Genocid podstakla Rimokatolička crkva

Genocid podstakla Rimokatolička crkva

 

Časopis Svet Evrope objavio je da je "ustaški logor Jasenovac kojim je upravljao je fra Filipović-Majstorović, katolički prelat u nacističkoj marionetskoj NDH bio treći najveći i verovatno najsvirepiji logor za istrebljenje u Drugom svetskom ratu".

U iscrpnom osvrtu pod naslovom "Jasenovac-holokaust koji je podstaknut od Vatikana" (Jasenovac – Holocaust promoted by Vatican), časopis u kojem sarađuju ugledni evropski intelektualci, političari i državnici navodi da se okrutnost u Jasenovcu "može objasniti više verskim nego drugim razlozima". "Vatikan je odigrao važnu ulogu u potonjim događajima pranja novca i zaštite ratnih zločinaca", piše u osvrtu saradnik Sveta Evrope, finski stručnjak za balkansku politiku Ari Rusila.

Na sudskom procesu u SAD, dodaje se u analizi, "Vatikanska banka je optužena da je 'oprala' dio ustaškog opljačkanog blaga", a američka vlada objavila je dokumenta koja pokazuju da je "Vatikan organizovao bjekstvo ustaškog poglavnika Ante Pavelića i još 200 visokih zvaničnika ustaškog režima u Argentinu".

"Činjenica je da su 743 katolička sveštenika bili pripadnici ustaša i lično ubijali Srbe, Jevreje i Rome; a dodaje se da je logorom Jasenovac upravljao fra Filipović-Majstorović, katolički prelat". "Katolički sveštenici koji su učestvovali u ubijanju na desetine hiljada Srba, Jevreja i Roma i upravljali Jasenovcem, pobjegli su na kraju rata kroz Vatikanske 'pacovske kanale', koje je nadzirao fra Draganović, a koji je pomogao da pravdu izbjegnu i sumanuti tipovi poput Klausa Barbija", navodi se u tekstu.

· Auschwitz II 1,400,000
· Treblinka 870,000
· Jasenovac 680,000
· Belzeg 600,000
· Majdanek 360,000
· Chelmno 320,000
· Sobibor 250,000
· Maly Trostinets 65,000

Author : Ari Rusila


Vatikanska banka i genocid u Jasenovcu
Da li je i jedan elektronski ili pisani medij u Srbiji objavio informaciju da se već više od deset godina pred sudom u Kaliforniji – SAD vodi spor protiv Vatikanske Banke? Da stvar sa našim medijima bude još gora, ni jedan medij u Srbiji nije objavio ništa ni o Rezolucijama o Jasenovcu koje su do danas usvojene u SAD. Ovde pominjemo samo Rezolucije gradskih skupština Vašingtona i Njujorka.

Pred sudom u SAD nastavlja se postupak protiv Vatikanske Banke, poznate i kao "Institut za pitanja vere" ili "Istituto per le opere di religione" (IOR), zbog koristi koje je imala deponovanjem vrednosti koje su otete logorašima logora Jasenovac i deponovane u navedenu banku. U obrazloženju, između ostalog, stoji i sledeće:

(a) „hrvatski civili sa mesarskim noževima održavali su takmičenja ko će ubiti najviše logoraša. Jedan od stražara, Petar Brzica, osvojio je nagradu time što je zaklao 1.360 novodovedenih za samo jedan dan;
(b) srpske majke sa decom u naručju uvođene su u ograđen prostor logora. Dok su hrvatski civili van ograde pažljivo motrili na njih, otvarana je kapija i puštano je više desetina izgladnelih policijskih pasa koji su skakali na bebe, kidajući ih na komade pre nego što bi prešli na majke;
(c) hrvatski stražari i besposličari, sa maljevima i palicama u rukama, odvodili su srpske dečake u šumu i prisiljavali ih da kopaju rake. Zatim bi maljem smrskali glave dečaka i odsecali ih. Kada bi vetar duvao u pravom smeru, roditelji u logoru Jasenovac bi čuli vrisak svoje dece;
(d) Srpkinje su silovane na redaljku. Kada bi poslednji Hrvat u redu završio sa žrtvom, izvadio bi joj oči tako da je njegovo lice bilo poslednje koje će videti u životu;
(e) jedini izvor pitke vode za logoraše bila je zagađena reka Sava. Odrasli Srbi su vezani u parovima, leđima okrenuti jedan prema drugome, i njihove utrobe bi bile rasporene pre nego što bi ih bacili u reku, tako da su se oni batrgali u užasnim bolovima, i njihova rasporena creva doprinosila su zagađanju;
(f) mala deca, koja su živela na "čorbi" od trave, korova, insekata i zagađene rečne vode, umirala su strašnom smrću koja je ubrzavana kada bi se soda pomešala s njihovim obrokom".

Još jedna informacija pobudila je našu pažnju. Skupština grada Vašingtona usvojila je Rezoluciju o zločinima koji su izvršeni u Logoru Jasenovac. Baš kada smo mislili da je sve gotovo i da nam nema pomoći u ovom nepravednom svetu, dobili smo neke informacije iz tog istog nepravednog sveta, sa tog mrskog nam Zapada, koje su delovale blago rečeno iznenađujuće. Da li je i jedan elektronski ili pisani medij u Srbiji objavio informaciju da se već više od deset godina pred sudom u Kaliforniji – SAD vodi spor protiv VATIKANSKE BANKE, poznate i kao "Institut za pitanja vere" ili "Istituto per le opere di religione" (IOR)? Ovo je naravno jedno retoričko pitanje jer odgovor nam je svima poznat. Da stvar sa našim medijima bude još gora, ni jedan medij u Srbiji nije objavio ništa ni o Rezolucijama o Jasenovcu koje su do danas usvojene u SAD. Ovde pominjemo samo Rezolucije gradskih skupština Vašingtona i Njujorka.


Šta radi naša država?

Ovo nije samo šamar našim medijima, ovo je najpre šamar, bolje reći nokaut, za našu državu. Dok privatna lica i organizacije vode pravnu i političku borbu za zaštitu pravde i istine prema žrtvama našeg naroda, ali i ljudskosti uopšte, naša država ćuti i ne radi ništa. Odnosno da li ne radi ništa? I ovo je retoričko pitanje. Naša država preklinje nezavisnu Republiku Hrvatsku da povuče već podnetu tužbu protiv nas, jer u tom slučaju ni mi nećemo podneti tužbu protiv nje. Ali to nije sve, naša država i aktivno radi na umanjenju i nepoštovanju žrtava Drugog svetskog rata, kao i poslednjih ratova i sukoba na ovim prostorima. Naša država je izdvojila jedan zločin prema muslimanima u Bosni (čitaj Republici Srpskoj) i njega istakla ispred svih ostalih zločina. To bi sve bilo u redu da je naša država prethodno učinila bilo šta na rasvetljavanju i obeležavanju ostalih zločina. Evo ovde ćemo nabrojati samo neke od njih. Jasenovac, Jastrebarsko, Jadovno, Kozara, Sajmište, Kragujevac, Novi Sad, Oluja, Bljesak, Gospić, Tuzla, Skelani, Klečka, Goraždevac, Sarajevo, Lora… Neka mi ne bude uzeto za zlo što ovde nisam nabrojao sve one nebrojene žrtve i sva njihova stratišta.

Zločin u Srebrenici jeste strašan i jeste mrlja na svetlim tradicijama našeg naroda, ali taj zločin ni po jednom pravnom merilu ali ni po bilo kom drugom, koje bi došlo u obzir da se primeni na ovako nezahvalno upoređivanje, nije na prvom mestu i ne zaslužuje da se istakne mimo i pre ostalih. Antiratni profiteri buču da žrtve nemaju ni naciju ni broj. Slažem se ali zašto onda ti isti antiratni profiteri stalno prebrojavaju i utvrđuju nacionalnost žrtava u Srebrenici (na stranu što je metod koji koriste sa naučnog stanovišta sporan). Koji je to metod po kom se naša država rukovodi kada određuje koji će zločin biti posebno istaknut? Da li je to hronološki sled zločina pa onda ide redom da istakne sve zločine? Ne bih rekao. Da li je u pitanju masovnost zločina? Nije ni to. Da li je u pitanju brutalnost i monstruoznost izvršenja zločina? Teško. Da li je u pitanju merilo kakve su posledice zločina? Nije ni to.


Zašto baš Srebrenica?

Odnosna posledica isticanja zločina u Srebrenici mimo ostalih i pre ostalih zločina imala bi nesagledive posledice po interese Srbije i srpskog naroda. Ovde ne mislim da pomenem državni interes, kao ni ekonomski, nije vredan pomena čak ni interes očuvanja ugleda (mada ni jedan od njih nije sporan), ovde je pre svega u pitanju moralni i duhovni interes našeg naroda. Imamo li mi pravo da zaboravimo i zanemarimo žrtve koje su stradale? Sa moralne tačke gledano mi moramo da se sećamo svih žrtava i da osudimo svaki zločin nezavisno od toga ko ga je izvršio. Pri tom ne smemo ni jedan zločin da umanjimo ili da zanemarimo, ili da krivca aboliramo zarad nekih sumnjivih političkih interesa. Ali duhovni interes našeg naroda ogleda se pre svega u našoj duhovnoj vezi sa tim žrtvama. Ako su te žrtve iz redova našeg naroda mi morao da budemo svesni da je cela naša duhovna istorija sazdana na žrtvama. Predavanje zaboravu naših žrtava bilo bi odricanje nas samih, od naše duhovnosti. To je duhovnost pravoslavna koja se svedoči i potvrđuje žrtvovanjem. Ako mi nismo spremni da se lično žrtvujemo za svoj narod to nam ne daje pravo da se olako odričemo žrtava našeg naroda. Jer mi kao narod smo ponajmanje etnička zajednica, a ponajviše duhovna zajednica. Što se tiče tuđih žrtava, pre svega mislim na žrtve koje su stradale od ruke pripadnika našeg naroda, mi smo dužni da prihvatimo svaku moralnu i duhovnu odgovornost. Ni uvećanu ni umanjenu, nego tačno onoliku koliko smo zgrešili, jer ćemo samo tako moći i da se opravdamo pred svojim precima koji postradaše, ali i da damo uzor potomcima koji dolaze.


Evo za kraj nekoliko pitanja za razmišljanje:

· Ko je odgovoran što naša država ne pokreće sudske postupke za utvrđivanje krivične i materijalne odgovornosti zbog izvršenih zločina protiv našeg naroda?
· Ko je odgovoran što se naša država na sve relevantne načine ne uključuje u postupke koji se vode a imaju za cilj utvrđivanje krivične i materijalne odgovornosti zbog izvršenih zločina protiv našeg naroda?
· Ko je ovlastio predstavnike naše država da izjave da će povući tužbu protiv Nezavisne države Hrvatske?
· Ko je odgovoran što se u našem medijskom prostoru selektivno otvaraju teme o ratnim zločinima?
· Da li je pitanje selektivnog prećutkivanja ratnih zločina od strane medija, odnosno onih medijskih poslenika koji se inače bave tom tematikom, kršenje profesionalne etike?
· Da li smo mi kao narod odgovorni što smo navikli da su teme poput „pandemije", „ptičijeg gripa", „svinjskog gripa", „izbornih upala", i svih ostalih gripčića i gripčina postale teme koje zaokupljaju našu pažnju, dok se o suštinskim temama ćuti?

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=13188

Genocid nad Srbima još uvek traje!

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ Genocid nad Srbima još uvek traje!

