Miroslav Lazanski govorio je na izložbi Jasenovac - najveći ustaški logor smrti

alo.rs

Miroslav Lazanski sve ispričao Rusima!

Alo!

4-5 minutes

---

AUTOR: DATUM I VREME: 14.11.2020. 07:45

Ambasador je ukazao na činjenicu da su se i nemački generali zgražavali nad zločinima u Jasenovcu.

Ambasador Srbije u Ruskoj federaciji, Miroslav Lazanski govorio je na multimedijalnoj izložbi Jasenovac - najveći ustaški logor smrti Milenka Đorđevića, u okviru Međunarodnog projekta Tragedija. Prevazilaženje. Podvig. 1418 koraka do Pobede u Izmajlovskom Kremlju u Moskvi.

- U logoru Jasenovac su ubijeni, zaklani moj deda Mihajlo Mijo Lazanski i moj stric Miroslav Lazanski, po kojem sam ja dobio ime. Oni su bili antifašisti, pomagali su ustanak protiv nemačkog okupatora. Uhvaćeni su od strane ustaša i poslati u logor Jasenovac. Možda vi u Rusiji ne znate, ali Jasenovac je, po načinu ubijanja ljudi, najstrašniji logor na teritoriji Evrope. Nemci su u Aušvicu spaljivali ljude u krematorijumu, prethodno ih ubijajući gasom. Prvo ih ubiju gasom, a potom ih spaljuju. U ustaškom logoru Jasenovac, na teritoriji kvislinške države NDH, bile su Picilijeve peći. Tu su živi ljudi spaljivani. To je jedinstven slučaj u Evropi - rekao je Lazanski.

Ambasador je ukazao na činjenicu da su se i nemački generali zgražavali nad zločinima u Jasenovcu.

- Čak su se i nemački generali Vermahta time skandalizovali. U Jasenovcu je postojao nož, tzv. "srbosjek", koji se kačio za ruku i koji je omogućavao klanje velikog broja ljudi u malom vremenskom periodu. U Jasenovcu je, prema zvaničnim podacima jugoslovenskih komisija posle Drugog svetskog rata, ubijeno oko 700.000 Srba, Jevreja, Roma, Hrvata komunista i nekoliko Slovenaca antifašista, među kojima i moj deda i moj stric - kazao je on.

https://youtu.be/Dckm9ec79W8

Lazanski je kazao da je Jasenovac bio dugo zapostavljana tema u SFRJ, a sve u ime bratstva i jedinstva.

- SFRJ je posle Drugog svetskog rata dugo zapostavljala pitanje Jasenovca u ime nacionalnog poverenja i bratstva i jedinstva. Sad vidimo da je to bilo pogrešno zbog događaja iz 1991. godine i to je bio, na neki način, pokušaj revizije istorije Drugog svetskog rata. Tek u zadnjih osam godina, zahvaljujući naporima Vlade Republike Srpske i zahvaljujući članu Predsedništva BiH iz redova srpskog naroda Miloradu Dodiku i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, priča u Jasenovcu i plan da se podigne veliko spomen područje žrtvama Jasenovca je došlo u prvi plan. Jasenovac je simbol genocida nad srpskim narodom u Drugom svetskom ratu, kao što je Aušvic simbol Holokausta i genocida nad jevrejskim narodom u Evropi - rekao je Lazanski.

Ambasador Srbije u Rusiji je istakao da Srbija ne dozvoljava pokušaje revizije istorije.

- Danas kad imamo pokušaje revizije istorije Drugog svetskog rata, kada neki krugovi moći na zapadu pokušavaju da umanje doprinos naroda SSSR-a i veliku pobedu Crvene armije u Drugom svetskom ratu. Mi u Srbiji to ne dozvoljavamo. Mi znamo ko je pobednik Drugog svetskog rata, a to su pre svega Sovjetski Savez i Crvena armija. Kičma nemačkog Vermahta je slomljena u Staljingradu. Mi smo svesni da smo sa ruskim narodom bili saveznici i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Mi to savezništvo negujemo i danas i zahvalan sam organizatorima ove izložbe ovde - izjavio je on.

Lazanski je rekao da i dan danas, kada padne nivo Save, mogu se videti ljudske kosti žrtava Jasenovca.

- To je bio najstrašniji logor u porobljenoj Evropi gde je bilo i odvajanja dece, koja su slata u jedan logor. Mesto gde su ljudi ubijani na najmonstruozniji način. Nigde u Evropi u koncentracionim logorima nije postojao logor za političke zatvorenike kao u Jasenovcu. Zvao se "Jasenovac 3C", on je bio logor u logoru. U tom logoru nije bilo ni krova, ni strehe. Ljudi su živeli na otvorenoj ledini. Nisu imali ni hranu, ni vodu. Umirali su od gladi i tamo se pojavio kanibalizam. U Evropi. Po tome je Jasenovac jedinstveni primer. To je bilo najstrašnije mesto zločina, fabrika smrti. I dan danas kada padne nivo Save, možete da vidite ljudske kosti žrtava tog logora. Nažalost, Jasenovac je najveći srpski grad pod zemljom - izjavio je ambasador.

