злочинима које је починио Фратар Вјекослав или Томислав Филиповић–
Мајсторовићзвани Фра Сатана. Он је у свештеничкој одежди клао малу децу.
Исто то је радио и Љубо Милош. Др.Срећко Перић, католички свештеник је
позивао испред олтара усвојој цркви: "Хрвати, идите и побијте све Србе,
али прво убијте моју сестру која се удала за Србина. Када завршите са
убијањем, вратите се натраг у цркву и сва ће вам недела бити
опроштена."У писму које је послао Хрватској влади Фра.Петар
Берковићописује злочине које је починио. Фра Алојзије Ћосићје добио
хрватски орден за злочине почињене над Србима, Јеврејима и Ромима.

Дане Ластавица пише о силовању девојчица.Већина је силована док су
приморавали њихове мајке да гледају. Приликом испитивања на суду после
II светскограта, Јозо Боровац је признао да је натерао Стојанку Булат да
држи своју тринаестогодишњу ћерку Милеву док ју је силовао. Учитељицу
Стану Арнаут су силовали њени ученици Хрвати. Ђуро Затезало пише да су
малоумни и перверзни католички свештеници везивали децу за груди мајки,
па их онда убијали да би се мајке што више мучиле, затим би и њих убили.

Фрањевац Јозо Фелициновићу своме личном дневнику пише да је у једној
бараки насао списак са именима жена које су ту силоване, са датумима
када су силоване и са именима злочинаца који су их силовали. Девојчице
су силоване на јавним местима тако да је свако могао да посматра
силовање. Имали су обичај да узимају невиност девојчица од 14 година.
Деца су терана да гледају силовања мајки.Постојао је обичај да се
натерају девојке да се скину наге да би свако могао да их гледа. Потом
су доводили војнике да их силују, а потом су убијане.

Веома је тешко, практично је немогуће да се све каже у једном излагању.
Можемо само да се надамо да ће истина о злочинима католика Хрвата и
муслимана једнога дана изаћи на видело.

Сада се поставља питање Православно-католичког дијалога после свих ових
грозних злочина које су починили католици над Србима, Јеврејима и
Ромима. Римокатолици се надају да ће се злочини заборавити ако се о њима
не говори и не пише. Књиге о њиховим злочинима одкупљују и спаљују.
Покушавају да убеде млађе да су приче о њиховим злочинима само
преувеличане маштарије. А живих сведока јошувек има. Има и преживелих
жртава. Поједини епископи Српске православне цркве рођени после II
светског рата, одрасли и школованиу комунизму, затровани некаквим
екуменистичким идејама желе да се упусте у некакав дијалог са
католицима. Прелазе преко чињенице да православни верују у Господа Исуса
Христа, а католици у једног човека, који се зове Папа, и који тврди да
је он Христос на овом свету.Наши симболи вере се разликују. Ми не
верујемо у исто. Постоје огромне догматске разлике. Католичка црква се
налази у расулу. Свакодневно се појављују све нови и све тежи скандали.
Препуна је педофила, хомосексуалаца и настраних особа. Стотине хиљада
католика напушта католицизам. О томе пише сва светска штампа. О томе
говоре католички бискупи. Па ипак има српских епископа који би желели
некакво помирење или бар дијалог са римокатолицима. Можда су они
добронамерни и желе свеопште помирење свих хришћана, па су зато спремни
да се одрекну учења Светога Саве, оснивача Српске Цркве. Са друге стране
папа Пије XII је у мају 1941.год.примио у аудијенцију ратног злочинца и
шефа хрватске државе Анту Павелићакоји је донео најгрозније расистичке
законе против Срба, Јевреја и Рома, као и групу хрватских кољача.
Католичка црква се никада није оградила од оваквог поступка. Папа Јован
Павле II се залагао 1991 год.за истребљење Срба и за бомбардовање
Републике Српске од 30-огавгуста до13-ог септембра 1995. Подржао је
незакониту агресију против Србије коју су извршиле САД и НАТО савез 1999
год. Пет пута је долазио у Босну и Хрватску, био је само неколико
километара од стратишта јасеновачких логора али никада није нашао за
вредно да очита бар једну молитву за невине жртве католичког дивљања у
току II светског рата, већје напротив прогласио за будуће светитеље
најозлоглашеније крвнике и подстрекаче геноциданад Србима,Јеврејима и
Ромима. Исти овај папа је подржао католичку организацију "Ђовани Веко"
која се залаже да се "отвори Света Гора Атонска" и да се православни
манастири претворе у хотеле, музеје, јавне куће и места за забаву.
Садашњи папа Језеф Рацингер или Бенедикт XVI бо је припадник Хитлерове
младежи (Хитлер југенд). Он наставља политику својих предходника и
спроводи идеју глобализма. Нажалост, он има подршку једног турског и
америчког послушника у Цариграду, васељенског патријарха Вартоломеја I,
који је спреман да све опрости католицима и папи. Цариградска
патријаршија је још1993.године покушала да прошири своју власт над свим
православним живљем у свету. Желео би да укине утицај других
Православних Цркава у свету, као што су Руска Црква која има више
православних верника него све остале Православне Цркве у свету заједно -
Српска, Бугарска, Румунскаи друге, и да он постане нека врста источног
папе над свим православцима. Васељенског патријарха подржавају у тим
тежњама неке српске и руске владике. Уводе се у Православну Цркву
некакве новотарије, које иду ка приближавању католичком обреду од кога
се и многи католици одричу. Римски папа наравно подржава ову тежњу
васељенског патријарха, који заборавља да је наша Црква саборна и да
никада неће пристати да има некаквог папу или врховног поглавара.
Римокатолицима би сасвим одговарало да се Православне Цркве распадну
услед стварања раскола. Распарчане, лакше би се могле савладати. Верници
који чине "живо тело свете Цркве" не могу да прихвате тзв.новотарско или
екуменско понашање појединих владика.

