iskra.co

У ПАКЛУ НДХ: Српску дјецу одгајати на усташким начелима и у католичкој вери

09.04.2016. - 7:56

 

Фото: intermagazin.rs

Надасве је био свиреп, трагичан удес српске дјеце околних котарева Козаре и Просаре. Ту су сва дјеца од дојенчади до 12 година била похватана и истребљена према усташким крвничко-убилачким методама. Котареви, које је задесио тај најтежи удес, јесу: Босанска Градишка, Босанска Дубица, Босанска Костајница, Приједор, Хрватска Костајница и остали сусједни котареви.

На тај је начин било сакупљено испод Козаре око 100.000 српске дјеце над којом су вршена непамћена звјерства…

Дојенчад су отимана с мајчиних груди, силом отргнута и одвађана од својих родитеља. Одраслија дјеца, која су се грчевито држала мајчине сукње, била су одвајана само тако, да су усташе ножевима резали комаде сукње да би се дочепали дјеце, а мајке би им ударцима кундака отјерали на другу страну. Болни и језиви крикови мајка: „Дајте да пољубимо нашу дјецу"…, остали би неуслишани као и сви вапаји у празно убилачко срце…

Десет дана и ноћи, дјеца, гола и боса, била су без икакве хране на киши, која је стално падала. Траву с ливада, као и лишће са ситног грања на земљи, обрстила су, јер им усташке звијери нису давали ни хране ни воде…

Већ ту, половина дјеце је помрла услијед таква поступка и болести које се појављивале: дизентерија, дифтерија, прољев, свраб, рахитис, изгладњелост, хроничне упале цријева, разне ране и т. д…

… Друга половина била је отпремљена, дјеломично у пакао Јасеновац – Стару Градишку, а дјеломично у Сисак. При самом том превозу, дјеца су страховито и у великом броју умирала. У паклу су била потамањена… а у околини Сиска, гдје су допремљена, просто су јели земљу, јер није било ни траве…

Када је за ужасну катастрофу те дјеце сазнао претставник Црвеног крижа из Загреба, отпутовао је до Сиска, гдје је надзиратељу, младом „усташком дужностнику" изрекао: „Забога, што радите то с дјецом"…, на што му је љутито одговорио: „Шути псето, устрелит ћу те"…

intermagazin.rs

Тагови: Јасеновац, Хрватска

 

novosti.rs

Hrvatska amnestira ustaštvo

J. KERBLER

Film Jakova Sedlara "Jasenovac - istina" izazvao komentare kao još jedna revizija istorije. Glavni počinioci stravičnih zločina nisu bili pripadnici NDH, već - partizani!

ZAGREB
OD STALNOG DOPISNIKA

ZAGREBAČKA premijera dokumentarnog filma Jakova Sedlara "Jasenovac - istina" naterala je izraelsku ambasadorku u Hrvatskoj Zinu Kalaj Klajtman da napiše pismo u kojem tvrdi da se istorija u njemu prikazuje selektivno.

- U filmu se revidiraju mnoge istorijske činjenice i vređaju osećaji ljudi koji su izgubili svoje najmilije u logoru za istrebljenje u Jasenovcu - kaže ambasadorka, čija je porodica doživela Holokaust. - Takođe sam primetila nastojanje da se umanje strašne razmere počinjenih zločina.

Film je prikazan u ponedeljak samo nekoliko dana uoči sedamdeset i pete godišnjice (10. april) osnivanja takozvane NDH, za vreme kojeg su počinjena stravična zlodela od strane ustaša.

Sedlar je u svom filmu optužio jugoslovenske posleratne vlasti da su one za vreme Titove Jugoslavije u logoru Jasenovac počinile zločine i amnestirao ustaše za neverovatne pokolje u kojima su stradali Srbi, Jevreji, Romi i Hrvati!

Film je i svojevrsna poternica prema hrvatskim intelektualcima, među kojima su Slavko Goldštajn, Miljenko Jergović, Jurica Pavičić i brojni drugi. Sve one koji uporno ističu važnost antifašizma Sedlar je prozvao.

Nije trebalo dugo čekati na Sedlarov odgovor na pismo izraelske ambasadorke, koji je jednako skandalozan kao i njegov film.

BOJKOT SNV SRPSKO narodno veće objavilo je u petak da neće učestvovati na komemoraciji žrtvama koncentracionog logora Jasenovac u znak protesta "zbog niza događaja i aktivnosti iz kojih su vidljiva nastojanja da se u Hrvatskoj relativizuju, umanje, pa i negiraju zločini ustaškog pokreta". Odluka SNV usledila je nekoliko dana pošto je istu donela Koordinacija jevrejskih opština u Hrvatskoj.

- Ne želim da revidiram istoriju, osim u onom delu koji se odnosi na ponavljanje laži koje su ponavljanjem postale gotovo istina. Bile su čak deo školskog programa, kao i jugoslovenske antihrvatske propagande, koja još uvek traje - tvrdi Jakov Sedlar i napominje da je obaveza novih generacija da se istorija napiše ponovo. - Ja sam samo naveo bolne činjenice koje su u očaj i smrt oterale masu Hrvata pod srpskim terorom koji je u Hrvatskoj trajao od 1918. godine.

Po Sedlarovom mišljenju, film prvi put progovara o žrtvama Titovog komunističkog režima od 1945. do 1951. i pita ambasadorku kako su se "na istom mestu gde je bio ustaški logor osećali članovi porodica ubijenih Hrvata od strane partizana".

Film je prikazan, osim u Zagrebu, u Rijeci i Splitu.

Najtužnije od svega je što su izostale reakcije demokratske javnosti, koja je poslednjih meseci bombardovana sličnim tezama, koje zastupa i ovaj reditelj. Većina intelektualaca koji su pre podizali glas na samo spominjanje takvog istorijskog revizionizma sada - ćuti. Oni malobrojni koji su nešto progovorili dobijaju pretnje ili su pod pritiskom da im država neće odobriti finansiranje njihovih umetničkih i intelektualnih projekata, pa se radije ne izjašnjavaju. Ćute i institucije koje bi o svemu trebale da progovore, ćute i prosvetni radnici koji istoriju predaju deci.

Pokušaj velikog udara na istoriju u punom je jeku, revizionisti svih vrsta dobili su krila, pa ne bi čudilo da se uskoro pojavi i "naučni" rad u kojem će se tvrditi da je Jasenovac bio hotel sa pet zvezdica i punim komforom.

POLICIJA ŠTITI KNjIGU

KAKVA je situacija sa onima koji ne misle kao Sedlar pokazuje slučaj urednika zagrečakih "Novosti" Ivice Đikića koji je sinoć trebalo da bude govornik na promociji knjige Slavka Goldštajna "Jasenovac - tragika, mitomanija, istina". Đikić je dobijao pretnje proteklih dana, a dodeljenja mu je i policijska zaštita. Baš kao što je policijsku zaštitu dobila i promocija.

 

Милорад Пуповац,: Јевреји с разлогом бојкотују комеморацију

glassrpske.com

Милорад Пуповац, предсједник СНВ у Хрватској за Глас Српске: Јевреји с разлогом бојкотују комеморацију

07.04.2016 11:33 | Свјетлана Ђуричић

Загреб - Српско народно вијеће разумије одлуку представника Јевреја у Хрватској да ове године бојкотују централну комеморацију у Јасеновцу, рекао је јуче предсједник СНВ-а Милорад Пуповац за "Глас Српске".

- Разумијемо одлуку Координације јеврејских општина да ове године бојкотују комеморацију. Њихови разлози су уједно и наши разлози. Српско народно вијеће ће врло брзо донијети одлуку да ли ће наши представници 22. априла учествовати на комеморацији у Јасеновцу поводом 71. годишњице пробоја посљедњих преживјелих логораша из тог усташког логора - рекао је Пуповац.

Подсјетимо, представници Јевреја у Хрватској одлучили су да "због релативизације и ревитализације усташтва" бојкотују централну комеморацију у Јасеновцу те ће је у складу са јеврејском традицијом организовати сами.

Јевреји ће традиционалну комеморацију бојкотовати у знак незадовољства лошом сарадњом са Спомен подручјем Јасеновац те као знак протеста против "релативизације и ревитализације усташтва" у Хрватској.

Одлучила је то координација која окупља десет јеврејских општина које дјелују у Хрватској.

Након доласка ХДЗ-а на власт, усташки покличи постали су свакодневица у Хрватској те се више не санкционишу на јавним догађајима. Због величања усташтва и све учесталијих излива мржње према националним мањинама, прије свега Србима и Јеврејима, све више су забринути представници Јевреја у Хрватској.

Директор Центра "Симон Визентал" Ефраим Зуроф поново је оштро осудио скандирање "за дом спремни" током недавне пријатељске фудбалске утакмице репрезентација Хрватске и Израела у Осијеку и позвао на санкционисање свих који су у томе учествовали.

Зуроф је у ауторском тексту за "Јерусалим пост" упоредио такво понашање навијача са сличним сценаријем у Њемачкој, те запитао да ли би се у тој земљи толерисало извикивање таквих парола током утакмице Њемачке и Израела.

- Израелски амбасадор у Загребу требало је да буде упознат са овим проблемом и да реагује на овакве манифестације фашизма. Требало је да протестује - написао је Зуроф и додао да је још више узнемирујућа чињеница да су хрватски премијер Тихомир Орешковић и министар спорта Предраг Шустар остали да сједе на стадиону након таквих повика.

Констатује да је то очигледан знак толеранције према таквом понашању.

Усташтво у Хрватској се враћа, пролази некажњено и постаје готово званична идеологија. Надам се да ће се глас Јеврејске заједнице чути, рекао је министар Александар Вулин коментаришући одустајање Јеврејске заједнице у Хрватској да заједно са Владом Хрватске обиљежи годишњицу ослобађања Јасеновца.

- Ми већ дуго упозоравамо да не може исти венац, иста рука да полаже деци у Јасеновцу и на споменик стрељаним усташама који су ту децу поклали у Блајбургу - навео је Вулин.

Share0  0  0  0  0  0

 

Jevreji bojkotuju komemoraciju žrtvama Jasenovca

b92.net

Jevreji bojkotuju komemoraciju žrtvama Jasenovca - B92.net

Zagreb -- Koordinacija Jevrejskih opština u Hrvatskoj bojkotovaće ovogodišnju komemoraciju žrtvama koncentracionog logora Jasenovac.