Intervju | Uredništvo | april 13, 2010 at 16:04

---

Razgovarala Biljana Živković

„Otvorena je sonda veličine 6×2,5 m označena bušenjem kao grobna jama br. 112 B na zemljištu 'Čalinka', zemljište Vukič (uz nasip). Pet radnika je radilo na iskopavanju. U dubini od 20 cm nađeni su sitni komadići kreča, a na dubini od 46 cm bilo je više većih komada kreča. Na dubini od 74 cm našli smo komad stakla, a na dubini od 90 cm našli smo jedan ključ, perle i dugmad. U severoistočnom delu sonde, na dubini od 92 cm nađen je veći broj predmeta koji su pripadali žrtvama i koji su bili, kako smo kasnije utvrdili, nabacani preko žrtava posle njihovog bacanja u raku… Kopajući dalje, broj nađenih predmeta jako se povećavao od navedene dubine do 1,2 m. Karakteristično je da je nađeno mnogo kišobrana, mnogo tekstila po čijem tkanju se vidi da predstavljaju narodnu radinost, uglavnom crne boje, šalovi štrikani od vune, dosta obuće, naročito dečje od broja 33 i manje i dečje opanke…"
Tako je daleke 1964. godine, 22. juna, izgledao prvi izveštaj, prvog radnog dana ekipe antropologa o nalazima pri iskopavanju grobnica u Gradini kod Jasenovca. Ekipa antropologa, u to titoističko vreme, veoma hrabrih naučnika bila je mala, ali odabrana – Vida Brodar, Anton Pogačnik i dr Srboljub Živanović. Ovo i mnogo više od toga objavila je Srpska knjiga pre dve godine u delu „Jasenovac" za koje je nedavno dr Srboljub Živanović dobio Nagradu „Rastko Petrović" za autorsko delo od nacionalnog značaja, koje dodeljuje Matice iseljenika Srbije.
Istine radi, a uoči velikog pritiska na Srbiju da izglasa rezoluciju o Srebrnici,  pre samog razgovora sa uvaženim akademikom Živanovićem citiraćemo delove izveštaja o užasu srpske istorije, našoj nacionalnoj tragediji, najvećem srpskom stratištu svih vremena. Da shvatimo zašto „mora" da nam se desi Srebrnica.
„Skelet br. 9 – Pol ženski. Životno doba oko 20 godina. Vidi se prelom lobanje u ocipitalnom predelu. Leži u dubini od 1,40 m. Skelet br. 10 – Leži na dubini od 1,50 m. Pol ženski, životno doba oko 20 godina. Lobanja povređena u desnom ocipitalnom predelu. Skelet br. 11 – dečji skelet životnog doba oko 10 godina. Skelet br. 12 – Skelet ženskog pola, životnog doba oko 20 godina. Očuvane svetlo smeđe pletenice. Lobanja nije povređena. Mozak je sačuvan. Ceo skelet je bio prekriven krečom… nižu se potresni izveštaji. Užas koji ni posle sedam decenija ljudski um ne može da shvati! „Skelet br. 15 – dečji skelet životnog doba oko 10 godina. Skelet br. 16 – dečji skelet životnog doba između četiri i pet godina. Razbijen je desni parietalni predeo… skelet deteta od tri godine!…"
Kada se normalan čovek suoči sa ovakvim tekstom ne može a da se ne zgrozi pred užasom – ljudske mržnje i bezumlja. Ko sme u ime 730.000 nedužnih jasenovačkih seni – da ćuti!? I to baš sada kada se nad čitavim srpskim narodom nadvila pretnja da bude proglašen za genocidan? I to baš u vreme „visoke" demokratije. Ako je nekada izgovor za ćutanje bio totalitarni soc-titoistički režim koji je širio strah, sada nema i ne sme biti izgovora! Uostalom, ko je pitao dr Živanovića da li se on tokom svog života suočavao sa strahom. I nije tražio izgovor, iako je bilo veoma opasno otisnuti se u neizvesnost, angažujući se u dokazivanju hrvatskog genocida nad Srbima u Jasenovcu mračnih šezdesetih godina! Zbog tog istraživačkog rada, i da bi se spasio, dr Živanović je morao da ode iz otadžbine! Sada se istovremeno bori, ne samo za istinu o Jasenovcu, nego i za istinu o Srebrenici!

Teško je pobrojati sva Vaša zvanja, ali barem da pokušamo: dr medicinskih nauka, profesor anatomije,  antropolog, član više naučnih i stručnih ustanova u više zemalja, jedan od osnivača Instituta za istraživanje slovenske civilizacije, kao i Evropskog instituta za proučavanje drevnih Slovena sa sedištem u Londonu, nastavljač tradicije Beogradske anatomske i antropološke škole, koju je utemeljio vaš učitelj, akademik prof. Branko Šljivić. Za redovnog člana Međunarodne Slovenske Akademije Nauka, kulture, obrazovanja i umetnosti i predsednika Odeljenja za Veliku Britaniju i Irsku izabrani ste 1995. godinu. Ipak, utisak je, da niste, u dovoljnoj meri, poznati u matici!
Istovremeno obavljam nekoliko poslova, mada se medicini posvećujem celog života. Oni koji su u mojoj profesiji, struci, sasvim dobro znaju šta i kako radim. Kada doputujem iz Londona u Beograd, ja sam u Institutu anatomskom sa svojim mlađim kolegama i, eto, Bogu hvala, jedan sam od malobrojnih koji je uspeo da iškoluje naslednika. A sad dolaze i naslednici naslednika. To znači da se ova grana nauke neće kod nas ugasiti. Od početka naučno-istraživačkog rada, pored anatomije, bavim se i antropologijom, paleopatologijom i sudskom antropologijom. Nažalost, antropologijom se bavim jedino ja u Srbiji. Kada smo želeli pedesetih godina 20. veka da osnujemo Društvo antropologa Jugoslavije, onda nam je Siniša Stanković, tadašnji predsednik SANU, rekao: „Antropolizi! Pa zar vas nismo sve pobili posle rata?" Takav je, vidite, bio stav naše  države prema toj vrsti nauke, zbog Hitlera, nacizma, rasizma, koji su vladali u Nemačkoj. Naime, veliki broj antropologa direktno su radili za Hitlera, razrađivali te užasne rasističke teorije. Stoga je i kod nas bilo vladajuće mišljenje da je antropolog nepoželjno zanimanje. Ljudi tada nisu mogli da shvate da je antropologija nešto sasvim drugo. Da pojednostavim, imate, recimo, fabriku cipela, i prilikom kupovine cipela ne možete da nađete vaš broj. To je zbog toga što u našem stanovništvu postoji određen procenat ljudi koji nose istu veličinu, a fabrike, naravno, ne znaju koji je to procenat. To je samo jedna od primenjenih grana antropologije, ali kod nas se to shvatilo kasno. Tu je i moj sudsko-medicinski rad. Sudski medicinari znaju za mene, sasvim dovoljno da drže moje knjige na stolu. Javnost, razume se, ne može sve pobrojane teme i oblasti da prati, jer je to nauka koja nije svakome dostupna.

Rezultati Vaših istraživanja ušli su u svetske udžbenike anatomije i antropologije, a Vaša knjiga „Ancient Diseases" iz 1982. smatra se osnovnim delom kojim je utemeljena palepatologija kao posebna naučna disciplina.
Da, pomenuto delo objavila je SKZ 1984. godine pod naslovom „Bolesti drevnih ljudi", dok je drugo dopunjeno izdanje objavila Izdavačka kuća „Pešić i sinovi". Pamte vas, dakle, ako pronađete neku popularnu stvar. Recimo, ako govorimo o makrobiotici, niko ne zna da je prva doktorska teza iz te oblasti odbranjena u Hajderbergu i da ju je, zapravo, odbranio jedan Srbin. I to pre više od dva veka. Postoji danas u Muzeju srpske medicine u ulici Džordža Vašingtona njegova povelja. Beograđani verovatno ne znaju ni gde se nalazi taj Muzej!

Rođeni ste u Sarajevu 1933. godine. Vaše detinjstvo bilo je burno, vrlo teško, potresno. Ipak, uspeli ste, srećom, da preživite ustaške kame i muslimanske noževe.
Ispričaću vam jedan događa koji se odigrao u Engleskoj, a koji se, naravno, indirektno odnosi na mene i svežijeg je datuma. Naime, jedna muslimanka iz BiH, verovatno pod uticajem zapadnih „prijatelja", ali i mudžahedina, Silajdžića, i njima sličnih, napisala je „knjigu", svojevrstan romana, relativno primitivnim stilom. Ona opisuje kako je bila udata za Srbina i kako je njena najveća sreća bila u tome što se od njega razvela. Jer: ,,Ko će da živi sa takvim monstrumom?!" Pomenuta knjiga prevedena je na engleski jezik. Predstavljena je u Londonu. Na promociju su pozvali i mene, naravno, ne znajući koga zovu. Bili su tada predstavnici ambasada BiH i brojnih zemalja Zapada. Održao sam im, tim povodom,  kratku besedu i predočio im, da ako nisu videli kako izgleda izbeglica iz BiH, da dobro pogledaju mene! „Ja sam izbeglica iz BiH. Proteran sam 1941. godine samo zbog toga što sam se zvao Srboljub; kao sedmogodišnji dečak više od nedelju dana bio sam sakriven u podrumu. Ali i pre 1941. Hrvati i muslimani gađali su me kamenjem kada sam išao u školu, ili se vraćao iz nje. Podsećam vas, to je još uvek bilo vreme Kraljevine Jugoslavije. Tako je bilo tamo u Bosni. Mrzili su Srbe! Uspeo sam da pobegnem od hrvatskog i muslimanskog noža i zato sam sada ovde, među vama." Možete zamisliti kakav je to šok bio za sve prisutne. A ja opet, ne mrzim nikoga na svetu!

Autor ste preko 170 radova, više knjiga i udžbenika objavljenih u Srbiji, Velikoj Britaniji i SAD-u. Da se vratimo sada na trenutak kada su vam pre nekoliko dana u  Matici iseljenika uručivali nagradu „Rastko Petrović" za knjigu „Jasenovac" koju je 2008.  publikovala „Srpska knjiga" iz Rume i Beograda.
Držao sam godinama niz predavanja, govora o Jasenovcu, genocidu nad Srbima, bio više puta intervjuisan. Ljudi su se sećali tih predavanja. Eto, nedavno sam posetio našeg patrijarha Irineja, koji mi je rekao da se dobro seća nekog predavanja od pre dve godine. Tražili su, dakle, da sve to ponovo pročitaju, da vide negde sakupljeno, zabeleženo. Na insistiranje brojnih ljudi, među njima i Dobrice Erića, sakupio sam kompletan materijal. Tako da je knjigu „Jasenovac" objavila „Srpska knjiga". U knjizi je prvi put odštampan kompletan izveštaj rada komisije koja je 1964. godine iskopavanja u Jasenovcu i Donjoj Gradini. Dakle, tek 2008. uspeli smo da objavimo knjigu, zar to ne govori mnogo! Izveštaj se sastojao iz tri dela, od kojih je jedan bio izgubljen i samo zahvaljujući upornom traganju veoma prilježnih ljudi, nakon dve godine, pronađena je kopija koja je mogla da se objavi. Sve što vidite i pročitate u toj knjizi je strašno, jezivo. Treći deo o Jasenovcu pisao sam, sticajem okolnosti ja, a ne Komisija, jer sam jedini imao medicinsko obrazovanje. U tom delu govori se o efikasnosti ubijanja u Jasenovcu. Pokazalo se, naime, da su u Jasenovcu žrtve uglavnom bacane žive u rake, zato što nisu uspeli da ih dovoljno prikolju da bi na mestu ostali mrtvi, ili ih nisu dovoljno snažno udarili maljem, nego su ih samo ošamutili, pa su se nesrećnici u jami budili. Malo je onih koji su uspeli da se iskobeljaju, a ogroman broj ljudi, žena i dece umirao je u strašnim mukama. Obradio sam tako više od 20 načina ubijanja, mada znamo da je bilo 40 različitih načina na koje su Hrvati u jasenovačkom logoru smrti ubijali nedužne ljude, pre svega, Srbe, Rome i Jevreje. Ti podaci su prvi put objavljeni u pomenutoj knjizi u kojoj su prikazane jezive, mučne scene, dokumentarističke fotografije, slike užasa stradanja ljudi.

Koliko je relevantan podatak koji govori o 700 hiljada jasenovačkih žrtava?
Ja sam jedan od ljudi koji su došli do te „cifre". Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu je to prihvatila, mada je bilo preko 730.000 žrtava. Još jedan podatak nije tačan – Jevreja je stradalo 23.000, a u najcrnjem srpskom stratištu ubijeno je strašno mnogo dece – oko 110.000 mališana. Naredne godine biće održana Peta međunarodna konferencija o istini u Jasenovcu, gde će biti, prvi put, zvanično izneta ta užasna istina. To vam govorim sa sigurnošću, jer se upravo time bavim. Imam vrlo potresnu  dokumentaciju, pogledajte samo ove fotografije stradanja naše dece.