САД као велика светска сила подржава тежње римокатолика да разбију
Православну Цркву. Америка је активно помогла Хрватима католицима и
босанским муџахединима у рату против Срба 1991.до1995.године. На Косову
и Метохији су католички свештеници у редовима окупаторских снага НАТО
савеза пљачкали српске манастире и светиње и односили реликвије. Када је
са Косова, из Призрена протерана православна богословија истога дана су
језуити отворили свој семинариј. Ако су поједини српски епископи
заборавили први концентрациони логор за истребљење Срба који су
организовали Хрвати и Мађари у току I светског рата у Араду, и уколико
желе да забораве 700000 страдалих Срба у Јасеновачким логорима,онда ће
се народ окренути против њих. Несмемо да заборавимо речи светог
патријарха српског изречене у Јасеновцу:"Као хришћани морамо да
праштамо, али као људи несмемо да заборавимо."

Из свега изнетог произлази да до дијалога православаца и католика не
може да дође без признања грехова и покајања. Римокатолици треба да се
одрекну својих неканонских доктрина, а папа да се одрекне своје
"непогрешивости". Тек после тога би могло да се размишља о некаквом
дијалогу који би водио римокатолике поново у окриље свете Православне Цркве.

__._,_.___

Monday, October 25, 2010

Apel Jevreja, Dosta sa vređanjem jasenovačkih žrtava

Dosta sa vređanjem jasenovačkih žrtava

23. oktobar 2010. 16:06 > 16:07

Apel Jevreja Ivi Josipoviću da se isprave lažne slike o Jasenovcu kao o gotovo regularnom zatvoru umesto najcrnjem koncentracionom logoru.

Izostavljeno: Ustaše ubijaju civile kod Jasenovca

Rukovodilac Biblioteke i arhiva Jevrejske opštine Zagreb Julija Koš apelovala je na predsednika Hrvatske Ivu Josipovića da iskoristi svoj uticaj kako bi se ispravile lažne slike o istorijskoj stvarnosti koje prikazuje muzej u Spomen-području Jasenovac, čija postavka pokazuje potpuni nedostatak empatije prema žrtvama i njihovim stvarnim nepravedno tragičnim sudbinama.