Izvor: Beta ponedeljak, 4.04.2016. | 14:26

Kako navode, protestovaće zbog loše saradnje sa Spomen područjem Jasenovac i u znak protesta zbog "relativizacije i revitalizacije ustaštva".

"Koordinacija je donela odluku o neučešću na komemoraciji žrtvama logora Jasenovac koju svake godine organizuje Javna ustanova Spomen područje (JUSP) Jasenovac. Razlog tome je neslaganje s politikom nečinjenja u odnosu na izmene postava muzeja, odlaganje imenovanja Saveta JUSP Jasenovac i dnevno politička događanja vezana uz relativizaciju i revitalizaciju ustaštva", navedeno je u odluci Koordinacije, prenosi na portalu riječki Novi list.

Odlučeno je da će komemoraciju povodom 71. godišnjice proboja zatvorenika iz koncentracionog logora Jasenovac organizovati sami, u skladu sa jevrejskom tradicijom.

Koordinacija okuplja deset jevrejskih opština koje deluju u Hrvatskoj.

Prošle godine na komemoraciji u Jasenovcu bili su tadašnji premijer Zoran Milanović i predsednik Sabora Josip Leko, obojica iz Socijaldemokratske partije, ali ne i predsednica Hrvatske Kolinda Grabar-Kitarović. Iako je poslednjih desetak godina bilo uobičajeno da na komemoracijama budu i predsednici države, Grabar-Kitarović, koja je za predsednicu izabrana nekoliko meseci ranije kao kandidatkinja Hrvatske demokratske zajednice, u Jasenovac je otišla ranije, nenajavljeno i bez pratnje medija.

Javnost je o tome obaveštena tek saopštenjem.

Koncentracioni logor Jasenovac bio je logor smrti i najveće stratište u Hrvatskoj. Formiran je tokom Drugog svetskog rata kao mesto zatvaranja, prisilnog rada i likvidacija prvenstveno Srba, Jevreja, Roma, ali i Hrvata i drugih u cilju stvaranja etnički čiste teritorije kvislinške NDH.

U tom logoru su od avgusta 1941. do 22. aprila 1945. ljudi ubijani zbog svoje verske, nacionalne ili ideološke pripadnosti. U njegovom sastavu su bili logori u Bročicama, Krapju, Jasenovcu i Staroj Gradiški.

Do sada se znaju imena 83.145 žrtava. Od toga je 47.627 Srba, 16.173 Roma, 13.116 Jevreja, 4.255 Hrvata i 1.128 Bošnjaka. Među stradalima bilo je više od 20.000 dece.

 

portalnovosti.com

Zločinačka svojstva ustaške NDH

Dijelovi knjige Slavka Goldsteina 'Tragika, mitomanija, istina – Jasenovac' koja uskoro izlazi u izdanju Frakture iz Zaprešića (2): U novouspostavljenoj NDH živjelo je oko 6 milijuna stanovnika, od toga oko 3,5 milijuna Hrvata, oko 700 tisuća Muslimana i oko 1,800.000 Srba. Zamisao o etnički 'čistim prostorima' značila je oko 1,800.000 ljudi protjerati, poubijati ili prevođenjem u katoličanstvo pretvoriti u Hrvate. Pavelić i njegovi bliski suradnici brutalnim su improvizacijama odmah pristupili realizaciji svojih genocidnih ideja

O genocidu nad Židovima u Jasenovcu postoji relativno najviše dokumenata i prepričanih podataka. U početnim mjesecima logora, sve do kasne jeseni 1941., Židova je bilo najviše. U iscrpljujućim radovima na nasipu i u prisilnom trčanju u kolonama s posla i na posao ubijalo se skoro svakoga koji je od iznemoglosti zaostajao ili padao. Prema iskazu Ljube Miloša, prvog zapovjednika radne službe logoraša u Jasenovcu, prvi masovni pokolj u kojem su najviše stradali Židovi izvršen je potkraj listopada ili početkom studenoga u Logoru I (Krapje), jer su se logoraši navodno pobunili zbog gladi. Tek kad su se u prvim mjesecima 1942. u Jasenovcu počele sistematskije formirati radne grupe, a među Židovima proporcionalno je bilo najviše stručnih ljudi, mnogi su s grubih manualnih poslova premješteni u proizvodne i obrtničke radionice i u zdravstvenu službu. Manji dio ih se održao na životu i po dvije-tri godine, sve do pred kraj opstanka jasenovačkih logora, pa su tek na kraju skoro svi poubijani.

Najbrojniji grupni genocid nad Židovima u Jasenovcu počinjen je između 15. lipnja i 15. srpnja 1942. kad je rasformiran đakovački židovski logor. U tri transporta više od 2.400 Židovki i Židova (prema nekim podacima oko 3.000, čak do 3.208) dopremljeno je tada iz Đakova u Jasenovac. Pretežno su to bile žene i djeca, jer muškarci su većinom već ranije bili otpremljeni na druga stratišta. U pretrpanim i zabrtvljenim stočnim vagonima žene i djeca danima su ostavljeni na kolosijecima Logora III Ciglana. Nije im pružena ni voda ni hrana, neke ili neki umirali su već u vagonima, a ostali su u grupama odvođeni na stratište u Gradinu na Savi. Nitko iz tog transporta nije preživio. Ubijeni su i Mosko Papo, rođen 16. ožujka te godine i Leon Abinun, koji je bio samo devet dana stariji.

Erwin Miller procjenjuje da je oko 700 vinkovačkih Židovki i Židova izgubilo živote u Holokaustu, većinom u Jasenovcu, što potvrđuju podaci iz izvanredno studiozno napisane knjige Tome Šalića 'Židovi u Vinkovcima i okolici', kao i zbirni podaci koje je prikupila Melita Švob u dvotomnoj ediciji 'Židovi u Hrvatskoj'. Među njima, u popisu su jasenovačkih žrtava i moja tetka, očeva sestra Alma Rosenberg, njen suprug Aleksandar Aco Rosenberg i njihov 11-godišnji sin, moj bratić Feliks. Među žrtvama Jasenovca upisani su i moj djed Aron Goldstein i njegova najmlađa kćerka Berta, a nema moje bake Adolfe Goldstein (rođ. Reich), iako sam poslije rata čuo da su u ljeto 1942. svi troje zajedno od kuće iz Tuzle bili otpremljeni s transportom Židova koji je išao za Jasenovac. Ne znam kako se desilo da je baka upisana među židovskim žrtvama koncentracionog logora Đakovo. Kad sam je 1940. posljednji put vidio, bila je kao i uvijek britke pameti, ali nepokretna u kolicima nakon jakog srčanog udara. Mogu zamisliti, ne bez muke, da je baka s kolicima postala smetnja policijskoj ili ustaškoj pratnji u pretrpanom transportu. Možda su je zaista otpremili u Đakovo, a možda samo odbacili ili ostavili tko zna gdje i upisali među đakovačke žrtve. Grobišta ostalih stradalnika mamine i očeve obitelji u Holokaustu razasuta su od velebitskih jama do Auschwitza i Transnistrije u današnjoj Moldaviji.

Igor Vukić tvrdi da su Srbi u 'logor dospijevali isključivo iz ideoloških razloga' i da 'nitko u logor nije dospio, niti bio ubijen, samo zato što je Srbin ili pravoslavac'. On, dakle, u potpunosti negira jasenovački genocid nad Srbima, iako su baš Srbi bili daleko najbrojnije žrtve Jasenovca

U tom kontekstu o Židovima Vukić spominje i jedan plan po kojem su u Njemačku trebali biti otpremljeni i židovski logoraši iz Jasenovca i Stare Gradiške, ali do toga nije došlo. Iz Vukićevog teksta proizlazi da su zadržavanjem u Jasenovcu ti ljudi bili spašeni od smrti u nacističkim dušegupkama Treblinke i Auschwitza, što naravno nije istina. Do kraja travnja 1945. svi su poubijani u jasenovačkim logorima, s izuzetkom tridesetak uspješnih bjegunaca i drugih sretnika. Prešućujući tu činjenicu, Vukić u zaključnom dijelu tog teksta tvrdi da je u deportacijama Židova 'u Treći Reich… odvedena većina pripadnika židovske zajednice u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj', pa time nastoji zataškati genocidni karakter ustaške NDH.

Ne znam je li se Igor Vukić bar malo zamislio nad takvim svojim tvrdnjama, jer radi se o flagrantnim negacijama Holokausta, što u razvijenim zemljama zapadne demokracije znači gubitak sveučilišne katedre, javnu blamažu, a u drastičnijim slučajevima i sudsku kaznu. Ako još i postoje neke numeričke nedoumice oko žrtava počinjenog ustaškog genocida nad Srbima i Romima, stradalnički brojevi Židova u NDH prilično su precizni. Izvedeni su iz najpouzdanijih izvora: iz poimeničnih popisa članova Židovskih (Jevrejskih) općina na teritoriju NDH početkom 1941. u usporedbi s poimeničnim popisima svih koji su se poslije rata vratili preživjevši Holokaust. Uoči Drugoga svjetskog rata na području na kojem je formirana NDH živjelo je oko 39.000 Židova, a rat i Holokaust preživjelo je oko 8.500. Većina tih preživjelih spasila se od ustaškog genocida bijegom u područja pod talijanskom upravom, a poslije rujna 1943. priključenjem partizanima i na teritoriju pod partizanskom kontrolom. Od ustaške ruke ubijeno je i umrlo u logorima i stradalo u izbjeglištvu oko 24.000 hrvatskih i bosansko-hercegovačkih Židova, od toga u jasenovačkim logorima između 16 i 17 tisuća, a oko 6.500 otpremljeno je u njemačko-nacističke logore u okupiranoj Poljskoj, odakle su se samo rijetki vratili.

