LAZAR LUKAJIĆ Krvavi branik pravoslavlja

LAZAR LUKAJIĆ Krvavi branik pravoslavlja

Intervju | Uredništvo | jun 10, 2010 at 19:15

---

Razgovarala Biljana Živković

Zapad i danas, nažalost, elegantno okreće glavu od stravičnih zločina, najstrašnijeg genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu, u vreme zloglasne NDH, istovremeno uporno insistirajući na „slučaju Srebrenica". Zaista se teško može shvatiti to decenijsko prećutkivanje u „staroj, dobroj, slobodoljubivoj" Evropi, kada su u pitanju Srbi. Jevrejski narod je složno, i bez zazora, govorio o svojim žrtvama, jer ih poštuje. I sada  Jermenski, mada je malobrojan; i ni od koga Jermeni  ne strepe. U rasvetljavanju užasnih godina za srpsko pravoslavno stanovništvo tokom Drugog svetskog rata u pomenutim (sada „suverenim"  i „demokratskim") državama veliki doprinos dali su istinski pregaoci, neumorni istoričari, pisci, istraživači… Jedan od njih je i mr  Lazar Lukajić, autor knjige „Fratri i ustaše kolju" u kojoj iznosi neoborive dokaze i svedočanstva o genocidu nad Srbima u NDH.
„Dragi Srbi, našli ste nam se na stazi, i ako nećete biti dragovoljno pokatoličeni, tako nam Vatikana, na našem 'svetom putu' i  u 'ime Hrista', bićete u jamama! Sa našim kamama! Jer, tamo vam je mesto".
I ovaj citat, kao i mnoštvo drugih koji ispunjavaju 650 stranica ove knjige, u izdanju Fonda za istraživanje zločina, svojevremeno su izazvali pravu buru, kako boraca za dokazivanje genocida u svetu i kod nas, tako i kod neistomišljenika.
Stoga, nije nikakvo čudo što se u vreme zloglasne,  bestidne, ponižavajuće skupštinske „ deklaracije o Srebrnici" prepliću, izviru, bolje reći vaskrsavaju naša najveća stratišta  – Jasenovac, Jastrebarsko, Donja Gradina, Jadovno, jame. Apsolutno nevine Srbe – decu, žene, starce – gutala je nepojmljiva mržnja! I sve više ljudi, javljaju se da svedoče
Pre razgovora sa Lazarom Lukajićem, citiraćemo užasavajući izveštaj Ustaške nadzorne službe broj 69/42, u NDH-ziji. Jedinstven je u svetu!

„RADIOGRAM
Otpremljen 11. veljače 1942. g.
Zapovjedništvu ustaške nadzorne službe
Na ruke gops. Eugena Kvaternika Zagreb
U vezi sa V.T. od 9ovog izvještavam. Jedna satnija ustaške bojne pod zapovjedništvom natporučnika Josipa Mišlova u pratnji župnika fra. Vjekoslava Filipovića dana 7 veljače u 4 sata ujutro zaposjela rudnik Rakovac i poubijala krampom 37 radnika grkoistočnjaka. Nastavila sa ubijanjem krampom i sjekirom muškaraca, žena i djece u selima Motike gdje je ubijeno oko 750 Drakulić i Šargovac gdje je ubijeno oko 1.500 osoba. Ubijanje je završeno istog dana oko 14 sati. Od tada pa sve do danas ustaše prevoze hranu, stoku i pokućstvo, iz kuća pobijenih u svoja skladišta. Opširan izvještaj slijedi.
Veliki župan pukovnik Aleman"

Rezultat vašeg sedamnaestogodišnjeg istraživanja šokantan je. Ono dokazuje da su katolički fratri u NDH bili  monstruozniji, bezočniji, krvoločniji od najokorelijih ustaša. I da Vatikan stoji iza klanja, pogroma, uništavanja Srba, pravoslavaca u NDH, i to ne samo u Drugom svetskom ratu!
Fratri su pod uticajem Vatikana, kod primitivnog hrvatskog stanovništva, naročito u Hercegovini, razvijali patološku mržnju prema Srbima i blagosiljali ustaše koljače. Koljači u hrvatskom narodu nisu bili Bogom programirani manijaci, već su to od njih, uglavnom, pravili fratri, navodeći ih na klanja i pokazujući im  ličnim primerom, kako se to radi. Istraživač Gojo Riste Dakina u svojoj knjizi „Budi katolik, ili umri", navodi imena 977 katoličkih sveštenika, sa njihovim osnovnim podacima, kako su sarađivali sa ustašama, kako su im davali konkretnu podršku. Takođe je precizno naveo i da su učestvovali u brojnim ustaškim formacijama u proganjanju, ubijanju srpske nejači. Zverskog klanja srpskog stanovništva. Frapantno je – njih 27 fratara bili su profesori, a čak 108 doktori nauka – objašnjava Lukajić.

Još jedan istraživač, dr Milan Bulajić, ozbiljno se otisnuo u traganje za strašnom istinom.
Dr Bulajić je, naime, pronašao imena i prezimena čak 1.171 katoličkog sveštenika. A zloglasni Ante Pavelić je odlikovao te „njegove heroje" za „visoke" zasluge u NDH! I to uglavnom za genocid nad Srbima, Jevrejima i ciganima, ali i za prisilno pokrštavanje pravoslavnih. Pokolje Srba organizovalo je preko 130 katoličkih sveštenika, a njih 27 lično su se „dokazali" u klanju! Ipak, nema sumnje da su inspiratori i organizatori užasnog genocida nad Srbima, ali i Jevrejima i Romima, bili Vatikan, Nemačka i Nezavisna država Hrvatska.

Mnogi poznavaoci naše tragične istorije tvrde da je Vatikan opasan neprijatelj Srba pravoslavaca i da je to dokazao u toku Drugog svetskog rata.
Vatikan je, razume se, oduvek bio zainteresovan za Balkan i za širenje rimokatoličke vere na ovom prostoru. Kao narod smo krvlju plaćali i bili i ostali branik pravoslavlja. Pokušajte samo dublje da analizirate koliko se Srba prisilno pokrstilo u toku Drugog svetskog rata. Postali Hrvati, katolici. Neko je to morao da naredi i hrvatskom rukovodstvu i Katoličkoj crkvi u Hrvatskoj. Nije tajna nikakva da su Srbi u Hrvatskoj i danas na ovaj ili onaj način, naterani da pređu u katoličanstvo.

Da li se neko time ozbiljnije bavio, da li ima podataka, sem sporadičnih krikova u prazno?
Vatikan više od hiljadu godina stvara u tom cilju neslogu, verska trvenja, i krvave obračune stanovništva, naroda na Balkanu. Samo najbitnije momente za našu istoriju i ulogu Vatikana ovom prilikom  ću da istaknem. Upozoravam na činjenicu, vrlo opasnu, ako ekumenizmom Pravoslavne i Katoličke crkve dođe do uzajamnog poštovanja pravoslavnih i katoličkih svetaca, onda bi Srbi trebali da poštuju i da se klanjaju pred „svetiteljima", ratnim zločincima, Alojzom Stepincem, zloglasnim Ivanom Mercom, jednom od najstrašnijih ustaških ideologa, kontraverznom papi Piju Drugom. Da li je to moguće?! Čak protestanti najoštrije zameraju rimokatolicima što svakakve ljude proglašavaju za svetitelje i tako zagađuju oblast hrišćanskog svetiteljstva, pa i samo hrišćanstvo.

Ako ekumenizmom Pravoslavne i Katoličke crkve dođe do uzajamnog poštovanja pravoslavnih i katoličkih svetaca, onda bi Srbi trebali da poštuju i da se klanjaju pred „svetiteljima", ratnim zločincima, zloglasnim Ivanom Mercom, jednim od najstrašnijih ustaških ideologa

Kažete da Hans ili Ivan Merc nije bio Hrvat, a da je bio glavni ustaški ideolog, njihov uzor, ideal. Vatikan ga je proizveo u svetitelja, i to u Banjoj Luci!
Malo Srba u svetu zna ko je Ivan-Hans Merc. Jer to tako „treba". Papa Jovan Pavle Drugi proglasio je 22. juna 2003. Merca  za prvog blaženika u Bosni i Hercegovini. Mercova  prva polovina života pod teškim velom sakrivena, niti mu se zna pravi otac! Možda je Merc najsporniji među svih 1.312 blaženika, koje je do sada beatifikovao Jovan Pavle Drugi. Evo Zašto: Hans Merc je začetnik ustaškog pokreta koji je Srbima naneo neviđeno, nečuveno zlo! Po dolasku u Zagreb uključio se u rimokatoličke organizacije, u  Hrvatski rimokatolički omladinski savez, u kome je bio predsednik, pa se 1923. ujedinio s Orlovskim pokretom, a zatim „napredovao" do zloglasne Katoličke akcije, čiji je vrhovni poglavar u vreme NDH i ustaških zločina nad Srbima bio zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac. Taj isti papa je Stepinca beatifikovao u Zagrebu 1998. godine. Ovakvim gestom Vatikan potvrđuje da je Ivan Merc „pionor Katoličke akcije u Hrvatskoj". Merc je za ustaše bio ideal ustaške Hrvatske. Opijeni svojim idolom Mercom, Pavelićeve ustaše su postale najmonstruoznija i najužasnija koljačka falanga u istoriji sveta! Nad svakom koljačkom kamom lebdi duh Hansa Merca. Beatifikacija ovog ustaškog idola izaziva najcrnju zebnju kod Srba. Da li papa njegovom beatifikacijom pripremna novi genocid nad Srbima? U isto vreme, spretno, podmuklo, licemerno, sistematski se priprema teren da se mučenički narod pred svetom proglasi za zločinački – naš srpski. Stravičan pritisak da to prva prizna Srbija – užasnom  deklaracijom o Srebrnici. Šta se to dešava sa savešću sveta, sa čovečanstvom? Takva nesreća je mogla da zadesi bilo koji narod. A da li bi bilo koji drugi narod na kugli zemaljskoj pristao da ga žrtvovanog-proglase za dželata. Sumnjam! Možda je osnovni razlog proglašenja Ivana Merca svetiteljem  najbolje definisao zagrebački nadbiskup Josip Bozanić, kada je prilikom nedavnog obilaska BiH, izjavio da Merc čvrsto vezuje Bosnu i Hrvatsku, spaja čvrsto Banja Luku i Zagreb, samo je citat koji je izašao 17. maja 2003. u „Ekspresu". Ja  bih dodao – to je davnašnji cilj Vatikana. Da priključenjem BiH Hrvatskoj sve stave pod okrilje Katoličke crkve i Vatikana.

Ko je bio fra Satana?
Pre nego što vam odgovorim na ovo pitanje, za vaše čitaoce će biti interesantno da znaju da sam tog katoličkog fratara još kao desetogodišnji dečak video desetak puta. To vam govorim zbog toga što je kao tadašnji kapelan i mlad čovek fra Satana bio apostolskog, anđeoskog, nevinog lika. Dolazio u samostan  u Petrićevac, u blizini Banjaluke. Reč  je o najmonstruoznijem svešteniku, katoličkom fratru, i tvrdim na nikada i nigde na svetu, otkada postoje religije i narodi, veću zločinačku nakazu svet nije ugledao. Njegovo ime tada je bilo Tomislav Filipović. Još strašnije je kako je postao Vjekoslav Majstorović, i ko mu je tom prilikom „bio kum"! Pomenuti fratar je pripremao, organizovao i direktno  učestvovao u najgroznijem jednodnevnom pokolju  nedužnih Srba u njihovim domovima. Ni među najvećim dželatima nije bilo takve zveri – strasnog i nezajažljivog koljača.

Postoje li dokazi za njegove zločine?
Citiraću vam iz dokumentacije, koja je, inače u knjizi, izjavu koju je o fra Satani, Vjekoslavu Majstoroviću, pred Zemaljskom komisijom za utvrđivanje zločina dao ustaški oficir Josip Matijević: „Kada sam došao na dužnost 1941. u Jasenovac, poznavao sam fratra, svećenika iz Jajca Filipovića, zvanog još i Majstorivić, po činu – bojnika, a tada je vršio dužnost zapovjednika logora. Kao svećenik u Jajcu poubijao je mnogo Srba…Bio je okrutan. Voleo je da kolje!Mnogo je zatočenika smaknuto u vreme njegovog upravljanja logorom. A kada je bačen na teren kao zapovjednik bojne, mnogo je sela zapalio i klao stanovništvo, osobito na Kozari. U Bosanskoj  Dubici sa satnikom Ivanom Sudarom, zvanom Jojo, pokupio je sve pravoslavne, sve potukao do zadnjeg, te ih bacio u Unu".