"Osnovni problem postavke je što prešućuje bitne činjenice. Istorijsku stvarnost prikazuje eufemistički, te manipulisanjem podacima od istine stvara laž. Jasenovac je prikazan kao neko uopšteno loše mesto u lošim vremenima, a postavka ni približno ne objašnjava šta se tamo zaista dogodilo, kome i zašto, te ko su počinioci", navela je Košova u apelu i dodala da je muzejska monografija načinjena u istom tonu.

Ona je istakla da je najgore što se ovo teško i uporno vređanje jasenovačkih žrtava događa na samom mestu sistemski planiranog i provedenog masovnog zločina nad njima, čime se žrtve na simboličan način ponovo ubijaju, ali ovog puta ne u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj nego u Republici Hrvatskoj, čijih više merodavnih zvaničnika svojim aktivnim i pasivnim delovanjem ovakvoj postavci trajno iskazuju otvoreno ili prećutno odobravanje.

"Postavka je 'bez priče o zločinu', kako je u stručnom časopisu ocenila jedna hrvatska muzejska stručnjakinja. Čak je na samom svečanom otvaranju tadašnji predsednik Hrvatske Stipe Mesić u svom obraćanju prisutnima otvoreno iskazao sumnju da će mladi na osnovu te postavke moći shvatiti istinu o Jasenovcu", podsetila je Košova.

Ona je dodala da su, iako bi zločin počinjen u Jasenovcu po definiciji trebalo da bude polazna tačka postavke, ključne informacije o njemu izostavljene, a istaknute i naglašene one nebitne.

"Na primer, zarobljenici su u 'slobodno vreme' izrađivali figurice od gline i pušili, 'dopisivali' se sa rodbinom i prijateljima, pisali pesmarice i knjižice sa kulinarskim receptima?! Zarobljenici su prikazani na rubu pa i preko ruba vređanja", istakla je Košova.

Ona je kao primer toga istakla navode da je skela kojom su žrtve prevožene na masovno gubilište jednostavno "prevozila preko Save", da su zarobljenici "sami vodili radnu službu /prisilni rad/", da su zarobljenice bile "mlade i zdrave" i "smeštene u novu zidanu zgradu", a da su u ukupno stotinjak rečenica muzejske legende autori našli mesta da posebno naglase da je "među njima bilo i kriminalki i prostitutki".

"Nisu prikazani ustaški rasni zakoni protiv određenih etničkih grupa (Srba, Židova i Roma) i sistemsko etničko čišćenje koje su ustaše proveli na osnovu njih, pre svega upravo u Jasenovcu", istakla je Košova.

Ona je naglasila da autori dosledno izbjegavaju da prikažu ustaški režim kao organizatora i izvršioca jasenovačkih zločina, što je bio.

"Progon Srba je, na primer, lapidarno i potpuno eufemistički u muzejskoj legendi opisan kao 'hrvatska nacionalna i državna specifičnost' ('specifičnost' odnosno posebnost jer nacisti nisu progonili Srbe, pa autori ustaški genocid nad Srbima radije pripisuju hrvatstvu?!). Organizatori i najozloglašeniji ustaški izvršioci zločina predstavljeni su neutralno, na granici punog poštovanja, kao državnici, zvaničnici i 'voditelji radne službe', a ne kao počinioci ratnog zločina i osuđeni ratni zločinci", napomenula je Košova.

Ona je podsetila da je, uprkos protestu više predstavnika Jevrejskih opština i stručnjaka iz bivše Jugoslavije zbog takvog izbegavanja prikazivanja istine o Jasenovcu, hrvatski ministar kulture javno naglasio da nema nameru da učini bilo kakve korake za promjenu ovog stanja.

