промовисана књига Из колијевке у Јасеновац

Из колијевке у Јасеновац - латиницом

уторак, 01. децембар 2015. | КМ Новине 0

Јеврејском културном центру „Арие Ливне" је 23.11.2015. године, промовисана књига „Из колијевке у Јасеновац" аутора Милана Дашића.



Издавач овог остварења су Центар за истраживање рата и ратних злочина Републике Српске и Удружење „Јасеновац-Доња Градина".

На промоцији се присутнима прво обратио књижевник Боро Капетановић, рецитујући својју поему о Јасеновцу, која и отвара књигу. Затим је Ранко Павловић, који је уједно и рецензент овом издању, рекао како књига осим картонских, има и поетске корице, јер почиње са стиховима Боре Капетановића, а завршава са поемом Стојанка мајка Кнешпољка, Скендера Куленовића.

Добили смо објашњење да се „идејно рјешење не може још увијек видјети (?!), док не буде постављена изложба, а да ће потом услиједити и јавна расправа, те да ће одлуку о даљем развоју радова у спомен подручју Јасеновац - Доња Градина морати усвојити Народна скупштина РС".

 

Ливне: Има пара за све, само нема за Јасеновац

Затим је Арије Ливне рекао, како он неће бити тако умјерен, јер је он холокауст преживио и да нема те књиге која то може описати, али како не разумије „зашто увијек има новца за све, само нема за Јасеновац".

У свом обраћању рекао је како мора да похвали свој народ, јер су Јевреји сјећање на страхоте холокауста обиљежили музејем Јад Вашем, али да се чуди српском народу јер из године у годину у Доњу Градину, као дио логора смрти Јасеновац, долази веома мало људи, а међу њима још мањи број младих.

„Младима то нико није објаснио. Њих занимају Најки и Адидас. Сваке године одлазим тужан са Градине. Гдје је црква? Не може се направити једна црква. У сваком селу може, али у Градини не може."

Арије је врло брзо потом напустио скуп, јер га је очекивало путовање у Представништво РС у Израелу, али је његов говор нешто што никада нисмо чули из уста било ког званичника Српске, који је уз то српског поријекла. Тако се слободно може рећи да је Ливне постидио све своје колеге из инстиуција власти и опозиције.

О књизи је говорио и историчар и професор на Филозофском факултету Жељко Вујадиновић, који је указао на опасност „виртуалне историје", која је служила за забаву историчарима, а да историчари на нашим просторима почињу такође историју да стварају, умјесто да је проучавају. У таквим околностима историја престаје да буде наука, те да је такав тренд, када је сјећање на Јасеновац у питању, посебно опасан.
Зашто о Јасеновцу по закону Анте Павелића?

Милан Дашић је рекао да је при објави књиге наилазио на велике финансијске проблеме, те се пожалио на новинске редакције, између осталог и јавни медијски сервис Републке Српске, које су обећале доћи на промоцију, а да то нису учиниле.

У књизи је још једном објављен поименичан списак 19.429 дјеце уморене у овом систему логора смрти Независне Државе Хрватске, као и 150 фотографија, научни текстови многих аутора, те књижевна дјела која су као тему имала Јасеновац.

На питање Фронтала зашто је књига штампана латиницом, аутор је дао одговор који би био све, само не задовољавајући. Никако није јасна логика, по којој због тога што књига има и дијелове на енглеском језику, она на српском бива штампана латиницом „као први пробој у свијет", а да би у евенуталној варијанти са руским језиком, она била штампана и ћирилицом. (?!?)
 

Милан Дашић, аутор. Фото: Фронтал

Ово је још несхватљивије, уколико се у обзир узме да је НДХ одмах по оснивању, раме уз раме са расним законима по којима су Срби и Јевреји проглашени грађанима другог реда, односно нижом расом, издате и законске одредбе о забрани ћирилице. Оваквим потезом, прије свега институција које су финансирале штампање књиге, а за циљ им је изграђивање културе сјећања на геноцид почињен над српским народом, те очување културног идентитета Срба, заправо су послале поруку да је власт Анте Павелића и седамдесетчетири године након својих иницијалних настојања да истријеби ћирилицу – у томе на концу и успјела.