Znači, Jasenovac je najveće srpsko stratište svih vremena?
Tačno tako. Nije to ni KiM, niti ijedno drugo mesto. Ali, Jasenovac nije jedini, imate stotine i stotine jama u koje su bacali Srbe, ljude, starce, žene, decu. Moj uvaženi  kolega iz Londona, nije prvo mogao da poveruje da je toliko ljudi bacano u jame, pa se sa jednom grupom studenata speleologa spustio u jednu jamu u Hercegovini. Kada je video šta se sve u jami nalazi, koliko lobanja, kostiju, došao je zgrožen u London. A ko se od naših ljudi spuštao u jame?! Ali je zato Tito brzo naredio da se jame cementiraju, betoniraju, da niko živi ne zna šta se u njima nalazi!

Ekipa antropologa te 1964. godine u Jasenovcu nije bila brojna.
Komisiju je predvodio dr Zdravko Marić iz Zemaljskog muzeja u Sarajevu, koji je kasnije zbog toga imao strašnih problema. Bio je arheolog. Arheolozi su jedini sposobni da valjano organizuju terensko istraživanje, pronađu geometre, radnike, da njima rukovode. Mi smo stručnjaci druge vrste. U ekipi se nalazilo i dvoje Slovenaca, Vida Brodar, stručni saradnik Instituta za biologiju Univerziteta u Ljubljani, i Anton Pogačnik, asistent Antropološkog odseka Biotehničkog fakulteta, takođe iz Ljubljane. I ja, tada kao asistent novosadskog Medicinskog fakulteta. Niko više od tadašnjih profesora nije pristao da bude deo naše ekipe, nije hteo sa nama na teren, svi su se plašili za svoju glavu, strahovali da ne završe u Požarevcu, Lepoglavi. Čak nijedan Srbin od starije generacije nije hteo da nam se pridruži. Slovenci su u to vreme jedini imali Institut za antropologiju, i odgovarajuću laboratoriju.

Posle vrlo napornog rada u Komisiji morali ste da napustite otadžbinu. Zašto?
Kada sam u to vreme dao intervju za „Politiku", i primetio da nije objavljen, pitao sam u čemu je problem. „To si pitao sada i nikada više!", odgovorio mi je Moma Stefanović,  moj dobar prijatelj, sada pokojni, čuveni novinar „Politike". Tada mi je ozbiljno skrenuo pažnju da mogu biti u velikoj opasnosti. Morao sam da napustim zemlju da ne bih završio u nekom od Titovih kazamata zbog istine o Jasenovcu.

Međutim, priča o Jasenovcu nije još uvek završena.
Nije završena i ne može da bude zbog toga što genocid nad Srbima nije počeo sa Jasenovcem i nije završen sa Jasenovcem! Kako to često figurativno kažem, počeo je još za vreme Stefana Prvog mađarskog. Kada je postao kralj i dobio krunu, u 13. veku, tada je papa mađarskom kralju napisao pismo u kojem mu je predočio da u njegovoj zemlji ima 42 pravoslavna manastira, a nijedan katolički! Naravno, od tada nam katolici stalno „nešto" čine. Zemlje zapadne Evrope, pogotovo katoličke, još za vreme „krstaša" nisu išli u Jerusalim, Carigrad da bi oslobodili Hristov grob, nego da bi srušili pravoslavnu Vizantiju! I kada su prolazili srpskim  zemljama bili su pravi pljačkaši. Nas su uništavali upravo ti „krstaši" – navodno hrišćanski borci. Iz tih dana, možda vam nije poznato, potiče i reč bitange. Jer kada su nemački „krstaši" pljačkali naše seljake govorili su „bite" i „dank". Naši seljaci su te dve reči  spojili – u bitange!

Zašto su zapadne sile oduvek vodile genocidnu politiku prema Srbima?
Zbog toga što se mi ne uklapamo u strategiju tih velikih sila koje su želele da se šire na Istok. Pre svega, rimski papa je želeo da preuzme vlast i kontrolu na ovom našem terenu! A mi smo tu od pamtiveka! Podsećam vas, imamo dragoceno nalazište u Viminacijumu iz prvih vekova hrišćanstva, gde se nalaze naše freske! Srbi su primili hrišćanstvo prvi put još 57. godine od Sv. Pavla. To mnogi ne znaju! Jer naša zvanična oktroisana istorijska nauka govori da smo se mi Sloveni doselili u 6. veku – što je glupost svoje vrste, neodrživo! I apostol Andreja je nekoliko puta prolazio našim zemljama, išao čak u Vojvodinu. O tome se, naravno, kod nas ne govori. Mi navodno postojimo tek od Nemanjića, a pre toga nas uopšte nije bilo, što je takođe opet  glupost. Za vreme Prvog srpskog ustanka, verovatno je i to nepoznato javnosti, Francuzi su  poslali svoje najobučenije trupe preko Dubrovnika, da se pridruže Turcima, da se uguši srpski ustanak. Isto su uradili i za vreme Hercegovačkog ustanka. Uvek su nastojali da nas pokore, unište. A mi Srbi smo nekakav žilav narod, pa opstajemo, održavamo se, koliko znam, od desetog milenijuma pre Hrista do danas. Mi smo na svom terenu, i ma šta nam činili, ne mogu da nas uklone ni u narednih deset milenijuma. Međutim, komunistička vlast Jugoslavije, što mnogi ne znaju, na osnovu sporazuma koji je potpisao Moša Pijade u ime Kominterne i KPJ i Mile Budak, jedan od glavnih rukovodilaca ustaškog pokreta, trebalo je da se zajednički bori za uništenje Srba. Sprovodilo se to  posle Drugog svetskog rata. Navodim vam još jedan primer. Na osnovu sačuvanog pisma koje je pisala kraljica Viktorija u svoje vreme „Srbe treba zadržati u granicama pašaluka, ne dozvoliti im da se šire i treba ih genetski oslabiti". Dakle,   da ne budemo genetski, teritorijalno ni ekonomski jači od okolnih naroda. To se sprovodi i danas. Dugoročna je to i opasna strategija. A u Srbiji se, nažalost, uvek mislilo kratkoročno – od juče – do danas, a nikako od danas, pa nadalje.

Vi mislite da mi to ne pratimo i ne shvatamo…
Kada bismo to istinski i pažljivo pratili i razumeli, mi bismo se kao narod sasvim drugačije postavljali u različitim periodima i teškim vremenima. Recimo, posle Drugog svetskog rata nasilno je preseljavano srpsko stanovništvo iz Like, Krajine,  BiH, Korduna, Dalmacije i drugih pravoslavnih krajeva u Vojvodinu. Dakle, gde god je još bilo„puno" Srba trebalo ih je „izvući". Jeste da je Vojvodina time dobila „svežu krv" i to je bilo korisno za Vojvodinu. Ali ono stanovništvo koje se graniči sa Hrvatima time je izgubilo mnogo svojih sunarodnika, kao i sopstvenu zaštitu. Dakle, ono što nisu pobili u Drugom svetskom ratu, po komandi su preselili. I to sistematski. Sada je to dokrajčeno nedavnim građanskim ratom. Srba je sada u Hrvatskoj oko četiri odsto, a bilo nas je 50 odsto – i to iskonskog stanovništva. Evo šta se sada dešava u Republici Srpskoj, postali su ekonomski razvijeniji, čak i od Srbije. Stali na svoje noge. I sad bi „neko" sve da im oduzme!

Slučaj Srebrnica sve više se zahuktava. Srpska  javnost ne ćuti. Postala je vrlo osetljiva. Svest i savest prema budućim pokolenjima bude se, reaguju brojne  organizacije, ljudi iz matice, rasejanja. Niko nije ravnodušan na pokušaj da nas kao narod proglase zločincima.
U Srebrnici nije bilo genocida, ali i izveštaji Međunarodne komisije, od kojih je jedna bila isključivo muslimanska, kao i precizna snimanja terena, nisu potvrdila postojanje masovnih grobnica i genocidnog ubijanja. Zato je to Međunarodni Tribunal u Hagu stavio pod embargo i neće biti objavljivano narednih 50 godina. Za to vreme će zapadni mediji bez zazora i dalje vršiti pritisak na Srbiju i širiti priču da smo mi Srbi počinili genocid. Političari Zapada i NVO finansirane iz inostranstva vrše i dalje pritisak na državno rukovodstvo Srbije da se donese Rezoluciju, kojom bi se Srbi izvinili za navodno počinjen genocid u Srebrnici, koji nikada nije dokazan! Sa  druge strane, zaboravlja se da Srebrnica nije u Srbiji, da je na Drini postojala granica, da su tada bile sankcije i zabrana izvoza oružja u Bosnu. Ni srpska vojska niti tzv. dobrovoljci nisu učestvovali u ratu u Srebrnici. A mi još treba da se izvinjavamo! Dobro je što čitav niz organizacija vrši pritisak na našu vladu da do te rezolucije ne dođe. Izabran sam, tim povodom, za predsednika Fonda za istraživanje genocida sa sedištem u Beogradu. Napisao sam i pismo Borisu Tadiću i Slavici Đukić-Dejanović da se nikako ne donose rezolucija o Srebrnici, koja bi bila pogubna za naš narod i generacije koje dolaze.

Šta bi se desilo ukoliko bi taj fatalni gest donošenja rezolucije o Srebrnici neko učinio?
Ukoliko se ta rezolucija izglasa, onda srpski narod priznaje da je genocidan, da želi da istrebi ljude koji nisu Srbi, da uništi njihovu kulturu i živote. Da ne preza od toga da ubija decu u kolevkama, da čini  sve „ono" što su zapravo uradili Hrvati i muslimani Srbima u Jasenovcu. Ali i sva stradanja u Prvom i Drugom svetskom ratu. Vrlo podmukla zamena „teza". Kako se može izjednačiti nekoliko hiljada Hrvata i muslimana u građanskom ratu sa skoro dva i više miliona ubijenih Srba, Jevreja, Roma na teritoriji NDH ili, pak, sa stotinama hiljada Srba proteranih sa svojih vekovnih ognjišta iz Hrvatske i BiH  u akcijama „Bljesak" i „Oluja" . Kada se bolje razmisli, sve to treba da posluži SAD-u i zapadnim silama, čiji su tzv. „penzionisani" oficiri obučavali Tuđmanovu vojsku. Naoružane, obučene hrvatske nacionaliste, hrvatsku vojsku, oni su predvodili tokom „Bljeska" i „Oluje". NATO je iz vazduha pružao logističku podršku, istovremeno bombardujući srpske snage i civile. Prema tome, NATO-u je potrebno neko opravdanje za svoje postupke u BiH, Hrvatskoj prema nama Srbima. Ubijeno je tri hiljade muslimana, i to u borbama na raznim frontovima, i na razne načine, i svi su na isto mesto doneti i sahranjeni. Ali mnogo je više srpskih žena, dece, staraca ubijeno od strane muslimanskih koljača, a međunarodna zajednica je mirne savesti posmatrala ubijanje, klanje Srba!

http://www.pecat.co.rs/2010/04/srboljub-zivanovic-genocid-nad-srbima-jos-uvek-traje/

Dodik u Jasenovcu: Krvnik je i dalje krvnik

Dodik: Krvnik je i dalje krvnik

Komentara 2

veličina teksta:+-

Odsustvo istine onemogućilo je sud i pravdu, a nedostatak suda i pravde sprečio je pomirenje, rekao je premijer Republike Srpske Milorad Dodik na skupu u Spomen području Donja Gradina povodom 65. godišnjice od proboja logoraša u Jasenovcu.

 

 

 

 

 

"Krvnik nije prestao biti krvnik, a žrtva žrtva uprkos decenijama prećutkivane istine o ovom stratištu i nasilnog zaborava, a sve u ime prosperiteta nekadašnjeg jugo društva... Žrtve ustaškog genocida u Jasenovcu, Donjoj Gradini, Prebilovcima, kao i ostale žrtve ustaške NDH proglašavane su žrtvama fašizma bez vere i nacionalnosti i tako se desilo da je istina postala najveća žrtva Jasenovca", istakao je Dodik.

 

Žrtvujući istinu, rekao je Dodik, koja je morala da odgovori na pitanje ko je koga ubio i zašto, hranilo se nepoverenje, strah od ponovljenog zločina, ali i strah od osvete.

 

Tražićemo osudu ustaškog genocida    Dodik je ocenio da je konačno vreme da se ispravi istorijska nepravda prema precima nevino stradalim u ustaškim fabrikama smrti. "Zbog toga će RS, uz pomoć ljudi iz celog sveta kojima je istina na srcu, uskoro inicirati da se Jasenovac i Donja Gradina kroz relevantne institucije označi kao mesto na kojem je počinjen genocid i da se taj genocid osudi. Jasenovac i Donja Greadina, kao i sećanje na njih nisu samo civilazicijsko pitanje nego pitanje sadašnjosti i budućnosti srpskog naroda, RS i celog slobodnog sveta", kazao je Dodik.