Trudeći se na više načina prikriti zločinačka svojstva ustaške NDH, Vukić se u zaključnim dijelovima svog teksta služi i jednim doista smiješnim argumentom: konstatirajući da su Ante Pavelić i Andrija Artuković već 30. travnja 1941., dakle niti dvadesetak dana po dolasku na vlast, potpisali rasne zakone po kojima se četiri godine u ustaškoj državi progonilo, pljačkalo i ubijalo Židove, Vukić sugerira olakotnu okolnost u činjenici da su ti isti Pavelić i Artuković pri samome kraju postojanja te države, 3. svibnja 1945., potpisali Zakonsku uredbu o ukidanju rasnih zakona po kojoj je prestalo 'svako razlikovanje prema rasnoj pripadnosti', pa su preostala tri dana Pavelićeva stolovanja u Zagrebu i opstanka NDH i mrtvi Židovi mogli uživati ravnopravnost. Poznavajući Igora Vukića kao solidnog novinara iz njegovih boljih vremena, ne mogu izbjeći čuđenju da je mogao napisati takvu glupost.

S nekoliko škrtih riječi pri kraju svog teksta Vukić ipak priznaje da je za dovođenje u Jasenovac bilo i nekih rasističkih kriterija: 'Zbog svoje nacionalne pripadnosti u logor su dovođeni Židovi i Romi', ali 'zatočenici nisu bili dovođeni u logor da bi bili ubijani'. Međutim, za Srbe Vukić tvrdi da su u 'logor dospijevali isključivo iz ideoloških razloga' i da 'nitko u logor nije dospio, niti bio ubijen, samo zato što je Srbin ili pravoslavac'. Vukić, dakle, u potpunosti negira jasenovački genocid nad Srbima, iako su baš Srbi bili daleko najbrojnije žrtve Jasenovca. Od ukupno 83.145 popisanih žrtava u Jasenovcu blizu 47.627 bili su hrvatski i bosansko-hercegovački Srbi. Predsjednik Društva za istraživanje trostrukog logora Jasenovac dr. Stjepan Razum i istraživač Tomislav Vuković izrazili su sumnju u 14.000 imena i prezimena s tog popisa. Navodno je toliko bilo duplikata, pa kad su uklonjeni, navodno je nastao manjak u ukupnom broju žrtava. Da bi se taj broj popunio, tvrde Vuković i Razum, upisano je 14.000 novih imena, bez ikakve provjere. Preispitao sam te tvrdnje s kustosima koji rade na tom popisu u Jasenovcu i ustanovio da nikakvih naknadnih dopisivanja nije bilo. Provedena je provjera i uklonjeni su duplikati koji nikad nisu bili dvostruko brojeni, ali su stvarali zabunu, iako to nije utjecalo na ukupni broj žrtava u popisu. Ako čak i mimo svih provjera prihvatimo sumnju nad 14.000 imena, što je onda s preostalih 70.000 imena i prezimena? Hoće li ih Društvo à priori proglasiti lažnima, iako su većinom kao žrtve više puta provjeravane u njihovim obiteljima, kućama, selima i lokalnim arhivima? Naravno da se minucioznim pretragama u takvim popisima može pronaći poneka greška, ali isto tako i poneka žrtva koja nije upisana, pa s punim uvjerenjem smijem reći da je naš popis u Jasenovcu brojčano približno pouzdan, uz neke provjere i dopune na kojima će se još raditi.

Pavelić je s nekoliko stotina ustaških emigranata u talijanskim autobusima u travnju 1941. dopremljen na vlast u Zagreb sa svojim dugo njegovanim planom o 'narodno čistim prostorima' Hrvatske, Bosne i Hercegovine u novouspostavljenoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. U to vrijeme na području NDH živjelo je oko 6 milijuna stanovnika, od toga oko 3,5 milijuna Hrvata, oko 700 tisuća Muslimana i oko 1,800.000 Srba. Zamisao o etnički 'čistim prostorima' značila je oko 1,800.000 ljudi protjerati, poubijati ili prevođenjem u katoličanstvo pretvoriti u Hrvate. Bez nekakvog sustavnog plana, ali i bez oklijevanja, Pavelić i njegovi bliski suradnici brutalnim su improvizacijama odmah pristupili realizaciji svojih genocidnih ideja: u Gudovcu kraj Bjelovara 28. travnja ubijena su 192 nasumce prikupljena Srbina, bez ikakvog pravog povoda; u Hrvatskom Blagaju u noći 9./10. svibnja ubijeno je blizu 400 Srba iz okolnih sela; u Glini su u noći 12./13. svibnja ubijeni svi srpski muškarci u dobi od 16 do 60 godina, bez ikakve selekcije, istrage ili suđenja, njih oko 300. Istovremeno zaredala su pojedinačna ubojstva istaknutijih Srba i manjih grupa u mnogim gradovima, a zatim i prve masovne likvidacije stanovništva po srpskim selima Like, Korduna, Banije, Kninske i Bosanske krajine i Hercegovine. Sve se to dešavalo dva-tri mjeseca prije početka oružanog otpora i ustanka, pa tvrdnja da su ustaški masovni zločini nad Srbima bili represalija na oružani ustanak naprosto nije istinita. Svrha je bila zastrašiti i totalno upokoriti srpsko stanovništvo, obezglaviti ga i onesposobiti za bilo kakav otpor kad nastupe masovna iseljavanja u Srbiju, koja su zapravo već počela 29. lipnja 1941. protjerivanjem srpskog stanovništva iz područja oko Plitvičkih jezera.

Učinak je bio upravo suprotan. Srpski seljaci bježali su od ustaša i oružnika u šume i većina ih se pridružila partizanima koje su u srpnju komunisti poveli u otpor i ustanak, a manjina hrvatskih Srba stala je uz četnike. Ishod je poznat: Hrvatska, Bosna i Hercegovina postale su trajnom jezgrom uspješnog antifašističkog rata na podruju cijele bivše Jugoslavije. Ustaški teror, koji je povremeno oscilirao između zaoštravanja i ublažavanja, ali nikad nije sasvim prestao, bio je veliki doprinos krajnjoj pobjedi partizana i komunista.

Glavna mjesta genocidnih ubijanja Srba i Židova u početku su bili logori na Velebitu, na otoku Pagu i u Gospiću, gdje je do kraja kolovoza 1941. ubijeno oko 24.000 ljudi, najviše muškaraca, ali također i žena i djece. Zbog naglog širenja ustanka tijekom kolovoza Talijani su okupirali cijelu jadransku obalu i velike dijelove njenog zaleđa. Ustaše su morali isprazniti cijelo područje sa svim koncentracionim logorima zajedno s približno 4.000 preživjelih logoraša. Blizu 3.000 prebačeno ih je u Jasenovac, pa su to u nedalekom Krapju i Bročicama postali prvi zatočenici jasenovačkog logorskog kompleksa. Uskoro su počeli stizati Židovi iz zagrebačkog sabirnog logora na Zavrtnici, a zatim sve više Srba. Prema opisima preživjelih logoraša Vladimira Carina, Egona Bergera i drugih, životni uvjeti u Jasenovcu I (Krapje) i Jasenovcu II (Bročice) bili su neljudski: spavanje u pretrpanim barakama ili na otvorenom tlu, neprestana glad, radovi na više kilometara udaljenim nasipima sa sadističkim maltretiranjima i ubijanjima iznemoglih, zaostalih u kolonama i oboljelih. Prema opširnim iskazima Ljube Miloša u istražnom zatvoru 1947. i 1948. godine, u ta dva prva jasenovačka logora bilo je u rujnu i početkom listopada nešto više od 4.000 zatočenika, a kad su zbog velikih jesenskih poplava 14. – 16. studenoga ti logori bili napušteni i logoraši preseljeni u novouspostavljeni Logor III Ciglana, stiglo ih je svega oko 1.500.

Čim je u listopadu najveći Logor III bio osposobljen za primanje logoraša, iz više hrvatskih i bosanskih gradova krenuli su veliki transporti uhićenih Srba u Jasenovac. Zbog upada Većeslava Vece Holjevca na čelu 25 preobučenih partizana 17. studenoga u Karlovac, izvršeno je 23./24. studenoga represalijsko hapšenje oko 220 karlovačkih Srba, pored oko 30 Židova i političkih sumnjivaca, pred kojom sam racijom uspio pobjeći iz grada. Po unaprijed sastavljenom popisu ustaški policajci oko pola noći došli su pokupiti i oca moje školske kolegice Danice Mamula (Kos), željezničara Simu Mamulu, a naišavši i na Daničinog starijeg brata Nikolu, pokupili su 'kao višak' i njega. Otac i sin otpremljeni su u velikom skupnom transportu 24. studenoga u Jasenovac, odakle se nikad nisu javili, kao ni velika većina ostalih 250 otpremljenih.

Prema već spomenutom istražnom iskazu Ljube Miloša, tadašnjeg zapovjednika svih logoraških radnih službi, njegov direktni pretpostavljeni Maks Luburić u to je vrijeme držao da je jasenovačkom logorskom kompleksu poželjno imati oko 3.000 logoraša za održavanje 'pogona' i nužnih djelatnosti, a najviše ih može biti oko 5.000. 'Višak' je išao na likvidaciju, a karlovački transport bio je očigledno jedan od tih viškova.

Najspektakularnija likvidacija, koju su prilično podudarno opisali brojni preživjeli logoraši, desila se na katolički Badnjak 1941. godine. Luburić je u govoru pred strojem logoraša rekao da je čuo kako se mnogi ovdje žale da su slabi i bolesni, pa ne mogu izdržati teške radove na nasipu i drugdje. On, Luburić, upravo se vratio iz Đakova, gdje je u tamošnjem logoru uspostavio odjel za slabije i boležljive, pa tko se ovdje tako osjeća, neka se javi da ga otpremimo u Đakovo. Navodno se odmah javilo više od 500 logoraša, koji su smjesta otpremljeni, ali ne u Đakovo, već direktno na likvidaciju. Odonda je među jasenovačkim veteranima kružila crnohumorna krilatica za logoraša kojeg više nema – 'otišao je u Đakovo'.

Ustaše iz jasenovačke posade povremeno su išli i na 'posebne zadatke', kao npr. potkraj 1941. kad su pod komandom Maksa Luburića sudjelovali u velikoj ustaško-domobranskoj ofanzivi na partizane i srpska sela sjevernog Korduna. U rano jutro 21. prosinca dvije ustaške satnije opkolile su srpsko selo Prkos Lasinjski na obali Kupe i pohvatale cjelokupno stanovništvo, njih 440 žena, djece i starijih muškaraca, jer muškarci sposobni za vojsku uglavnom su na vrijeme pobjegli. Pohvatano stanovništvo ustaše su zatočili u Lasinji i odande ih tijekom tri naredne noći poubijali na obližnjoj jami u šumi Brezje. Nitko od 440 pokupljenih Prkošćana nije preživio, a spaljeni Prkos ostao je najtemeljitije 'očišćeno' srpsko selo u Hrvatskoj 1941. godine.