Крајње је вријеме да институције Републике Српске, од којих добар дио користи латиницу у свакодневном раду без икакве задршке или осјећаја одговорности, престану да финансирају публикације на српском језику које се штампају латиничним писмом. Поготово када је у питању тема као што је Јасеновац, гдје је истребљење ћирилице било у истој колони са биолошким истребљењем српског народа.

 

Срећом: Биће јавна расправа о комплексу Јасеновац – Доња Градина

Искористили смо присуство помоћнице министра просвјете и културе Републике Српске, Милице Котур, да је питамо зашто јавност још увијек није видјела идејно рјешење које је комисија којој је била на челу, усвојила за меморијални центар у Доњој Градини? Ово све, наравно, будући да је устаљена пракса да у Бањој Луци и остатку Српске споменици ничу преко ноћи и без јавне расправе. Што даје катастрофалне и слободно се може рећи срамотне резултате, као што је то случај са спомеником за 12 беба или споменику Стефану Немањи. Потоњи, осим што ликовно изгледа заиста непримјерено и готово дилетантски, постављен је у доба предизборне ћутње, о чему је Фронтал већ писао.


Ово ће свакако умирити све оне који су свјесни значаја Јасеновца за читав српски народ, поготово уз свијест да је 2010. године оборено рјешење за изградњу спомен-комплекса у Доњој Градини, из разлога што није предвиђао програм и план ексхумације жртава, те сахрану њихових посмртних остатака на начин достојан човјека, најмање 70 година након њиховог убиства.

Фронтал још једном понавља да јаме нису гроб! Такође, указујемо на то да се Одбрамбено-отаџбински рат завршио прије 20 година, те да се жрве са самог почетка рата ископавају и данас, идентификују, класификују, те сахрањују. Зашто би имали другачији третман према жртвама које су им претходиле? Према мучки убијенима које је комунистички режим настојао да гурне под тепих и због изградње лажног братства и јединства угуши сјећање српског народа, због чега се страдање истог још једном поновило у 20. вијеку.

У крајњу руку, када неко копа темељ за кућу и пронађе људске кости, истог трена се прекидају радови и зове се полиција. Седамдесетогодишња је срамота Срба у цјелини, што нечији очеви, мајке, сестре, дједови, браћа, стричеви, тетке... и даље леже у јамама гдје су их бацили усташки џелати. Џелати који су у Блајбургу ексхумирани под будним оком ресорног министра из Владе Неовисне Републике Хрватске.

Позивамо све грађане Српске, да узму учешћа у јавној расправи о начину на који ћемо обиљежити сјећање на најважнији топоним српског народа у 20. вијеку. Макар да му име не буде, као са друге стране Саве, исписано латиницом.

http://www.kmnovine.com/2015/12/53994.html

Српска урадила оно што је морала Србија: указала на геноцид НДХ над Србима

 

fakti.org

Српска урадила оно што је морала Србија: указала на геноцид НДХ над Србима

МОЖЕ ЛИ ДЕКЛАРАЦИЈА СКУПШТИНЕ РС ИШТА ДОНЕТИ И ПРОМЕНИТИ

ПРИ ОВОМ СТАЊУ СТВАРИ У СВЕТУ?

Јасеновац

• ВАСИЛИЈЕ КРЕСТИЋ: Декларација је закаснела. Требало је захтев за обештећењем упутити одавно, али тада нисмо имали прилике, јер смо тежили стварању братства и јединства. А не дао Бог да оштетимо нашу браћу тражећи од њих одштету
• САВО ШТРБАЦ: Декларација је добродошла, јер боље икада него никада. Међутим, ту не сме да се стане. У супротном ће користи од ње имати само политичари, а треба да буде на корист српском народу
• ВЕЉКО ЂУРИЋ МИШИНА: Постоји жеља да се таласа против Хрватске, али њени заштитници у ЕУ неће дозволити да се ишта догоди на њену штету

        ТИТОИСТИЧКА Србија то није могла, а ни хтела.

        Милошевићева Србија - и да је хтела - није била у прилици јерје решавала бити-или-не-бити нације и државе.

        Ђинђићева Србија ни на шта слично није ни помишљала.