 

Zato nas ovaj dan i ovo strašno mesto, dodao je on, uvek iznova treba da opominju kako se ovom problemu treba pristupati i da se više ne dozvole nove manipulicaije, zataškavanja ili kolektivizacija krivice.

Premijer Srpske je podsetio da je prošlo 65 godina od dana kada su se poslednji sužnji ustaškog sistema logora smrti Jasenovac podigli na ustanak i oslobodili se očajaničkim jurišem.

"Srbi, Jevreji i Romi, ubijeni u Jasenovcu, stradali su samo zato što su pripadili nekoj veri, naciji ili rasi koje su od strane NDH bile određene za uništenje. Poslednji građanski rat na prostoru nekadašnje Jugoslavije bio je krvav za sve njene narode jer su u njemu stradali i Hrvati i Bošnjaci i Jevreji i Romi", rekao je Dodik i naglasio da su stradali i Srbi.

"Svi narodi imaju žrtve, ali svi imaju i zločince. Da se ne bi ponovile greške prošlosti, neophodno je da se kroz utvrđivanje istine i kroz pravična suđenja, bez politizacije ili ideologizacije jasno kaže ko su zločinci, a ko žrtve. Nijedan zločinac, kao ni zločin nigde ne mogu naći utočište, a sve žrtve i njihove porodice kod ispunjena pravde treba da nađu kakvu takvu utehu", istakao je Dodik.

On je rekao da kao predstavnik Vlade RS sa ovoga strašnog mesta poručuje da se zločin i zločinci ne mogu kriti iza srpskog naroda, ali da isto tako očekuje da i drugi odgovorni političari pošalju jasnu poruku pripadnicima svoga naroda, koji su odgovorni za najstrašnije zločine nad Srbima, da se neće moći kriti iza bošnjačkog ili hrvatskog naroda.

 

"Ako zajedno razobličimo zlo i nazovemo ga pravim imenom, imamo šansu da nam se prošlost ne ponovi i da zajedno poručimo da je zločinac gubitnik ma ko on bio i kako se zvao", rekao je Dodik.

U Jasenovcu ubijeno 700.000 Srba   Međunarodna komisija za istinu o jasenovačkom sistemu hrvatskih koncentracionih logora za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma zaključila je u aprilu 2009. godine da su Hrvati u Jasenovcu i Donjoj Gradini ubili više od 700.000 Srba, oko 23.000 Jevreja i oko 80.000 Roma.

On je podsetio da su Srbi, Jevreji i Romi u prošlosti platili preveliku cenu, a najskuplju u Jasenovcu i Donjoj Gradini gde su doživeli zločin genocida koji, kako je naglasio, na našu žalost i sramotu mnogih nikada zvanično nije nazvan pravim imenom.

"Ako jermenski narod i nakon jednog veka od genocida koji je nad njim počinila Tusrka traži da se svet o tome deklariše, da li i mi Srbi, Jevreji i Romi smemo pričati o genocidu koji je nad nama počinila NDH. Da li civilizovani svet ima pravo da ne zna za 700.000 ubijenih Srba, Jevreja i Roma koji su stradali samo zbog toga što su pripadili drugoj naciji ili veri", naglasio je on.

 

On je naglasio da je RS stvorena kao izraz volje naroda u BiH, kao institucionalna zaštita srpskog naroda nad kojim je u Drugom svetskom ratu počinjen genocid, naroda koji pamti i koji više nema pravo na istorijske zablude i naivnost, naroda koji više nikada ne sme da veruje na reč moćnika, narod koji je u skoroj prošlosti znao da zažmuri pred najstrašnijim zločinima počinjenim nad srpski narodom.

 

"RS je uslov i garancija našeg opstanka na ovim prostorima. RS je sigurno mesto i utočište u kojem će srpski narod, ali i svi narodi koji u njoj žive, i Bošnjaci i Hrvati i Jevreji i Romi i svi drugi moći da žive sa svojom prošlošću, a ne bez nje ili protiv nje. Zajedno sa svim stradalima, i mi danas smo opredeljeni za život i budućnost i, u ime naše dece, treba jasno da kažemo da se zločin nikada ne ponovi", poručio je Dodik.

 

Radmanović: Utvrditi istinu

 

Član Predsedništva BiH iz Republike Srpske Nebojša Radmanović poručio je danas da je utvrđivanje istine o sistemu ustaških logora u Jasenovcu i Donjoj Gradini u najboljem interesu svih država bivše Jugoslavije, posebno srpskog i hrvatskog naroda, ali i Jevreja, Roma i drugih naroda, domaće i svetske javnosti, te istorijske nauke.

 

Radmanović je povodom obeležavanja 65 godina od proboja logoraša u Jasenovcu podsetio da je Donja Gradina deo kompleksa koncentracionog logora Jasenovac u sastavu zločinačke ustaške NDH, koja je za vreme svog postojanja planirala i provodila sistematsko istrebljenje Srba, Jevreja, Roma, pripadnika drugih naroda, ali i antifašista, demokrata i političkih neistomišljenika. 

 

On je naveo da se i danas, na dan sećanja na tragediju iz Drugog svetskog rata, mora sa gorčinom reći da još nisu osuđeni brojni počinioci ratnih zločina iz poslednjeg rata u BiH i na prostoru bivše Jugoslavije, te istakao da je pitanje odnosa prema ratnim zločinima u proteklom ratu pitanje elementarne pravde, čovečnosti i ljudskosti.

"Zločina je bilo na svim stranama. Svi koji su činili zločine moraju odgovarati pred licem pravde. Nema kolektivne krivice i genocidnih naroda. Treba individualizovati sve krivce, ali i žrtve proteklih ratova, kako bismo oslobodili prostor za normalan život u budućnosti", istakao je Radmanović.

 

On je dodao da, bez obzira na razmere stradanja u prošlosti, nijedan narod koji je razvio vlastitu "kulturu sećanja" nije propao i nestao sa lica zemlje. "To je ona kultura koja pamti svoja nacionalna stradanja i kolektivne patnje, koja ne zaboravlja svoje žrtve i mučenike, koja uznosi slavu i odaje dužnu poštu svima koji su patili bez krivice i grijeha. To je kultura koja traga za istinom, a ne traži osvetu i ne podstiče mržnju", naglasio je Radmanović.

 

On je dodao da se od stradanja ne može praviti politika i ne mogu se komercijalizovati žrtve u propagandne, šovinističke svrhe i ciljeve. "Žrtve vlastitog naroda ne smeju postati osnova za nove mržnje i animozitete prema drugima. Svako ko tako čini šalje pogrešnu poruku sadašnjim i budućim generacijama. Ideja koja nas okuplja na ovom mestu zove se istina o stradanju onih koji nisu mogli iznijeti svoju odbranu, jer im je presuđeno snagom bezumne sile, mržnje koja ubija i žrtve i ubice", rekao je on.

Sećanje na žrtve ustaškog genocida   U Republici Srpskoj danas se obeležava Dan sećanja na žrtve ustaškog genocida nad Srbima, Romima, Jevrejima i antifašistima različitih nacionalnosti počinjenog tokom Drugog svetskog rata u nacističkoj tvorevini, Nezavisnoj državi Hrvatskoj.   Vladika banjalučki Jefrem služio je danas parastos na grobnom mjestu "Hrastovi" u Spomen-području Donja Gradina, odakle su upućene i molitve jevrejske i romske verske zajednice za sve nevino stradale žrtve ustaškog zločina genocida.   U Donjoj Gradini, na prostoru od 156 hektara, nalazi se devet grobnih polja sa 105 masovnih grobnica.  Logor u Donjoj Gradini nalazio se u BiH, preko puta Jasenovca, odmah iza ušća rijeke Une u Savu i formiran je 1941. godine. Gradina i nije bila logor u pravom smislu te riječi, već samo masovno jasenovačko stratište, tj. "prihvatni logor" dok ustaše ne likvidiraju mnogobrojno srpsko stanovništvo dovedeno iz BiH i drugih krajeva zloglasne Nezavisne Države Hrvatske.   Prema nekim procenama, u Gradini je ubijeno i zakopano više od 360.000 ljudi, pretežno Srba.

 

"Dan sećanja" na žrtve ustaškog genocida u NDH obeležava se povodom pokušaja proboja dve grupe od oko hiljadu zatočenika 21. i 22. aprila 1945., u čemu je uspelo samo njih 118.

NDH je proglašena 10. aprila 1941. pod pokroviteljstvom nacističke Nemačke i fašističke Italije i obuhvatala je Hrvatsku, BiH i oblast Srem sa 6,3 miliona stanovnika, od toga više od trećine Srba.

Program za "konačno rešenje srpskog pitanja" ostvarivan je u NDH po formuli "trećinu pobiti, trećinu proterati, a trećinu pokrstiti" koji je 11. juna 1941. obelodanio ustaški ministar, književnik Mile Budak. Jedan od vidova organizovanog zločina hrvatske države, pored masovnih jama i grobnica, bili su logori od kojih je najveći i nastrašniji bio Jasenovac, formiran avgusta 1941., nazvan "srpski Aušvic".

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/43955/Dodik-Krvnik-je-i-dalje-krvnik

Tadić: Moramo da se pomirimo

Komentara 0

veličina teksta:+-

Ovo je jedan težak dan za naš narod i trenutak u kojem smo ujedinjeni sa romskim i jevrejskim narodom, izjavio je danas predsednik Srbije Boris Tadić, posle posete Donjoj Gradini, gde je održana komemoracija povodom 65. godišnjice proboja logoraša iz logora Jasenovac.

Tadić na komemoraciji srpskim žrtvama u Donjoj Gradini u BiH

 
"Uprkos strašnim žrtvama, moramo pronaći snage za pomirenje. To je poruka koju šaljem iz Banjaluke, Republike Srpske, to je poruka koju šaljem i iz Beograda, kao predsednik Srbije", rekao je Tadić.

Moramo pronaći način da živimo zajedno u budućnosti, kao dobri susedi i pronaći odgovore za iskušenja koja nas očekuju, poručio je Tadić.

 
On je dodao da je proteklih dana razgovarao sa predsednikom Hrvatske Ivom Josipovićem o tome kako napraviti kvalitetan napredak u međudržavnim i međunacionalnim odnosima.

Verujem da su takvi razgovori i iskorak mogući i sa bošnjačkom političkom elitom, rekao je Tadić.

On je odbacio tvrdnje da bi Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici i ostale odluke koje donosi parlament Srbije mogle da poremete odnose Srbije i RS, "između našeg naroda koji živi sa obe strane granice".

Srbija i ja, kao njen predsednik, donosimo odluke u skladu sa vlastitim ustavnim i pravnim načelima i političkim prilikama u zemlji, objasnio je Tadić i dodao da RS i njeni politički lideri definišu svoju politiku, u koju se Srbija ne meša.

Tadić je naglasio je u sukobima na prostoru bivše Jugoslavije odgovornost na sva tri naroda i da su zločini bili na sve tri strane, ali da krivica nije na narodima.

Počinioci zločina moraju biti otkriveni i osuđeni, poručio je Tadić i ocenio da pojednostavljivanje događaja nije doprinos istoriji.

Ne može biri krivice samo na srpskom narodu, naglasio je Tadić, ističući da Srbija i on, kao predsednik, vode principijelnu politiku.

Srbija sarađuje sa Haškim tribunalom i to će nastaviti da čini dok se odgovorni za zločine ne nađu pred licem pravde, ali Srbija neće odustati od toga da se sudi osumnjičenima za zločine nad srpskim narodom, poručio je Tadić.

Govoreći o predstojećoj poseti Mostaru, Tadić je rekao da ne zna ko će sve biti prisutan na ekonomskom forumu i da li će tamo razgovarati sa predsednikom Hrvatske ili članom Predsedništva BIH Harisom Silajdžićem.

Dobro je da regionalne i ekonomske skupove iskoristimo i za politčke susrete, rekao je Tadić i najavio da će obići i Trebinje i istočnu Hercegovinu, da bi video kako tamo živi srpski narod, ali i Bošnjaci i Hrvati.