Fra Satana (Tomislav Filipović, pa Vjekoslav Majstorović) pripremao je, organizovao i direktno učestvovao u najgroznijem jednodnevnom pokolju nedužnih Srba u njihovim domovima. Samo za nekoliko meseci 1942. godine, po sopstvenom priznanju, u Jasenovcu je zaklao oko 30 hiljada Srba

Kažete da se u potpunosti slažu izjave brojnih svedoka, tvrdnje u doprinosu ovog katoličkog sveštenika velikom pokolju Srba u mestima Rakovac, Rudnik, Šargovac,  Drakulić. Te događaje ste detaljno na osnovu prikupljenog materijala predstavili u Vašoj knjizi.
Izveštaj koji je objavila decembra 1946. godine Zemaljska komisija za utvrđivanje ratnih zločina za Bosnu i Hercegovinu dopunila je novim podacima ovu užasnu sliku stradanja naših sunarodnika. Vrhunac monstruoznosti fra Satane predstavlja pokolj 6o mališana, Srpčadi, koji su se nesrećni, zatekli u školi u selu Drakulići. Sekli su glave deci, pred očima učiteljice, koja je od tog užasa – poludela. Prema kazivanju   prof. dr Jovana Jovanovića, koji je razgovarao sa učiteljicom, posle njenog oporavka, ponovo je dokazano da je zver od čoveka pomenuti Vjekoslav fra Satana ubijao malu srpsku decu. U učionicu, za vreme časa, iznenada je upao fratar Tomislav Filipović. Za njim je ušlo 12 ustaša. Fratar je u svojoj bolesnoj glavi umislio da je „bog", „oponašao je" Hrista i vodio često sa sobom 12 ustaša, svojih  „apostola". Onda je učiteljicu Dobrilu Martinović „zamolio" da iz klupe izvede jedno srpsko dete. Ne znajući zbog čega, ona je izvela jednu od najboljih đaka, lepuškastu, vrlo urednu malenu Radojku, ćerku Đure Glamočanina, naprednog i uglednog Srbina. Mislila je da dete treba da recituje. Kada je mala Radojka došla do katedre, fratar ju je podigao, izvadio nož i zaklao ju je pred decom i učiteljicom. Tada je smireno, jezitski okrenuo i rekao ustašama: „Ustaše, ovo ja u ime Boga, pokrštavam ove izrode i vi slijedite moj put! Ja prvi primam sav grijeh na moju dušu, a vas ću ispovijediti i riješiti svih grijeha". Svim učiteljicama je naredio da izvedu srpsku decu u dvorište. Bio je utaban sneg. Ciča zima. Deci je onda naredio da trče u krug, a na određena rastojanja postavio 12 „svojih apostola" – ustaša. Kako je užasnuto, dete, vrišteći od straha, dozivajući oca, majku, trčalo, tako su mu odsecali delove tela – uvo, ruku, nos, vadili oči ! A zatim su masakrirana deca morala da trče, sve dok ne bi potpuno onemoćala. Onda su ih zverski masakrirali! Učiteljice su ostale izbezumljene. U najtužnijem školskom dnevniku ostalo je zapisano da su 7. veljače 1942. Radojka Glamočanin i ostala srpska deca jednostavno – „umrla!" Katoličkoj deci i učiteljicama bilo je strogo zabranjeno da ikada o tome pričaju. Čim se Dobrila oporavila – ispričala je.

Ima svedoka, poput dr Nikole Nikolića, Hrvata, koji je bio u Jasenovačkom logoru i svakodnevno gledao užas koji je Fra Satana širio.
U jasenovačkom logoru bio je jedan od najmonstruoznijih zločinaca naše epohe, prosvjećen svećenik, a ne neodgojen divljak. Fra Filipović je bio upravnik logora od kraja juna do kraja oktobra 1942. Samo za tih nekoliko meseci, po njegovom priznanju,  u Jasenovcu je zaklano oko 30 hiljada Srba. Zatim je premešten za upravnika logora Stara Gradiška, od kraja oktobra do kraja marta 1943. I tamo je organizovao i sa uživanjem masovno ubijao Srbe. U Jasenovac  je ponovo vraćen 16. aprila 1945. Dakle, vlasti NDH, ustaše, postavljale su ovog monstruma kada god je trebalo da se izvrši masovni, najužasniji pomor, klanja. U Gradišci je pravio masovne pokolje. Samo za osam dana pobio je u Jablancu preko 12 hiljada srpske nejači. U Jasenovcu je učestvovao u društvu ozloglašenih zločinaca, koljača, Ljube Miloša, Drage Pudića, kada je konačno logor bio oslobođen, a Fra Satana „dostojanstveno i herojski", kao svaki ustaša, krenuo u bekstvo. Na kraju je predat partizanima.

Da li je poznato koliko je krvavi koljač pobio srpske nejači?
Interesantno, u ime ime Zamaljske komisije Fra Satanu je ispitivao Hrvat Vojdrag Berč. Advokati, lekari, sekretarica, svi su bili Hrvati, osim jednog Jevrejina… Srbi su stradali najviše i neuporedivo – a u procesu protiv Fra Satane – nijednog Srbina! Ni to nije slučajno. Evo kako komentariše to ispitivanje Berčić: „Na saslušanju smo pokušali da dođemo do nekog broja. Računali smo prema dnevnom broju likvidacija u Jasenovcu. Ja s jedne, a Filipović s druge strane stola. Sećam se, dao sam mu mastiljavu olovku, i danas me jeza prođe od tog „zbrajanja"! Ponašao se kao kad kelner noću broji pazar. Moje cifre sam ispisao oko 88 hiljada, a on oko 33 hiljade. Naravno, to je bilo samo za razdoblje od godinu dana, koliko je proveo u Jasenovcu. On je pogledao moj, pa svoj papir i rekao „Vi svoje, ja svoje"!

Kako je dobio ime Vjekoslav Majstorović.
Maks Luburić mu  je jednom prilikom rekao: Ti si „majstor vijeka" (u klanju), pa ćeš se zvati Vjekoslav Majstorović!

Kako se organizator satiranja Srba Majstorović ponašao na suđenju i kako je kažnjen?
Filipović, odnosno Majstorović priznao je zločine. Sudiji je rekao: „Pa gospodine moj, nisam to radio samo ja. UBIJAO JE SVAKO, KO JE STIGAO, I SVAKO LAŽE KO KAŽE DA NIJE UBIJAO". Na sudu se monstrum branio izjavom da je srpsku decu klao zbog toga da od njih ne bi postali zločinci kada porastu! Osuđen je u Zagrebu na smrt streljanjem juna 1945. Među katoličkim klerom bilo ih je mnogo sličnih, ali nijedan –takav. Vatikan i Katolička crkva su znali i onda sve, i danas odlično znaju za zločinca monstruoznog fratra! Majstorović se nikada nije odrekao svog fratarskog zvanja, već se ponosio svojom Katoličkom crkvom i pozivao na nju. Vatikan i Katolička crkva se nikada na pravi način nisu ogradili od tih zločina.

Posle Drugog svetskog rata o ulozi  Vatikana – u užasu koji je snašao naš narod gde god je kročila ustaška noga – pisali su brojni umni ljudi sveta sa zgrožavanjem!
Karl Hajnc Dašner, nemački književnik napisao je:„ Zaštićen i blagosloven od Pija XII sve do kraja beše jedan od najvećih zločina stoleća. Ante Pavelić je bio čovek koga je Pije XII – blagoslovio!" Evo i šta je napisao Kurt Centner, poznati nemački enciklopedista: „Ustaška organizacija i proteklim godinama bili su potpomagani od italijanske vlade i od Vatikana, jer su ustaše predstavljale naglašen rimsko-katolički pokret…" I za kraj citiraću, takođe nemačkog pisca Alfreda Milera u svom delu „Hrišćanski masakr u Hrvatskoj":
„Tek jačanjem katoličanstva postignut je vrhunac svih gnusoba… Slično nešto kao ovo u Hrvatskoj nije se pojavilo u Evropi od vremena tridesetogodišnjeg rata (1618-1648), najsvirepijeg u feudalnoj Evropi. Najstrašnije zločine vršili su Hrvati. Po doktrini Ante Starčevića o uništenju Srba, sad su oni, Srbi, 'tretirani', iako se zna da su Srbi najžilavija rasa i kulturno na najvišem stepenu na celom Balkanu! Ali zato nisu katolici!"

http://www.pecat.co.rs/2010/06/lazar-lukajic-krvavi-branik-pravoslavlja/

28. 03. 2010. 12:00h | T. Zečević - Vesti

Almuli: Srbi prećutkuju Jasenovac

Komentara 6

veličina teksta:+-

Zasnovana na pričama preživelih svedoka, najnovija knjiga "Jevreji i Srbi u Jasenovcu" istaknutog novinara i publiciste Jaše Almulija ne bavi se brojkama i statistikama, već uzrocima pokolja Jevreja i Srba u Hrvatskoj od 1941. do 1945. godine. Razjašnjava ulogu pape Pija XII, Vatikana i bez okolišenja dovodi Katolički crkvu u vezu sa genocidom.

Samo što ne izgovori "Čujte, Srbi...": Jaša Almuli

Nezavisna država Hrvatska, tvrdi ovaj autor, bila je jedina zemlja u Evropi koja je sa gotovim planom 1941. godine krenula u uništenje drugih naroda i uz pomoć Katoličke crkve nasilno preobratila 240.000 Srba u katoličanstvo.

 

Najzad Almuli zamera srpskim vlastima što zanemaruju zločine u Jasenovcu i kao Jevrejin poručuje Srbima da samo nad jasenovačkom tragedijom može se izoštravati nacionalna svest Srba.

Po čemu se NDH izdvaja od ostalih saradnika nacista?
- Na osnovu iskaza svedoka nedvosmisleno sam utvrdio da je Nezavisna Država Hrvatska bila jedini satelit Nemačke koja je svoje Jevreje ubijala u sopstvenoj zemlji, sopstvenim rukama.

 

Hrvatska je bila jedina država u tadašnjoj Evropi koja je započela svoje postojanje sa unapred pripremljenim planom o likvidaciji Srba, Roma i Jevreja.

 

Bivši logoraš isteruje pravdu Jaša Almuli rođen je u Beogradu 1918. godine u kome je završio sve škole i fakultet. Nemce 1941. godine nije dočekao u Beogradu, pobegao je u Crnu Goru gde je uhapšen i deportovan u italijanske logore.   Godine 1944. vraća se u Srbiju i priključuje se NOP. Posle rata postaje novinar u Tanjugu i njegov dopisnik iz Južne Amerike i SAD. Krajem osamdesetih godina 20. veka Almuli se okreće svojim jevrejskim korenima. Zločinima nad Jevrejima posvetio je sve četiri knjige "Živi i mrtvi", "Jevrejke govore", "Stradanje i spasavanje srpskih Jevreja" i "Jevreji i Srbi u Jasenovcu".   Sve njegove knjige zasnovane su na pričama preživelih svedoka. Snimio je čak 170 razgovora, 100 u Srbiji i 70 u Grčkoj. Almuli je do 1989. do 1992. godine bio predsednik Jevrejske opštine Beograd, zatim potpredsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije. Ima 93. godine i trenutno živi u Londonu.

Koji su dokazi za takve tvrdnje?
- Nije nepoznata činjenica da su Nemci Jevreje ubijali u logorima izvan Nemačke. Za razliku od njih Nezavisna Država Hrvatska ubijala je Jevreje u logorima širom te države u čijem su sastavu bili Bosna i Hercegovina i Srem.

 

Dakle, ubijali su ih u Jasenovcu, Staroj Gradiški, Donjoj Gradini, Jadovnu... i sva ta mučilišta nalazila su se na teritoriji NDH.

Ko je prvi počeo da ubija Jevreje?
- Hrvati su pre Nemaca ubijali Jevreje. Nemci su počeli da masovno hapse Jevreje posle napada na SSSR 22. aprila 1941. godine, a prve Jevreje poslali su u logore u Poljskoj krajem oktobra te iste godine.

 

A Hrvati su već u aprilu i maju 1941. počeli u Jadovnu da zverski ubijaju Jevreje i Srbe.

Zaključili ste u knjizi da su i načini ubijanja bili isključivo izum hrvatskih ustaša?
- Sva ta zverstva koja su činjena u NDH istorija nije zabeležila. Hrvatske ustaše su u ubijanju nadmašile Nemce. Nemci su kao pedantni, organizovani narod bili hladne ubice. Ubijali su u gasnim komorama.

 

Nemci nisu hteli nerede u logorima, nisu čak hteli da plaše žrtve. Naprotiv, logoraši nisu znali da će biti likvidirani do poslednjeg trenutka.
 

A na koji su to način ustaše ubijale?
- Jedan moj sagovornik Jevrejin ispričao mi je jednu stravičnu priču. Celu njegovu porodicu ustaše su odmah prevezle u Jasenovac.

 

Primakli su kamion sa zarobljenicima do užarene peći. I na njegove oči u peć su žive u vatru bacili njegovu ženu, majku, sestru i na kraju dete od godinu dana. To Nemci nisu radili.

Za razliku od drugih istraživača, knjigu ste napisali na osnovu sećanja svedoka?
- Kako čovek da ostane ravnodušan pred pričom Eda Šajera koji je bio grobar u Jasenovcu. Dok je kopao jamu, stigao kamion sa novim zarobljenicima. Ustaše su ih ubijale maljevima. Edo je jednog trenutka usmerio pogled nagore i ugledao nad jamom svog rođenog brata. Sekund kasnije dvojica ustaša maljevima su mu rascopali glavu.

 

Beživotno telo se odmah stropoštalo u jamu, a Edo je samo nežno podigao svog brata i položio ga na ostala mrtva tela Jevreja. Zbog tih i takvih ubijanja Jasenovac je bio strašniji logor od Aušvica. U Jasenovcu je smrt bila je užasnija.