        Коштуничину Србију је сустигло оно што је дуговала Западу да би он дошао на чело Досовог режима.

        Тадићева Србија је гледала само како да се - и по цену крчмљења интереса Србије - што дуже допада газдама са Запада.

        Вучићева Србија толико добро стоји код Тадићевих газда да сама тако нешто искључује унапред и тврди да је то у најбољем српском интересу.

        Зато се и догодило да тек Скупштина Републике Српске донесе Декларацију о геноциду Независне Државе Хрватске (НДХ) над Србима, Јеврејима и Ромима током Другог светског рата.

        Притом је оценила да је тај злочин по својим размерама раван холокаусту, који је нацистичка Немачка извршила над Јеврејима.

        Саставни део тог документа је позив Хрватској да у „разумном року исплати правичну одштету жртвама геноцида и њиховим потомцима".

        Шта ова закаснела декларација може донети српском народу, поготово што иза ње стоји Бањалука, а не Београд и не - Београд и Бањалука заједно?

        Може ли ишта, поготово при постојећем распореду снага и у региону и у свету који Српску присиљава да снаге троши на одбрану остатака Дејтона?

        Може ли поготово бити ишта од позива Хрватској да обештети жртве геноцида и њихове потомке, с обзиром да иза ње стоје Ватикан, Беч, Берлин и Вашингтон?

Хрватска би имала за шта да нас обештети, декларација може имати и политички циљ

Василије КРЕСТИЋ, историчар, академик САНУ

 

        ДЕКЛАРАЦИЈА је закаснела акција.

        Требало је захтев за обештећењем упутити одавно, али тада нисмо имали прилике, јер смо тежили стварању братства и јединства. А не дао Бог да оштетимо нашу браћу тражећи од њих одштету.

        Проблем је што са захтевом не можемо пред Међународни суд правде у Хагу, али претпостављам да су правници размотрили ствар пре него што је декларација донета.

        Она може имати за политички циљ да покаже шта смо све и која зла преживели, па да нас се тако нешто опет не деси.

        Дакле, Хрватска би имала за шта да нас обештети, али не могу да оценим које ће димензије цео случај добити.

За злочине у Другом светском рату се, на жалост, не може поднети тужба…

Саво ШТРБАЦ, директор Документационо-информативног центра „Веритас"

 

        МОЈЕ мишљење вам се неће можда допасти, јер сам ја адвокат, а то значи практичар и верујем да се ствари не решавају декларацијама него - пресудама.

        Декларација је добродошла, јер боље икада него никада. Међутим, ту не сме да се стане. Она мора бити део једног континуитета. У супротном ће користи од ње имати само политичари, а треба да буде на корист српском народу.

        Како се то ради? Па, као што смо ми искористили шансу да пред Међународним судом правде изнесемо доказе у случају узајамних тужби Србије и Хрватске за геноцид. Тада смо се позивали на Јасеновац да бисмо доказали континуитет геноцида Хрвата над Србима, иако је реч била о злочинима почињеним деведесетих.

        На жалост, за злочине у Другом светском рату се не може поднети тужба (јер је конвенција о људским правима донета 1952.), али то не значи да ова декларација није вредна и да не може имати правне последице.

        Све зависи од тога када оне крећу, да ли се све на њима завршава, или су део нечег ширег!

Нисам сигуран да ће декларација нешто донети и променити

Вељко ЂУРИЋ МИШИНА, историчар, директор Музеја жртава геноцида

 

        ПОСТОЈИ жеља да се таласа против Хрватске, али њени заштитници у ЕУ неће дозволити да се ишта догоди на њену штету.

        Нама остаје да се бавимо својим јадом, да истражујемо страдања, жртве и претрпљену штету, и то на један комплекснији и озбиљнији начин.

        Желим срећу доносиоцима декларације, али нисам сигуран да ће њоме постићи успех.

        Диана Милошевић

 

Udba cenzurisala djelo o sprezi ustaša i katoličkog sveštenstva!

pressrs.ba

Udba cenzurisala djelo o sprezi ustaša i katoličkog sveštenstva!