 

rtrs.tv

Фројнд: Хрватска и даље негира истину о усташким злочинима

RTRS, Radio Тelevizija Republike Srpske, Radio Television of Republic of Srpska

2 minutes

---

Мајкл Фројнд (фото: facebookreporter.org)

- Јасеновац је био Балкански Аушвиц и надам се да ће књига професора Гидеона Грајфа подићи свијест о овом мрачном поглављу историје Балкана - рекао је Фројнд за "Вечерње новости".

Према његовим ријечима, Јасеновац је предуго био скривени холокауст за већи дио свијета упркос ужасним, варварским злочинама који су тамо почињени.

Фројнд је нагласио да му је драго што је Свјетски јеврејски конгрес покренуо ово питање код хрватске Владе и вјерује да је имао важан утицај.

- Прерано је рећи да ли је Хрватска искрена у својим напорима да призна истину о ономе што се догодило у Јасеновцу, али се надам и молим да јесте - навео је Фројнд.

Фројнд је додао и да је одлука предсједника Србије Александра Вучића да да ода почаст жртвама Холокауста "више од геста".

Говорећи о Космету, Фројнд је рекао да је Косово и Метохија колијевка српског идентитета и мјесто у коме се родила велика нација баш као што су Јерусалим, Јудеја и Самарија колијевке јеврејског народа.

- Ове територије су "жива срца" два наша народа тако да не могу да разумијем како неко може да предложи или сугерише да се Срби одрекну Космета или да се Израел одрекне Јерусалима, Јудеје и Самарије. Да ли би се било које људско биће одрекло свог срца? - пита Фројнд, поносан што је Израел упркос великом међународном притиску упорно одбијао да призна самопроглашено Косово.

 

jpost.com

Remembering Jasenovac: the lesser recognized concentration camp

By ALEKSANDRA PETROVIC   MAY 2, 2020 21:21

6-8 minutes

---

While the numbers are not as high as Auschwitz or Treblinka, Jasenovac was notorious for its cruelty and the high number of young children who were victims.

Birkenau concentration camp in Poland in the snow

(photo credit: MARC ISRAEL SELLEM/THE JERUSALEM POST)

April 22 is a date that binds two groups of people who shared the same tragic fate. It is the date that commemorates the revolt of the prisoners of Jasenovac, the death camp that claimed the lives of hundreds of thousands of Jews, Serbs and Roma.

While the numbers are not as high as Auschwitz or Treblinka, Jasenovac was notorious for its cruelty and the high number of young children who were victims. The saddest point is that there is no final decision on what the final number of victims is. The Croatian authorities have been decreasing it down to a mere 30,000 and sweeping it under the carpet, only officially commemorating Jasenovac in haste on this specific day.

The Jewish and Serbian people have a history together based on positive relations and suffering together.

When the Sephardi Jews were forced to leave Spain, a large number of them settled in the Balkans. This was a place where they were able to practice their religion freely and conduct their trades undeterred. There were no pogroms, nor did they live in ghettos. This was a region that treated them as equals, and the Serbian people who were continuously harassed by the Ottomans due to their refusal to convert to Islam knew exactly how it felt to be persecuted.

After 500 years under the yoke of the Ottoman Empire, the Balkan peoples succeeded in fighting back for their freedom and a new era began. In the Kingdom of Yugoslavia, the Jewish people were an integral part of society and enjoyed a respectable life without fears of repercussion. Many felt so strongly for the country they lived in that they fought on the side of the Serbs against the Austro-Hungarian Empire and the Central Powers in the First World War as brothers in arms. The years after the Great War were also prosperous for the Jewish community in Serbia.

With the Second World War, disaster struck the two ethnicities. The kingdom fell apart, with the Slovenian, Croatian and Bosniak people siding with the Axis powers in exchange for land and power. The Serbian people, who bravely protested in the streets against joining the Axis powers, were brutally punished by having their capital city bombed ruthlessly on April 6, 1941.

Hitler, furious that such a small ethnic group would show such staunch rejection of his country's offers, ordered Operation Retribution to be carried out, bombing that began in the early hours of Sunday morning when unprepared civilians were sleeping in their beds. More than 2,000 people were killed and the Nazis targeted monuments of Serbian culture, such as the National Library, which lost thousands of precious antique books in the fires that broke out from the bombing.

After that treatment, the Nazis occupied the country and set up a puppet government, just like they had done in France. This was a difficult time for both Serbs and the Jews, but some of the worst horrors were seen just across the border in Croatia, whose newly independent government had eagerly taken up the mantle of fascism.