"Muzej u Jasenovcu nije muzej umetnina, čija se postavka nekome može više, a drugome manje sviđeti. On mora prikazati istorijsku istinu tako da je svako nakon posete razume, ili ga treba zatvoriti. Istina mora i može biti jasno iskazana čak i uz izbegavanje prikazivanja drastičnih scena, što je navodno bila (očigledno promašena) namera autora. Postavka čak ne mora biti kvalitetno načinjena, ukoliko angažovani autori nemaju takvih sposobnosti, ali ne sme prikrivati i preokretati istorijsku stvarnost, kao što je sada slučaj", poručila je Košova.

(Srna)

http://www.mondo.rs/s186819/ex-YU/Dosta_sa_vredjanjem_jasenovackih_zrtava.html

Friday, October 22, 2010

Зашто о. Јован Ћулибрк, координатор Одбора за Јасеновац С А Сабора, умањује број јасеновачких жртава?

 

Зашто о. Јован Ћулибрк, координатор Одбора за Јасеновац САСабора, умањује број јасеновачких жртава?

Штампај

Е-пошта

 

Thursday, 21 October 2010

 Академик проф. др Србољуб Живановић

ПОВОДОМ ЧЛАНКА НОВИНАРА ЈЕЛЕНЕ ЧАЛИЈЕ ОБЈАВЉЕНОГ У "ПОЛИТИЦИ" 13.9.2010. ПОД НАСЛОВОМ "ЈАСЕНОВАЧКЕ ЖРТВЕ У ЦРКВЕНОМ КАЛЕНДАРУ"

 После објављивања наведеног чланка у дневном листу "Политика", затражено је да Међународна комисија за истину о Јасеновцу да своје мишљење у циљу разјашњавања појединих навода изнетих у њему.

Чланак је написан тако као да је све податке које је  изнео отац Јован Ћулибрк – изнео у име Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора СПЦ, те као да је то став СПЦ. То није сасвим тачно. Председник Одбора за Јасеновац СПЦ, Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Г. Г. Јефрем, је усмено (више пута) и писмено обавестио министра вера Републике Српске, Удружење Јасеновац - Доња Градина и Међународну комисију за истину о Јасеновцу да о.Јован Ћулибрк није овлашћен да говори и заступа Одбор за Јасеновац СПЦ и да може да говори само у своје лично име. Сва обавештења и комуникације са овим одбором морају да иду преко председника Одбора, Његовог Преосвештенства Епископа Јефрема. У Патријаршији СПЦ у Београду речено нам је да Одбор за Јасеновац СПЦ нема своју канцеларију у Патријаршији и да о. Јован Ћулибрк обавља своје послове из приватног стана једног свештеника. Ауторки чланка би било много боље да се за обавештења обратила Председнику Одбора за Јасеновац СПЦ. Познато нам је да Удружење Јасеновац - Доња Градина и влада Републике Српске нису задовољни радом и изјавама о. Јована Ћулибрка, па је са њим прекинута сарадња. О томе је обавештен Председник Одбора за Јасеновац Епископ Јефрем.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу, под председништвом покојног Проф. др Бернарда Клајна из Њујорка још је 2008. године разматрала извештај о деловању института Јасеновац Research Institute из САД и његовог директора Барија Литучија на прикривању истине о Јасеновачком логору и донела одлуку да се прекине свака сарадња са Јасеновац Research Institute и са Баријем Литучијем, који је отпуштен из службе на Универзитету где је до тада радио. Јасеновац Research Institute је учествовао у постављању споменика јасеновачким жртвама у Њујорку са лажним натписом о броју жртава. Бари Литучи је одговоран за то дело. Овом институту је посебно замерено што је директор Бари Литучи покренуо захтев пред америчким судовима да се забрани дистрибуција  книге Зборник радова са Прве Међународне конференције о Јасеновцу која је одржана у Њујорку и да се сви примерци уклоне из библиотека и униште. У овом Зборнику су објављена сведочења преживелих логораша, све дискусије и сва излагања учесника. Међународна комисија за истину о Јасеновцу је сазнала да о. Јован Ћулибрк сарађује са овим америчким институтом и са Баријем Литучијем па је тада, 2008. године, донела одлуку да се прекине свака сарадња са о.Јованом Ћулибрком, да се више не позива на Међународне конференције и да се уклони из свих одбора у којима је сарађивао. Међународној комисији за истину о Јасеновцу је познато да Бари Литучи регрутује сараднике са простора бивше Југославије, да им плаћа боравак, путне трошкове и хонораре у циљу остваривања својих циљева који нису у интересу истине о Јасеновцу. Један од тако регрутованих сарадника је и Антун Милетић, који је иначе написао неколико књига о Јасеновцу.