 

 

 

 

Direktno ste papu Pija XII i Vatikan povezali sa zločinima Hrvata od 1941. do 1945. godine?
- Papa Pije XII znao je za sve zločine u Hrvatskoj i zbog toga ga je jedan engleski istoričar nazvao hitleropapom. A Alojz Stepinac je otvoreno širio mržnju prema Srbima govoreći da je pravoslavna šizma gora od protestantizma u Evropi.

 

Dokaza da je Katolička crkva u Hrvatskoj podržavala zločine nad Jevrejima, Srbima i Romima ima mnogo. Reći ću samo da su čak trojica komandanata jasenovačkog logora bili katolički sveštenici.

Kako su oni povezani sa zločinima?
- Od trojice katoličkih sveštenika koji su bili komandanti u Jasenovcu Ivice Brkljačića, Ivice Malkonića, najkrvoločniji bio je Miroslav Filipović Majstorović. Napravio je svešteničku karijeru koljući Srbe i Jevreje oko Banjaluke, a svedočenja Mare Vejnović potvrđuju priče o učešću u zločinima Katoličke crkve.

 

Naime, Mara je kao unijatkinja odlazila na katoličke mise. Jednog dana u crkvu je ušao taj Filipović sa krvavom uniformom. Mirno je navukao popovsku odeždu i održao misu, a Mara od tada nije išla u crkvu.

 

Vatikan, mač vere Utvrdili ste da su Srbi u NDH bili prvi na udaru - Takav zaključak izveo sam na osnovu istorijskih činjenica, pisanih dokumenata i snimljenih izjava logoraša. Već 1941. godine oživela je teorija Katoličke crkve iz 10. veka o Hrvatskoj kao bastionu katoličanstva. Vatikan je podržavao potiskivanje takozvane pravoslavne šizme.   Drugo, Srbi su u Austrougarskoj bili slobodni i imali svoju zemlju, status. Na te činjenice frktali su hrvatski feudalci. I kada su ustaše rešile da očiste Hrvatsku od Srba, ta kosa počela je da kosi i Jevreje.

Šta je poruka vaše knjige?
- Srbi su sa Jevrejima najveći stradalnici u Drugom svetskom ratu. Ali, dok Jevreji čuvaju ta stratišta po svetu, Srbi su jedini narod koji nemaju muzej genocida. Srbi prećutkuju zločine nad sobom, prećutkuju čak i zločine u Jasenovcu.

Ja im kao Jevrejin poručujem: ne smete zaboraviti Jasenovac, jer on najbolje objašnjava ponašanje i reakciju Srba u poslednjem građanskom ratu. Mladi moraju da znaju za te zločine, jer Jasenovac samo može oštriti nacionalnu svest Srba. Zaboraviti Jasenovac bilo bi nedolično.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/40480/Almuli-Srbi-precutkuju-Jasenovac

Genocidom se ne trguje

Genocidom se ne trguje

Region | Aleksandar Vulin | maj 22, 2010 at 02:36

---

Piše Aleksandar Vulin

Ukoliko Srbija zaista odustane od tužbe za genocid protiv Republike Hrvatske, onda će to značiti da sedam hiljada imena ubijenih nisu vredni ni pamćenja ni kazne, i da je ona odustala od svoje istine i da prepušta drugima da određuju njeno mesto u istoriji, ali i u budućnosti

Sve države su nastale na osnovu nasilja, a sva društva koja u njima žive nastoje da nasilje ograniče, umanje ili sasvim iskorene. Da bi napravili razliku između dozvoljenog i nedozvoljenog nasilja, države pišu svoje istorije, predočavaju svoje istine i na osnovu njih objašnjavaju nastanak i pravdaju nasilje u kome su stvorene. Otuda SAD veliča ustanak protiv Engleza, Francuska pravda giljotiniranje Luja Šesnaestog, Rusija ne vidi ništa loše u ratovima i surovostima Petra Velikog, Kina ne broji milionske žrtve dugog marša već ono što je marš stvorio. SFRJ je nastala kao plod otpora fašističkoj okupaciji i želji za pravednijim društvenim odnosima, a većina država nastalih iz nje svoje postojanje pravda otporom „velikosrpskoj agresiji", antikomunizmu i borbi za tržišnu privredu.

GENOCID NIJE BILATERALNO PITANJE
Srbija svoje postojanje ne pravda ničim i svoje trajanje vidi pre kao razlog postojanja drugih nego što pokušava da objasni samu sebe, da se opredeli, izjasni prema svetu oko sebe, odredi prema interesima i svojim i tuđim. Tako pravdajući druge premijer Srbije Mirko Cvetković na sastanku predstavnika Makedonije, BiH, Albanije, Crne Gore, Hrvatske i Srbije održanom 14. maja 2010. godine u Zagrebu izjavio je da je „Srbija spremna da odustane od tužbe za genocid, podnete prema Republici Hrvatskoj" i to „ukoliko Hrvatska odustane od tužbe prema Srbiji". Kada je tužba predata u novembru 2008. godine većina parlamentarnih partija je podržala obraćanje Srbije MSP. Nada Kolundžija je rekla „Svi zločinci moraju biti kažnjeni, Hrvatska nije spreman na to i mi ćemo naći načina da odgovorimo". „Izvanredna je prilika da se hrvatska ocrni pred međunarodnom javnošću i zbog zločina koje je počinila i zbog zločina koji sada čini time što ne dozvoljava da se Srbi vrate tamo odakle su proterani", rekao je šef poslaničke grupe „Napred Srbijo" Tomislav Nikolić. Tužbu su podržali i DSS, NS, SPS i SRS, a protiv njenog podnošenja bili su samo LDP i LSDV, dok je Stjepan Mesić osporio legitimnost tužbe sa hrvatske strane.
Odustajanje od većinskog stava vidno je iznenadilo i premijera Hrvatske Jadranku Kosor, i zato je brzo odgovorila da „odluku o povlačenju tužbe može doneti samo Vlada, a ona o tome nije raspravljala"; za razliku od premijera Cvetkovića čija Vlada takođe nije raspravljala o povlačenju tužbe, ali je on svejedno ponudio i kao odgovor dobio stav premijerke da „genocid nije bilateralno pitanje". Postojanje genocida nije stvar dogovora. Ponuda premijera Srbije govori da oni koji Srbiju vode, ne veruju u zemlju o kojoj odlučuju, sumnjaju u narod kojim upravljaju, i da su čvrsto ubeđeni da je Srbija kriva za sva zla i balkanske ratove sa kraja prošlog veka. Da nisu zar bi odustajali od tužbe koju su sami podneli, za svoje vlade, imenom svog ministra inostranih poslova, saglasnošću čitave zemlje, pa i predsednika republike?
Tužba koju je vlada Mirka Cvetkovića podnela MSP, i koje se Srbija držala sve do 14. maja, sadržavala je opise zločina nad Srbima počinjenim na teritoriji Republike Hrvatske od početka građanskog rata pa sve do „Oluje" i proterivanja 300.000 Srba. U optužnici su navedeni zločini počinjeni u Gospiću, Sisku, Pakračkoj Poljani, Karlovcu, Osijeku, Paulinom Dvoru, Medačkom Džepu, Maslenici, operaciji „Bljesak". Pravni tim Srbije nabrojao je svedočenja preživelih, sabrao dokumentaciju o mrtvima, pravnički suvoparno ali zato ne manje istinito zapisao koliko je zaklanih, koliko streljanih, koliko pogaženih tenkovima, koliko raketiranih avionima u  izbegličkim kolonama. Na spisku dokaza je i lista od sedam hiljada imena ubijenih, poređanih po godištu i mestu gde su pobijeni. Na spisku je i imovina trista hiljada prognanih koja se procenjuje na više od tri milijarde evra, na spisku su i ubijeni povratnici i dokazi da hrvatska država sistematski onemogućava povratak Srba na prostore sa kojih su proterani u „Oluji". Sve je to na spisku, ali ne i podatak ko je odlučio da odustaje od tužbe za genocid prema Hrvatskoj. Mirko Cvetković to nije mogao da odluči sam, kao što nije odlučio o skoro ni jednoj važnoj stvari u dosadašnjem radu Vlade. To nije odlučila Vlada Srbije, jer bi smo to morali znati iz službenih saopštenje koja se izdaju i za mnogo manje razloge. To nije odlučio ni parlament jer bi čak i takav, prigušen i servilan morao da glasa i objasni ako ne opoziciji, a ono Srbiji zašto je promenio stav.

PREĆUTKIVANJE ZLOČINA
Jedini ko je o tome govorio neopterećen zakonima ili ustavnom predviđenom podelom vlasti jeste predsednik Srbije Boris Tadić, i to na brodiću na kome ga je primio novoizabrani predsednik Hrvatske Ivo Josipović. Kao jedan od pisaca tužbe protiv Srbije, Josipović je umeo da ceni Tadićev gest o odustajanju, ali Kosor nema isto mišljenje. Ukoliko bi Hrvatska odustala od tužbe prema Srbiji, ukoliko bi priznala da je „domovinski rat" bio ne otpor „velikosrpskoj agresiji", već građanski rat u kome je čitav jedan narod proteran i popaljen, onda bi se postavilo pitanje razloga i uzroka nastanka samostalne, etnički čiste države Hrvatske, kontinuiteta zločina NDH i legitimnosti otpora takvom ponavljanju istorije, a to bi vodilo i preispitivanju njenog međunarodnog položaja ali i razgovoru o obeštećenju žrtvama.
Sa druge strane, ukoliko Srbija odustane od tužbe protiv Hrvatske zbog genocida i tako prizna da genocida nije bilo, postavlja se pitanje kako je naša zemlja postala država sa najviše izbeglica u Evropi? Zašto su se u avgustu 1995. godine u Srbiju slile kolone prestravljenih, prežednelih, okrvavljenih i izmučenih Srba iz Hrvatske. Genocid je teška reč, i kada se izgovori iza nje mora stajati podjednako težak dokaz. Uprkos decenijskim pripremama u svim zapadnim medijima i gotovo opšte prihvaćenom stavu da je Srbija počinila genocid u BiH, MSP je morao da popusti pred strukom i pravom i da razočara svetske medije donoseći presudu po kojoj „Srbija nije počinila genocid u BiH", mlako pokušavajući da zadovolji odavno stvoreno javno mnenje rečenicom „Srbija nije učinila sve što je mogla da genocid spreči". Genocid je teška, najteža reč međunarodnog prava i ne sme se lako potezati, zapravo je zaključak presude po tužbi BiH, ali tu poruku Boris Tadić nije primio ili nije razumeo. Da jeste njegova vlada ne bi trgovala optužbom te snage.
Da li iko može da zamisli premijera Izraela koji kaže, ukoliko nam Nemačka da trgovačke povlastice, mi ćemo odustati od zahteva za ratnu štetu, prestaćemo da tražimo, sudimo i kažnjavane za ratne zločine u Drugom svetskom ratu, prestaćemo da govorimo o holokaustu. Holokausta je bilo ili nije bilo, genocida nad Srbima u Hrvatskoj je bilo ili nije bilo i to ne može biti stvar trgovine, dogovora, procene ili evropske budućnosti. Moderna Evropa postoji na osudi holokausta, i svi odnosi u njoj temelje se na principu da je istina lekovita. Pa kako onda Srbija misli da ide u Evropu, bilo da prećutkuje genocid, bilo da o njemu lažno svedoči?

 

Odlučuje o genocidu, neopterećen zakonima ili ustavnom predviđenom podelom vlasti: Boris Tadić, na brodiću na kome ga je primio predsednik Hrvatske Ivo Josipović

ZA RATOVE NEKO MORA BITI KRIV
Ako se optužbom za genocid, ako se kostima i patnjom može trgovati onda se mora pisati i drugačija istorija ratova u SFRJ, onda se mora pocepati trista hiljada izbegličkih legitimacija, i pokrenuti tužba protiv onih koji su bespravno i sa umišljajem obmanuli Srbiju da su bežali pred zlom. Jedno je kada se sklonite pred kamom i jamom, a drugo kada iz samo vama poznatih razloga lažno predstavljate kao prognanik da biste živeli na teretu poreskih obveznika Srbije. Ako genocida nije bilo, ako se odustaje od borbe za njegovo dokazivanje, onda Srbija treba da se pripremi za presude o njoj, Jadranka Kosor kaže „ svi se moramo opredeliti prema zločinačkoj politici Slobodana Miloševića koja je nanela toliko zla". Ukoliko nije bilo genocida ona je u pravu, jer za ratove i izbeglice neko mora biti kriv. Ako nije kriv Tuđman čija vojska je proterala i poubijala hiljade Srba onda je to morala biti Vojska Jugoslavije koja ih je ili branila ili zbrinjavala. Nije moguće i jedno i drugo, nije moguće da genocida ima, a da su Srbi iz Hrvatske proterani rečima i ekonomskom krizom. Ukoliko nije bilo genocida onda Mirko Cvetković mora da raspravi sa svojim koalicionim partnerima iz SPS ko će od njih da preuzme odgovornost za zlo koje će odustajanjem od tužbe biti pripisano Srbiji, jer neko za ratove i smrti, za izbegle i prognane mora biti kriv. Ili je bilo genocida nad Srbima, ili je Hrvatsku napao Milošević, dok je Tuđman mirno vodio zemlju ka demokratiji, a to bez SPS-a partije koju su činili i čine njegovi najbliži, oni koji su sa njim delili i vlast i uverenja, a možda još i više vlast nego uverenja, nije bilo moguće.
Mirko Cvetković ili ko god da mu je dopustio (ili naredio), da ponudi odustajanje od istine o stradanju naroda čiju vladu vodi, morao bi da se najpre obrati svom narodu. Da mu kaže da genocida nije bilo, da mu objasni da sve što je njegova vlada napisala u tužbi od koje sada odustaje, nije vredno ni pamćenja ni kazne. Da  sedam hiljada imena ubijenih nisu vredni ni pamćenja ni kazne. Da kaže kako mrtvi nisu ni živeli, jer da jesu zar za njihove smrti neko ne bi morao da položi račun. Genocida je ili bilo ili ga nije bilo, to nije i ne može biti stvar dogovora, međusobnog odustajanja. Kako je moguće da vladajuća većina tvrdoglavo insistira na potvrdi stava Saveta Evrope o genocidu u Srebrenici, a ne traži da i sama formira komisiju i utvrdi istinu koja se neće moći osporiti o Srebrenici i o svakom drugom stradanju, ali spremno odustaje od tužbe za genocid u Hrvatskoj koju je sama pisala i dokumentovala.