The Jasenovac concentration camp was established in 1941, which lead to a four-year horror of torture and murders. Prisoners were starved to the point that they resorted to eating grass and dirt. Those who were executed were not shot nor gassed, but had their throats slit open in killing competitions among the guards, and parts of their bodies were cut off as souvenirs.

Children were poisoned, beaten and locked away to sleep on the cold floors of cells where they were not given food for days. Even the German officers who visited the camp found the brutality unimaginable. Cardinal Aloysius Stepinac – which the contemporary Croatian government is lobbying to be canonised by the Catholic Church – enthusiastically recommended this as an opportunity to pressure prisoners into converting to Catholicism.

Some of the most notable Jewish victims were rabbis Leib Weissberg and Simon Ungar, activist Armin Schreiner and feminist Julia Batino.

On April 22, 1945, 600 inmates made a desperate rush for their freedom, with only 60 of them managing to escape. On April 30, the Ustashe (Croatian fascists) burned down the camp to conceal their crimes, and they have unfortunately been successful, as only the survivors' accounts provide an insight of what had happened there.

Many of the Ustashe escaped abroad, never having to face justice. Yugoslavia became a socialist country, and for the sake of upholding "brotherhood and unity" among the constituent peoples, Jasenovac's investigations were poorly carried out and shut down prematurely.

Throughout the years, the Jewish people have always been respected members of Serbian society, and they are open about their heritage and proud of their Serbian citizenship. One of the most beloved writers in Serbia was Oskar Davico, who proudly claimed that he was a Serb of Moses's faith. 

Actor Predrag Ejdus and actress Jelisaveta 'Seka' Sablic are favourites among the Serbian public, and one of the most famous publishing houses was named after Jewish editor Getsa Kon. Serbia has returned property that has been confiscated during the Second World War to the Jewish people. Serbia is the first Balkan country that has been bestowed the honor of Righteous Among Nations, and takes pride in this recognition.

The Jews and the Serbs are two ethnicities that have suffered throughout history and supported each other, understanding the plights they suffered.

Let us now commemorate and mourn together the anniversary of Jasenovac, the lives that have been lost and the victims whose numbers have still not been recognised. May we never forget it.

The writer is a political researcher working for Dow Jones in Barcelona.

Help Provide Emergency Relief
Provide elderly widows and Holocaust survivors with food during the coronavirus pandemic

Learn More >

 

 

Шта чека филм о Јасеновцу

politika.rs

Шта чека филм о Јасеновцу

2 minutes

---

Пре неколико дана на таласима Радио Београда емитован је интервју са прослављеним југословенским режисером Лорданом Зафрановићем који годинама живи у Чешкој, и безуспешно покушава да сними играни филм о Јасеновцу. Сви покушаји да на конкурсу Филмског Центра Србије добије финансијска средства безуспешна су. Филмски Центар Србије одавно је инструментализован од неколико партијских моћника у чијим је рукама и нож и погача. И нико не може добити део колача, чак ни овакво име као што је Лордан. Аутор филма „Вечерња звона", „Халоа ( Празник курви)", „Пад Италије", и генијалног филма „Окупација у 26 слика", не може да на конкурсу добије средства за филм о Јасеновцу. Податак звучи невероватно, јер и тим члановима Комисије и држави Србији треба да буде част што један овакав еминентан режисер уопште и аплицира. Лордан се целога живота бавио о откривању побуда које од човека чине монструма, о узроцима зла фашистичке идеологије. Поготово, што је на ову тему снимљено премало, ако не иоле један ваљани филм „Дневник Диане Будисављевић". Као да неко у Србији намерно чини да се стави вео на ову тему, поготово што ових дана обележава о још један дан холокауста. И сами били убијани, мучени и прогањани, али без трајних уметничких и документарних доказа о тим страдањима, као и приказивања светској публици, која и данас о нама има искривљену слику.

 Синиша Стојчић
 Београд

View article...

Enclosures:

160z120_jasenovac.jpg (8 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2020_04//160z120_jasenovac.jpg

 

Džared Izrael: Stepinac nije mogao katolicima DA NAREDI da prigrle ustaše BEZ AMINA Svete stolice

novosti.rs

Džared Izrael za "Novosti": Stepinac nije mogao katolicima DA NAREDI da prigrle ustaše BEZ AMINA Svete stolice, srpske žrtve u Jasenovcu "izbrisao" i Vatikan

Tekst priredili: Džared Izrael i Samanta Krišone

9-11 minutes

---

| 24. april 2020. 09:02 | Komentara: 0

Džared Izrael, za "Novosti", u autorskom tekstu o zloglasnom ustaškom logoru u Drugom svetskom ratu. "Njujork tajms" 1972. pisao o 800.000 ubijenih u kampu smrti