Vansudsko poravnanje sa Hrvatskom

Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je da je namera Srbije i Hrvatske da u vezi tužbe i kontratužbe koje su podnesene Međunarodnom sudu pravde u Hagu pronađu rešenje koje bi omogućilo vansudsko poravnanje i istovremeno procese pred redovnim sudovima.

"Želimo da pronađemo rešenje koje bi omogućilo vansudsko poravnanje i istovremeno procese pred redovnim sudovima. Predsednk Hrvatske Ivo Josipović i ja smo i tome razgovarali tokom poslednjeg sastanka i tragamo za jednim modalitetom kojim ne bismo porekli pravni poredak i ni po koju cenu zaštitili zločince", rekao je Tadić novinarima u Aleksanderovcu.

Tadić je istakao da se želi da pronađe rešenje kojim bi se omogućilo da se pravni procesi vode protiv onih koji su izvršili zločine, ali da se ni na koji način prava žrtava ne dovode u pitanje.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/44065/Tadic-Moramo-da-se-pomirimo

Jasenovac: Vaskrsnuće Zorke Delić

Vaskrsnuće Zorke Delić

Intervju | Uredništvo | april 1, 2010 at 14:02

---

Razgovarala Biljana Živković

Ako bismo pokušali da opišemo život sedamdesetčetvorogodišnje Zagorke Skiba iz Koprivne, prve reči glasile bi – živi svedok užasa dva najcrnja stratišta Srba, Jasenovca i logora za srpsku decu, Jastrebarskog. Zorka, tada petogodišnja devojčica, izgubivši oca i majku, preživela je strahote koje čovek ne može da nasluti ni u najcrnjim mislima. Dva puta nadmudrila je sigurnu smrt, ali je maestralno doskočila i okorelim ustašama. A bila je dete. Decenijama je živela sa tuđim nametnutim  katoličkim identitetom, sve dok nije stasala, i  postala „svoja". Srpkinja. Sada je Zorka  naša nacionalna, istorijska  vrednost – dragoceni svedok, živi čovek koji dobro pamti sve pomenute događaje u Drugom svetskom ratu. I to do detalja.
Zorka je, inače, penzionisani profesor matematike i fizike, a završila je pedagogiju i psihologiju. Ne manjka joj, dakle, ni visoko obrazovanje.
Gledamo u detinje iskrene, a staračke oči. Osećamo svu tugu napaćene duše i slušamo pamćenje i mudrost. Za opomenu. Naša sagovornica kazuje u početku bez suza, i mirno. Samo majku, majku u plamenu kada probudi iz sećanja, niz čiste obraze krenu nezadrživi potoci. Suze zatim proguta, jer veli – tu je da kazuje, da se ne zaboravi!
A na početku razgovora, koji je za nju ponovo preživljavanje golgote, Zorka nas upozorava na to da sa podmuklo nametnutim „slučajem" Srebrenica nipošto ne smemo da se mirimo.
„Zločin je optužiti naš narod koji je jedan od najstradalnijih u vaseljeni. Perfidno je, kriminalno i podmuklo da Srbe u genocidni narod pretvaraju isti oni koji su nas decenijama ubijali, trebili. Oni koji su počinili genocid nad Srbima! Jasenovac, Jastrebarsko nikada i nijedan Srbin ma gde bio, ne sme da zaboravi. Moramo da se borimo, da tražimo da se prizna genocid nad Srbima u ustaškoj NDH tvorevini. Sada Srebrenicom hoće od nas da naprave zločinački narod. Znaju oni zašto to rade. Ako bi kojom nesrećom Srbija poklekla, za vek vekova će biti poništene sve jasenovačke i jastebarske žrtve, generacijama koje dolaze činimo strašnu neoprostivu nepravdu, i to zauvek! Jasenovačke žrtve sada se smanjuju, desetkuju, a Srbija – ćuti! Treba znati i  koliko je stotina hiljada naših žena i staraca stradalo u logorima i jamama BiH. Mora da se zna da je, prema nekim pokazateljima, statistikama, svaki drugi Hrvat i musliman u vreme NDH pomagao na određen način ustaški pokret i ubijanje „ srbočetnika bandita" i „srbočetničke kopiladi", kako su nas tih jezivih godina svi oni nazivali! To je nedopustivo, ako poštujemo i žive i mrtve. Ako volimo sopstveni  narod! Evo, citiraću vam reči Franje Tuđmana koji je 24. februara 1990. izjavio: „NDH nije bila samo puka kvislinška tvorevina i fašistički zločin, već i izraz povijesnih težnji hrvatskog naroda". Za pametnog dovoljno! Zvanični Beograd ne sme da poklekne. Sada bi žrtvu da proglase zločincem, pa valjda da nastave dalje neometano i u BiH i u Hrvatskoj. Jer, ko će onda moći uopšte  da im zabrani da ponovo nasrnu na „genocidne, zločinačke Srbe!?"

Sećate se dana kada se sudbina na užasan način poigrala sa Vama te nesrećne 1941. godine.
Znate, postoje dve boje koje ne volim. Od kojih se stresem. Crna, ustaška, i, crvena, za mene, valjda, simbol srpske prolivene krvi. To me prati u stopu. Odmah, posle osnivanja NDH, 24. aprila 1941. godine, a imala sam tada pet godina, u moje rodno selo Kruhari kod Sanskog Mosta u zapadnoj Bosni, stigli su crni ljudi sa crnim uniformama, crnim puškama. Bile su to ustaše. Vodio ih je naš bivši sluga Omer Alagić. Prstom je hrvatskim vojnicima pokazivao koje su kuće u selu srpske. Koju god je označio, ta kuća bi se ubrzo našla u plamenu. Sećam se, na krsnu slavu, Đurđevdan, u našu kuću u kojoj su moj otac Drago Delić i majka Dragica sa nas petoro dece dočekivali goste, kumove, uz slavsku sveću, žito, postavljenu trpezu, ustaše su ušle uz psovke i sve po stolu i kući porazbijali. Otac ih je zamolio da to ne rade i pribrano ih pozvao da sednu i počaste se, jer je to porodična svetkovina. Ustaše su bile iznenađene takvom reakcijom, i ljutito su izašli, jer se Drago ipak nije dao isprovocirati. U isto vreme ustaše su se sukobile sa Srbima u selu Trmošnja. Puno Srba je tada ranjeno i ubijeno. Ranjeni su i neki ustaški zločinci. Za odmazdu su izveli 27 Srba, među njima 10 Midovića, sva moja ujčevina. Pobili su ih i povešali u parku i na trgu u Sanskom Mostu. Bio je to prvi zločin hrvatske vojske posle osnivanja NDH. Nakon toga usledilo je saopštenje da su prisiljeni to da učine, jer je navodno jedan Srbin pucao na nemačkog vojnika. Međutim, kada sam kasnije tragala za dokumentacijom uvidela sam da nemački izvori svedoče da nema nikakvih dokaza da je u pitanju bio Srbin, već su opravdano sumnjali da iza tog događaja stoji Hrvat. Dakle, hrvatskoj vojsci bio je potreban povod, i to iskonstruisan. Počelo je neumitno da se razvejava strašno zlo, neviđena mržnja koja je kiptela iz skoro svakog Hrvata, ali i muslimana. Bile su to godine straha i užasa!

Isterali su nas na livadu u Jasenovcu. Drašku i Petru naredili su da očiste vagone od mrtve dece i izmeta. Jeziv prizor. Živa srpska deca nose mrtve malene sunarodnike i po naređenju bacaju ih u Savu

Ubrzo su uhapšeni Vaš otac, stric, deda…  Više nikada ih niste videli.
Tog proleća po svim selima i gradovima odvodili su ugledne Srbe, a potom sve muške glave. Uhapsili su mog oca, strica Dušana, dedu Jovana i majčinog oca Teodora. Deda Teodora su uhapsili među prvima zbog toga što je bio solunski dobrovoljac. I nisu se zaustavljali. Teodor je istog dana ostao bez braće Dmitra i Dušana, sinova Milana i Dušana, a ubrzo je stradala i moja majka. Sve su mu ustaše pobili zato što je bio Solunski ratnik. Pakleno vreme, kada su zemljom hodali ljudi bez milosti. U njihovim  srcima carovala je zmijska mržnja. Tog strašnog dana pristigla je ustaška satnija, hrvatski vojnici iz Zagreba, zvaničnog naziva „Ante Starčević". Vodio ih je ozloglašeni  ustaša Slavko Dasović. Da ne zaboravim, kada su početkom maja 1941. godine stigli u Sanski Most, samo za tri meseca od njihove zverske ruke pobijeno je na stratištima, jamama, logorima preko 10 hiljada Srba. Podsećam vas, pred rat je u srezu Sanski Most bilo 38 hiljada Srba, 18 hiljada muslimana i 8 hiljada Hrvata. Smatra se da je svaki drugi Hrvat i musliman pomagao u hapšenju ili klanju. Na Ilindan, 2. avgusta, samo u jednom danu oko pet i po hiljada Srba bačeno je u dve iskopane  jame  u Sušnjaru, na imanju mog oca, u blizini sela. Muškarce su zvali da se jave zbog nekog popisa. Masovno su punili zatvore, škole, magacine. Tamo su ih ustaški monstrumi mučili. Docnije sam saznala od jedne žene koja je, takođe, tada bila u pritvoru, da je gledala kako ustaša naređuje mom ocu i stricu da se tuku i jedan drugom lome ruke i noge. Oni su se puno voleli, svi smo srećno živeli u velikoj gazdinskoj zajedničkoj kući. I pre su pristali da idu u smrt zajedno nego da jedan drugog popreko pogledaju. Izmasakrirani su bajonetima. Bačeni su u jamu Šušnjar.

Kao bespomoćno dete gledali ste kako Vaša mrtva majka nestaje u plamenu.
U selo je 2. avgusta stigao brat našeg sluge. Radio je u Gestapou i bio u SS Handžar diviziji. Pre rata su iz naše kuće nosili hranu i sve što im je za decu trebalo. Onda su sve zaboravili. Naša kuća bila je na proplanku. Majka ga je videla. Pre toga su zapalili sve preostale seoske kuće. Majka je ostala sa devetoro dece – sa nama, i sa decom od strica Dušana. Sa beskrajnom tugom predosećanja večnog rastanka blago, s puno ljubavi nas je gledala. Nikada neću zaboraviti umilni pogled majke koja nas ljubi za večnost. Plakala je tiho. Mi smo prigušeno jecali. Tešila nas je. Sve izljubila. Jedva se rastala od devetomesečnog Jovice koga je još dojila. Te divne nežne ruke. Nikada više nisam osetila tu ljubav. „Mili moji, molim vas, čuvajte se i bežite u kukuruz! Draško, sine, ti si najstariji, brini o svima njima, jer neće imati ko, ako se meni šta desi." Bile su to poslednje majčine reči. Nismo još ni stigli da uđemo u veliku njivu sa visokim kukuruzima, a oni su počeli da divljaju. Majka je potrčala za nama. Na nesreću, vratila ju je rika životinja iz naše štale koja je kao i kuća – bila u plamenu. Imali smo puno krava, konja, volova. Sećam se našeg crnog bika kojim se otac ponosio i redovno osvajao nagrade na koridi pod Grmečom. I danas čujem pucketanje buktinje koja sve guta, i riku životinja. Majka je otvorila vrata štale da spasi životinje. Ispred nje se odjednom pojavio bivši sluga, grubo je gurnuo. Pala je i posrćući ustala i rekla mu: „Omere, zlotvore, šta nam to radiš? Vrati mi mog muža i devera, puna su dva meseca kako si ih odveo. Ko će našu decu da othrani!?" Umesto odgovora, hladnokrvno, sa ciničnim osmehom, ispalio je metak majci u glavu. U čelo u visini očiju. Pala je kao pokošena. Mi smo drhtali i grcali. Prigušivali jecaje. Srce mi je ječalo. Bila sam izbezumljena od šoka, užasa. Na trenutak sam izgubila svest, nisam mogla da dišem. Presekla me buka. Velika užarena greda počela je da pada na našu mrtvu majku, koja se pretvorila u buktinju. To je najteži trenutak u mom životu! I danas zaplačem kao malo dete. Bila nam je tako potrebna. Sve kasnije su bili surovi dani okovani ledenom mržnjom. Nije mi jasno kako sam sve preživela i kako uopšte postojim.