PODMUKAO BALKANSKI PUT
Genocid je preteška reč da bi se njome neko plašio, preteška da se njome trguje. Ako je izgovorena ona mora biti i dokazana. Ako genocida nije bilo, zašto smo tako ranjavi, tako siromašni, tako sabijeni na malom prostoru, ako genocida nije bilo zašto nas nema tamo gde smo pre dvadeset godina bili apsolutna većina, ako genocida nije bilo zašto smo rasejali tolike neobeležene grobove, zašto sinovi stradalih iz „Oluje" ne govore kao njihovi očevi, ne pamte sela dedova, ne znaju kako im se zovu rodna brda, reke i šume. Ako genocida nije bilo odakle nam obraza i hrabrosti da govorimo, a ako je genocida bilo, odakle nam obraza i hrabrosti da odustajemo, odakle nam obraza i hrabrosti da ćutimo. Naši vladari u svom nepoznavanju sveta i prilika u njemu često o drugima sude po sopstvenim shvatanjima i primerima.
Polazeći od svakodnevne prakse po kojoj u nas ništa što je zapisano u zakonima i tužbama ne vredi i ne važi ukoliko nije od koristi onom ko vlada, naši vladari, i naš vladar, misle da tako mora biti i među drugim ljudima, narodima i onima koji ih vode. Zato lako i bez dvoumljenja gaze i krše ono što su i sami doneli.  Istorijske knjige više od istine koju sadrže ili ne sadrže, određuju koji je to sistem vrednosti koji će odrediti i od svih drugih ljudi i naroda odlikovati pokoljenja koja dolaze. Zato ozbiljni državnici i narodi promišljaju šta će napisati, a još pažljivije kakve će tužbe pokretati i kakve će istine njima potvrditi.
Srbija nije među njima, sigurna da kao što je kod nje običaj i praksa, da ništa ne važi i da ništa nije vredno pamćenja i ponavljanja, ona odustaje od svoje istine i prepušta drugima da joj pišu udžbenike i određuju njeno mesto u istoriji, i zato naviknuta na bezakonje i silu u sebi samoj, lako i bez otpora pristaje da se odrekne sebe, da napusti i ono što zna da se napustiti ne sme, i još više od toga, da se na nesigurnom i uvek podmuklom balkanskom putu, nađe ogoljena i toliko siromašna da nema čak ni svoju istinu.

http://www.pecat.co.rs/2010/05/genocidom-se-ne-trguje/

Џејмс Бисет - Морални захтев пред Хрватском

Морални захтев пред Хрватском

The Christian Science Monitor

Бивши канадски амбасадор у Београду Џејмс Бисет сматра да би Хрватска, пре уласка у ЕУ, морала јавно да се извини за своју улогу у Другом светском рату.

Хрватска би, пре уласка у Европску унију, осим формалних услова, морала да испуни још један морални захтев - да се у потпуности и јавно извини за своју улогу у Другом светском рату, оценио је бивши канадски амбасадор у Београду Џејмс Бисет.

 

Логор у Јасеновцу

Бисет је у ауторском тексту, за бостонски лист Кришчен сајенс монитор, констатовао да је Хрватска испунила већину формалних захтева за улазак у ЕУ и да њен пријем подржавају Немачка, као традиционални савезник, и САД, који охрабрује ширење Уније на југоисток.

"Ипак, постоји још један - морални захтев - који Хрватска, због себе, треба да испуни пре него што буде примљена", истиче Бисет.

Хрватска треба да без ограда и јавно призна своју улогу у Другом светском рату, као лојалног савезника у остварењу циљева нациста, и своје ревносно учешће у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, оценио је бивши канадски амбасадор у Београду.

"Раштркана, неодређена и млитава порицања, под маском извињења, која је Хрватска користила да би поправила свој имиџ последњих година, не рачунају се. Та земља треба да се ухвати у коштац са својом геноцидном улогом на исти начин на који је то Немачка учинила са својом нацистичком прошлошћу", истакао је Бисет.

Хрватска на потезу

Подсећајући да је Скупштина Србије управо усвојила декларацију о Сребреници, Бисет наглашава да је "време да Хрватска учини исто".

"Хрватска има довољно разлога да се извињава за злочине које је починила током сукоба на Балкану деведесетих година, али може да почне са извињењем за масовне злочине из Другог светског рата", нагласио је аутор чланка.

Бисет констатује да се после Другог светског рата у бившој Југославији, под слоганом "Братство-јединство", настојала закопати прошлост.

"За разлику од Немаца, који су прихватили моралну обавезу да признају своје злочине почињене под нацистичким режимом, грађани хрватске државе у Титовој Југославији нису осећали такву обавезу. Зато жртве и преживели чланови њихових породица још чекају правду", указао је бивши канадски амбасадор.

"Хрватска мора да се очисти од своје мрачне прошлости. Све док Хрватска не научи да говори истину о својој историји, за њу не би требало да буде места у ЕУ", истакао је бивши канадски амбасадор у Београду Џејмс Бисет.

коментари

број коментара 28 |

http://tinyurl.com/2wf69hn

Croatia should apologize for World War II genocide before joining the EU

Croatian fascists murdered hundreds of thousands of victims as part of a campaign against Serbs and Jews.

 

By James Bissett / April 2, 2010

Ottawa

Croatia is nearing the finish line of a multiyear race to join the European Union. Its accession has been pushed along by traditional ally Germany, and by the United States, which has encouraged the EU's southwest expansion to include all of the Balkans and even Turkey.

Croatia has complied with most of the formal entry requirements and is expected to join in 2012.

However, there is another – moral – requirement Croatia should have to meet for its own sake before being admitted.

It should fully and publicly acknowledge its role in World War II as a loyal ally of the Nazi cause, and its ardent participation in genocide against its Serbian, Jewish, and Gypsy (Roma) populations. The scattered, vague, and half-hearted denials masking as apologies that Croatia has used to improve its image in recent years don't count. The country should come to grips with its genocidal role in the same way Germany has come to grips with its Nazi past.

Just this week, the Serbian parliament apologized for its role in the infamous Srebrenica massacre of 1995 that killed some 7,000 Bosnian Muslims. Such an apology was considered unthinkable even a few years ago, yet the pressures of joining the EU helped nudge that nation to account for this war crime.

It's time Croatia did the same. Croatia has more than its share of apologies to make for crimes it committed during the Balkans conflict of the 1990s, but it can start with the massive killings it unleashed during World War II.

Although estimates vary, between 300,000 and 700,000 victims were murdered by Croatian fascists during the war.

When Hitler's forces invaded Yugoslavia in the spring of 1941, Croatian right-wing extremists, under the leadership of Ante Pavelic and his fascist "Ustashi" movement, were given control of Croatia. Pavelic aligned the country enthusiastically to the Nazi cause and immediately launched a horrific onslaught against the Serbian minority. The official policy was popularly expressed as: Kill one-third of the Serbs, convert another third to Roman Catholicism, and expel the remaining third from Croatia.

The Roman Catholic Church insists it condemned the atrocities, but the record suggests a mix of official responses, ranging from weak condemnations to tacit support. While the killing was under way, the Croatian archbishop, Aloysius Stepanic, blessed the new regime and Pavelic was granted an audience with Pope Pius XII. A number of Franciscan monks participated in the killing. After the war ended, the Vatican helped Ustashi criminals evade capture and flee to South America.

During the war, Serbian Orthodox churches were burned and many Serbian communities wiped out. Serbs, Jews, and Gypsies were interned in concentration camps, where thousands of victims were slaughtered like animals.

The nature of the carnage was so horrific that senior ranking German officers in Croatia, including SS-Obergruppenführer Artur Phleps, sickened by the slaughter and worried that it was driving Serbians and anti-Ustashi Croats into the ranks of resistance groups, urged Berlin to demand a stop to the slaughter. These protests were in vain and the genocide continued. Senior Italian officers also were appalled at the killing and are on record as not only complaining but frequently offering protection to fleeing victims.

When the war ended and Josip Broz Tito's communists took command of Yugoslavia, they had no desire to renounce these dreadful events. Yugoslavia's slogan was "Brotherhood and Unity." Every effort was made to bury the past and, because Yugoslavia did not align itself with the Soviet Union, Western democracies had little interest in exposing the genocide.

Unlike Germans, who recognized the moral obligation to acknowledge their crimes committed under the Nazi regime, citizens of Tito's Yugoslavia and the Croat state felt no such obligation. Consequently, the slaughtered victims and their surviving family members still await justice.

Even today, Pavelic is looked upon by many Croatians as a national hero, as are some of the most vicious Ustashi criminals.

In 2001, Croatian President Stepjan Mesic apologized to Jews in an address delivered at the Israeli Knesset. In 2003, he joined Serbia's president in a mutual apology for "all the evils" each side had brought during the Balkan conflict.

Such carefully worded official apologies are a step in the right direction, but authentic repudiation of the past should be demonstrated by Croatians themselves.

Evidence suggests they still have a long way to go. Crowds at Croatian soccer games and concerts flaunt Ustashi and Nazi symbols and sing old fascist chants and songs. Croatians indicted by the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia are also hailed as defenders of the nation.

Croatia needs to purge itself of its dark past. Its prolonged denial of outrageous crimes committed in the 20th century has created what the Croatian exiled writer Dubravka Ugresic has described as a "culture of lies." Until Croatia can learn to tell the truth about its history, there should be no place for it in the European Union.

James Bissett is the former Canadian ambassador to Yugoslavia (1990-92)

http://www.csmonitor.com/Commentary/Opinion/2010/0402/Croatia-should-apologize-for-World-War-II-genocide-before-joining-the-EU

ОХР ЦЕНЗУРИШЕ ИСТОРИЈУ

ОХР ЦЕНЗУРИШЕ ИСТОРИЈУ

Слобода истраживања једна је од ознака демократије

Под претпоставком да је заједничка суверена и независна држава БиХ добра, а Република Српска зла, зашто би злочин почињен у име добра био мање за осуду од онога почињеног у име зла? Или, другачије речено, зашто би погинули Бошњаци у рату у БиХ говорили о суштини тог рата, а погинули Срби били несрећан случај? Поготово што број погинулих и једних и других, па и трећих, отприлике одговара процентуалној заступљености у броју становника пре избијања рата, и то према подацима Истраживачко-документационог центра из Сарајева.

Очекујем да ми о овом питању неко поштено одговори, пре свега као историчар, а не као часна сестра. Јер, ако се злочини у Добровољачкој улици у Сарајеву и напад на колону ЈНА у Тузли од стране званичног Сарајева институционално прикривају у контексту државне идеологије као нормалне процедуре владавине, онда опет гулагу гледамо у очи. Наиме, свако читање историје преко злочина претпоставља да се злочин идентификује, свако проучи понаособ, да се испита његов контекст, његово извршење. То није негација злочина, али јесте покушај сагледавања потпуне истине.

Управо је покушај владе Републике Српске да се утврди пуна истина о догађајима у Сребреници и у вези с њом изазвао бурну реакцију ОХР-а и странке СДА у Сарајеву. Влада Републике Српске оптужена је за „још један нечувени покушај порицања геноцида", речено је да су „владини закључци намерно искривљавање утврђених историјских и правних чињеница и да су покушај да се погрешним и лажним информацијама сакрије истина".

Истовремено, у Сарајеву су против обележавања злочина који су муслиманске снаге починиле над припадницима ЈНА у Добровољачкој улици 3. маја 1992. године. Из удружења „Зелене беретке" поручују како је то „провокација и изједначавање агресора и жртве", док у „Првој патриотској лиги" кажу „да ће сви патриоти бити повређени уколико се дозволи обележавање годишњице у Добровољачкој улици у Сарајеву". Канцеларија високог представника међународне заједнице у БиХ (ОХР) још се није изјаснила никаквим специјалним, али ни редовним саопштењем шта они мисле о саопштењима која долазе из удружења „Зелених беретки" и „Прве патриотске лиге". А неће се, по свему судећи, ни огласити. Што значи да некоме одговара тоталитаризам у дебатама о прошлости.