DžARED Izrael je američki intelektualac i pisac koji je još u toku rata u Hrvatskoj devedesetih postavio pitanje svetskoj javnosti: Da li je moguće da je srpski narod, narod žrtva u dva velika rata, postao agresor na sopstvenoj zemlji? U isto vreme pozvan je da se priključi Međunarodnoj komisiji SRJ za istinu o Jasenovcu, a po hašenju Slobodana Miloševića 2001. postao je deo njegovog tima za odbranu pred Haškim sudom. U američkoj javnosti poznat je kao lider studentskih protesta na Harvardu protiv rata u Vijetnamu 1969, koji su prvi put u istoriji zaustavili rad univerziteta na gotovo dva meseca. Slika njegovog hapšenja sa okrvavljenim glavom tokom razbijanja demonstracija, postala je simbol studentskog bunta sedamdesetih. Zajedno sa suprugom Samantom Krišone piše i održava sajt "Carevo novo odelo", gde se bavi i nasleđem balkanskih naroda. Trenutno se leči u Italiji gde je, zajedno sa suprugom, uspeo da prebrodi i virus korona.

KAO da se Drugi svetski rat završio juče, a ne pre 75 godina, kontroverze i dalje prate klerofašističke ustaše koje su upravljale Nezavisnom Državom Hrvatskom. Najveći spor je: koliko su ljudi ustaše, zaista, ubile u svom kompleksu logora smrti Jasenovac? Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu, čiji sam bio član, zaključila je da su ustaše ubile 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma, što je ukupno više od 800.000 žrtava. "Nije tako", kažu razni navodni stručnjaci, od kojih su neki povezani, ili su bili povezani, sa američkim Muzejom Holokausta (kojim, uzgred, upravlja američki Stejt department, a ne jevrejske organizacije). Primer za ovo što govorim je profesor Aleksandar Korb, sa Univerziteta u Lajčesteru, koji je bio povezan sa Muzejom Holokausta. Korb je hrvatskom "Jutarnjem listu" izjavio da niko nije pre devedesetih govorio u javnosti o brojci između 600.000 i 800.000 žrtava:

"Za srpske nacionaliste taj je broj postao simbol, tim pre što su hrvatski nacionalisti počeli da umanjuju broj žrtava tokom devedesetih, tako da je to postala ružna igra brojeva koja nikud nije vodila. Na primer, Tuđman je tvrdio da se radi o broju od 30.000, dok su srpski nacionalisti tvrdili da se radi o 700.000 ubijenih ljudi. To je, zapravo, odvratna igra brojeva među nacionalistima, ali kada se radi o stručnjacima, među koje ubrajam i svoje kolege u Beogradu, oni znaju da se ne radi o 700.000 ljudi ubijenih u Jasenovcu. Broj žrtava je nešto veći od 100.000 ljudi [...] Broj od 700.000 žrtava koriste ultranacionalisti i neki političari, ali ne i stručnjaci koji se bave proučavanjem Jasenovca ili Drugog svetskog rata."

DAKLE, brojka od oko 700.000 žrtava logora smrti Jasenovac izum je srpskih ultranacionalista tokom 1990. Svi drugi - a zasigurno svi pre raspada Jugoslavije - postavili su broj smrtnih slučajeva na oko 100.000. Problem je u tome što to nije istina.

To dokazuje i svedočenje Aleksandra Arnona, koji je predvodio jevrejsku zajednicu u Zagrebu, pre nacističke invazije 1941. godine. Nakon invazije, u nadi da će moći da ga iskoriste za iznuđivanje novca od jevrejskih organizacija, Gestapo je dozvolio Arnonu da pregleda logore smrti, uključujući dva najveća, Jasenovac i Jadovno. U isto vreme dok se tajno sastajao sa antiustaškim podzemljem, Arnon je bio jedini antifašista koji je pregledao logore i razgovarao sa osobljem i zatvorenicima - jedinstven svedok. Arnon je 1961. godine svedočio na suđenju nacističkom masovnom ubici Adolfu Ajhmanu. O logoru smrti Jadovno rekao je:

"Posle nekoliko meseci, Italijani su hteli da zauzmu ovu oblast. Ustaše su, jednostavno, upucale sve zatvorenike, uključujući i na stotine hiljada Srba (Arnonove tačne reči na nemačkom bile su: darunter auch viele Hunderttausende Serben), i bacili ih u jame. Samo se nešto mladih ljudi uspelo spasti".

Kasnije, Arnon je bio upitan više o Jadovnu:

Pitanje: Nisam siguran da sam dobro čuo kada ste rekli da su u jednom logoru istrebljene stotine hiljada Srba?

Arnon: Stotine hiljada.

Pitanje: Koje je to godine bilo?

Arnon: Od početka 1941, pa do kraja.

Pitanje: I ko ih je ubijao?