Kako ste se spasavali posle majčinog ubistva?
Omer je, to smo čuli u kukuruzištu, pozvao ustaše da krenu u potragu za nama. „Znam odlično tu porodicu. Imaju devetoro četničke kopiladi. U kukuruzu su. Moramo ih naći i sve preklati!" Ostalo je nas devet sirotana: od strica Dušana najstariji sin Draško, imao je 14 leta, Petar je napunio jedanaestu, Slavka devet i Rada tri godine. Moja rođena sestra Nevenka 13, Dara 11, Mile 9, i ja pet godina, a Jovica još beba. Pred pogibiju majka je poslednji put podojila Jovicu! Sve dublje smo zalazili u ogromnu njivu sa kukuruzima koju je otac sa ljubavlju negovao. Čuli smo kako nas dozivaju, prete, traže. Sve je bilo dobro dok Jovica nije počeo da plače. Dara mu je čvrsto zatvorila usta. Iz ruku joj je ispao nekoliko puta. Ponovo ga je stegla da ne bi plakao. Sve se stišalo. Bila je noć, jeziva, avgustovska. Ispred nas je izašla naša krava Šarulja. Ona nas je kasnije hranila. Kada smo je prvi put pomuzli, hteli smo da nahranimo Jovicu, ali on je bio mrtav. Jecali smo svi. Užasna noć. Spavali smo ispod zvezda u tužnom dvorištu u kojem je dogorevao naš dom.

Bili ste svedoci užasa jedne noći u Sanskom Mostu.
Počeli smo da živimo život omraženih, prokaženih. Život beskućnika. Morali smo da prosimo. Obično Rada i ja. Slavka je rekla da smo umiljate i da će se neko na nas smilovati. Malo hleba – očajno smo molile. I danas čujem: „Marš iz dvorišta !" Tako bi nas dočekivali u muslimanskim i hrvatskim kućama. Malo smo hrane mogli da sakupimo. Spavali smo na tavanu železničke stanice u Sanskom Mostu. Jedne noći čuli smo pleh-muziku. I sad mi odzvanja „Lili Marlen". Hiljade i hiljade muškaraca, Srba, kretalo se tiho. Bili su izmučeni. Nema kolona bez kraja. Ponadali smo se da ćemo videti oca, dede ili strica. Nismo tada znali da su već mrtvi. Kolona je išla prema Šušnjaru. Bili su vezani jedan za drugog, ruke preko ramena vezane oštrom žicom, tako da ako bi jedan pao, prerezao bi vrat drugom. Sve do zore koraci, senke smrti. Pred zoru na kraju kolone išla su zaprežna kola, sa lopatama, krečom, natovarenim maljevima, pijucima. Pa još jedna kolona naših nesrećnika. Pored njih ustaše, proklete. Srbi su od batina, mučenja, bili napola mrtvi. Pitaju se danas ljudi, kako je moguće toliki narod, svi zdravi, otresiti, pametni, zašto se nisu suprotstavili tom životinjskom zlu? Malo je onih koji znaju da Srbi nisu tek tako išli pod nož. Još u zatvoru, svakog dana, u koloni stalno im je ponavljano: „Ukoliko budete pružali bilo kakav otpor, cela porodica će vam ubrzo biti ubijena. Žrtvovali su sebe misleći da tako čuvaju svoju decu, roditelje, supruge, majke, sestre. Nisu jadnici znali, ni slutili da je većina njih  već ostala bez porodica.

Koliko je dece progutalo Jastrebarsko verovatno najbolje zna Vatikan. Sve je u njihovim arhivama. Ali to je dobro čuvana tajna, jer kada bi se otkrilo, potvrdilo bi se zvanično učešće Vatikana u sistematskom uništavanju pravoslavnih Srba, ubijanju srpske dece, budućnosti jednog naroda

Sticajem okolnosti Draško je bio na Šušnjaru i tako bio svedok ustaškog klanja i bacanja u jame.
Video je nepreglednu kolonu Srba, mladih, sredovečnih, starih. Neke je prepoznao iz Kruhara, neke iz obližnjih sela. Dve ogromne jame već su bile iskopane i pripremljene. Na imanju mog oca. Užasno je to saznanje. Muslimani su iskopali jame za Srbe. Unezveren Draško je posmatrao krišom kako naš komšija Dino Vranić bajonetom ubija ljude. Sa velikim apetitom je nabijao srpske bebe na bajonet. Po tome je kasnije postao ozloglašen. Na taj način je završila moja strina i njena beba. Pridružio mu se i Hrvat Viktor Tunjić, ustaša koji je kasnije „mirne savesti" pobegao u SAD. Naravno da titoistička vlast kasnije nije ništa učinila da bude vraćen i kažnjen. Draško je gledao kako maljem iz sve snage udara čoveka. Pričao nam je da mu je pucanj lobanja bio kao mora dugi niz godina. U predelu stomaka zarili bi u svakog nesrećnika bajonet i onda bacali u jame. Nekoga su zaklali. Sve  je tiho odrađivano. Ni pucanj nije smeo da se čuje. Kada su završili posao bacali su kreč. Sećam se da je kasnije krv u potocima izlazila iz jama, prolazila kroz zemlju. Kakav je to narod koji nedužnom ljudskom krvlju poji zemlju? Monstruozan! Svi bunari su bili puni ljudske krvi. Nismo imali više gde da pijemo vodu. Krišom smo po noći odlazili na Savu. Naša krava više na tom zemljištu nije pasla. I životinja zna za milost i saosećanje. Oni ne! U Sanskom Mostu sutradan veselje, stigao italijanski cirkus! Muslimanske i hrvatske porodice sa svojom decom. Većina muškaraca prethodne noći bila je u Šušnjaru. To je postala svakodnevica za Srbe širom NDH, u Jadovnu, hercegovačkoj Koritskoj jami, u Lici. Na sve strane jame. To je najveći genocid o kojem se malo, ili skoro ništa ne zna. Po nekim podacima u jamama je stradalo više Srba nego u Jasenovcu, a pominje se 730 hiljada jasenovačkih  žrtava. Dane Lastavica je pišući knjigu o jamama naveo da u Hrvatskoj postoji preko 324 jame. U BiH to nikada i niko nije ni brojao! A i Kozara i zapadna Bosna pune su jama…

Kažete da ste ubrzo morali da idete u obližnju katoličku crkvu na prisilno pokrštavanje?
Jedno jutro čuli smo sa razglasa obaveštenje da ko od srpske dece ne dođe na pokrštavanje biće ubijen kao oni na Šušnjaru. Svi smo morali na prinudno pokrštavanje! Sada je nepregledna kolona srpskih mališana čekala na pokrštavanje. Nas je pronašla baba Smilja, sestra deda Teodora Majkića, mamine familije. I povela nas. Smilji je hrvatska vojska pobila osamdesetoro bližih i daljih u familiji Majkića. Ostala je sama. U katoličkoj crkvi fratar Ilija Šermet, uz ustaškog vojnika, pita:„Je li dobrovoljno primaš rimokatoličku veru? Baba Smilja ćuti. Tri puta je pitao. Na kraju mu je odgovorila: „Kako crno dragovoljno, kada ste mi sve moje Majkiće pobili!" Šermet dade znak ustaši da je vodi. Do izlaza iz „božijeg hrama" tukao ju je kundakom po leđima. Pitao nas je koliko imamo para, rekavši da se krštenje plaća, i oduzeo nam sve što smo tih dana isprosili. Na dokumentu jednom za sve nas pisalo je: „Deca Drage Delića dragovoljno prelaze u rimokatoličku veru i sa tim svetim činom oni postaju Hrvati". Ti papiri su išli u Banja Luku, a akciju pokrštavanja nadgledao je i izvršio Alojzije Stepinac. Videla sam ga nekoliko puta. Izvesno vreme proveli smo kao sluge na imanju zločinca, komšije Dine Vranića. Spavali smo u štali. U proleće 1942. po nas je došao Omer Alagić i rekao da je NDH organizovana, da je „NDH progledala i sada se otvaraju sirotišta na sve strane. Ovi Delići idu za Jastrebarsko". Strpali su nas u vagone za stoku, bez vode, hrane. Tri dana su nas mučili, a mogli smo da stignemo za jedno popodne.

Vaša prva stanica na putu za Jastrebarsko bio je Jasenovac.
Isterali su nas na livadu u Jasenovcu. Drašku i Petru naredili su da očiste vagone od mrtve dece i izmeta. Jeziv prizor. Živa srpska deca nose mrtve malene sunarodnike i po naređenju bacaju ih u Savu. I danas mi je pred očima ulaz u jasenovačko pakleno grotlo. Draško nam je pročitao šta piše na ulazu. „Klaonica za Srbe, Židove i Cigane". Ogromnim slovima. Kasnije sam saznala da su Nemci, kada su prvi put poraženi na istočnom frontu, prepravili tablu, napisali na njoj samo „Radni logor". Te noći deportovano je mnogo dece iz Bihaća. Tih dana jama Garevica kod Bihaća, i neke druge, progutali su oko 20 hiljada Srba. Sa nama su bili i siročad iz Ključa, Petrovca, i u isto vreme nizale su se jame u tim mestima. Plan je bio da nas smeste u klostere, odnosno samostane. Tako je zacrtao Mile Budak, tadašnji ministar. Ko zna koliko je kompozicija svakog dana pristizalo sa srpskim mališanima.

Imate li snage da nam podrobnije opišete te jasenovačke dane?
April. Hladno. Spavali smo u barakama. Izjutra bi nas isterali. Draško nam nije dao da pijemo vodu iz močvara jer se od raspada ljudskih leševa pretvorila u crvenu vodu sa crvima. Pronašao je zarđale konzerve i po noći išao do Save po vodu. Kada je stigao bio je izbezumljen. „Ubijali su Srbe, padaju u reku. Sava nosi mnogo leševa". Još nam je prestravljen šaptao: „Video sam skele, ali ne od balvana, nego od mrtvih ljudi. Napravili su skele vezujući mrtve žicom. Preko njih su prelazili jadni starci i žene, deca sa hrvatske na bosansku stranu u Donju Gradinu u logor". U Donjoj Gradini ima 125 jama. Ekshumacija je obavljena na samo pet. Pretpostavlja se da je u jamama Donje Gradine  postradalo oko 500 hiljada Srba, i to samo na bosanskoj strani.

Vaš brat je video i deportovane Jevreje iz Sarajeva.
Video je kada su pristigle kompozicije sa Jevrejima. Ovog puta to su bili Jevreji iz Sarajeva, oni najbogatiji. Morali su prvo da poskidaju sav nakit. Te noći u peć ciglane ubacivali su Jevreje. Tako su ustaše pekle ciglu. U vazduhu smo osetili neki čudan, neprijatan miris – miris spaljenih ljudi. Ujutru više nije bilo nijednog Jevrejina. Preko 350 jadnika samo te noći je spaljeno. Još užasnije je bilo nakon kozaračke ofanzive, u junu 1942. Sa Kozare se sručilo preko 70 hiljada srpskih seljaka. Porodice bez kraja. Na Kozari su sve srpske kuće popaljene, a narod je transportovan u Jasenovac. Posle nekoliko dana stočni vagoni iz Jasenovca vozili su nas za Zagreb. Bili smo smešteni u „Zavodu za gluhonijeme", koji je pretvoren u sabirni centar. Svakog dana smo po stotinu puta čuli, stalno su nam ponavljali: „Upamtite, vaše roditelje poklali su srbočetnički koljači". Prvi put je trebalo da dobijemo hranu. Bila je pripremljena neka kaša, a dece 30 puta više nego što je bilo kaše. Veoma su se ustaše zabavljale, smejali su se, kada su videli kako se ogladnela siročad otimaju za hranu.