Отварање архива о збивањима у некадашњем Совјетском Савезу подстакло је у протеклих 15 година многобројна истраживања, како на Западу, тако и у Русији. Извршен је попис свих могућих извора, врше се реконструкције да би се провериле безбројне хипотезе гомилане деценијама. Предност је дата истраживањима гулага, свету различитих концентрационих логора у време Стаљина, сукобима бољшевика и сељаштва, механизму одлучивања на совјетском врху у то време, спровођењу тих одлука. Читаве планине докумената већ се неколико година систематски проучавају, кореспонденција совјетске елите, извештаји совјетских тајних служби, интерна документа администрације разних гулага, извештаји локалних функционера о извршеним задацима на терену. Нико се до сада у Русији, али и у свету, још није огласио да је то покушај негирања злочина Стаљиновог режима, или да је реч о покушају скривања истине о том времену и злочинима почињеним у то време. Истина, ОХР још није издао саопштење о томе.

Истина је и да се нико још није огласио саопштењем да је прављење самосталне и независне БиХ, без пристанка конститутивног српског народа, била исправна и добра ствар учињена у име Добра, а стварање Републике Српске лоша ствар урађена у име Зла. Но, то тако испада гледајући неке најновије потезе међународних фактора задужених за БиХ.

После 1945. године налази југословенске државне комисије, која се бавила злочином у логору Јасеновац, говорили су о укупно 700.000 убијених логораша. Касније, и у време СФРЈ, негде од 1982. године, разни историчари почели су тај број да смањују, да би службени подаци Загреба, али и самог спомен-музеја логора Јасеновац, сада говорили о броју између 77.000 и 100.000 убијених људи. Да ли је неко у свету реаговао било каквим саопштењем „да је то покушај скривања истине, или нечувен покушај порицања геноцида"?

Колико знам, на Западу нико није реаговао, иако је Запад са правом врло осетљив на холокауст. Односно, зашто би истраживање о броју убијених у усташком логору Јасеновац и данас било научно легитимно, а предлог владе Републике Српске да се утврди пуна истина о догађајима у Сребреници био покушај „да се сакрије истина".

Да ли је, дакле, бол потомака јасеновачких жртава за неке у свету, али и код нас, мање вредан и важан од боли породица убијених у Сребреници? Слобода истраживања једна је од ознака демократије, а брига о истини предсобље је сваке наде.

 

Мирослав Лазански

[објављено: 24/04/2010]

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/OHR-CENZURISHE-ISTORIJU.sr.html

Genocid podstakla Rimokatolička crkva

Genocid podstakla Rimokatolička crkva

 

Časopis Svet Evrope objavio je da je "ustaški logor Jasenovac kojim je upravljao je fra Filipović-Majstorović, katolički prelat u nacističkoj marionetskoj NDH bio treći najveći i verovatno najsvirepiji logor za istrebljenje u Drugom svetskom ratu".

U iscrpnom osvrtu pod naslovom "Jasenovac-holokaust koji je podstaknut od Vatikana" (Jasenovac – Holocaust promoted by Vatican), časopis u kojem sarađuju ugledni evropski intelektualci, političari i državnici navodi da se okrutnost u Jasenovcu "može objasniti više verskim nego drugim razlozima". "Vatikan je odigrao važnu ulogu u potonjim događajima pranja novca i zaštite ratnih zločinaca", piše u osvrtu saradnik Sveta Evrope, finski stručnjak za balkansku politiku Ari Rusila.

Na sudskom procesu u SAD, dodaje se u analizi, "Vatikanska banka je optužena da je 'oprala' dio ustaškog opljačkanog blaga", a američka vlada objavila je dokumenta koja pokazuju da je "Vatikan organizovao bjekstvo ustaškog poglavnika Ante Pavelića i još 200 visokih zvaničnika ustaškog režima u Argentinu".

"Činjenica je da su 743 katolička sveštenika bili pripadnici ustaša i lično ubijali Srbe, Jevreje i Rome; a dodaje se da je logorom Jasenovac upravljao fra Filipović-Majstorović, katolički prelat". "Katolički sveštenici koji su učestvovali u ubijanju na desetine hiljada Srba, Jevreja i Roma i upravljali Jasenovcem, pobjegli su na kraju rata kroz Vatikanske 'pacovske kanale', koje je nadzirao fra Draganović, a koji je pomogao da pravdu izbjegnu i sumanuti tipovi poput Klausa Barbija", navodi se u tekstu.

· Auschwitz II 1,400,000
· Treblinka 870,000
· Jasenovac 680,000
· Belzeg 600,000
· Majdanek 360,000
· Chelmno 320,000
· Sobibor 250,000
· Maly Trostinets 65,000

Author : Ari Rusila


Vatikanska banka i genocid u Jasenovcu
Da li je i jedan elektronski ili pisani medij u Srbiji objavio informaciju da se već više od deset godina pred sudom u Kaliforniji – SAD vodi spor protiv Vatikanske Banke? Da stvar sa našim medijima bude još gora, ni jedan medij u Srbiji nije objavio ništa ni o Rezolucijama o Jasenovcu koje su do danas usvojene u SAD. Ovde pominjemo samo Rezolucije gradskih skupština Vašingtona i Njujorka.

Pred sudom u SAD nastavlja se postupak protiv Vatikanske Banke, poznate i kao "Institut za pitanja vere" ili "Istituto per le opere di religione" (IOR), zbog koristi koje je imala deponovanjem vrednosti koje su otete logorašima logora Jasenovac i deponovane u navedenu banku. U obrazloženju, između ostalog, stoji i sledeće:

(a) „hrvatski civili sa mesarskim noževima održavali su takmičenja ko će ubiti najviše logoraša. Jedan od stražara, Petar Brzica, osvojio je nagradu time što je zaklao 1.360 novodovedenih za samo jedan dan;
(b) srpske majke sa decom u naručju uvođene su u ograđen prostor logora. Dok su hrvatski civili van ograde pažljivo motrili na njih, otvarana je kapija i puštano je više desetina izgladnelih policijskih pasa koji su skakali na bebe, kidajući ih na komade pre nego što bi prešli na majke;
(c) hrvatski stražari i besposličari, sa maljevima i palicama u rukama, odvodili su srpske dečake u šumu i prisiljavali ih da kopaju rake. Zatim bi maljem smrskali glave dečaka i odsecali ih. Kada bi vetar duvao u pravom smeru, roditelji u logoru Jasenovac bi čuli vrisak svoje dece;
(d) Srpkinje su silovane na redaljku. Kada bi poslednji Hrvat u redu završio sa žrtvom, izvadio bi joj oči tako da je njegovo lice bilo poslednje koje će videti u životu;
(e) jedini izvor pitke vode za logoraše bila je zagađena reka Sava. Odrasli Srbi su vezani u parovima, leđima okrenuti jedan prema drugome, i njihove utrobe bi bile rasporene pre nego što bi ih bacili u reku, tako da su se oni batrgali u užasnim bolovima, i njihova rasporena creva doprinosila su zagađanju;
(f) mala deca, koja su živela na "čorbi" od trave, korova, insekata i zagađene rečne vode, umirala su strašnom smrću koja je ubrzavana kada bi se soda pomešala s njihovim obrokom".

Još jedna informacija pobudila je našu pažnju. Skupština grada Vašingtona usvojila je Rezoluciju o zločinima koji su izvršeni u Logoru Jasenovac. Baš kada smo mislili da je sve gotovo i da nam nema pomoći u ovom nepravednom svetu, dobili smo neke informacije iz tog istog nepravednog sveta, sa tog mrskog nam Zapada, koje su delovale blago rečeno iznenađujuće. Da li je i jedan elektronski ili pisani medij u Srbiji objavio informaciju da se već više od deset godina pred sudom u Kaliforniji – SAD vodi spor protiv VATIKANSKE BANKE, poznate i kao "Institut za pitanja vere" ili "Istituto per le opere di religione" (IOR)? Ovo je naravno jedno retoričko pitanje jer odgovor nam je svima poznat. Da stvar sa našim medijima bude još gora, ni jedan medij u Srbiji nije objavio ništa ni o Rezolucijama o Jasenovcu koje su do danas usvojene u SAD. Ovde pominjemo samo Rezolucije gradskih skupština Vašingtona i Njujorka.


Šta radi naša država?

Ovo nije samo šamar našim medijima, ovo je najpre šamar, bolje reći nokaut, za našu državu. Dok privatna lica i organizacije vode pravnu i političku borbu za zaštitu pravde i istine prema žrtvama našeg naroda, ali i ljudskosti uopšte, naša država ćuti i ne radi ništa. Odnosno da li ne radi ništa? I ovo je retoričko pitanje. Naša država preklinje nezavisnu Republiku Hrvatsku da povuče već podnetu tužbu protiv nas, jer u tom slučaju ni mi nećemo podneti tužbu protiv nje. Ali to nije sve, naša država i aktivno radi na umanjenju i nepoštovanju žrtava Drugog svetskog rata, kao i poslednjih ratova i sukoba na ovim prostorima. Naša država je izdvojila jedan zločin prema muslimanima u Bosni (čitaj Republici Srpskoj) i njega istakla ispred svih ostalih zločina. To bi sve bilo u redu da je naša država prethodno učinila bilo šta na rasvetljavanju i obeležavanju ostalih zločina. Evo ovde ćemo nabrojati samo neke od njih. Jasenovac, Jastrebarsko, Jadovno, Kozara, Sajmište, Kragujevac, Novi Sad, Oluja, Bljesak, Gospić, Tuzla, Skelani, Klečka, Goraždevac, Sarajevo, Lora… Neka mi ne bude uzeto za zlo što ovde nisam nabrojao sve one nebrojene žrtve i sva njihova stratišta.

Zločin u Srebrenici jeste strašan i jeste mrlja na svetlim tradicijama našeg naroda, ali taj zločin ni po jednom pravnom merilu ali ni po bilo kom drugom, koje bi došlo u obzir da se primeni na ovako nezahvalno upoređivanje, nije na prvom mestu i ne zaslužuje da se istakne mimo i pre ostalih. Antiratni profiteri buču da žrtve nemaju ni naciju ni broj. Slažem se ali zašto onda ti isti antiratni profiteri stalno prebrojavaju i utvrđuju nacionalnost žrtava u Srebrenici (na stranu što je metod koji koriste sa naučnog stanovišta sporan). Koji je to metod po kom se naša država rukovodi kada određuje koji će zločin biti posebno istaknut? Da li je to hronološki sled zločina pa onda ide redom da istakne sve zločine? Ne bih rekao. Da li je u pitanju masovnost zločina? Nije ni to. Da li je u pitanju brutalnost i monstruoznost izvršenja zločina? Teško. Da li je u pitanju merilo kakve su posledice zločina? Nije ni to.


Zašto baš Srebrenica?

Odnosna posledica isticanja zločina u Srebrenici mimo ostalih i pre ostalih zločina imala bi nesagledive posledice po interese Srbije i srpskog naroda. Ovde ne mislim da pomenem državni interes, kao ni ekonomski, nije vredan pomena čak ni interes očuvanja ugleda (mada ni jedan od njih nije sporan), ovde je pre svega u pitanju moralni i duhovni interes našeg naroda. Imamo li mi pravo da zaboravimo i zanemarimo žrtve koje su stradale? Sa moralne tačke gledano mi moramo da se sećamo svih žrtava i da osudimo svaki zločin nezavisno od toga ko ga je izvršio. Pri tom ne smemo ni jedan zločin da umanjimo ili da zanemarimo, ili da krivca aboliramo zarad nekih sumnjivih političkih interesa. Ali duhovni interes našeg naroda ogleda se pre svega u našoj duhovnoj vezi sa tim žrtvama. Ako su te žrtve iz redova našeg naroda mi morao da budemo svesni da je cela naša duhovna istorija sazdana na žrtvama. Predavanje zaboravu naših žrtava bilo bi odricanje nas samih, od naše duhovnosti. To je duhovnost pravoslavna koja se svedoči i potvrđuje žrtvovanjem. Ako mi nismo spremni da se lično žrtvujemo za svoj narod to nam ne daje pravo da se olako odričemo žrtava našeg naroda. Jer mi kao narod smo ponajmanje etnička zajednica, a ponajviše duhovna zajednica. Što se tiče tuđih žrtava, pre svega mislim na žrtve koje su stradale od ruke pripadnika našeg naroda, mi smo dužni da prihvatimo svaku moralnu i duhovnu odgovornost. Ni uvećanu ni umanjenu, nego tačno onoliku koliko smo zgrešili, jer ćemo samo tako moći i da se opravdamo pred svojim precima koji postradaše, ali i da damo uzor potomcima koji dolaze.