Arnon: Ustaše.

U vezi sa Jasenovcem, Arnon je rekao:

"Osim logora u Jadovnu, bio je i logor u Jasenovcu, gde je stradalo oko 600.000 ljudi, a među njima i 20.000 Jevreja."

Prema tome, po rečima Arnona, više od milion Srba je ubijeno samo u ova dva logora.

I MANEHEM Šelah, ekspert Jad Vašema za Jugoslaviju, u ediciji "Enciklopedije Holokausta Jad Vašema" iz 1989. kaže:

"Nekih 600.000 ljudi je ubijeno u Jasenovcu, uglavnom Srba, Jevreja, Cigana i protivnika ustaškog režima."

O Jasenovcu pre 1990. piše i "Njujork tajms" i ističe da su logorom upravljale ustaše, fašistički pokret koji je u Hrvatskoj stekao vlast 1941. godine u saradnji sa nemačkim i italijanskim okupatorima Jugoslavije.

"Veruje se da je čak 800.000 ljudi - uglavnom Srba, Jevreja i Cigana, ali i hrvatskih i drugih protivnika ustaša - ubijeno, obešeno, prebijeno nasmrt, ili udavljeno u obližnjoj reci Savi tokom ratnih godina pre nego što su ustaše pobegle od napredujućih jugoslovenskih i sovjetskih trupa." (Članak "Jugosloveni napadaju hrvatske disidente," 1. oktobar, 1972.)

Dakle, tvrdnja Korba i drugih da je broj od 600.000 do 800.000 ubijenih u logoru smrti Jasenovac izmišljen tokom ratova devedesetih od strane srpskih nacionalista, lažna je. Ili je Korb zapanjujuća neznalica, u šta mi je teško da poverujem, ili laže. Ali, ljudi retko lažu bez razloga.

ZAŠTO bi Korb - a nije jedini - rizikovao ugled da bi promovisao takvu laž? Za kakav dobitak? Ko je tu zapravo na dobitku? Objašnjenje leži u prirodi ustaša - da je to bio klerikalni fašizam, usko povezan sa Katoličkom crkvom. Katolički sveštenici spremali su se za ustaše pre napada nacističke nemačke vojske na Jugoslaviju 1941. Kada su Nemci 10. aprila ušli u Zagreb, glavni grad Hrvatske, uspostavili Nezavisnu Državu Hrvatsku i postavili na funkciju ustaše, vrhovni katolički zvaničnik, nadbiskup Stepinac, javno je pozdravio novu fašističku državu. Dve nedelje kasnije, Stepinac je objavio pastoralno pismo:

"Časna braćo, nema među vama ni jednoga koji nedavno nije bio svedok najznačajnijeg događaja u životu hrvatskog naroda, među kojim mi služimo kao glasnici Hristove reči. Ti događaji su ispunili dugo sanjani i željeni ideal našega naroda... Zato biste trebali spremno odgovoriti na moj poziv da doprinesete uzvišen napor za zaštitu i napredak Nezavisne Države Hrvatske... Dokažite se, časna braćo, i sada ispunite svoju dužnost prema mladoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj." (Objavljeno u "Nedelji" i "Katoličkom listu" 28. aprila 1941.)

Aparat crkve sprovodio je Stepinčeva uputstva u dela: "Mnogi katolički sveštenici, uglavnom nižeg ranga, učestvovali su u sprovođenju operacija ubistava" ("Enciklopedija Holokausta Jad Vašem", odeljak o Hrvatskoj). Naravno, s obzirom na to da je većina pripadnika katoličke hijerarhije "nižeg ranga", a to su sveštenici, ono što "Enciklopedija" ovde kaže, jeste da su klerici koji su učestvovali u ubistvima odražavali opšti sastav hrvatske katoličke hijerarhije: bili su uglavnom sveštenici, ali i neki biskupi. Katolički sveštenici širili su i propagandu:

"Do sada je Bog govorio kroz papske deklaracije, brojne propovedi, katehizme, hrišćansku štampu, kroz misije, kroz herojske primere svetaca i tako dalje ... I? Zatvarali su uši. Bili su gluvi. Sada je Bog odlučio da koristi druge metode. Pripremaće misije. Evropske misije! Svetske misije! Njih neće sprovoditi sveštenici, već vojni zapovednici predvođeni Hitlerom. Propovedi će se dobro čuti uz pomoć topova, mitraljeza, tenkova i bombardera. Jezik ovih propovedi biće međunarodni. Niko se neće moći žaliti da ga nije razumeo, jer svi ljudi vrlo dobro znaju šta je smrt, a šta su rane, bolest, glad, strah, ropstvo i siromaštvo." (Tekst "Hitler sprovodi misije" napisao je sveštenik Petar Pajić za "Katolički tjednik", organ sarajevskog nadbiskupa, br. 35, 31. avgusta 1941.)