Katločki sveštenici i nacistički pozdrav

Ubrzo ste prebačeni u Jastrebarsko.
Dočekala nas je časna sestra Pulherija. Odmah su odvojili braću od nas. Bili smo u napuštenom dvorcu mađarskog grofa Erdedija, u podrumu, vlažnom, smrdljivom, punom paučine, miševa, pacova, velikih crnih buba. Svako jutro gledali smo kako iznose mrtvu decu. I tu su bile jame. U cik zore dolazio je grobar Franjo Ilovar zaprežnim kolima, lopatom tovario mrtve. Jula 1942. bilo je na hiljade mališana. Pogotovo posle Kozare. Jastrebarsko je najveće stratište srpske nejači i jedini koncentracioni logor za decu na svetu. Koliko je dece progutalo Jastrebarsko verovatno najbolje zna Vatikan. Sve  je  u njihovim arhivama. Ali to je dobro čuvana tajna, jer kada bi se otkrilo, potvrdilo bi se zvanično učešće Vatikana u sistematskom uništavanju pravoslavnih Srba, ubijanju srpske dece, budućnosti jednog naroda. Bili smo gladni, bolesni. Plakali smo. I zbog toga bili zverski kažnjavani. Dobijali smo batine i kada bismo po noći od pretrpljenih užasa u snu vrištali. Ja pogotovo kada bih sanjala majku u plamenu. To časna sestra Ana Pulhertija više nije mogla da izdrži. Bila je zloglasna. Kasnije je optužena da je kriva za smrt preko tri hiljade dece u Jastrebarskom. Ona je inače bila svastika Mila Budaka, koji je osnovao logor za srpsku decu. To jutro sa grupom od 100 mrtve dece morala sam i ja. Za kaznu sam prethodno bila skoro na smrt prebijena. Zvala sam se 97. Dobila sam 97 udaraca šibom, a pala u duboku nesvest posle 50 udaraca. Ostalo je morala da podnese moja sestra. Slavka mi je kasnije pričala da su mi leđa i ruke bili krvavi, i da sam ubrzo prestala da dajem znake života. Misleći da sam mrtva bacili su me u zaprežna kola, ali na nesreću bila sam na dnu ispod mrtve dece. Užasan je bio osećaj kada sam se osvestila u jami sa mrtvom decom. Imala sam samo šest godina i bila svesna da ću biti živa zatrpana ako ne izađem. U magnovenju sam drhtavim nogama pokušavala da se popenjem. Zubi su mi cvokotali od straha. Moje noge su propadale pored glava, ruku, nogu, mrtvih. Nekako sam uspela da se iskobeljam i u trenutku kada je grobar krenuo da pospe kreč video me je i toliko se uplašio da je vrisnuo i pobegao misleći da sam vaskrsla.

Vi ste ubrzo ponovo gledali smrti u oči.
Kada sam izašla iz jame nisam mogla da se snađem, nisam znala kuda dalje. Pored mene se odjednom pojavio pas Reks, čiji je vlasnik bio Dasović. Optužili su me da sam pokušala da pobegnem, a za taj prekršaj kazna je bila klanje. Ostati živ i normalan i preživeti klanje, i videti kako kolju srpsku decu kao jaganjce – za mene će to uvek biti čudo! Nož kojim su klali bio je vrlo dug, uzan kao prst i sa obe strane imao je oštrice. Časna sestra je držala detetu glavu, a koljač bi zario nož pravo u detetov grkljan, ali tako da oštrica prođe sa druge strane kičme. Svakom zaklanom mališanu vadili su oči i slagali u korpicu. Na dar kardinalu, kako sam docnije saznala. Bila sam poslednja u redu. Navikla sam na umiranje, i više sam drugovala sa smrću, a malo znala šta je život. Kada mi je časna sestra rukom zahvatila glavu i povukla je unazad, ja sam koljača mirno ali netremice gledala. Onim čistim, milim, nevinim, detinjim pogledom. Bio je potpuno izgubljen. Umesto da do kraja zarije nož, odjednom ga je izvadio. Krv je šikljala iz mog vrata. Na sve strane. Od krvi i časna sestra, i ustaša i ja. Slivale su se i lokve od zaklane dece. Vidite, nosim  dubok ožiljak sa klanja u Jastrebarskom. Tada su me odveli u ambulantu, oprali ranu i zašili, stavili mi obloge na leđa, zavili vrat, dali lekove i potom mene i moje sestre preselili na prvi sprat gde su bila smeštena ustašku siročad. Oni su imali istinsku negu, dobre obroke, išli u školu. A mi, Srpčad, dole smo  umirali. Dugo godina su me moji ozloglašeni usvojitelji terali da krijem vrat i ožiljak – svedočanstvo ustaškog zločina…

Kako se desilo da vas odvedu iz Jastrebarskog?
Slavko Dasović je došao po jedno muško dete. Časna sestra rekla je da ima samo devojčice. Kada nas je pogledao onako blede, mršave, krastave, bio je izričit da ne želi kući da vodi nijedno. Ali, valjda ta grčevita borba za život instiktivno me je gurnula. „Uzmi mene, biću dobra", rekla sam mu i pritrčala umiljato i plašljivo. Negde duboko u duši stidim se tog svog gesta. Kako sam uopšte mogla da potrčim, molim i kasnije oslovljavam sa „tata" okorelog zlikovca koji snosi odgovornost za brojne pokolje, pa i one u Sanskom Mostu, mom selu. Onda sam bila očajno uplašeno dete. Sada razmišljam kao odrasla, iskusna osoba. Interesovao se za mene, za moje poreklo. Moj identitet bio je izbrisan. Naučila sam da sam 97. I ništa više. Sećanja u magnovenju. Srećom, čula sam kako časna sestra odgovara da ima moj karton. Da sam Zorka Delić. Ali i trenutka kada mu je objašnjavala koje sam godište i činjenicu da su mi lažno napisali da sam mlađa dve godine, a kroz smeh je rekla: „ Šta može da pamti dete od tri godine. Ništa". Kao da sam se ponovo rodila. Ja sam Zorka, a ne 97 – ponavljala sam u sebi.

 

Imala sam šest godina i navikla na umiranje, više sam drugovala sa smrću, malo sa životom. Kada mi je časna sestra rukom zahvatila glavu i povukla je unazad, ja sam koljača mirno ali netremice gledala. Onim čistim, milim, nevinim, detinjim pogledom. Bio je potpuno izgubljen. Umesto da do kraja zarije nož, odjednom ga je izvadio

Kako ste sesnašli u novim okolnostima u Zagrebu?
Došla sam kod Slavka Dasovića. Domaćica je bila njegova prijateljica, ustaškinja Marija Čop, Hrvatica iz Zagreba kojoj od prvogmomenta nisam bila simpatična. Radila je u ustaškom pokretu i svakog jutra u uniformi odlazila na posao. Živeli su u velikom jevrejskom stanu, a vlasnicu i njenog sina isterali su u sobičak. Morali su oboje da se pokrste, i za to su dali puno zlata, novca. Sina su joj ubrzo odveli na školovanje za fratra. Ili to, ili smrt. Kasnije sam se u stanu sprijateljila sa tom Jevrejkom i jednom joj spasila život, prikrivši je, tako da je ustaše nisu pronašle. Bila je preplašena, bespomoćna. Oko vrata sam uvek morala da nosim šal. Rana je polako zarastala, a Dasović i Čopova su mi strogo naredili da maramu ne skidam i nikada nikome ne pričam o rani i ožiljku na vratu, inače će me vratiti u Jastrebarsko. Sećam se da je Marija Čop prvu noć insistirala da me Dasović vrati u logor, i da ona neće da brine o srpskom kopiletu. Te noći sam legla gladna i pošto je bilo jabuka na ormaru, popela sam se, uzela jednu. Istog momenta se našao pored mene Reks, a ovo dvoje su se grohotom smejali, uz komentar da su znali da sam lopov. Sutradan sam bila surovo kažnjena i rečeno mi je da će me pas rastrgnuti. Marija Čop posle izvesnog vremena nije htela da brine o meni, tako da me je Dasović odveo kod njegove sestre, šezdesetogodišnje udovice Jelke. Retko je navraćao. Kasnije je pobegao u Ameriku, a Jelki slao novac. Školovala me je i vaspitavala kao pravu Hrvaticu katolkinju. Učila da ne volim Srbe, četnike. Ponavljala da sam siroče zbog srbočetnika. Terala me je da idem stalno u njihovu crkvu, što je izazivalo kod mene pravi košmar. Prekinuta je svaka veza sa mojim sestrama, braćom. Dugo nisam znala šta je sa njima. Dugo sam nosila lažno ime, imala drugi identitet, a u dokumentima logorskim je pisalo da sam mrtva. Bila sam Marija Dasović. Posle rata Dasović je zbog optužbi za zločine nad Srbima bio godinu dana u zatvoru. Kada je izašao hvalio se da mu je pomogao njegov ratni drug iz Prvog svetskog rata, Josip Broz. Otišao je za Ameriku. Kada je sasvim ostario i vratio se, u bolnici u Zagrebu, na samrti mi je priznao da je kriv za moju porodicu i molio me da mu oprostim. Nisam mogla. Dao mi je neku fotografiju. Okrenula sam se i otišla. O Jelki sam se brinula do kraja njenog života. Živela je u Mostaru sa mojim suprugom Vlajkom, i sa mnom. Nisam je ostavila. Formirala sam porodicu. Izrodila dvoje dece, sina i ćerku. Oboje su sadazreli ljudi i priznati stručnjaci u svojoj profesiji. Sa Vlajkom sam živela 34 godine u srećnom braku.

Za kraj, opišite nam vaš susret sa Ivom Andrićem.
Bila sam predsednik literarne sekcije u zagrebačkoj gimnaziji u trećem razredu. Profesorica hrvatskog jezika predložila je da u goste pozovemo Krležu, čemu sam se suprotstavila. Pamtim Krležu po ružnom gestu, kada sam imala osam godina. Dasović me je poslao sa pošiljkom kod nekog generala, a ja greškom ušla u Krležin stan da odnesem pismo. Pitao me je kako ga ne prepoznajem, kada je on čuveni hrvatski pisac. Odgovorila sam tada da nikada nisam čula za Krležu. Isterao me je napolje. Predložila sam profesorici da u Zagreb pozovemo Andrića. Iva Andrića sam čitala, volela i poistovećivala svoju sudbinu sa sudbinom janičarskog srpskog naroda. Danka u krvi. Sebe sam doživljavala kao janičara. Bila sam presrećna kada nam je došao Andrić. Govorio je o sebi, svojim delima, i na kraju došao i na naš čas likovnog. Lepo sam crtala, pa sam iskoristila priliku da ga portetišem. Kada sam mu poklonila rad bio je iznenađen. Rekao mi je da imam smisla za umetnost. Napisala sam mu posvetu. Za uzvrat on je meni poklonio knjigu „Na Drini ćuprija" i napisao posvetu koja, kao da je kasnije obeležila ceo moj život. Zamolila sam ga da ne piše Mariji Dasović posvetu, nego Zorki Delić. Sve je brzo shvatio. Na posveti je pisalo: „Vaš entuzijazam, snaga, ljubav prema životu, lepoti, ljudima, vode vas teškim putem na kojem ćete uvek biti pobednik

.

 

 

Vaskrsnuæe Zorke Deliæ | Peèat - Milorad Vuèeliæ

Preživeo pakao Jasenovca

Aleksandar MACANOVIĆ, 08.04.2010 20:59:57

Ocena: 5.00 (Glasova: 14)

Komentara: 0

 

Gojko Knežević

 PUT stradanja, a potom i izbavljenje Gojka Kneževića, tada malog logoraša koji je uspeo da preživi pakao Stare Gradiške, Jasenovca i Jastrebarskog, u potpunosti se poklapa sa spasilačkim akcijama Diane Budisavljević. Iako to i ne zna, Gojko je, verovatno, jedno od hiljade dece koje je zahvaljujući njoj spaseno od sigurne smrti u logorima.
U trošnoj i skučenoj kancelariji Udruženja logoraša Drugog svetskog rata u Banjaluci, čiji je predsednik, Gojko nam priznaje da nije čuo za Dianu Budisavljević, ali jeste "za neku ženu koja je spasla mnogo dece od smrti u logorima". I eto, opet: Dianino ime toliko je potisnuto da se za nju ne zna čak ni među preživelim logorašima sa Kozare!