Evo za kraj nekoliko pitanja za razmišljanje:

· Ko je odgovoran što naša država ne pokreće sudske postupke za utvrđivanje krivične i materijalne odgovornosti zbog izvršenih zločina protiv našeg naroda?
· Ko je odgovoran što se naša država na sve relevantne načine ne uključuje u postupke koji se vode a imaju za cilj utvrđivanje krivične i materijalne odgovornosti zbog izvršenih zločina protiv našeg naroda?
· Ko je ovlastio predstavnike naše država da izjave da će povući tužbu protiv Nezavisne države Hrvatske?
· Ko je odgovoran što se u našem medijskom prostoru selektivno otvaraju teme o ratnim zločinima?
· Da li je pitanje selektivnog prećutkivanja ratnih zločina od strane medija, odnosno onih medijskih poslenika koji se inače bave tom tematikom, kršenje profesionalne etike?
· Da li smo mi kao narod odgovorni što smo navikli da su teme poput „pandemije", „ptičijeg gripa", „svinjskog gripa", „izbornih upala", i svih ostalih gripčića i gripčina postale teme koje zaokupljaju našu pažnju, dok se o suštinskim temama ćuti?

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=13188

Genocid nad Srbima još uvek traje!

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ Genocid nad Srbima još uvek traje!

Intervju | Uredništvo | april 13, 2010 at 16:04

---

Razgovarala Biljana Živković

„Otvorena je sonda veličine 6×2,5 m označena bušenjem kao grobna jama br. 112 B na zemljištu 'Čalinka', zemljište Vukič (uz nasip). Pet radnika je radilo na iskopavanju. U dubini od 20 cm nađeni su sitni komadići kreča, a na dubini od 46 cm bilo je više većih komada kreča. Na dubini od 74 cm našli smo komad stakla, a na dubini od 90 cm našli smo jedan ključ, perle i dugmad. U severoistočnom delu sonde, na dubini od 92 cm nađen je veći broj predmeta koji su pripadali žrtvama i koji su bili, kako smo kasnije utvrdili, nabacani preko žrtava posle njihovog bacanja u raku… Kopajući dalje, broj nađenih predmeta jako se povećavao od navedene dubine do 1,2 m. Karakteristično je da je nađeno mnogo kišobrana, mnogo tekstila po čijem tkanju se vidi da predstavljaju narodnu radinost, uglavnom crne boje, šalovi štrikani od vune, dosta obuće, naročito dečje od broja 33 i manje i dečje opanke…"
Tako je daleke 1964. godine, 22. juna, izgledao prvi izveštaj, prvog radnog dana ekipe antropologa o nalazima pri iskopavanju grobnica u Gradini kod Jasenovca. Ekipa antropologa, u to titoističko vreme, veoma hrabrih naučnika bila je mala, ali odabrana – Vida Brodar, Anton Pogačnik i dr Srboljub Živanović. Ovo i mnogo više od toga objavila je Srpska knjiga pre dve godine u delu „Jasenovac" za koje je nedavno dr Srboljub Živanović dobio Nagradu „Rastko Petrović" za autorsko delo od nacionalnog značaja, koje dodeljuje Matice iseljenika Srbije.
Istine radi, a uoči velikog pritiska na Srbiju da izglasa rezoluciju o Srebrnici,  pre samog razgovora sa uvaženim akademikom Živanovićem citiraćemo delove izveštaja o užasu srpske istorije, našoj nacionalnoj tragediji, najvećem srpskom stratištu svih vremena. Da shvatimo zašto „mora" da nam se desi Srebrnica.
„Skelet br. 9 – Pol ženski. Životno doba oko 20 godina. Vidi se prelom lobanje u ocipitalnom predelu. Leži u dubini od 1,40 m. Skelet br. 10 – Leži na dubini od 1,50 m. Pol ženski, životno doba oko 20 godina. Lobanja povređena u desnom ocipitalnom predelu. Skelet br. 11 – dečji skelet životnog doba oko 10 godina. Skelet br. 12 – Skelet ženskog pola, životnog doba oko 20 godina. Očuvane svetlo smeđe pletenice. Lobanja nije povređena. Mozak je sačuvan. Ceo skelet je bio prekriven krečom… nižu se potresni izveštaji. Užas koji ni posle sedam decenija ljudski um ne može da shvati! „Skelet br. 15 – dečji skelet životnog doba oko 10 godina. Skelet br. 16 – dečji skelet životnog doba između četiri i pet godina. Razbijen je desni parietalni predeo… skelet deteta od tri godine!…"
Kada se normalan čovek suoči sa ovakvim tekstom ne može a da se ne zgrozi pred užasom – ljudske mržnje i bezumlja. Ko sme u ime 730.000 nedužnih jasenovačkih seni – da ćuti!? I to baš sada kada se nad čitavim srpskim narodom nadvila pretnja da bude proglašen za genocidan? I to baš u vreme „visoke" demokratije. Ako je nekada izgovor za ćutanje bio totalitarni soc-titoistički režim koji je širio strah, sada nema i ne sme biti izgovora! Uostalom, ko je pitao dr Živanovića da li se on tokom svog života suočavao sa strahom. I nije tražio izgovor, iako je bilo veoma opasno otisnuti se u neizvesnost, angažujući se u dokazivanju hrvatskog genocida nad Srbima u Jasenovcu mračnih šezdesetih godina! Zbog tog istraživačkog rada, i da bi se spasio, dr Živanović je morao da ode iz otadžbine! Sada se istovremeno bori, ne samo za istinu o Jasenovcu, nego i za istinu o Srebrenici!

Teško je pobrojati sva Vaša zvanja, ali barem da pokušamo: dr medicinskih nauka, profesor anatomije,  antropolog, član više naučnih i stručnih ustanova u više zemalja, jedan od osnivača Instituta za istraživanje slovenske civilizacije, kao i Evropskog instituta za proučavanje drevnih Slovena sa sedištem u Londonu, nastavljač tradicije Beogradske anatomske i antropološke škole, koju je utemeljio vaš učitelj, akademik prof. Branko Šljivić. Za redovnog člana Međunarodne Slovenske Akademije Nauka, kulture, obrazovanja i umetnosti i predsednika Odeljenja za Veliku Britaniju i Irsku izabrani ste 1995. godinu. Ipak, utisak je, da niste, u dovoljnoj meri, poznati u matici!
Istovremeno obavljam nekoliko poslova, mada se medicini posvećujem celog života. Oni koji su u mojoj profesiji, struci, sasvim dobro znaju šta i kako radim. Kada doputujem iz Londona u Beograd, ja sam u Institutu anatomskom sa svojim mlađim kolegama i, eto, Bogu hvala, jedan sam od malobrojnih koji je uspeo da iškoluje naslednika. A sad dolaze i naslednici naslednika. To znači da se ova grana nauke neće kod nas ugasiti. Od početka naučno-istraživačkog rada, pored anatomije, bavim se i antropologijom, paleopatologijom i sudskom antropologijom. Nažalost, antropologijom se bavim jedino ja u Srbiji. Kada smo želeli pedesetih godina 20. veka da osnujemo Društvo antropologa Jugoslavije, onda nam je Siniša Stanković, tadašnji predsednik SANU, rekao: „Antropolizi! Pa zar vas nismo sve pobili posle rata?" Takav je, vidite, bio stav naše  države prema toj vrsti nauke, zbog Hitlera, nacizma, rasizma, koji su vladali u Nemačkoj. Naime, veliki broj antropologa direktno su radili za Hitlera, razrađivali te užasne rasističke teorije. Stoga je i kod nas bilo vladajuće mišljenje da je antropolog nepoželjno zanimanje. Ljudi tada nisu mogli da shvate da je antropologija nešto sasvim drugo. Da pojednostavim, imate, recimo, fabriku cipela, i prilikom kupovine cipela ne možete da nađete vaš broj. To je zbog toga što u našem stanovništvu postoji određen procenat ljudi koji nose istu veličinu, a fabrike, naravno, ne znaju koji je to procenat. To je samo jedna od primenjenih grana antropologije, ali kod nas se to shvatilo kasno. Tu je i moj sudsko-medicinski rad. Sudski medicinari znaju za mene, sasvim dovoljno da drže moje knjige na stolu. Javnost, razume se, ne može sve pobrojane teme i oblasti da prati, jer je to nauka koja nije svakome dostupna.

Rezultati Vaših istraživanja ušli su u svetske udžbenike anatomije i antropologije, a Vaša knjiga „Ancient Diseases" iz 1982. smatra se osnovnim delom kojim je utemeljena palepatologija kao posebna naučna disciplina.
Da, pomenuto delo objavila je SKZ 1984. godine pod naslovom „Bolesti drevnih ljudi", dok je drugo dopunjeno izdanje objavila Izdavačka kuća „Pešić i sinovi". Pamte vas, dakle, ako pronađete neku popularnu stvar. Recimo, ako govorimo o makrobiotici, niko ne zna da je prva doktorska teza iz te oblasti odbranjena u Hajderbergu i da ju je, zapravo, odbranio jedan Srbin. I to pre više od dva veka. Postoji danas u Muzeju srpske medicine u ulici Džordža Vašingtona njegova povelja. Beograđani verovatno ne znaju ni gde se nalazi taj Muzej!

Rođeni ste u Sarajevu 1933. godine. Vaše detinjstvo bilo je burno, vrlo teško, potresno. Ipak, uspeli ste, srećom, da preživite ustaške kame i muslimanske noževe.
Ispričaću vam jedan događa koji se odigrao u Engleskoj, a koji se, naravno, indirektno odnosi na mene i svežijeg je datuma. Naime, jedna muslimanka iz BiH, verovatno pod uticajem zapadnih „prijatelja", ali i mudžahedina, Silajdžića, i njima sličnih, napisala je „knjigu", svojevrstan romana, relativno primitivnim stilom. Ona opisuje kako je bila udata za Srbina i kako je njena najveća sreća bila u tome što se od njega razvela. Jer: ,,Ko će da živi sa takvim monstrumom?!" Pomenuta knjiga prevedena je na engleski jezik. Predstavljena je u Londonu. Na promociju su pozvali i mene, naravno, ne znajući koga zovu. Bili su tada predstavnici ambasada BiH i brojnih zemalja Zapada. Održao sam im, tim povodom,  kratku besedu i predočio im, da ako nisu videli kako izgleda izbeglica iz BiH, da dobro pogledaju mene! „Ja sam izbeglica iz BiH. Proteran sam 1941. godine samo zbog toga što sam se zvao Srboljub; kao sedmogodišnji dečak više od nedelju dana bio sam sakriven u podrumu. Ali i pre 1941. Hrvati i muslimani gađali su me kamenjem kada sam išao u školu, ili se vraćao iz nje. Podsećam vas, to je još uvek bilo vreme Kraljevine Jugoslavije. Tako je bilo tamo u Bosni. Mrzili su Srbe! Uspeo sam da pobegnem od hrvatskog i muslimanskog noža i zato sam sada ovde, među vama." Možete zamisliti kakav je to šok bio za sve prisutne. A ja opet, ne mrzim nikoga na svetu!

Autor ste preko 170 radova, više knjiga i udžbenika objavljenih u Srbiji, Velikoj Britaniji i SAD-u. Da se vratimo sada na trenutak kada su vam pre nekoliko dana u  Matici iseljenika uručivali nagradu „Rastko Petrović" za knjigu „Jasenovac" koju je 2008.  publikovala „Srpska knjiga" iz Rume i Beograda.
Držao sam godinama niz predavanja, govora o Jasenovcu, genocidu nad Srbima, bio više puta intervjuisan. Ljudi su se sećali tih predavanja. Eto, nedavno sam posetio našeg patrijarha Irineja, koji mi je rekao da se dobro seća nekog predavanja od pre dve godine. Tražili su, dakle, da sve to ponovo pročitaju, da vide negde sakupljeno, zabeleženo. Na insistiranje brojnih ljudi, među njima i Dobrice Erića, sakupio sam kompletan materijal. Tako da je knjigu „Jasenovac" objavila „Srpska knjiga". U knjizi je prvi put odštampan kompletan izveštaj rada komisije koja je 1964. godine iskopavanja u Jasenovcu i Donjoj Gradini. Dakle, tek 2008. uspeli smo da objavimo knjigu, zar to ne govori mnogo! Izveštaj se sastojao iz tri dela, od kojih je jedan bio izgubljen i samo zahvaljujući upornom traganju veoma prilježnih ljudi, nakon dve godine, pronađena je kopija koja je mogla da se objavi. Sve što vidite i pročitate u toj knjizi je strašno, jezivo. Treći deo o Jasenovcu pisao sam, sticajem okolnosti ja, a ne Komisija, jer sam jedini imao medicinsko obrazovanje. U tom delu govori se o efikasnosti ubijanja u Jasenovcu. Pokazalo se, naime, da su u Jasenovcu žrtve uglavnom bacane žive u rake, zato što nisu uspeli da ih dovoljno prikolju da bi na mestu ostali mrtvi, ili ih nisu dovoljno snažno udarili maljem, nego su ih samo ošamutili, pa su se nesrećnici u jami budili. Malo je onih koji su uspeli da se iskobeljaju, a ogroman broj ljudi, žena i dece umirao je u strašnim mukama. Obradio sam tako više od 20 načina ubijanja, mada znamo da je bilo 40 različitih načina na koje su Hrvati u jasenovačkom logoru smrti ubijali nedužne ljude, pre svega, Srbe, Rome i Jevreje. Ti podaci su prvi put objavljeni u pomenutoj knjizi u kojoj su prikazane jezive, mučne scene, dokumentarističke fotografije, slike užasa stradanja ljudi.