Samanta Krišone

S OBZIROM na to da Katolička crkva ima disciplinovanu hijerarhiju, Stepinac nije mogao narediti katolicima da prigrle ustaše bez odobrenja Vatikana. To znači da umešanost hijerarhije u ustaške zločine pokazuje da, suprotno uvreženim kritikama da Vatikan nije učinio dovoljno u borbi protiv nacizma, u stvari on je bio u tesnoj vezi sa nacistima. A s obzirom na to koliko su dokazi o ovom savezu štetni za reputaciju i politički uticaj Vatikana, verujem da je Sveta stolica pokrenula kampanju da sakrije svoju vezu sa ustašama i umanji horor ustaških zločina (a samim tim i značaj umešanosti te hijerarhije u zločine). To su učinili trivijalizovanjem terora, pre svega eksponencijalnim smanjenjem broja žrtava u Jasenovcu, glavnom kompleksu ustaških logora smrti, sa dugo prihvaćene brojke od 600.000 umorenih ljudi.

 

Годишњица пробоја јасеновачких логораша

 

politika.rs

Годишњица пробоја јасеновачких логораша

3 minutes

---

Око 600 преживелих затвореника злогласног усташког логора Јасеновац, у нацистичкој Независној држави Хрватској, покушало је на данашњи дан 1945. године у очајничком јуришу на стражаре да се докопа слободе, али је у томе успело само њих 60. У тој највећој „фабрици смрти" на Балкану у Другом светском рату, од лета 1941. до 30. априла 1945. усташе су убиле стотине хиљада махом Срба, Јевреја и Рома.

Концентрациони логор Јасеновац био је највећи логор смрти у тадашњој НДХ на простору окупиране Југославије за време Другог светског рата. Формиран је у августу 1941. године, а осмислио га је један од највећих ратних злочинаца тог доба Макс Лубурић, који био и први командант логора.

Логор су уништиле усташе априла 1945. године да би сакриле своје злочине.

„Радни логор Јасеновац", како га назива хрватска државна администрација, био је стратиште за Србе, Роме и Јевреје оба пола, свих узраста, социјалних, образовних и других профила, као и за комунисте, партизане, помагаче и симпатизере Срба, Рома и Јевреја, преноси портал РТС. Систем логора Јасеновац био је злогласан по варварским методама и великом броју жртава.

Срби и Роми на путу за концентрациони логор (Фото US Holocaust Memorial Museum/Музеј револуције 
народности Југославије)

Професор Гидеон Грајф, историчар специјализован за Холокауст, аутор значајне монографије „Јасеновац – Аушвиц Балкана – Усташка империја окрутности", наводи да је „Јасеновац био далеко бруталнији од Аушвица". У процесу „прочишћења хрватске нације" српска деца су убијана заједно са одраслима.

Током четири године, између априла 1941. и маја 1945, у усташкој НДХ убијено је 73.316 малишана.

Током Другог светског рата, једино место у целој Европи у којем су постојали специјални логори за децу била је Хрватска. Огроман број деце, око 12.000, спасен је од усташког погрома, а за ту акцију најзаслужнији су Диана Будисављевић и десетине племенитих људи који су јој помогли.

Број жртава у концентрационом логору Јасеновац никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана – почетком 1943. и априла 1945. године. Земаљска комисија Хрватске, основана 1945. године, констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу да је број жртава између 500.000 и 700.000. Немачки генерали из Другог светског рата давали су веома различите податке о броју Срба убијених у НДХ, али им је заједничко да сви помињу стотине хиљада страдалих.

View article...

Enclosures:

160z120_Jasenovac-1.jpg (10 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2020_04//160z120_Jasenovac-1.jpg

 

Заједнички венац за жртве Јасеновца

 

politika.rs

Заједнички венац за жртве Јасеновца

2-3 minutes

---

ЈАСЕНОВАЦ - Полагањем заједничког венца и цвећа хрватски држаавни врх и представници Јевреја, Срба, Рома и антифашиста који живе у Хрватској, данас су одали пошту жрвама усташког концентрационог логора Јасеновац у Другом светском рату.

Заједнички венац подно „Каменог цвета" положили су председник Републике Зоран Милановић, председник Хрватског сабора Гордан Јандроковић и председник владе Андреј Пленковић.

По цвет су у спомен на жртве положили председник Јеврејске општие Огњен Краус, председник Савета Српског народног вијећа Милорад Пуповац, саборски заступник ромске националне мањине Вељко Кајтази и председник Савеза антифашистичких бораца (САБА РХ) Фрањо Хабулин.

Службена комеморација, коју је ддиректно преносила загребачка Н1 тв, због епидемије коронавируса укључивала је само полагање венца и цвећа, уз поштовање мера социјалне дистанце.