(Nastavlja se)

Knjigu naručite u pretplati do 24.3.2016. po povlaštenoj cijeni od 99 kuna (redovna cijena je 129 kuna). Poštarina je besplatna. Ponuda vrijedi za područje Republike Hrvatske, a moguće ju je naručiti telefonom na 01/335 78 63 ili mailom na prodaja@fraktura.hr.

 

h-alter.org

Oskvrnjivanje Jasenovca

Marinko Čulić

Kada se prije nekoliko godina pojavio "novi HDZ" zbilja je u trenutku postalo jasno da su neki stari standardi i običaji bačeni u ropotarnicu povijesti. Nikada dotad nisu s ovako visokih katova politike stizale izjave da su SDP i koalicijski partneri "nenarodna" i "nehrvatska" vlast, a da je koaliranje sa Srbima hrvatska "sramota" koja se više ne smije ponoviti. Ali, nije samo to. Pojavila se i neka nova estetika politike, u kojoj se vidi Hasanbegović neće  osporiti postojeće činjenice o Jasenovcu, što jasno slijedi iz iznuđenih kritičkih izjava o ustaškom režimu koje je u međuvremenu dao, ali neće ih ni potvrditi. Taj posjet je u funkciji što hitnije normalizacije nenormalnogsvjesno, namjerno produciranje političke ružnoće i njeno kolportiranje kroz precizne i jasne jednočinke.

Na predsjedničku inauguraciju pozvana je i grupa narko-dilera, toleriranih mafijaša i ratni zločinaca. Tomislav Karamarko i Kolinda Grabar-Kitarović odlaze u emisije Velimira Bujanca. Na prvoj sjednici Sabora Željko Reiner najavljuje da će mu biti vraćeno ime iz NDH, kada su Židovi bili praktički istrijebljeni. U nacionalni parlament ulaze Željko Glasnović i Stevo Culej. Branka Šeparović donosi poklon-tortu u obliku Pelješkog mosta. Tihomir Dujmović i Višnja Starešina ulaze u kolumnističku reprezentaciju Slobodne Dalmacije.

Otprve je jasno da su ove jednočinke proračunato ciljane na to da bodu oči, a, što se mene tiče, bogami i da agresivno djeluju na sluzokožu želuca. Otvoreno ću reći da ne baš sve, ali neke od njih izazivaju nesusprežljiv nagon za povraćanjem, a tu ubrajam i najavu odlaska novog ministra kulture Zlatka Hasanbegovića u Jasenovac. Dogodilo se to samo nekoliko dana nakon što je objavljena fotografija iz devedesetih na kojoj se ministar bezbrižno pokrio ustaškom kapom, uz promašeno izmotavanje da je to ustvari HOS-ova kapa, jer i na jednoj i drugoj je isti, ustaški grb.

Da, za to treba imati želudac od rostrfraja. Ministar koji se u zreloj mladosti kitio ustaškim znakovljem, a uz sva palamuđenja i vađenja na studentsku dob nije se od toga do danas ogradio, odlazi u ustaški logor smrti. Baš onaj koji je činio zločinačku kičmu NDH, i baš sada kada se toj NDH nalazi toliko tobožnjih olakotnih okolnosti da je to prvi put palo ispod puškometa praktične rehabilitacije. Čovjek ne zna s čime bi to usporedio, jer nikada se nije dogodilo da, recimo, njemački novonacisti obilaze iz inata Auschwitz, ili da neki imaginarni zaljubljenici u crveni teror šalju Postići će se efekt prazne ploče, u koju nova vlast može u svakom trenutku upisati što želi i kako želiprkosne deputacije na Bleiburg.

Dakle, to se može usporediti samo s neviđenim i neshvatljivim. Da stvar bude čudačkija i grotesknija, Hasanbegović je bio dio službenog ceremonijala blajburških komemoracija od devedesetih naovamo. U Jasenovac naravno nije odlazio, jer se ondje, kako je sasvim nedavno objasnio, ne komemoriraju žrtve nego se nostalgično uzdiše za Jugoslavijom. Naravno da se odmah postavlja pitanje, a što da te nostalgije stvarno i ima, pa jasenovački logoraši u Jugoslaviji ne bi doživjeli sudbinu koja im se dogodila u NDH i što bi onda u uzdisanju za njom bilo krivo.

Što bi, uostalom, bilo krivo i zabranjivo i u uzdisanju za Jugoslavijom općenito, ne postoji zakon koji bi to sankcionirao, kao što ne postoji zakon koji bi propisivao ljubav prema bilo kojoj državi, uključujući Hrvatsku, pogotovo pod ovakvom vlašću. Ali, pusti ti to. Ako takav zakon ne postoji, jer je debilna i sama pomisao da bi mogao biti donesen, to ne znači da se ne mogu donijeti nepisana, ali zato već naglas izrečena pravila javnog ponašanja. To se i dogodilo kroz nedavnu Karamarkovu obznanu da je HDZ jednako hrvatski narod, a to onda znači i jednako Hrvatska, što u konačnici donosi da je jedino on ovlašten izgovarati sve "istine" koje treba znati, uključujući i onu o Jasenovcu.

Koja je to "istina"? Da li ona koju je devedesetih iznijela komisija Vice Vukojevića o nekoliko stotina ubijenih u logoru na Savi? Ili čak ni to više ne vrijedi nego je na snazi "istina" još većih revizionističkih luđaka i baraba koji su se u međuvremenu pojavili, a ne priznaju ni toliko? To se još ne zna, a u krajnjoj liniji nije ni važno. Važno je poništiti dosadašnji sistem vrijednosti i najaviti novi, koji čak ne mora biti ni donesen, kao što sigurno neće biti donesen ni "registar izdajnika" ultrakratkotrajnog ministra Mije Crnoje.

Ali će se zato postići efekt prazne ploče, u koju nova vlast može u svakom trenutku upisati što želi i kako želi. Tako je i s ovim Hasanbegovićevim odlaskom u Jasenovac. Neće on tamo osporiti postojeće činjenice o ovom logoru, što jasno slijedi iz iznuđenih kritičkih izjava o ustaškom režimu koje je u međuvremenu dao. Ali, neće ih ni potvrditi, taj posjet je u funkciji što hitnije normalizacije nenormalnog, jer ova vlast je na klimavim Hasanbegović je bio dio službenog ceremonijala blajburških komemoracija od devedesetih naovamo. U Jasenovac naravno nije odlazio, jer se ondje, kako je sasvim nedavno objasnio, ne komemoriraju žrtve nego se nostalgično uzdiše za Jugoslavijomnogama, kao što se čini i svim naprijed spomenutim jednočinkama koje namjernom, ciljanom ružnoćom "zapišavaju" teren kojim se želi ovladati.

Tako je i pojavljivanje ministra s neokajanom ustaškom kapom u Jasenovcu očito u funkciji otvaranja potpuno drukčije perspektive gledanja na žrtve ovog logora. Otprilike po logici da su ustaše vodile taj logor, pa valjda najbolje znaju što se tamo događalo. A nije se događalo ništa strašno kao što se govori. Ukratko, nečastivi se pojavio u Jasenovcu i to je za početak dovoljno. Da se krivo ne razumijemo, nije ništa drukčije, bolje ni s prekjučerašnjim odlaskom visoke delegacije srpskih svećenika u Jasenovac, jer dio njih svojim pumpanjem jasenovačkih žrtava čini isto što i ovi "naši" njihovim negiranjem.

Ali, tko je normalan ikada rekao da među njima ima razlike, što se, uostalom, ovih dana potvrdilo na još jednom primjeru. Kada se pojavila snimka na kojoj mitropolita Porfirije pjeva četničke pjesme, novoustaše su razgoračili oči i toliko dreknuli da je neupućen netko mogao pomisliti da time povlače graničnu crtu preko koje se ni po koju cijenu ne smije preći. Ali, vraga, oni su zatim organizirali demonstracije na kojima se urlalo "Za dom spremni", i time jasno stavili do znanja da su isti kao oni protiv kojih su demonstrirali.

Drugim riječima, radi se o sijamskim blizancima, pa blizanačko mora biti i sistematično prokazivanje novoustaša i novočetnika s ove i druge strane. Ovaj tekst je pisan s tom motivacijom.

---

^{Članak je objavljen u sklopu projekta "Vladavina prava" koji sufinancira Agencija za elektroničke medije (Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija).}

 

промовисана књига Из колијевке у Јасеновац

Из колијевке у Јасеновац - латиницом

уторак, 01. децембар 2015. | КМ Новине 0

Јеврејском културном центру „Арие Ливне" је 23.11.2015. године, промовисана књига „Из колијевке у Јасеновац" аутора Милана Дашића.



Издавач овог остварења су Центар за истраживање рата и ратних злочина Републике Српске и Удружење „Јасеновац-Доња Градина".

На промоцији се присутнима прво обратио књижевник Боро Капетановић, рецитујући својју поему о Јасеновцу, која и отвара књигу. Затим је Ранко Павловић, који је уједно и рецензент овом издању, рекао како књига осим картонских, има и поетске корице, јер почиње са стиховима Боре Капетановића, а завршава са поемом Стојанка мајка Кнешпољка, Скендера Куленовића.

Добили смо објашњење да се „идејно рјешење не може још увијек видјети (?!), док не буде постављена изложба, а да ће потом услиједити и јавна расправа, те да ће одлуку о даљем развоју радова у спомен подручју Јасеновац - Доња Градина морати усвојити Народна скупштина РС".

 

Ливне: Има пара за све, само нема за Јасеновац

Затим је Арије Ливне рекао, како он неће бити тако умјерен, јер је он холокауст преживио и да нема те књиге која то може описати, али како не разумије „зашто увијек има новца за све, само нема за Јасеновац".