25.10.2015. • 16:36h • Press / Mirjana Despot

Ove godine prvi put je objavljena cijela i necenzurisana knjiga Viktora Novaka "Magnum crimen", koja govori o razvoju klerikalizma u Hrvatskoj, ali i o učešću katoličkog sveštenstva u strašnim zločinima nad Srbima u Drugom svjetskom ratu.

Zaslugom izdavačke kuće "Catena mundi" iz Beograda, koja stoji iza objavljivanja necenzurisanog "Magnum crimena", predstavljamo čitaocima sadržaj izbačenih poglavlja i tragamo za odgovorom na pitanje - kome je objavljivanje tih dijelova i zašto zasmetalo?   

Inače, integralno izdanje ove knjige izlazi neposredno nakon što je Narodna skupština RS usvojila deklaraciju o genocidu nad Srbima u NDH, ali i u vrijeme kada iz Vatikana stižu najave da će do kraja godine Alojzije Stepinac, zagrebački nadbiskup i kardinal, osuđen zbog saradnje s ustašama, biti proglašen svecem. Uz to, Sabor Srpske pravoslavne crkve odlučio je krajem maja ove godine da prihvati dijalog sa Rimokatoličkom crkvom povodom namjere da kanonizuje kardinala Alojzija Stepinca. Osim toga, u srpskoj javnosti nije rijetko mišljenje da je "Magnum crimen" ugledao svjetlo dana u novom izdanju baš u pravo vrijeme, kada je aktuelna i priča o spajanju pravoslavnih crkava i Rimokatoličke crkve.

Promocija u Banjaluci

Do kraja ove godine izdavači namjeravaju da predstave integralno izdanje "Magnum crimena" i u RS.

- Plan nam je da najkasnije do 20. decembra organizujemo promociju u Banjaluci, u Banskom dvoru. Knjiga u Republici Srpskoj može da se kupi samo u knjižari i galeriji "Riznica" po cijeni od 160 KM - rekao je Pressu Predrag Adamović, vlasnik ove knjižare, koja se nalazi u banjalučkom tržnom centru "Vidović".

"Magnum crimen", životno djelo akademika Viktora Novaka, etničkog Hrvata jugoslovenskog opredjeljenja, prvi put se pojavljuje necenzurisan, opremljen predgovorom Vasilija Krestića i pogovorom Milorada Ekmečića.

- Tri godine poslije rata, 1948, pojavilo se prvo, cenzurisano izdanje "Magnum crimena". Intervencijom Vladimira Bakarića i Maksimilijana Maksa Baće iz teksta knjige izbačena su dva poglavlja: "Ecclesia militans ratuje s Tiršovom ideologijom" i "Libellus Accusations. Promemoria 1. X 1934. nadbiskupu koadjutoru Stepincu". Odmah po izlasku, svjedoči autor, djelo je stavljeno na Indeks zabranjenih knjiga u Vatikanu, a zaslugom Udbe nikada nije štampana u cijelosti. Sad su prvi put dva pomenuta poglavlja uključena u integralni tekst knjige. Ispravljena je velika nepravda, u kojoj su učestvovali različiti zakulisni centri moći, a zainteresovani čitaoci napokon mogu da sagledaju cjelinu Novakovog poduhvata - rekao je izvršni direktor izdavačke kuće "Catena mundi", Nikola Marinković, za Press.

Znali za zvjerstva

U predgovoru prvog izdanja "Magnum crimena", 1948, Viktor Novak kaže da je građu sakupljao preko 40 godina.

 

- Vrijeme kada Novak počinje da se interesuje za klerikalizam poklapa se sa čuvenim "veleizdajničkim procesom" u Zagrebu, kada je Austrougarska pokušala da se obračuna sa srpskim političkim vođama. Sama ideja o uobličavanju knjige pada u vrijeme autorovog tamnovanja u logoru na Banjici, da bi 1943. godine, kada je Beograd brujao od vijesti o zločinima nad srpskim narodom u NDH, nepoznati agent Ustaške nadzorne službe, u izvještaju br. 20/1943. pomenuo knjigu tada još nejasnog naslova "Magnum crimen" - kažu iz "Catene mundi".