Краус је рекао да је у Јасеновац дошао да „пружи руку" и поручи да је спреман на озбиљне разговоре и односу владе и власти према историји. „Дошао сам и зато да решимо све наше проблеме у интересу Хрватске и да све хипотеке које срамоте ову земљу ставимо ад акта", рекао је Краус.

Ако то не буде решено, поручио је, наредне године сигурно неће доћи. „Сад сам пружио руку да започнемо разговоре. Ако се ништа не оствари, сигурно нећемо бити овде сљедеће године. Неки помаци су направљени", рекао је Краус новинарима у Јасеновцу.

Јандроковић је рекао да су представници државног врха дошли да искажу поштовање према жртвама усташког логора и да би осудили карактер злочиначког усташког режима.

„Никад више не смемо допустити да се на овим просторима догоди зло какво се догодило у Другом светском рату", рекао јеј Јандроковић и додао да је нужно бити укључив и са разумевањем једних према другима, преноси Танјуг.

View article...

Enclosures:

160z120_Jasenovac-1.gif (12 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2020_04//160z120_Jasenovac-1.gif

 

In front of 20.000 people, Vucic mentioned Jasenovac, sparking standing ovation

In front of 20.000 people, Vucic mentioned Jasenovac, sparking standing ovation PHOTO

The President of Serbia gave a speech at a conference of the American Israel Public Affairs Committee, emphasizing the friendship between the two nations

Source: B92 Monday, March 2, 2020 | 07:00

Share

avbuducnostsrbije

Vucic spoke after Israeli Prime Minister Benjamin Netanyahu.

First of all, he thanked his hosts on their hospitality on behalf of all Serbian citizens.

"Thank you to the leadership of AIPAC for hosting me. It was an honor to speak at the #AIPAC20 Policy Conference. I strongly support AIPAC's mission. Serbia, Israel, and the United States can achieve much by working together and jointly pursuing our common interests".

"There are many things that connect our two nations. We have experienced a difficult fate in World War II in the Jasenovac concentration camp, run by the Nazi, vassal state of Croatia," Vucic said.

He stressed that we have always supported each other, which is the case today.

"In memory of all the victims of the Holocaust, an Israeli flag was raised at the Presidency of Serbia, and I said at the time that I was proud of the friendship with the Jews and I was glad that the flag was there," Vucic said, followed by applause.

He took the opportunity to announce the opening of the Serbian Chamber of Commerce in Jerusalem.

"We were trying to find the best possible way to do something official in Jerusalem. Soon, we will open not only the Serbian Chamber of Commerce in Jerusalem, but also the official State Office in Jerusalem," Vucic concluded.

https://www.b92.net/eng/news/politics.php?yyyy=2020&mm=03&dd=02&nav_id=108040

 

politika.rs

Швајцарска помогла бекство усташког званичника Андрије Артуковића

6-8 minutes

---

Након Другог светског рата, Швајцарска је била дестинација или земља транзита бројним фашистима, а међу њима је био и усташки званичник Андрија Артуковић, „крвник са Балкана", пише швајцарски дневник „Ноје цирхер цајтунг" (НЦЦ), указујући на неславно деловање швајцарских власти.

Лист подсећа да је Артуковић оптужен за смрт око 700.000 људи, а формално је био пред судом због „свега" четири акције убистава с око 1.000 жртава, које је директно наложио и због којих су га САД изручиле бившој Југославији, преноси Танјуг.

Тадашњи дописник швајцарског листа окарактерисао је суђење у Загребу као „нирнбершки процес Југославије са четрдесетогодишњим закашњењем".

У мају 1986. Артуковић је осуђен на смртну казну, али због старости и здравственог стања казна није извршена. Преминуо је 16. јануара 1988.

Пресуда је широм света побудила пажњу јавности, указује НЦЦ, додајући да су о томе опширно известили и швајцарски медији, али не и о улози своје земље, која је овом ратном злочинцу фактички помогла при бекству.

Разлог је то што је бирократама у Берну и представницима цркве у Фрајбургу свих тих година пошло за руком да своје деловање заташкају, тврди дневник.

„Ноје цирхер цајтунг" износи историјске податке према којима је 20. новембра 1946. у Фрајбургу службеник кантоналне полиције Тингели саслушао мушкарца који се представио као Алојз Анић и тврдио да је побегао из Хрватске у Аустрију, а пошто га је и тамо гонила југословенска тајна служба Озна, наставио је путовање ка Швајцарској.

Рекао је да је 13. новембра прешао илегално границу код места Бухс, и да је потом возом стигао до Фрајбурга, где су га земљаци сачекали у фрањевачком манастиру Маријанум.

Тингели је питао којим се послом раније бавио, на шта је наводни Анић рекао да је годинама био наставник у хрватским гимназијама, а што се политичких активности тиче, да је припадао католичким телима и да је држао антикомунистичка предавања.