У свом обраћању рекао је како мора да похвали свој народ, јер су Јевреји сјећање на страхоте холокауста обиљежили музејем Јад Вашем, али да се чуди српском народу јер из године у годину у Доњу Градину, као дио логора смрти Јасеновац, долази веома мало људи, а међу њима још мањи број младих.

„Младима то нико није објаснио. Њих занимају Најки и Адидас. Сваке године одлазим тужан са Градине. Гдје је црква? Не може се направити једна црква. У сваком селу може, али у Градини не може."

Арије је врло брзо потом напустио скуп, јер га је очекивало путовање у Представништво РС у Израелу, али је његов говор нешто што никада нисмо чули из уста било ког званичника Српске, који је уз то српског поријекла. Тако се слободно може рећи да је Ливне постидио све своје колеге из инстиуција власти и опозиције.

О књизи је говорио и историчар и професор на Филозофском факултету Жељко Вујадиновић, који је указао на опасност „виртуалне историје", која је служила за забаву историчарима, а да историчари на нашим просторима почињу такође историју да стварају, умјесто да је проучавају. У таквим околностима историја престаје да буде наука, те да је такав тренд, када је сјећање на Јасеновац у питању, посебно опасан.
Зашто о Јасеновцу по закону Анте Павелића?

Милан Дашић је рекао да је при објави књиге наилазио на велике финансијске проблеме, те се пожалио на новинске редакције, између осталог и јавни медијски сервис Републке Српске, које су обећале доћи на промоцију, а да то нису учиниле.

У књизи је још једном објављен поименичан списак 19.429 дјеце уморене у овом систему логора смрти Независне Државе Хрватске, као и 150 фотографија, научни текстови многих аутора, те књижевна дјела која су као тему имала Јасеновац.

На питање Фронтала зашто је књига штампана латиницом, аутор је дао одговор који би био све, само не задовољавајући. Никако није јасна логика, по којој због тога што књига има и дијелове на енглеском језику, она на српском бива штампана латиницом „као први пробој у свијет", а да би у евенуталној варијанти са руским језиком, она била штампана и ћирилицом. (?!?)
 

Милан Дашић, аутор. Фото: Фронтал

Ово је још несхватљивије, уколико се у обзир узме да је НДХ одмах по оснивању, раме уз раме са расним законима по којима су Срби и Јевреји проглашени грађанима другог реда, односно нижом расом, издате и законске одредбе о забрани ћирилице. Оваквим потезом, прије свега институција које су финансирале штампање књиге, а за циљ им је изграђивање културе сјећања на геноцид почињен над српским народом, те очување културног идентитета Срба, заправо су послале поруку да је власт Анте Павелића и седамдесетчетири године након својих иницијалних настојања да истријеби ћирилицу – у томе на концу и успјела.

Крајње је вријеме да институције Републике Српске, од којих добар дио користи латиницу у свакодневном раду без икакве задршке или осјећаја одговорности, престану да финансирају публикације на српском језику које се штампају латиничним писмом. Поготово када је у питању тема као што је Јасеновац, гдје је истребљење ћирилице било у истој колони са биолошким истребљењем српског народа.

 

Срећом: Биће јавна расправа о комплексу Јасеновац – Доња Градина

Искористили смо присуство помоћнице министра просвјете и културе Републике Српске, Милице Котур, да је питамо зашто јавност још увијек није видјела идејно рјешење које је комисија којој је била на челу, усвојила за меморијални центар у Доњој Градини? Ово све, наравно, будући да је устаљена пракса да у Бањој Луци и остатку Српске споменици ничу преко ноћи и без јавне расправе. Што даје катастрофалне и слободно се може рећи срамотне резултате, као што је то случај са спомеником за 12 беба или споменику Стефану Немањи. Потоњи, осим што ликовно изгледа заиста непримјерено и готово дилетантски, постављен је у доба предизборне ћутње, о чему је Фронтал већ писао.


Ово ће свакако умирити све оне који су свјесни значаја Јасеновца за читав српски народ, поготово уз свијест да је 2010. године оборено рјешење за изградњу спомен-комплекса у Доњој Градини, из разлога што није предвиђао програм и план ексхумације жртава, те сахрану њихових посмртних остатака на начин достојан човјека, најмање 70 година након њиховог убиства.

Фронтал још једном понавља да јаме нису гроб! Такође, указујемо на то да се Одбрамбено-отаџбински рат завршио прије 20 година, те да се жрве са самог почетка рата ископавају и данас, идентификују, класификују, те сахрањују. Зашто би имали другачији третман према жртвама које су им претходиле? Према мучки убијенима које је комунистички режим настојао да гурне под тепих и због изградње лажног братства и јединства угуши сјећање српског народа, због чега се страдање истог још једном поновило у 20. вијеку.

У крајњу руку, када неко копа темељ за кућу и пронађе људске кости, истог трена се прекидају радови и зове се полиција. Седамдесетогодишња је срамота Срба у цјелини, што нечији очеви, мајке, сестре, дједови, браћа, стричеви, тетке... и даље леже у јамама гдје су их бацили усташки џелати. Џелати који су у Блајбургу ексхумирани под будним оком ресорног министра из Владе Неовисне Републике Хрватске.

Позивамо све грађане Српске, да узму учешћа у јавној расправи о начину на који ћемо обиљежити сјећање на најважнији топоним српског народа у 20. вијеку. Макар да му име не буде, као са друге стране Саве, исписано латиницом.

http://www.kmnovine.com/2015/12/53994.html

Српска урадила оно што је морала Србија: указала на геноцид НДХ над Србима

 

fakti.org

Српска урадила оно што је морала Србија: указала на геноцид НДХ над Србима

МОЖЕ ЛИ ДЕКЛАРАЦИЈА СКУПШТИНЕ РС ИШТА ДОНЕТИ И ПРОМЕНИТИ

ПРИ ОВОМ СТАЊУ СТВАРИ У СВЕТУ?

Јасеновац

• ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ: Декларација је закаснела. Требало је захтев за обештећењем упутити одавно, али тада нисмо имали прилике, јер смо тежили стварању братства и јединства. А не дао Бог да оштетимо нашу браћу тражећи од њих одштету
• САВО ШТРБАЦ: Декларација је добродошла, јер боље икада него никада. Међутим, ту не сме да се стане. У супротном ће користи од ње имати само политичари, а треба да буде на корист српском народу
• ВЕЉКО ЂУРИЋ МИШИНА: Постоји жеља да се таласа против Хрватске, али њени заштитници у ЕУ неће дозволити да се ишта догоди на њену штету

        ТИТОИСТИЧКА Србија то није могла, а ни хтела.

        Милошевићева Србија - и да је хтела - није била у прилици јерје решавала бити-или-не-бити нације и државе.

        Ђинђићева Србија ни на шта слично није ни помишљала.

        Коштуничину Србију је сустигло оно што је дуговала Западу да би он дошао на чело Досовог режима.

        Тадићева Србија је гледала само како да се - и по цену крчмљења интереса Србије - што дуже допада газдама са Запада.

        Вучићева Србија толико добро стоји код Тадићевих газда да сама тако нешто искључује унапред и тврди да је то у најбољем српском интересу.

        Зато се и догодило да тек Скупштина Републике Српске донесе Декларацију о геноциду Независне Државе Хрватске (НДХ) над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата.

        Притом је оценила да је тај злочин по својим размерама раван холокаусту, који је нацистичка Немачка извршила над Јеврејима.

        Саставни део тог документа је позив Хрватској да у „разумном року исплати правичну одштету жртвама геноцида и њиховим потомцима".

        Шта ова закаснела декларација може донети српском народу, поготово што иза ње стоји Бањалука, а не Београд и не - Београд и Бањалука заједно?

        Може ли ишта, поготово при постојећем распореду снага и у региону и у свету који Српску присиљава да снаге троши на одбрану остатака Дејтона?

        Може ли поготово бити ишта од позива Хрватској да обештети жртве геноцида и њихове потомке, с обзиром да иза ње стоје Ватикан, Беч, Берлин и Вашингтон?

Хрватска би имала за шта да нас обештети, декларација може имати и политички циљ

Василије КРЕСТИЋ, историчар, академик САНУ

 

        ДЕКЛАРАЦИЈА је закаснела акција.

        Требало је захтев за обештећењем упутити одавно, али тада нисмо имали прилике, јер смо тежили стварању братства и јединства. А не дао Бог да оштетимо нашу браћу тражећи од њих одштету.

        Проблем је што са захтевом не можемо пред Међународни суд правде у Хагу, али претпостављам да су правници размотрили ствар пре него што је декларација донета.

        Она може имати за политички циљ да покаже шта смо све и која зла преживели, па да нас се тако нешто опет не деси.

        Дакле, Хрватска би имала за шта да нас обештети, али не могу да оценим које ће димензије цео случај добити.

За злочине у Другом светском рату се, на жалост, не може поднети тужба…

Саво ШТРБАЦ, директор Документационо-информативног центра „Веритас"

 

        МОЈЕ мишљење вам се неће можда допасти, јер сам ја адвокат, а то значи практичар и верујем да се ствари не решавају декларацијама него - пресудама.

        Декларација је добродошла, јер боље икада него никада. Међутим, ту не сме да се стане. Она мора бити део једног континуитета. У супротном ће користи од ње имати само политичари, а треба да буде на корист српском народу.

        Како се то ради? Па, као што смо ми искористили шансу да пред Међународним судом правде изнесемо доказе у случају узајамних тужби Србије и Хрватске за геноцид. Тада смо се позивали на Јасеновац да бисмо доказали континуитет геноцида Хрвата над Србима, иако је реч била о злочинима почињеним деведесетих.

        На жалост, за злочине у Другом светском рату се не може поднети тужба (јер је конвенција о људским правима донета 1952.), али то не значи да ова декларација није вредна и да не може имати правне последице.

        Све зависи од тога када оне крећу, да ли се све на њима завршава, или су део нечег ширег!

Нисам сигуран да ће декларација нешто донети и променити

Вељко ЂУРИЋ МИШИНА, историчар, директор Музеја жртава геноцида

 

        ПОСТОЈИ жеља да се таласа против Хрватске, али њени заштитници у ЕУ неће дозволити да се ишта догоди на њену штету.

        Нама остаје да се бавимо својим јадом, да истражујемо страдања, жртве и претрпљену штету, и то на један комплекснији и озбиљнији начин.