Na osnovu fakata i sadržaja knjige Viktora Novaka, koju niko do sada nije uspio da ospori, dolazi se do zaključka da je Katolička crkva u Hrvatskoj aktivno radila na rasturanju ideje zajedništva naroda, da je podržavala ustaški režim, da su sveštenici bili učesnici zločina i, naravno, masovnog pokrštavanja Srba i Jevreja, te da je za kompletnu situaciju i strašna zvjerstva znao ne samo Alojzije Stepinac, već i sam papa i Vatikan.

Na udaru cenzure našlo se 14. i 15. poglavlje. Prvo cenzurisano poglavlje govori o sokolskim društvima. Sokoli su, jednim dijelom, vodili borbu za rušenje Austrougarske i stvaranje Jugoslavije, dok su se katolički klerikalci zalagali za održavanje Austrougarske monarhije. Postoje i svjedočanstva da su pojedini katolički sveštenici s oltara propovijedali protiv sokolstva i prijetili paklenim mukama onima koji stupe ili ostanu u sokolskoj organizaciji. Mnogi "sokoli" završili su u logoru Jasenovac, a rad ovih društava u komunističkoj Jugoslaviji bio je zabranjen. Umjesto Saveza sokola, komunisti su na nivou Jugoslavije stvorili Savez za tjelesno vaspitanje "Partizan".

U 15. poglavlju objavljeno je veliko pismo don Frana Ivaniševića Alojziju Stepincu (Split, 1934. godine). Frane Ivanišević bio je hrvatski etnograf, političar i prosvjetitelj koji se zalagao za jedinstvo jugoslovenske države. U ovom pismu Ivanišević govori o dobrom položaju Katoličke crkve i sveštenstva u Beogradu, pa kaže: "Pripadnici katoličke crkve uživaju potpunu slobodu kao ni u jednom drugom mjestu". I zato, Ivanišević ističe da "nema razloga da zauzimaju negativan stav prema drugoj crkvi".

Kupovali i palili

Don Ivanišević navodi i interesantan primjer:

- Kakav duh provijava u nekojim redovima Katoličke crkve najbolje se opazilo prije godine 1930. kada se uvela jedinstvena jugoslovenska zastava. Prije toga vijale su se na javnim tornjevima dvije zastave, jedna plemenska, hrvatska, a druga državna, jugoslovenska. U nekojim crkvama opazilo se da je plemenska bila duga tri-četiri metra, dočim je ona državna dostizala do dva metra. To je očito dokaz demonstracije protiv državne zastave, tako da je morala više puta istupiti policija.

Biografija autora

Viktor Novak (1889-1977) je stekao visoko obrazovanje u Zagrebu i Rimu, a dugi niz godina bio je profesor Univerziteta u Beogradu, gdje je predavao predmete Opšta istorija srednjeg vijeka i Pomoćne istorijske nauke. Važio je za velikog latinistu i paleografa, a njegova bibliografija broji preko 500 jedinica. Novakovo glavno djelo je, naravno, "Magnum crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj", koje je posvetio ''znanim i neznanim žrtvama klerofašizma''. Građu je sakupljao nekoliko decenija. Počeo je još kao učenik gimnazije, a nastavio kao član Austrijskog istorijskog instituta, Vatikanske paleografske škole i na kraju kao profesor univerziteta. Viktor Novak je došao do spoznaje da ustaški teror ni izdaleka ne bi dobio na zamahu i širini da ga nije raspaljivao rimokatolički klerikalizam, kasnije u NDH pretočen u klerofašizam. Takođe, on je zaključio da se onaj dio klerofašističkog aparata koji nije bio neposredno angažovan u zločinima ipak ideološki zalagao za fašistički režim.

On je istakao da Hrvati bez ikakvog razloga izazivaju borbu u jednoj državi, gdje im je potpuno garantovana sloboda vjeroispovijesti. Nakon ove rečenice nalazi se jedna koja je u prvom izdanju izbačena. Mi je prenosimo cijelu: "Gdje imamo uzoritog vladara iz narodne dinastije koja, iako nije pripadnik Katoličke crkve, ipak kao sin ove zemlje jednako plemenitim srcem osjeća za vjernike jedne i druge crkve, ono što svaki dan dokazuje ne samo riječima, nego i dobrotvornim djelima, pružajući iz svoje darežljive ruke obilne novčane potpore katoličkim crkvama i ustanovama".