На крају разговора наводни Анић је затражио да као избеглица остане у Швајцарској, где би припремио даље путовање у Јужну Америку.

Полицајцу се ова прича чинила веродостојном, а пошто изнето име није било међу траженим лицима, добио је дозволу за останак.

Надлежно савезно тужилаштво дало је пристанак и препоручило да се „професор" интернира у „смештај за интелектуалце".

Међутим, члан фрајбуршке власти Пол Торш рекао је да није потребно да се поменуто лице смести у колективни смештај, додајући да је иначе смештен код извесног „господина Рошија".

Роши је иначе у младости био гардиста у швајцарској војсци, а потом радио као секретар у департману за правосуђе и полицију у Берну.

Почетком фебруара 1947, Анић је код полиције у Фрајбургу затражио издавање личног документа, а на захтев ни полиција, ни тужилаштво нису уложили жалбу, па му је издат документ на име Алојз Анић.

Код тужилаштва, међутим, почиње да расте сумња у идентитет „професора", да би један инспектор почео да се о њему распитује у верско-фашистичким круговима око фрањевачког института „Санкт Рафаел".

У свом извештају од 25. марта 1947, он је навео да је Анић у ствари Андрија Артуковић и да је био члан усташког режима у Другом светском рату.

Само дан касније је тужилаштво наложило контролу Анићеве поште, а недељу дана касније је циришкој кантоналној полицији достављена информација о деловању усташа у Фрајбургу и лажном „професору Анићу".

Међутим, како истиче лист НЦЦ, зачуђујуће је да је савезна полиција тек након два месеца закуцала на врата службеника Рошија, који је наводном Анићу пружио смештај. Андрија Артуковић је иначе био познат швајцарским полицијским властима, јер му је већ 1937. издата забрана уласка пошто је био осумњичен да је учествовао у убиству југословенског краља Александра 1934. године у Марсељу.

Конзул Швајцарске у Загребу је 1943. препоручио да се Артуковић, зато што је важио за утицајног члана тадашње владе, избрише са списка лица којима је забрањен улазак у Швајцарску.

Полицајци Шоненбергер и Тингели су 6. јуна 1947, када су дошли да испитају наводног Анића у кући службеника Рошија, били суочени с новим лажима. Испричао им је да никада није био усташа и да никада није прихватио ни једну одлуку која би била против његове католичке савести, те да је наводно стално био на дистанци са Немцима. Ова двојица полицајца нису дозволила да их поново слаже и тужилаштву је било јасно коју „хипотеку" ово лице представља за Швајцарску. Да је званични Београд знао да се Артуковић налази у Швајцарској, свакако би затражио изручење, па би власти морале да донесу одлуку да ли да Артуковић буде изручен Југославији, да се протера у другу земљу или добије азил.

Пошто ниједна опција није била пожељна, констатује НЦЦ, Артуковић је требало да нестане у потпуној тишини.

Тако су полицајци договорили с Артуковићем да напусти земљу, а он је пристао да то учини најкасније до 15. јула 1947. Омогућено му је да задржи документ на лажно име и добије их и за жену и двоје деце. Уз подршку пријатеља и фрањевачког реда, породица је под именом Анић добила визу за Ирску, те је на време, уз контролу полиције, напустио земљу.

Полицајци су избегли, додаје лист, да колегама открију прави идентитет Анића и информишу их о договору, јер су страховали да би полицијска управа могла да опозове лажна документа и спречи тајно напуштање земље.

Артуковић је с породицом годину дана провео у Даблину пре него што су отпутовали у Калифорнију.

Под исправним именом, Артуковић је 1950. у САД затражио нова документа, што му је искомпликовало стање, јер је годину дана касније идентификован као „Химлер Балкана", а Југославија је затражила изручење.

Пошто су га америчке власти ухапсиле, адвокати Артуковића бомбардовали су власти у Фрајбургу и Берну са захтевом да доставе потврду да му је у Швајцарској дозвољена промена имена.

Берн је то одбио, на шта су адвокати повећали притисак. На крају је швајцарско тужилаштво саопштило да је полиција знала ко је „Анић", али тек непосредно пред напуштање земље, и са том, како констатује НЦЦ, не баш истинитом тврдњом, морале су да се помире америчке власти.

Одговоран за убиства у 20 логора

Швајцарски лист „Ноје цирхер цајтунг" наводи да је Андрија Артуковић у квислиншкој Независној држави Хрватској био министар унутрашњих послова, а потом министар правосуђа. У време обављања те друге функције, прогурао је закон о раси и био делом одговоран за убиства у око 20 концентрационих логора.

Лист истиче да је усташка држава изузетно окрутно деловала против Јевреја, Рома, партизана и, пре свега, Срба, који су чинили једну трећину становништва, до те мере да је то чак иритирало и Немце.