        Желим срећу доносиоцима декларације, али нисам сигуран да ће њоме постићи успех.

        Диана Милошевић

 

Udba cenzurisala djelo o sprezi ustaša i katoličkog sveštenstva!

pressrs.ba

Udba cenzurisala djelo o sprezi ustaša i katoličkog sveštenstva!

25.10.2015. • 16:36h • Press / Mirjana Despot

Ove godine prvi put je objavljena cijela i necenzurisana knjiga Viktora Novaka "Magnum crimen", koja govori o razvoju klerikalizma u Hrvatskoj, ali i o učešću katoličkog sveštenstva u strašnim zločinima nad Srbima u Drugom svjetskom ratu.

Zaslugom izdavačke kuće "Catena mundi" iz Beograda, koja stoji iza objavljivanja necenzurisanog "Magnum crimena", predstavljamo čitaocima sadržaj izbačenih poglavlja i tragamo za odgovorom na pitanje - kome je objavljivanje tih dijelova i zašto zasmetalo?   

Inače, integralno izdanje ove knjige izlazi neposredno nakon što je Narodna skupština RS usvojila deklaraciju o genocidu nad Srbima u NDH, ali i u vrijeme kada iz Vatikana stižu najave da će do kraja godine Alojzije Stepinac, zagrebački nadbiskup i kardinal, osuđen zbog saradnje s ustašama, biti proglašen svecem. Uz to, Sabor Srpske pravoslavne crkve odlučio je krajem maja ove godine da prihvati dijalog sa Rimokatoličkom crkvom povodom namjere da kanonizuje kardinala Alojzija Stepinca. Osim toga, u srpskoj javnosti nije rijetko mišljenje da je "Magnum crimen" ugledao svjetlo dana u novom izdanju baš u pravo vrijeme, kada je aktuelna i priča o spajanju pravoslavnih crkava i Rimokatoličke crkve.

Promocija u Banjaluci

Do kraja ove godine izdavači namjeravaju da predstave integralno izdanje "Magnum crimena" i u RS.

- Plan nam je da najkasnije do 20. decembra organizujemo promociju u Banjaluci, u Banskom dvoru. Knjiga u Republici Srpskoj može da se kupi samo u knjižari i galeriji "Riznica" po cijeni od 160 KM - rekao je Pressu Predrag Adamović, vlasnik ove knjižare, koja se nalazi u banjalučkom tržnom centru "Vidović".

"Magnum crimen", životno djelo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredjeljenja, prvi put se pojavljuje necenzurisan, opremljen predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.

- Tri godine poslije rata, 1948, pojavilo se prvo, cenzurisano izdanje "Magnum crimena". Intervencijom Vladimira Bakarića i Maksimilijana Maksa Baće iz teksta knjige izbačena su dva poglavlja: "Ecclesia militans ratuje s Tiršovom ideologijom" i "Libellus Accusations. Promemoria 1. X 1934. nadbiskupu koadjutoru Stepincu". Odmah po izlasku, svjedoči autor, djelo je stavljeno na Indeks zabranjenih knjiga u Vatikanu, a zaslugom Udbe nikada nije štampana u cijelosti. Sad su prvi put dva pomenuta poglavlja uključena u integralni tekst knjige. Ispravljena je velika nepravda, u kojoj su učestvovali različiti zakulisni centri moći, a zainteresovani čitaoci napokon mogu da sagledaju cjelinu Novakovog poduhvata - rekao je izvršni direktor izdavačke kuće "Catena mundi", Nikola Marinković, za Press.

Znali za zvjerstva

U predgovoru prvog izdanja "Magnum crimena", 1948, Viktor Novak kaže da je građu sakupljao preko 40 godina.

 

- Vrijeme kada Novak počinje da se interesuje za klerikalizam poklapa se sa čuvenim "veleizdajničkim procesom" u Zagrebu, kada je Austrougarska pokušala da se obračuna sa srpskim političkim vođama. Sama ideja o uobličavanju knjige pada u vrijeme autorovog tamnovanja u logoru na Banjici, da bi 1943. godine, kada je Beograd brujao od vijesti o zločinima nad srpskim narodom u NDH, nepoznati agent Ustaške nadzorne službe, u izvještaju br. 20/1943. pomenuo knjigu tada još nejasnog naslova "Magnum crimen" - kažu iz "Catene mundi".

Na osnovu fakata i sadržaja knjige Viktora Novaka, koju niko do sada nije uspio da ospori, dolazi se do zaključka da je Katolička crkva u Hrvatskoj aktivno radila na rasturanju ideje zajedništva naroda, da je podržavala ustaški režim, da su sveštenici bili učesnici zločina i, naravno, masovnog pokrštavanja Srba i Jevreja, te da je za kompletnu situaciju i strašna zvjerstva znao ne samo Alojzije Stepinac, već i sam papa i Vatikan.

Na udaru cenzure našlo se 14. i 15. poglavlje. Prvo cenzurisano poglavlje govori o sokolskim društvima. Sokoli su, jednim dijelom, vodili borbu za rušenje Austrougarske i stvaranje Jugoslavije, dok su se katolički klerikalci zalagali za održavanje Austrougarske monarhije. Postoje i svjedočanstva da su pojedini katolički sveštenici s oltara propovijedali protiv sokolstva i prijetili paklenim mukama onima koji stupe ili ostanu u sokolskoj organizaciji. Mnogi "sokoli" završili su u logoru Jasenovac, a rad ovih društava u komunističkoj Jugoslaviji bio je zabranjen. Umjesto Saveza sokola, komunisti su na nivou Jugoslavije stvorili Savez za tjelesno vaspitanje "Partizan".

U 15. poglavlju objavljeno je veliko pismo don Frana Ivaniševića Alojziju Stepincu (Split, 1934. godine). Frane Ivanišević bio je hrvatski etnograf, političar i prosvjetitelj koji se zalagao za jedinstvo jugoslovenske države. U ovom pismu Ivanišević govori o dobrom položaju Katoličke crkve i sveštenstva u Beogradu, pa kaže: "Pripadnici katoličke crkve uživaju potpunu slobodu kao ni u jednom drugom mjestu". I zato, Ivanišević ističe da "nema razloga da zauzimaju negativan stav prema drugoj crkvi".

Kupovali i palili

Don Ivanišević navodi i interesantan primjer:

- Kakav duh provijava u nekojim redovima Katoličke crkve najbolje se opazilo prije godine 1930. kada se uvela jedinstvena jugoslovenska zastava. Prije toga vijale su se na javnim tornjevima dvije zastave, jedna plemenska, hrvatska, a druga državna, jugoslovenska. U nekojim crkvama opazilo se da je plemenska bila duga tri-četiri metra, dočim je ona državna dostizala do dva metra. To je očito dokaz demonstracije protiv državne zastave, tako da je morala više puta istupiti policija.

Biografija autora

Viktor Novak (1889-1977) je stekao visoko obrazovanje u Zagrebu i Rimu, a dugi niz godina bio je profesor Univerziteta u Beogradu, gdje je predavao predmete Opšta istorija srednjeg vijeka i Pomoćne istorijske nauke. Važio je za velikog latinistu i paleografa, a njegova bibliografija broji preko 500 jedinica. Novakovo glavno djelo je, naravno, "Magnum crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj", koje je posvetio ''znanim i neznanim žrtvama klerofašizma''. Građu je sakupljao nekoliko decenija. Počeo je još kao učenik gimnazije, a nastavio kao član Austrijskog istorijskog instituta, Vatikanske paleografske škole i na kraju kao profesor univerziteta. Viktor Novak je došao do spoznaje da ustaški teror ni izdaleka ne bi dobio na zamahu i širini da ga nije raspaljivao rimokatolički klerikalizam, kasnije u NDH pretočen u klerofašizam. Takođe, on je zaključio da se onaj dio klerofašističkog aparata koji nije bio neposredno angažovan u zločinima ipak ideološki zalagao za fašistički režim.

On je istakao da Hrvati bez ikakvog razloga izazivaju borbu u jednoj državi, gdje im je potpuno garantovana sloboda vjeroispovijesti. Nakon ove rečenice nalazi se jedna koja je u prvom izdanju izbačena. Mi je prenosimo cijelu: "Gdje imamo uzoritog vladara iz narodne dinastije koja, iako nije pripadnik Katoličke crkve, ipak kao sin ove zemlje jednako plemenitim srcem osjeća za vjernike jedne i druge crkve, ono što svaki dan dokazuje ne samo riječima, nego i dobrotvornim djelima, pružajući iz svoje darežljive ruke obilne novčane potpore katoličkim crkvama i ustanovama".

Ovako povoljna ocjena o kralju Aleksandru Karađorđeviću, izrečena samo osam dana prije atentata u Marselju, zasmetala je nekome ko je svemoćno uticao na konačnu verziju "Magnum crimena", pa je ona izostavljena bez objašnjenja.

Stepinac je, prilikom susreta sa papom i izaslanikom predsjednika SAD Frenlina Ruzvelta u Rimu 1943. godine, pa i u Zagrebu, prema nekim navodima, izjavljivao da prijeti opasnost od srpske osvete nakon završetka rata, što bi uništilo Katoličku crkvu u Hrvatskoj. Zato ne čudi što su se klerikalci i ustaški funkcioneri spremali na odbranu od optužbi, kao i sakrivanje i uništavanje dokumenata.

Obračun sa knjigom planiran je čim se saznalo da se ona u Beogradu priprema. Ovo je zanimljiv i vjerovatno jedinstven primjer da je osuda jedne knjige pripremana davno prije nego što je napisana. U jugoslovenskom javnom mnjenju knjiga je doživjela neviđen uspjeh, ali tu treba uzeti u obzir i podatak da su oni koji su se plašili istine knjigu kupovali, u stvari, da bi je spaljivali, pa je ona brzo nestajala iz knjižara.

Poznati koljači

Iako je opširno govorio o klerikalizmu, pokušavajući da objasni, na određeni način, zašto je u NDH bilo monstruozno stanje i brutalan odnos prema Srbima-pravoslavcima, Viktor Novak je, detaljno i potkrijepljeno faktima, pisao i o samim zločinima. Poimenice opisujući zločine, Novak se osvrtao na učešće sveštenika i (ne)časnih sestara u pokrštavanju Srba, ubistvima i mnogim surovostima.