Сл.1

 

Сл. 1: Папски легат (у белом), Надбискуп Степинац, Анте Павелић (у усташкој униформи) и његова жена, на отварању дечјег дома у Тушканцу.

Представник Папе Пија XII је учествовао у званичним и полу-званичним функцијама усташке Хрватске. Он је био очевидац пропагирања Павелићеве и Степинчеве политике терорисања и католизације Хрватске. Знао је о злочинима и ужасима који су се одигравали. Пратио је напредак присилног католичења, знао је о свесрдноме учешћу свештенства у свеопштем покољу хиљада православних Срба. Све те ствари је верно преносио Папи Пију ХII. Осим тога, хрватски бискупи су писали извештаје Папи о усташким ужасима као на пример, Др.Ујчић, католички надбискуп у Београду.

Сврха Дечјих домова била је да се прекрштава православна сирочад и тако их преобраћа Католичкој цркви.

 

На свом редовном састанку 2008. године, Међународна комисија за истину о Јасеновцу је после вишегодишњег истраживања саопштила да је у Јасеновачком систему Хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома убијено преко 700 000 Срба, 23000 Јевреја и 80 000 Рома. Поједине установе, као што је, на пример, Музеј жртава геноцида у Београду, као и разни појединци, покушавају да сазнају имена жртава и праве спискове убијених. За сада су прикупљена имена око 90000 жртава, а у чланку је наведено као да је та цифра тачан број убијених. Прећутан је извештај Међународне комисије. Никоме неће поћи за руком да сазна имена нерођене деце извађене из утроба мајки, имена деце до једне године старости коју су убиле часне сестре католичке цркве, имена жртава бачених у вирове Саве, Сане, Уне, Врбаса и других река, имена жртава које су живе бачене у гротло Пацилијеве пећи, имена жртава које су скуване да би од њих правили сапун, хиљада лешева који су месецима и годинама пловили низ Саву у Дунав, који су слани из Јасеновца са погрдним порукама њихових јасеновачких кољача, жртава које су живе затрпаване у насипе итд.

  Сл.2

 

Сл. 2: Калуђери и фратри су били кичма политике насилног католичења. Многи су учествовали у акцијама терора, као на пример, Вјекослав Симић, калуђер манастира у Книну, који је убио туцета православаца сопственим рукама. Сидоније Соло, још један калуђер францисканског манастира у Нашицама, депортирао је православни живаљ читавих села. Игуман манастира у Гунтићу, отац Г. Частимир, наређивао је покоље стотина православних у Глини.

Отац Др. Драгутин Камбер, Језуита, наредио је покољ око 300 православних у Добоју, и војни суд за 250 других, од којих је већина стрељана.

Отац Срећко Перић из манастира у Горици, 10ог августа 1941, лично је потстицао покољ више од 5.600 православаца у области Ливна.

Фратри су били усташки официри. Други пак команданти концентрационих логора.

Слика горе: Анте Павелић за време једне од повремених визита францисканским манастирима.

 

Међународна комисија за истину о Јасеновцу мора да скрене пажњу јавности на злочиначку улогу Римокатоличке цркве и њеног свештенства у васпитању и подстицању католика Хрвата и њихових помагача Муслимана да изврше геноцид над православним Србима, Јеврејима и Ромима. Према изворима које су прикупили научници из САД, преко 1400 римокатоличких свештеника у НДХ је лично клало, мучило, силовало, пљачкало и насилно покрштавало православне Србе. Католичке часне сестре су биле нарочито свирепе према српској деци. Мучиле су и убијале дечицу млађу од једне године и старију од једне године. Хрватска је била једина земља на свету која је имала концентрационе логоре за истребљење мале деце.