Koliko je relevantan podatak koji govori o 700 hiljada jasenovačkih žrtava?
Ja sam jedan od ljudi koji su došli do te „cifre". Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu je to prihvatila, mada je bilo preko 730.000 žrtava. Još jedan podatak nije tačan – Jevreja je stradalo 23.000, a u najcrnjem srpskom stratištu ubijeno je strašno mnogo dece – oko 110.000 mališana. Naredne godine biće održana Peta međunarodna konferencija o istini u Jasenovcu, gde će biti, prvi put, zvanično izneta ta užasna istina. To vam govorim sa sigurnošću, jer se upravo time bavim. Imam vrlo potresnu  dokumentaciju, pogledajte samo ove fotografije stradanja naše dece.

Znači, Jasenovac je najveće srpsko stratište svih vremena?
Tačno tako. Nije to ni KiM, niti ijedno drugo mesto. Ali, Jasenovac nije jedini, imate stotine i stotine jama u koje su bacali Srbe, ljude, starce, žene, decu. Moj uvaženi  kolega iz Londona, nije prvo mogao da poveruje da je toliko ljudi bacano u jame, pa se sa jednom grupom studenata speleologa spustio u jednu jamu u Hercegovini. Kada je video šta se sve u jami nalazi, koliko lobanja, kostiju, došao je zgrožen u London. A ko se od naših ljudi spuštao u jame?! Ali je zato Tito brzo naredio da se jame cementiraju, betoniraju, da niko živi ne zna šta se u njima nalazi!

Ekipa antropologa te 1964. godine u Jasenovcu nije bila brojna.
Komisiju je predvodio dr Zdravko Marić iz Zemaljskog muzeja u Sarajevu, koji je kasnije zbog toga imao strašnih problema. Bio je arheolog. Arheolozi su jedini sposobni da valjano organizuju terensko istraživanje, pronađu geometre, radnike, da njima rukovode. Mi smo stručnjaci druge vrste. U ekipi se nalazilo i dvoje Slovenaca, Vida Brodar, stručni saradnik Instituta za biologiju Univerziteta u Ljubljani, i Anton Pogačnik, asistent Antropološkog odseka Biotehničkog fakulteta, takođe iz Ljubljane. I ja, tada kao asistent novosadskog Medicinskog fakulteta. Niko više od tadašnjih profesora nije pristao da bude deo naše ekipe, nije hteo sa nama na teren, svi su se plašili za svoju glavu, strahovali da ne završe u Požarevcu, Lepoglavi. Čak nijedan Srbin od starije generacije nije hteo da nam se pridruži. Slovenci su u to vreme jedini imali Institut za antropologiju, i odgovarajuću laboratoriju.

Posle vrlo napornog rada u Komisiji morali ste da napustite otadžbinu. Zašto?
Kada sam u to vreme dao intervju za „Politiku", i primetio da nije objavljen, pitao sam u čemu je problem. „To si pitao sada i nikada više!", odgovorio mi je Moma Stefanović,  moj dobar prijatelj, sada pokojni, čuveni novinar „Politike". Tada mi je ozbiljno skrenuo pažnju da mogu biti u velikoj opasnosti. Morao sam da napustim zemlju da ne bih završio u nekom od Titovih kazamata zbog istine o Jasenovcu.

Međutim, priča o Jasenovcu nije još uvek završena.
Nije završena i ne može da bude zbog toga što genocid nad Srbima nije počeo sa Jasenovcem i nije završen sa Jasenovcem! Kako to često figurativno kažem, počeo je još za vreme Stefana Prvog mađarskog. Kada je postao kralj i dobio krunu, u 13. veku, tada je papa mađarskom kralju napisao pismo u kojem mu je predočio da u njegovoj zemlji ima 42 pravoslavna manastira, a nijedan katolički! Naravno, od tada nam katolici stalno „nešto" čine. Zemlje zapadne Evrope, pogotovo katoličke, još za vreme „krstaša" nisu išli u Jerusalim, Carigrad da bi oslobodili Hristov grob, nego da bi srušili pravoslavnu Vizantiju! I kada su prolazili srpskim  zemljama bili su pravi pljačkaši. Nas su uništavali upravo ti „krstaši" – navodno hrišćanski borci. Iz tih dana, možda vam nije poznato, potiče i reč bitange. Jer kada su nemački „krstaši" pljačkali naše seljake govorili su „bite" i „dank". Naši seljaci su te dve reči  spojili – u bitange!

Zašto su zapadne sile oduvek vodile genocidnu politiku prema Srbima?
Zbog toga što se mi ne uklapamo u strategiju tih velikih sila koje su želele da se šire na Istok. Pre svega, rimski papa je želeo da preuzme vlast i kontrolu na ovom našem terenu! A mi smo tu od pamtiveka! Podsećam vas, imamo dragoceno nalazište u Viminacijumu iz prvih vekova hrišćanstva, gde se nalaze naše freske! Srbi su primili hrišćanstvo prvi put još 57. godine od Sv. Pavla. To mnogi ne znaju! Jer naša zvanična oktroisana istorijska nauka govori da smo se mi Sloveni doselili u 6. veku – što je glupost svoje vrste, neodrživo! I apostol Andreja je nekoliko puta prolazio našim zemljama, išao čak u Vojvodinu. O tome se, naravno, kod nas ne govori. Mi navodno postojimo tek od Nemanjića, a pre toga nas uopšte nije bilo, što je takođe opet  glupost. Za vreme Prvog srpskog ustanka, verovatno je i to nepoznato javnosti, Francuzi su  poslali svoje najobučenije trupe preko Dubrovnika, da se pridruže Turcima, da se uguši srpski ustanak. Isto su uradili i za vreme Hercegovačkog ustanka. Uvek su nastojali da nas pokore, unište. A mi Srbi smo nekakav žilav narod, pa opstajemo, održavamo se, koliko znam, od desetog milenijuma pre Hrista do danas. Mi smo na svom terenu, i ma šta nam činili, ne mogu da nas uklone ni u narednih deset milenijuma. Međutim, komunistička vlast Jugoslavije, što mnogi ne znaju, na osnovu sporazuma koji je potpisao Moša Pijade u ime Kominterne i KPJ i Mile Budak, jedan od glavnih rukovodilaca ustaškog pokreta, trebalo je da se zajednički bori za uništenje Srba. Sprovodilo se to  posle Drugog svetskog rata. Navodim vam još jedan primer. Na osnovu sačuvanog pisma koje je pisala kraljica Viktorija u svoje vreme „Srbe treba zadržati u granicama pašaluka, ne dozvoliti im da se šire i treba ih genetski oslabiti". Dakle,   da ne budemo genetski, teritorijalno ni ekonomski jači od okolnih naroda. To se sprovodi i danas. Dugoročna je to i opasna strategija. A u Srbiji se, nažalost, uvek mislilo kratkoročno – od juče – do danas, a nikako od danas, pa nadalje.

Vi mislite da mi to ne pratimo i ne shvatamo…
Kada bismo to istinski i pažljivo pratili i razumeli, mi bismo se kao narod sasvim drugačije postavljali u različitim periodima i teškim vremenima. Recimo, posle Drugog svetskog rata nasilno je preseljavano srpsko stanovništvo iz Like, Krajine,  BiH, Korduna, Dalmacije i drugih pravoslavnih krajeva u Vojvodinu. Dakle, gde god je još bilo„puno" Srba trebalo ih je „izvući". Jeste da je Vojvodina time dobila „svežu krv" i to je bilo korisno za Vojvodinu. Ali ono stanovništvo koje se graniči sa Hrvatima time je izgubilo mnogo svojih sunarodnika, kao i sopstvenu zaštitu. Dakle, ono što nisu pobili u Drugom svetskom ratu, po komandi su preselili. I to sistematski. Sada je to dokrajčeno nedavnim građanskim ratom. Srba je sada u Hrvatskoj oko četiri odsto, a bilo nas je 50 odsto – i to iskonskog stanovništva. Evo šta se sada dešava u Republici Srpskoj, postali su ekonomski razvijeniji, čak i od Srbije. Stali na svoje noge. I sad bi „neko" sve da im oduzme!

Slučaj Srebrnica sve više se zahuktava. Srpska  javnost ne ćuti. Postala je vrlo osetljiva. Svest i savest prema budućim pokolenjima bude se, reaguju brojne  organizacije, ljudi iz matice, rasejanja. Niko nije ravnodušan na pokušaj da nas kao narod proglase zločincima.
U Srebrnici nije bilo genocida, ali i izveštaji Međunarodne komisije, od kojih je jedna bila isključivo muslimanska, kao i precizna snimanja terena, nisu potvrdila postojanje masovnih grobnica i genocidnog ubijanja. Zato je to Međunarodni Tribunal u Hagu stavio pod embargo i neće biti objavljivano narednih 50 godina. Za to vreme će zapadni mediji bez zazora i dalje vršiti pritisak na Srbiju i širiti priču da smo mi Srbi počinili genocid. Političari Zapada i NVO finansirane iz inostranstva vrše i dalje pritisak na državno rukovodstvo Srbije da se donese Rezoluciju, kojom bi se Srbi izvinili za navodno počinjen genocid u Srebrnici, koji nikada nije dokazan! Sa  druge strane, zaboravlja se da Srebrnica nije u Srbiji, da je na Drini postojala granica, da su tada bile sankcije i zabrana izvoza oružja u Bosnu. Ni srpska vojska niti tzv. dobrovoljci nisu učestvovali u ratu u Srebrnici. A mi još treba da se izvinjavamo! Dobro je što čitav niz organizacija vrši pritisak na našu vladu da do te rezolucije ne dođe. Izabran sam, tim povodom, za predsednika Fonda za istraživanje genocida sa sedištem u Beogradu. Napisao sam i pismo Borisu Tadiću i Slavici Đukić-Dejanović da se nikako ne donose rezolucija o Srebrnici, koja bi bila pogubna za naš narod i generacije koje dolaze.

Šta bi se desilo ukoliko bi taj fatalni gest donošenja rezolucije o Srebrnici neko učinio?
Ukoliko se ta rezolucija izglasa, onda srpski narod priznaje da je genocidan, da želi da istrebi ljude koji nisu Srbi, da uništi njihovu kulturu i živote. Da ne preza od toga da ubija decu u kolevkama, da čini  sve „ono" što su zapravo uradili Hrvati i muslimani Srbima u Jasenovcu. Ali i sva stradanja u Prvom i Drugom svetskom ratu. Vrlo podmukla zamena „teza". Kako se može izjednačiti nekoliko hiljada Hrvata i muslimana u građanskom ratu sa skoro dva i više miliona ubijenih Srba, Jevreja, Roma na teritoriji NDH ili, pak, sa stotinama hiljada Srba proteranih sa svojih vekovnih ognjišta iz Hrvatske i BiH  u akcijama „Bljesak" i „Oluja" . Kada se bolje razmisli, sve to treba da posluži SAD-u i zapadnim silama, čiji su tzv. „penzionisani" oficiri obučavali Tuđmanovu vojsku. Naoružane, obučene hrvatske nacionaliste, hrvatsku vojsku, oni su predvodili tokom „Bljeska" i „Oluje". NATO je iz vazduha pružao logističku podršku, istovremeno bombardujući srpske snage i civile. Prema tome, NATO-u je potrebno neko opravdanje za svoje postupke u BiH, Hrvatskoj prema nama Srbima. Ubijeno je tri hiljade muslimana, i to u borbama na raznim frontovima, i na razne načine, i svi su na isto mesto doneti i sahranjeni. Ali mnogo je više srpskih žena, dece, staraca ubijeno od strane muslimanskih koljača, a međunarodna zajednica je mirne savesti posmatrala ubijanje, klanje Srba!

http://www.pecat.co.rs/2010/04/srboljub-zivanovic-genocid-nad-srbima-jos-uvek-traje/

Dodik u Jasenovcu: Krvnik je i dalje krvnik

Dodik: Krvnik je i dalje krvnik

Komentara 2

veličina teksta:+-

Odsustvo istine onemogućilo je sud i pravdu, a nedostatak suda i pravde sprečio je pomirenje, rekao je premijer Republike Srpske Milorad Dodik na skupu u Spomen području Donja Gradina povodom 65. godišnjice od proboja logoraša u Jasenovcu.

 

 

 

 

 

"Krvnik nije prestao biti krvnik, a žrtva žrtva uprkos decenijama prećutkivane istine o ovom stratištu i nasilnog zaborava, a sve u ime prosperiteta nekadašnjeg jugo društva... Žrtve ustaškog genocida u Jasenovcu, Donjoj Gradini, Prebilovcima, kao i ostale žrtve ustaške NDH proglašavane su žrtvama fašizma bez vere i nacionalnosti i tako se desilo da je istina postala najveća žrtva Jasenovca", istakao je Dodik.

 

Žrtvujući istinu, rekao je Dodik, koja je morala da odgovori na pitanje ko je koga ubio i zašto, hranilo se nepoverenje, strah od ponovljenog zločina, ali i strah od osvete.

 

Tražićemo osudu ustaškog genocida    Dodik je ocenio da je konačno vreme da se ispravi istorijska nepravda prema precima nevino stradalim u ustaškim fabrikama smrti. "Zbog toga će RS, uz pomoć ljudi iz celog sveta kojima je istina na srcu, uskoro inicirati da se Jasenovac i Donja Gradina kroz relevantne institucije označi kao mesto na kojem je počinjen genocid i da se taj genocid osudi. Jasenovac i Donja Greadina, kao i sećanje na njih nisu samo civilazicijsko pitanje nego pitanje sadašnjosti i budućnosti srpskog naroda, RS i celog slobodnog sveta", kazao je Dodik.