Neki svjedoci su isticali da su ustaše, kada su ubijale Srbe, vjerovale da čine "bogu ugodno djelo". Jedan od najpoznatijih je slučaj fratra Srećka Perića iz samostana Gorica, koji se svojoj pastvi obratio u proljeće 1941. riječima: "Braćo Hrvati, idite i koljite sve Srbe, a najprije moju sestru koja je udata za Srbina. Kada završite posao, dođite k meni u crkvu, gdje ću vas ispovijediti, pa će vam svi grijesi biti oprošćeni".

Fra Miroslav Majstorović Filipović bio je jedan od najpoznatijih koljača među katoličkim sveštenicima. Na poslijeratnim saslušanjima doktor Josip Riboli iz Zagreba, prema zapisniku iz 28. maja 1945. godine, izjavio je: "Od svih koljača Majstorović Filipović je bio najkrvoločniji. Masovno klanje i likvidiranje počinjao je obično uveče, nakon što bi obukao jedan zelenkasti kombinezon".

Viktor Novak je smatrao i pisao da je uspostavljanjem NDH klerikalizam u Hrvatskoj stupio u "brak" s ustaškim pokretom i tako stvorio klerofašizam. Pavelićevu NDH tadašnje vođstvo Katoličke crkve u Hrvatskoj proglasilo je za Civitas dei, odnosno "božju državu". Dok se cijelom zemljom pričalo o zločinima ustaša, pa i sveštenstva, mnogi stručnjaci smatraju nemogućim da Vatikan, koji inače "sve zna", nije znao nešto ovakvo, ali i dodaju da papska država danas zna mnogo više nego što možemo da i pretpostavimo.

U svakom slučaju, čak i da čelni ljudi katoličkog klera nisu učestvovali u zločinima, a jesu, istina da su ćutali više se ne može poreći. Posebno nakon integralnog izdanja "Magnum crimena".

 

in4s.net

Ко то прави ореол Алојзију Степинцу?

Хоће ли Српска православна црква на крају прихватити светитељски ореол Алојзија Степинца, захваљујући вештом маневру Ватикана и опортунизму „екуменске струје" СПЦ?! Ово се питање наметнуло после интервјуа славонског епископа Јована и обраћања кардинала Јосипа Бозанића у размаку од свега неколико дана, када су обојица високих свештеника две цркве у медијски фокус процес канонизације загребачког надбискупа из времена злогласне НДХ.

Загребачки надбискуп и кардинал Јосип Бозанић је у недељу, после мисе у Ријеци, верницима објаснио у којој се фази сада налази процес канонизације, уверавајући присутне да је папа Фрања за то да Степинац буде проглашен светим. То што је Ватикан позвао СПЦ да заједнички формирају комисију која ће бавити аргументима „за" и „против", Бозанић је објаснио тиме што „Свети отац жели да СПЦ упозна наше аргументе и зашто је кардинал Степинац свет".

„Циљ је да се и сама његова канонизација догоди у бољој атмосфери односа тих двеју цркава. Можемо рећи да је радни процес при Светој столици готово завршен с позитивним закључком, још само предстоји суд Кардиналске комисије и службено проглашење Светог оца", тврди Бозанић.

Да би без много буке из српске Патријаршије могло да прође светитељско устоличење човека за време чијег духовног вођства Хрвата је спроведен геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском рату, јавност у Србији је могла да наслути и после интервјуа епископа славонског Јована. Он је у последњем броју „Недељника" поручио домаћој јавности да „ћемо сви ми морати да добрано одвагнемо сваку реч, прошлу и будућу, у погледу Степинца".

„Оно око чега ћемо се сигурно сложити то је да комунистички процес и комунистичка оптужба не могу да представљају полазиште за разговор о Степинцу. На том процесу и уопште пред комунистима је он показао храброст, и несумњиво је да је тај елеменат исповедништва пресудан у процесу беатификације и канонизације. Но, управо одатле полазе и они који Степинцу приговарају да исту храброст није показао и пред Павелићем када је требало осудити и спречити усташка злодела", рекао је српски владика, на немало изненађење доброг дела верника.

 

Незванично, епископ Јован слови за будућег члана још увек неименоване заједничке комисије Ватикана и СПЦ о канонизацији Степинца, чије је формирање предложио папа, па његова дипломатска уздржаност добија додатно на вишезначју.

Ако је хрватску јавност збунила папина иницијатива о заједничкој комисији, сада су од свог надбискупа, али и од српског епископа могли да добију уверавање да је то тело само формалност и да оно не доноси коначну одлуку.

„Важно је нагласити да СПЦ не улази у сам процес канонизације блаженог Алојизија Степинца. Оно што је учињено неће се више преиспитивати, нема никакве ревизије процеса…. Хтео бих нагласити да папа Фрања не жели одустати од канонизације блаженог Алојзија Степинца, јер је лично уверен у његову светост", тврди Бозанић.

За право му даје и владика Јован.

„О Степинчевој канонизацији искључиво Ватикан одлучује. Но, само формирање овакве комисије је велики корак напред у међусобним односима и надам се да ће преко ове комисије и наука и богословље имати прилику да дају своје одговоре", објашњава епископ славонски.

Понуђена објашњења зато намећу дилему, чему учешће СПЦ у телу које на крају не доноси одлуку, али би лако могао да послужи као својеврстан легитимитет за коначно проглашење светим Алојзија Степинца?

Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу проф. др Србољуб Живановић из Лондона сматра да владика Јован у недавном интервјуу за београдски „Недељник" „јасно показује став појединих епископа СПЦ који су спремни зарад 'помирења' са римокатолицима да забораве на све јасеновачке жртве".

Из канцеларије Епархије славонске објављен је и деманти владике Јована који тврди да наслов интервјуа за београдски „Недељник', најављеног преко целе прве стране: „Срби, добро вагајте сваку реч о Степинцу„, он није изговорио, нити такав наслов може да се извуче из било чега што је рекао у разговору за „Недељник".

 

„Испада да се епископ Јован поставио као адвокат Алојзија кардинала Степинца, надбискупа загребачког у време Другог светског рата, што он свакако није нити жели да буде. Епископ Јован се залаже за трезвено разматрање историје у коме ће свака предрасуда узмаћи пред науком и духовношћу„, стоји у демантију.

ftf_open_type:

 

Logor Jasenovac: Najsvirepije zločine vršili su katolički sveštenici u ustaškoj uniformi

Logor Jasenovac: Najsvirepije zločine vršili su katolički sveštenici u ustaškoj uniformi

Objavljeno u: Region, Vijesti

14 August, 2015 Petak u 8:38

Odlomci iz knjige "U mučilištu-paklu JASENOVAC" Đorđa Miliše, iz poglavlja pod naslovom Rad katoličkog sveštenstva , reprint izdanje, NIP Politika, 1991, fototipskog izdanja iz 1945.

 

Nije mi cilj ni najmanje da žigošem bilo koga, već mi je kao novinaru po profesionalnoj dužnosti nastojanje i želja da najobjektivnije iznesem istinu, u čijoj sam jedino službi.

Ako se sad jedva dotičem pitanja „crnih uniformi", neka mi oproste, što u ukupnosti prikaza zahvatam i njih. Pravo na to daje mi sam njihov vidni postupak, kojim su se ogriješili o čisti i sveti im ljudski poziv…

… Sve što sad iznosim, ne odnosi se na katoličku vjeru, nego samo na pojedine sveštenike u službi crkve, koja je jedino za to odgovorna.

Ako crkva želi da sa sebe skine tu tešku ljagu, treba da u prvome redu sama žigoše svoje prestupnike iz vlastitih redova. Ne učini li to, neka joj sudi onaj u koga i sama vjeruje . . .

U ustaškoj Hrvatskoj, uloga katoličkog sveštenstva bila je jako važna, presudna i odlučna, ali uvijek prikrivena i dvolična. Jedan dio sveštenstva bio je zadojen vatikanskom, poznatom, starom politikom prekrštavanja Srba na katoličku vjeru, a drugi dio najaktivnije je učestvovao u ustaškom pokretu, čiji je jedini cilj bio smrt preostalim Srbima putem pakla Jasenovca – Stare Gradiške.

Sam rad katoličkog sveštenstva u tom pravcu, najbolje se odražava ovim tek neznatnim primjerima:

Logoraš ing. hemije Boltar iz Zagreba imao je prijateljicu učiteljicu nedaleko od pakla. Jednog dana katiheta pučke škole u tom mjestu dojuri sa nožem u ruci i upita je: „Gdje su ti srpska djeca" . . .
Da paralizuje i ublaži njegov gnjev, mirno uzvrati: „Zaboga, šta hoćeš", na šta joj ljutito nastavi: „Hoću da ih pokoljem" . . .
Prestrašena jadna učiteljica, počela je da ga odvraća, ali, kad je vidjela, da ga nikako ne može odvratiti od njegove paklene namjere, zamoli ga, da bar to ne čini u njenom i u prisustvu ostale djece.
Ni tu joj molbu nije uslišio, jer je svu srpsku djecu poklao, izazivajući teške suze prisutnih svjedoka . . .
Dr. Violini iz Brčkog, kao župnik, toliko je svojim terorom učinio, da je cjekupno stanovništvo mjesta preveo na katoličku vjeru, i kad je to završio, rekao je: „Ja sam vam spasio duše, da li ću moći spasiti i tijela vaša, to ne znam" . . .
I u samom paklu, presudnu riječ, imali su, a ujedno najsvirepija zločinstva vršili katolički sveštenici u ustaškoj uniformi. U Jasenovcu je bio sveštenik satnik Brekalo, a u Staroj Gradišci sveštenik satnik Lipovac. Oba su nemilosrdno i strašno mučili, ubijali i klali, naročito srpske zatočenike. Isti ti sveštenici obavljali su sve vjerske službe u crkvama, kojima su morali prisustvovati svi zatočenici katolici . . .

Međutim, i u tom krvničko-ubilačkom poslu, značajno je bilo naslađivanje koljača Ljube Miloša nad mukama srpskih sveštenika. On, ne samo što bi im čupao brade, već bi uzimao lampu za svarivanje željeza, i njom im palio bradu, kosu i lice, sve do najkrvavijih rana…

Zatim bi im žicom vezao ruke, a oko vrata stavio drvenu daščicu, kao oznaku, na kojoj je bilo ispisano, ili: „Putujemo za Beograd" . . ., ili: „Putujemo bez vozne karte za Beograd" . . .
Na kraju, zaklani, bacani su u Savu . . .