Svirepost

POTRESNA trasa Gojkovog stradanja vodi od Stare Gradiške, gde su ga ustaše, kao osmogodišnjaka, transportovale u leto 1942. godine iz zbega na Kozari, pa preko Jasenovca, gde, u organizaciji Diane Budisavljević, prvi put interveniše Crveni krst.
Iz Jasenovca dolazi u Sisak, gde raspoređuju male logoraše, a potom ga nevoljni put vodi do "kužne" bolnice u Zagrebu, pa sve do Jastrebarskog. Odatle ga u jesen 1944. godine odvode u Zavod za gluvonemu decu u Zagreb, gde će ga konačno spasti jedna druga žena.
Kroz čitavu sudbinu tada tek dečarca, poput nevidljive niti - a da toga nikada nije postao svestan - provlači se ime Diane Budisavljević, koja je vodila većinu akcija spasavanja iz pobrojanih logora. Na jednom od sačuvanih dokumenata iz Hrvatskog državnog arhiva gledamo spisak dece odvedene iz Siska u Zagreb te 1942. Gojkovog imena ni na jedinoj strani nema, ali tu su druga deca iz njegovog sela, Knežice...
- Majku Jovanku su zaklali na moje oči u Jasenovcu, a izgubio sam i devetoro braće i sestara. Svi su pobijeni u logorima. Jedini ja, eto, preživeh - kaže Gojko, kao da se jada. - Ustaše su uživale u otimanju dece od majki, pa su tako moju tek rođenu, dvomesečnu sestricu oteli od majke. Moja mama, krupna i jaka žena, Kozarčanka, u rvanju sa ustašama, četvoricu poobara u blato, a ostale ustaše, koje su posmatrale, iskidali su se od smeha, kako ih jedna žena pobaca okolo kao snoplje. Poniženi, izvadili su noževe, uhvatili je i odsekli joj dojku. Majka je izgubila svest, i tada su je zaklali. Sestricu su samo bacili uvis i dočekali na nož.

Spasenje

DEČAK je bio u grupi logoraša koji su sve to posmatrali. Jedan od starijih rukom je zatvorio usta, da ne jaukne za majkom i sestrom, da se ne oda i bude sledeći pod ustaškim nožem.
Preživelo je kozaračko dete i odvođenje na streljanje, i mnoga druga mučenja i bolesti u logorima, ali će se do kraja života sećati dana kada je spasen i svog anđela-spasioca.
- Bilo je to u jesen 1944. godine, kada su nas, grupu dece, ponovo odveli u Zavod za gluvonemu decu. Pavelić je dozvolio da Zagrepčani uzimaju decu pod uslovom da im promene ime, da ih vaspitavaju u duhu hrvatstva i ustaštva, te da zatru svaki trag porekla toj deci - priča Gojko.
Blanka Novaković je bila zagrebačka intelektualka, ženevski student, bogatašica, otac joj je bio senator, građevinski preduzetnik, a bila je udata za Stjepana Novakovića građevinskog inženjera.
- Ako postoji anđeo, to je bila ona. Kada je čula za taj logor-prihvatilište dece, ona je odmah uzela sedmoro srpske dece - priča Gojko. - Kada je došla do mene, ja sam bio na samrti sa nekih

petnaestak raznih bolesti: difterija, dizenterija, upala pluća, upala porebrice, rahitis, gliste, uši... Na glavi je imala maramu, i ja sam u onoj agoniji, kako ju je obasjalo sunce, pomislio da je moja mama i povikao sam: "Mama, vodi me odavde!" To joj je, valjda, osim humanih, pobudilo i majčinske osećaje, jer nije imala svoje dece, uzela me u naručje i ponela prema kapiji.

Novi dom

A NA kapiji - poslednja prepreka.
- Ustaša me pita: "Hoćeš da ideš sa ovom tetom?" Ja tada malo dolazim sebi iz onog bunila, gledam u ustašu, pa u nju i kažem: "Neću!" A taj ustaša odmah dočeka: "Ma milostiva, mali ima pravo, dok dođete do kuće on će umreti". Ona se iznenadila pa me pita: "A sinko, zašto nećeš?" Ja gledam u nju, vidim neka dobrota, nežnost isijava joj iz očiju, pa kažem: "Hoću, ali da uzmeš i mog prijatelja Boška". A taj Boško je bio zdrav dečak, rodom sa Korduna, koji je pola svoje hrane delio sa mnom, onako iznemoglim.
Tog dana Blanka je osim sedmoro ranije uzete dece, spasla i Gojka i Boška. Sve je udomila kod prijatelja, a Gojka je uzela sebi. Oporavila ga od bolesti i posle školovala pod imenom Vojko Novaković.
Gojka je 1949. godine pronašao otac-partizan, koji je tražio familiju izgubljenu u ratu. Kada je preminuo poočim Stjepan, 1954, Gojko je napustio Zagreb i otišao na dalje školovanje u Tehničku školu u Beogradu. Blanka je umrla tri godine kasnije. Do kraja života posećivala je Gojka dok je bio na školovanju u Beogradu.      

IZ “DNEVNIKA DIANE BUDISAVLjEVIĆ“
4. avgust 1942, Jasenovac
"Prošla sam kroz čitav logor i govorila ženama da ću preuzeti decu. Bilo je mnogo teško bolesnih žena i dece. Ležali su na zemlji. Žele da mi predaju mnogo dece koja su teško bolesna, čudnovato plava u licu. Kažem da ne smem da dovedem teško bolesnu decu. Znam da u Zagrebu nema mogućnosti za smeštaj. Ne možemo da ih smestimo u ustanove sa zdravom decom, jer će nam sva umreti. Bilo je strašno što nisam majkama, u njihovom očaju, mogla pomoći. (...)
Požurivala sam polazak, znajući da me nestrpljivo očekuju. Napunili smo 15 kola s decom i poslali ih na kolodvor. Kao i prethodnog dana, upozoravam veće dečake da se prilikom vožnje kroz logor sagnu i budu potpuno tihi. Jako se bojim da će mi opet dečake zadržati, ako budu smatrali da su stariji od 14 godina. (...)
Bio je to naporan dan, pun stravičnih utisaka, jada i očaja, utisaka koji su me dugo progonili i te žalosne spoznaje su verovatno bile uzrok mom dugotrajnom pobolevanju.
Polazimo oko 23 časa, s 1.200 dece. Imala sam dojenčad koju sam opet pažljivo pokrila belim omotnim papirom, jer noć je bila hladna."

CISTERNA
U LOGOR su nam dovozili cisternu za vodu koja je sa stražnje strane imala vrata. Ustaše su nam govorile: "Hajte, deco, vodimo vas mamama i tatama kući". Deca nagrnu u cisternu, to je cika, vriska. Ja se nisam gurao jer su mi mamu već zaklali, a za oca sam znao da je u partizanima. Kad napune cisternu decom, zatvore je, negde usput puste gas i podave ih, pa se vrate po još dece - svedoči Gojko.

DUMBOVIĆ
U PRILOGU "Dnevnika" među dokumentima su i transportne liste dece iz logora Sisak u jesen 1942, kada je Gojko Knežević, skupa sa stotinama kozaračke dece, i prebačen u Zagreb. Evidenciju dece koja su stizala u Sisak radio je Ante Dumbović, učitelj i blizak Dianin saradnik. On je, verovatno, i pomogao da se sačuva Gojkov identitet.

VEĆA OD ŠINDLERA
* Austrijanka udata za Srbina, organizovala je akciju spasavanja srpske dece iz ustaških logora u vreme NDH.
* Decu sa Kozare, Korduna, iz hrvatskih i bosanskih sela, lečila je u Zagrebu i pokušavala da nađe familije koje bi ih podizale.
* Popisala je oko 12.000 mališana u svoju kartoteku, kako bi im sačuvala imena vratila ih roditeljima posle rata.
* Imala je podršku uskog kruga ljudi, i svi su rizikovali svoje živote zbog srpske dece. Protiv nje i saradnika bile su ustaške vlasti, a posle rata je pala i u nemilost komunista.
* Umrla je gotovo zaboravljena, u Insbruku, u Austriji. Njeno ime ne nosi nijedna ulica, ni institucija u Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj. Nema je u udžbenicima, nema ni knjige ni filma o njoj.
Sutra: Sudbine nestale u arhivama

 

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=10&status=jedna&vest=175790&title_add=Pre%C5%BEiveo%20pakao%20Jasenovca&kword_add=logor%2C%20diana%20budisavljevic

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/42556/Srpska-vlast-brise-Jasenovac


06. 04. 2010. 12:00h | T. Zečević - Vesti

"Srpska vlast briše Jasenovac"

Komentara 3

veličina teksta:+-

Da li zaista sadašnja Srbija i njena demokratska vlast, a zbog građenja novih dobrosusedskih odnosa ne samo prećutkuje već pravi i strategiju za brisanje najtragičnijeg dela sopstvene istorije? Gura li u zaborav zločine Hrvata u Drugom svetskom ratu nad Srbima, Jevrejima i Romima, a zbog oživljavanja koncepcije bratstva-jedinstva?

Logor u Jasenovcu

Ove dileme su oživele nakon pokrenute inicijative Udruženja logoraša iz NDH o formiranju Muzeja genocida na Starom sajmištu u zgradi gde se nalazio logor od 1941. do 1944. godine.

 

Ovakvog mišljenja je i 78-godišnja beogradska penzionerka Smilja Tišma koja je kao devetogodišnja devojčica sa dve mlađe sestre i bratom stigla početkom maja u Jasenovac, prošla logore Bjelovara, Siska i Jastrebarskog, a preživela sve te strahote zahvaljujući jednoj hrvatskoj porodici.

 

 

SVE REĐE POSETE JASENOVCU: Smilja Timša

- Dosadašnji srpski nepodnošljivi zaborav jasenovačkih najstravičnijih zločina daje nam za pravo da verujemo u postojanje plana za potiskivanje iz sećanja tih zločina.

 

Zbog toga na predlog Jaše Almulija pokrenuta je inicijativa za osnivanje Muzeja genocida koji bi bio brana tom nesrećnom urođenom "zaturanju" naše prošlosti - počinje priču Smilja Tišma.

Inače, Udruženje logoraša osnovano je 2003. godine i nije nastavljač one asocijacije iz šezdesetih godina 20. veka. Od tada ono neprestano pokušava da otrgne od zaborava sve logore "jasenovačkog sistema sabirnih centara za uništavanje triju naroda".

- Od 2001. godine demokratska vlast ne krije alergičnost pri pominjanju Jasenovca. Činila je to i vlada Vojislava Koštunice, što potvrđuje kontinuitet te srpske unakažene spoljne politike. Čini to i predsednik Boris Tadić koji nikada nije hteo da nas primi.

 

Nikada nam nije ni njegov kabinet pismeno odgovorio. Jedino nam je otpisala državna Komisija za spomenike i promenu naziva ulica, obavestivši nas kako su ukinute hrvatske vize pa svako može da poseti Jasenovac i zapali sveću.

 

Šokirani Poljaci   Krajem devedesetih godina 20. veka na inicijativu profesora dr Milana Bulajića osnovan je u Beogradu Muzej za istraživanje genocida u NDH. Dve godine nakon oktobarskih promena Bulajić je smenjen, Muzej rasformiran, a svi izloženi eksponati bačeni su u podrum.   Jedna delegacija iz Poljske koja je želela da vidi Muzej genocida u Beogradu bila je zgranuta saznanjem da muzeja uopšte nema, a u Poljskoj se čak uči u školama kako su u Drugom svetskom ratu procentualno najviše ubijani Jevreji pa Srbi u NDH.

Ovaj užasni cinizam državne vlasti povredio je sve one ubijene u Jasenovcu, svu našu preklanu decu, sve bačene žive u užarene peći, sve one ubijene maljevima.

A da je reč o konceptu spoljne srpske neshvatljive politike, Smilja Tišma navodi primer ponašanja skupštine Beograda i njegovog gradonačelnika.

- Gradonačelnik Dragan Đilas ne samo što ne želi da nas primi već je Udruženju logoraša ukinuo svaku vrstu pomoći. Od prošle godine skupština Beograda ukinula nam je i autobus za posete Jasenovcu, što nije činila ni ondašnja Titova Jugoslavija.

 

A dok je bila Radmila Hrustanović, sve je funkcionisalo. Nismo morali ni da joj se javljamo ni da joj pišemo, ali 22. aprila svake godine imali smo i novac i autobuse.

 

Pošto je Hrustanovićevu smenio, ukidanjem ove pomoći Đilas pokušava da ukine i posete Jasenovcu kako bi što lakše izbledela naša bolna sećanja na ta nezapamćena zverstva u NDH.

 

 

Nevladine organizacije Pošto nas je zvanična vlast odbacila, pokušali smo da za našu inicijativu pridobijemo i nevladine organizacije. Kad tamo još gora situacija. Do "Žena u crnom" nismo mogli da stignemo, primila nas je Biljana Vučo, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava i rekla da se ta organizacija ne bavi Jasenovcem. Poniženja smo doživeli i u razgovoru sa Vojinom Dimitrijevićem, predsednikom Beogradskog centra za ljudska prava. A tek kako bi prošli kod Nataše Kandić koja samo traži zločince u srpskom narodu - vajkala se Smilja.