 Сл.3

 

Сл. 3: Ватикан је био добро обавештен о свему што се дешава у усташкој Хрватској. Не само зато што је католичка јерархија слала папи редовне извештаје, већ и стога што је папа имао тамо свог личног представника.

Папски легат је имао дужност да шаље редовне и тачне извештаје о раду католичког свештенства и бискупа. Исто тако и о политичким и војним акцијама усташке владе и усташких вођа.

Представник Папе Пија XII је био папски легат, монсињор Марконе, који је био акредитован код усташке владе и Павелића. Монсињор Марконе је све детаљно знао у сваком погледу о католичкој јерархији и усташким сарадницима. Уствари био је посланик не само католичке јерархије када је извештавао Ватикан, већ исто тако и Пија XII кад се обраћао Надбискупу Степинцу и Павелићу.

Горе на слици, монсињор Марконе окружен је Надбискупом Степинцем и нацистичко-усташким официрима на усташком састанку.

 

У чланку се наводи, са покушајем оправдања, да је загребачки надбискуп по први пут посетио Јасеновац. Међутим, он је изјавио да није ту дошао "да се некоме извињава" за злочине које су починили католички свештеници и хрватски и муслимански кољачи. У његовој катедрали на загребачком Капитолу  чува се леш ратног злочинца Алојзија Степинца, кога је папа Јован Павле II прогласио за блаженог, јер је помогао да се Хрватска "очисти" од православних Срба, Јевреја и Рома. Сведоци говоре да је Алојзије Степинац подржавао НДХ, био поглавар свих усташких, кољачких војних свештеника, насилно покрштавао, водио кољаче у Ватикан на поклоњење, благосиљао убице крвавих руку од клања Срба, Јевреја и Рома, а све је то утврђено на његовом суђењу, где није био у стању да пружи никакву одбрану за своје поступке. Папа Јован Павле II је Степинца, као и друге сличне злочинце, прогласио за "блажене", а ускоро желе да их прогласе и за светитеље католичке цркве. Степинац, као и папски представник у Хрватској Ђузепе Маркони, подржали су изгласавање у Хрватском сабору најгрознијих расистичких закона по којима је свако могао да опљачка, силује, мучи или убије било кога Србина, Јеврејина или Рома, а да за то не одговара. Италијански писац Марко Аурелије Ривели је недавно објавио књигу о Алојзију Степинцу под називом "Надбискуп геноцида", која се преводи на више језика. Из чланка се не види да ли је долазак католичког надбискупа из Загреба у Јасеновац имао за циљ да се наруга невиним жртвама, или да да благослов кољачима и убицама. Зна се да ниједан католички папа никада није посетио Јасеновац, а долазио је на неколико километара удаљености од стратишта. И у најновије време римске папе су позивале да се бомбардују Срби у Босни и Херцеговини, да се изврши напад НАТО снага на Србију, називали су Србе најпогрднијим именима, а још увек има таквих у Србији који би желели да дође до помирења са римокатолицима у циљу некаквог екуменизма.

У новије време долази до изражаја политика некаквог "помирења" жртава и убица, односно Православне Цркве и римокатолика. Чак се и поједини епископи СПЦ отворено залажу, или сами ступају у "дијалог" са представницима Ватикана. Желе да се позове папа да посети Србију. Уколико српски народ и Срби православци дозволе једну такву посету римокатоличког папе, уколико дозволе увођење римокатоличких новотарија у свештенослужење, уколико дозволе неканонско понашање појединих владика, онда српски народ чини смртни грех према невиним Јасеновачким жртвама и Новомученицима.

Чланак објављен у дневном листу "Политика" јесте пример како медији и штампа у Србији, под притиском са Запада, а уз сарадњу појединаца из СПЦ,  стварају код народа лажну слику о некаквим добрим намерама Ватикана и Римокатолика.

Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу,

Академик проф. др Србољуб Живановић

Лондон, Велика Британија