Katoličko sveštenstvo imalo je i svoje dublje izvorno korjenje . . .
Povodom vijesti beogradskog radija, da je u Splitu osnovana Narodno-oslobodilačka hrvatska vlada, održana je Zagrebu konferencija katoličkih biskupa, na kojoj je jednoglasno zaključeno, da su samo i jedino za nezavisnu državu Hrvatsku, i da nikakva druga država ne bi bila njihova. Sam zaključak bio je objavljen kao poslanica preko štampe na neznatnom dijelu teritorije preostale još tzv. „NDH".

Dakle, i sama poslanica bila je u duhu vatikanske politike, koja je težila: Nasuprot vječnog Rima, preko Jadranskog mora, da stvori jednu čistu i isključivu katoličku državu, na čelu sa dr. Antom Pavelićem kao glavnim nosiocem ideje o katoličkoj državi.

Za samom poslanicom poveo se u Zagrebu i Univrzitet, prepun dekretiranih profesora ustaškog režima, koji su sa tadašnjim rektorom ing. Horvatom na čelu izdali zaključak Univerzitetskog senata i uputili ga univerzitetima ostalih fašističkih zemalja. Glavni sadržaj tog zaključka bio je da hrvatske kulturne ustanove žele samo ustašku Hrvatsku.

(Priredio: I. Brezac. Intermagazin)

 

Степинац, свештеник масовног убице

ИНТЕРВЈУ: ЕФРАИМ ЗУРОФ, директор Центра „Симон Визентал"

Степинац, свештеник масовног убице

Геноцид се догодио у НДХ. Не само над Јеврејима, него и над Србима, и то много више него над Јеврејима

(Фото Д. Ћирков)

„Морам да похвалим премијера Александра Вучића што је отишао у Поточаре. Сви знају да се у Сребреници догодила трагедија, то је чињеница. И Срби су били одговорни за ту трагедију. Али то не значи да је то био геноцид. Међутим, пријем на који је наишао српски премијер нечувен је. Неко долази, признаје да његова земља дели кривицу за одређену трагедију и жели да покаже жељу да се суочи са тим злочином. А на какав пријем наиђе? Дочекају га као да је злочинац. Део проблема је и то што нико не очекује од муслимана да се понашају по стандардима нормалног понашања. Када муслимани вичу „Алаху екбер" и бацају камење на Вучића, то је у реду, јер то су муслимани, нису знали шта раде, погрешили су. Потпуно исту ствар имамо и у Израелу. Нико не гледа шта ради Хамас, шта раде палестинске власти. Нико то не гледа, него кажу, они траже мир, треба одмах да им дамо државу, а нико не гледа потпуно хаос који је настао на Блиском истоку после 'арапског пролећа'", каже у разговору за „Политику" Ефраим Зуроф, директор центра „Симон Визентал" из Јерусалима.

Један од најпознатијих светских ловаца на нацисте борави у Србији на позив наше владе и сутра би требало да присуствује састанку Комисије за уређење Старог сајмишта, злогласног нацистичког логора. Током интервјуа Зуроф је више пута поновио свој став, који је већ изрекао у нашем листу, да се у Сребреници није догодио геноцид.

– Српске снаге су пустиле жене и децу да оду из Сребренице, нису их убили. То очито није геноцид. Геноцид је покушај да се потпуно збришу људи, а ако желите да потпуно збришете један народ, не пуштате жене и децу да оду, већ их убијете. То је геноцид. Али, све то је политика. Бил Клинтон, који је био на церемонији у Поточарима, није имао храбрости да назове оно што се десило у Руанди геноцидом, иако је то очигледно било баш то. Јер да је назвао Руанду геноцидом Уједињене нације би морале нешто да предузму – истиче Зуроф.

Британска резолуција о Сребреници, која на крају није усвојена у Савету безбедности Уједињених нација, као и многи који сматрају да се у Сребреници догодио геноцид, често као аргумент користе пресуду Међународног суда правде у Хагу Радославу Крстићу, који је осуђен за геноцид у Сребреници. Исти суд, међутим, пресудио је да „Олуја" није била етничко чишћење нити удружени злочиначки подухват. Да ли нас захтеви да прихватимо пресуду о Сребреници доводе у немогућу ситуацију, будући да бисмо тиме признали и да „Олуја" није била ни етничко чишћење ни удружени злочиначки подухват?

Можете да радите шта год хоћете и можете такође да доносите несувисле пресуде. Све је то политика и ако је политика погрешна, онда нема задовољења правде.

Ви сте, свакако, у немогућој ситуацији када је цео свет против вас. Али, то не значи да истина није на вашој страни. Погледајте шта се дешава данас са Израелом, како толике земље осуђују Израел за прекомерну употребу силе у Гази и очекују, у суштини, од нас да седимо и гледамо како Хамас бомбардује наше цивиле и градове дан за даном. Једини је проблем што смо ми мало паметнији од Хамаса и успели смо да зауставимо ракете. Али да нисмо то урадили, знате ли колико би израелских цивила погинуло? Хиљаде.

Страни званичници често сугеришу српској страни да треба да прихвати да је оно што се догодило у Сребреници геноцид јер је то једини пут ка помирењу Срба и Бошњака муслимана. Да ли су ти захтеви за прихватање одреднице геноцид без постављања даљих питања, без дијалога, прави пут ка помирењу или представљају препреку у односу два народа?

Они траже мир и помирење засновано на лажима. Е па имам вест за вас: то никада неће успети. Тако се не постиже мир. Данас имамо системске напоре да се промени историја Другог светског рата и холокауста и нико ништа не говори, све због политичких интереса. У бившој Југославији је посебна ситуација у којој је холокауст био споредна представа много већег убијања Срба. На чему ће правда бити заснована? Да ли ће бити заснована на спознаји истине и корацима који треба да буду предузети како би се носило са тим чињеницама? Ако у Јасеновцу нема ниједне слике ниједног команданта тог логора, онда ту нешто није у реду.

Према медијским извештајима, око 90 страних делегација било је у Поточарима, а готово нико од страних званичника није дошао дан касније у Братунац, где је одата пошта српским жртвама из истог рата. Како на то гледате?

Шта сте очекивали? То је очигледно – све је то политика. Запад је из сопствених политичких разлога одлучио да ће Сребреница бити симбол српских ратних злочина. Али, да би оснажили тај симбол претворили су га у геноцид, што он није био. А геноцид, то је нешто озбиљно, и зато нико није био у Братунцу.

Да ли бисте остали при свом гледишту да се у Сребреници није догодио геноцид, чак и када би порицање геноцида забранила нека будућа резолуција или сличан документ?

Моје схватање као историчара јесте да Сребреница не може да се назове геноцидом. Историјске чињенице јасно показују да нису сви били убијени у Сребреници. Српске снаге су могле да убију жене и децу, али су их поштедели.

 Холокауст данас често пореде и изједначавају са различитим догађајима из савремене историје, па и оним из времена ратова деведесетих година. Тако се пореде опсада Стаљинграда и опсада Сарајева, чак и дневници Ане Франк и сарајевске девојчице Злате Филиповић. Како гледате на такве интерпретације?

Оно што се сада дешава може се назвати „холокауст завист". После много година људи су коначно схватили колико је холокауст важан, он је постао симбол огромног људског страдања и сви желе да буду на истом нивоу као холокауст. Ако је то већ случај, онда је опсада Сарајева исто што и опсада Стаљинграда. Људи који су погођени тим злочином желе да имају исто признање и препознавање као и жртве холокауста које су то признање добиле 60 година после страдања. Холокауст је нешто без преседана и апсолутно јединствено. Сада свако жели да закачи свој вагон за холокауст. Један од најбољих примера за то јесте Декларација из Прага од 3. јуна 2008. године. Прашка декларација коју су  потписала 33 углавном источноевропска интелектуалаца наводи да Европа неће бити јединствена док се нацизам и комунизам не препознају као исто зло. Они желе да поново напишу све уџбенике из историје у Европи у духу тог јединства. Дакле, Европа је имала две трагедије: једна је холокауст, друга комунизам. Историјски, то је потпуна лаж. На пример, у Музеју геноцида у Вилњусу, који се налази у некадашњој згради КГБ-а, до пре годину и по дана није било ниједне речи о правом геноциду, масовном убиству Јевреја из Литваније који се десио само 12 километара одатле. Нацисти су убили 17.000 Јевреја, али су у томе највише учествовали специјални литвански одреди за масовна убиства. Ми смо протестовали, па су направили малу собу о холокаусту, али готово цела поставка је о комунистичким злочинима. Има и предлога да се успостави међународни дан сећања на све жртве тоталитаризма. А за Дан сећања изабран је 23. август, дана када се десио споразум Молотов–Рибентроп. Дакле, мислили сте да је само нацистичка Немачка одговорна за смрт 15 милиона људи у Другом светском рату. Е, па размислите поново. И Совјетски Савез је одговоран јер су потписали споразум са нацистичком Немачком. Дакле, земља која је осмислила, испланирала и водила највећу фабрику смрти у историји човечанства доводи се у исту раван са земљом која је ослободила исту ту фабрику смрти.

Како гледате на најаве канонизације кардинала Алојзија Степинца? Ускоро би требало да почне и дијалог о том питању Српске православне цркве и Римокатоличке цркве у Хрватској.

Боже саклони! Анте Павелић је био један од највећих масовних убица Другог светског рата, а Степинац је био његов свештеник, духовни саветник. И шта рећи за таквог човека? То је апсурдно. И шта треба да мислим о Католичкој цркви у чијим је редовима свештеник један Вјекослав Ласић који је за Павелића држао мисе.

Павелић је један од највећих масовних убица Другог светског рата и он данас заслужује мису?!

Да ли мислите да је оно што се догодило у НДХ био геноцид?

Наравно да је био геноцид. Не само над Јеврејима, него и над Србима, и то много више него над Јеврејима.

Јелена Чалија

објављено: 15.07.2015.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Stepinac-svestenik-masovnog-ubice.sr.html