 

Zato nas ovaj dan i ovo strašno mesto, dodao je on, uvek iznova treba da opominju kako se ovom problemu treba pristupati i da se više ne dozvole nove manipulicaije, zataškavanja ili kolektivizacija krivice.

Premijer Srpske je podsetio da je prošlo 65 godina od dana kada su se poslednji sužnji ustaškog sistema logora smrti Jasenovac podigli na ustanak i oslobodili se očajaničkim jurišem.

"Srbi, Jevreji i Romi, ubijeni u Jasenovcu, stradali su samo zato što su pripadili nekoj veri, naciji ili rasi koje su od strane NDH bile određene za uništenje. Poslednji građanski rat na prostoru nekadašnje Jugoslavije bio je krvav za sve njene narode jer su u njemu stradali i Hrvati i Bošnjaci i Jevreji i Romi", rekao je Dodik i naglasio da su stradali i Srbi.

"Svi narodi imaju žrtve, ali svi imaju i zločince. Da se ne bi ponovile greške prošlosti, neophodno je da se kroz utvrđivanje istine i kroz pravična suđenja, bez politizacije ili ideologizacije jasno kaže ko su zločinci, a ko žrtve. Nijedan zločinac, kao ni zločin nigde ne mogu naći utočište, a sve žrtve i njihove porodice kod ispunjena pravde treba da nađu kakvu takvu utehu", istakao je Dodik.

On je rekao da kao predstavnik Vlade RS sa ovoga strašnog mesta poručuje da se zločin i zločinci ne mogu kriti iza srpskog naroda, ali da isto tako očekuje da i drugi odgovorni političari pošalju jasnu poruku pripadnicima svoga naroda, koji su odgovorni za najstrašnije zločine nad Srbima, da se neće moći kriti iza bošnjačkog ili hrvatskog naroda.

 

"Ako zajedno razobličimo zlo i nazovemo ga pravim imenom, imamo šansu da nam se prošlost ne ponovi i da zajedno poručimo da je zločinac gubitnik ma ko on bio i kako se zvao", rekao je Dodik.

U Jasenovcu ubijeno 700.000 Srba   Međunarodna komisija za istinu o jasenovačkom sistemu hrvatskih koncentracionih logora za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma zaključila je u aprilu 2009. godine da su Hrvati u Jasenovcu i Donjoj Gradini ubili više od 700.000 Srba, oko 23.000 Jevreja i oko 80.000 Roma.

On je podsetio da su Srbi, Jevreji i Romi u prošlosti platili preveliku cenu, a najskuplju u Jasenovcu i Donjoj Gradini gde su doživeli zločin genocida koji, kako je naglasio, na našu žalost i sramotu mnogih nikada zvanično nije nazvan pravim imenom.

"Ako jermenski narod i nakon jednog veka od genocida koji je nad njim počinila Tusrka traži da se svet o tome deklariše, da li i mi Srbi, Jevreji i Romi smemo pričati o genocidu koji je nad nama počinila NDH. Da li civilizovani svet ima pravo da ne zna za 700.000 ubijenih Srba, Jevreja i Roma koji su stradali samo zbog toga što su pripadili drugoj naciji ili veri", naglasio je on.

 

On je naglasio da je RS stvorena kao izraz volje naroda u BiH, kao institucionalna zaštita srpskog naroda nad kojim je u Drugom svetskom ratu počinjen genocid, naroda koji pamti i koji više nema pravo na istorijske zablude i naivnost, naroda koji više nikada ne sme da veruje na reč moćnika, narod koji je u skoroj prošlosti znao da zažmuri pred najstrašnijim zločinima počinjenim nad srpski narodom.

 

"RS je uslov i garancija našeg opstanka na ovim prostorima. RS je sigurno mesto i utočište u kojem će srpski narod, ali i svi narodi koji u njoj žive, i Bošnjaci i Hrvati i Jevreji i Romi i svi drugi moći da žive sa svojom prošlošću, a ne bez nje ili protiv nje. Zajedno sa svim stradalima, i mi danas smo opredeljeni za život i budućnost i, u ime naše dece, treba jasno da kažemo da se zločin nikada ne ponovi", poručio je Dodik.

 

Radmanović: Utvrditi istinu

 

Član Predsedništva BiH iz Republike Srpske Nebojša Radmanović poručio je danas da je utvrđivanje istine o sistemu ustaških logora u Jasenovcu i Donjoj Gradini u najboljem interesu svih država bivše Jugoslavije, posebno srpskog i hrvatskog naroda, ali i Jevreja, Roma i drugih naroda, domaće i svetske javnosti, te istorijske nauke.

 

Radmanović je povodom obeležavanja 65 godina od proboja logoraša u Jasenovcu podsetio da je Donja Gradina deo kompleksa koncentracionog logora Jasenovac u sastavu zločinačke ustaške NDH, koja je za vreme svog postojanja planirala i provodila sistematsko istrebljenje Srba, Jevreja, Roma, pripadnika drugih naroda, ali i antifašista, demokrata i političkih neistomišljenika. 

 

On je naveo da se i danas, na dan sećanja na tragediju iz Drugog svetskog rata, mora sa gorčinom reći da još nisu osuđeni brojni počinioci ratnih zločina iz poslednjeg rata u BiH i na prostoru bivše Jugoslavije, te istakao da je pitanje odnosa prema ratnim zločinima u proteklom ratu pitanje elementarne pravde, čovečnosti i ljudskosti.

"Zločina je bilo na svim stranama. Svi koji su činili zločine moraju odgovarati pred licem pravde. Nema kolektivne krivice i genocidnih naroda. Treba individualizovati sve krivce, ali i žrtve proteklih ratova, kako bismo oslobodili prostor za normalan život u budućnosti", istakao je Radmanović.

 

On je dodao da, bez obzira na razmere stradanja u prošlosti, nijedan narod koji je razvio vlastitu "kulturu sećanja" nije propao i nestao sa lica zemlje. "To je ona kultura koja pamti svoja nacionalna stradanja i kolektivne patnje, koja ne zaboravlja svoje žrtve i mučenike, koja uznosi slavu i odaje dužnu poštu svima koji su patili bez krivice i grijeha. To je kultura koja traga za istinom, a ne traži osvetu i ne podstiče mržnju", naglasio je Radmanović.

 

On je dodao da se od stradanja ne može praviti politika i ne mogu se komercijalizovati žrtve u propagandne, šovinističke svrhe i ciljeve. "Žrtve vlastitog naroda ne smeju postati osnova za nove mržnje i animozitete prema drugima. Svako ko tako čini šalje pogrešnu poruku sadašnjim i budućim generacijama. Ideja koja nas okuplja na ovom mestu zove se istina o stradanju onih koji nisu mogli iznijeti svoju odbranu, jer im je presuđeno snagom bezumne sile, mržnje koja ubija i žrtve i ubice", rekao je on.

Sećanje na žrtve ustaškog genocida   U Republici Srpskoj danas se obeležava Dan sećanja na žrtve ustaškog genocida nad Srbima, Romima, Jevrejima i antifašistima različitih nacionalnosti počinjenog tokom Drugog svetskog rata u nacističkoj tvorevini, Nezavisnoj državi Hrvatskoj.   Vladika banjalučki Jefrem služio je danas parastos na grobnom mjestu "Hrastovi" u Spomen-području Donja Gradina, odakle su upućene i molitve jevrejske i romske verske zajednice za sve nevino stradale žrtve ustaškog zločina genocida.   U Donjoj Gradini, na prostoru od 156 hektara, nalazi se devet grobnih polja sa 105 masovnih grobnica.  Logor u Donjoj Gradini nalazio se u BiH, preko puta Jasenovca, odmah iza ušća rijeke Une u Savu i formiran je 1941. godine. Gradina i nije bila logor u pravom smislu te riječi, već samo masovno jasenovačko stratište, tj. "prihvatni logor" dok ustaše ne likvidiraju mnogobrojno srpsko stanovništvo dovedeno iz BiH i drugih krajeva zloglasne Nezavisne Države Hrvatske.   Prema nekim procenama, u Gradini je ubijeno i zakopano više od 360.000 ljudi, pretežno Srba.

 

"Dan sećanja" na žrtve ustaškog genocida u NDH obeležava se povodom pokušaja proboja dve grupe od oko hiljadu zatočenika 21. i 22. aprila 1945., u čemu je uspelo samo njih 118.

NDH je proglašena 10. aprila 1941. pod pokroviteljstvom nacističke Nemačke i fašističke Italije i obuhvatala je Hrvatsku, BiH i oblast Srem sa 6,3 miliona stanovnika, od toga više od trećine Srba.

Program za "konačno rešenje srpskog pitanja" ostvarivan je u NDH po formuli "trećinu pobiti, trećinu proterati, a trećinu pokrstiti" koji je 11. juna 1941. obelodanio ustaški ministar, književnik Mile Budak. Jedan od vidova organizovanog zločina hrvatske države, pored masovnih jama i grobnica, bili su logori od kojih je najveći i nastrašniji bio Jasenovac, formiran avgusta 1941., nazvan "srpski Aušvic".

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/43955/Dodik-Krvnik-je-i-dalje-krvnik

Tadić: Moramo da se pomirimo

Komentara 0

veličina teksta:+-

Ovo je jedan težak dan za naš narod i trenutak u kojem smo ujedinjeni sa romskim i jevrejskim narodom, izjavio je danas predsednik Srbije Boris Tadić, posle posete Donjoj Gradini, gde je održana komemoracija povodom 65. godišnjice proboja logoraša iz logora Jasenovac.

Tadić na komemoraciji srpskim žrtvama u Donjoj Gradini u BiH

 
"Uprkos strašnim žrtvama, moramo pronaći snage za pomirenje. To je poruka koju šaljem iz Banjaluke, Republike Srpske, to je poruka koju šaljem i iz Beograda, kao predsednik Srbije", rekao je Tadić.

Moramo pronaći način da živimo zajedno u budućnosti, kao dobri susedi i pronaći odgovore za iskušenja koja nas očekuju, poručio je Tadić.

 
On je dodao da je proteklih dana razgovarao sa predsednikom Hrvatske Ivom Josipovićem o tome kako napraviti kvalitetan napredak u međudržavnim i međunacionalnim odnosima.

Verujem da su takvi razgovori i iskorak mogući i sa bošnjačkom političkom elitom, rekao je Tadić.

On je odbacio tvrdnje da bi Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici i ostale odluke koje donosi parlament Srbije mogle da poremete odnose Srbije i RS, "između našeg naroda koji živi sa obe strane granice".

Srbija i ja, kao njen predsednik, donosimo odluke u skladu sa vlastitim ustavnim i pravnim načelima i političkim prilikama u zemlji, objasnio je Tadić i dodao da RS i njeni politički lideri definišu svoju politiku, u koju se Srbija ne meša.

Tadić je naglasio je u sukobima na prostoru bivše Jugoslavije odgovornost na sva tri naroda i da su zločini bili na sve tri strane, ali da krivica nije na narodima.

Počinioci zločina moraju biti otkriveni i osuđeni, poručio je Tadić i ocenio da pojednostavljivanje događaja nije doprinos istoriji.

Ne može biri krivice samo na srpskom narodu, naglasio je Tadić, ističući da Srbija i on, kao predsednik, vode principijelnu politiku.

Srbija sarađuje sa Haškim tribunalom i to će nastaviti da čini dok se odgovorni za zločine ne nađu pred licem pravde, ali Srbija neće odustati od toga da se sudi osumnjičenima za zločine nad srpskim narodom, poručio je Tadić.

Govoreći o predstojećoj poseti Mostaru, Tadić je rekao da ne zna ko će sve biti prisutan na ekonomskom forumu i da li će tamo razgovarati sa predsednikom Hrvatske ili članom Predsedništva BIH Harisom Silajdžićem.

Dobro je da regionalne i ekonomske skupove iskoristimo i za politčke susrete, rekao je Tadić i najavio da će obići i Trebinje i istočnu Hercegovinu, da bi video kako tamo živi srpski narod, ali i Bošnjaci i Hrvati.

Vansudsko poravnanje sa Hrvatskom

Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je da je namera Srbije i Hrvatske da u vezi tužbe i kontratužbe koje su podnesene Međunarodnom sudu pravde u Hagu pronađu rešenje koje bi omogućilo vansudsko poravnanje i istovremeno procese pred redovnim sudovima.

"Želimo da pronađemo rešenje koje bi omogućilo vansudsko poravnanje i istovremeno procese pred redovnim sudovima. Predsednk Hrvatske Ivo Josipović i ja smo i tome razgovarali tokom poslednjeg sastanka i tragamo za jednim modalitetom kojim ne bismo porekli pravni poredak i ni po koju cenu zaštitili zločince", rekao je Tadić novinarima u Aleksanderovcu.

Tadić je istakao da se želi da pronađe rešenje kojim bi se omogućilo da se pravni procesi vode protiv onih koji su izvršili zločine, ali da se ni na koji način prava žrtava ne dovode u pitanje.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/44065/Tadic-Moramo-da-se-pomirimo