Ovako povoljna ocjena o kralju Aleksandru Karađorđeviću, izrečena samo osam dana prije atentata u Marselju, zasmetala je nekome ko je svemoćno uticao na konačnu verziju "Magnum crimena", pa je ona izostavljena bez objašnjenja.

Stepinac je, prilikom susreta sa papom i izaslanikom predsjednika SAD Frenlina Ruzvelta u Rimu 1943. godine, pa i u Zagrebu, prema nekim navodima, izjavljivao da prijeti opasnost od srpske osvete nakon završetka rata, što bi uništilo Katoličku crkvu u Hrvatskoj. Zato ne čudi što su se klerikalci i ustaški funkcioneri spremali na odbranu od optužbi, kao i sakrivanje i uništavanje dokumenata.

Obračun sa knjigom planiran je čim se saznalo da se ona u Beogradu priprema. Ovo je zanimljiv i vjerovatno jedinstven primjer da je osuda jedne knjige pripremana davno prije nego što je napisana. U jugoslovenskom javnom mnjenju knjiga je doživjela neviđen uspjeh, ali tu treba uzeti u obzir i podatak da su oni koji su se plašili istine knjigu kupovali, u stvari, da bi je spaljivali, pa je ona brzo nestajala iz knjižara.

Poznati koljači

Iako je opširno govorio o klerikalizmu, pokušavajući da objasni, na određeni način, zašto je u NDH bilo monstruozno stanje i brutalan odnos prema Srbima-pravoslavcima, Viktor Novak je, detaljno i potkrijepljeno faktima, pisao i o samim zločinima. Poimenice opisujući zločine, Novak se osvrtao na učešće sveštenika i (ne)časnih sestara u pokrštavanju Srba, ubistvima i mnogim surovostima.

Neki svjedoci su isticali da su ustaše, kada su ubijale Srbe, vjerovale da čine "bogu ugodno djelo". Jedan od najpoznatijih je slučaj fratra Srećka Perića iz samostana Gorica, koji se svojoj pastvi obratio u proljeće 1941. riječima: "Braćo Hrvati, idite i koljite sve Srbe, a najprije moju sestru koja je udata za Srbina. Kada završite posao, dođite k meni u crkvu, gdje ću vas ispovijediti, pa će vam svi grijesi biti oprošćeni".

Fra Miroslav Majstorović Filipović bio je jedan od najpoznatijih koljača među katoličkim sveštenicima. Na poslijeratnim saslušanjima doktor Josip Riboli iz Zagreba, prema zapisniku iz 28. maja 1945. godine, izjavio je: "Od svih koljača Majstorović Filipović je bio najkrvoločniji. Masovno klanje i likvidiranje počinjao je obično uveče, nakon što bi obukao jedan zelenkasti kombinezon".

Viktor Novak je smatrao i pisao da je uspostavljanjem NDH klerikalizam u Hrvatskoj stupio u "brak" s ustaškim pokretom i tako stvorio klerofašizam. Pavelićevu NDH tadašnje vođstvo Katoličke crkve u Hrvatskoj proglasilo je za Civitas dei, odnosno "božju državu". Dok se cijelom zemljom pričalo o zločinima ustaša, pa i sveštenstva, mnogi stručnjaci smatraju nemogućim da Vatikan, koji inače "sve zna", nije znao nešto ovakvo, ali i dodaju da papska država danas zna mnogo više nego što možemo da i pretpostavimo.

U svakom slučaju, čak i da čelni ljudi katoličkog klera nisu učestvovali u zločinima, a jesu, istina da su ćutali više se ne može poreći. Posebno nakon integralnog izdanja "Magnum crimena".

 

in4s.net

Ко то прави ореол Алојзију Степинцу?

Хоће ли Српска православна црква на крају прихватити светитељски ореол Алојзија Степинца, захваљујући вештом маневру Ватикана и опортунизму „екуменске струје" СПЦ?! Ово се питање наметнуло после интервјуа славонског епископа Јована и обраћања кардинала Јосипа Бозанића у размаку од свега неколико дана, када су обојица високих свештеника две цркве у медијски фокус процес канонизације загребачког надбискупа из времена злогласне НДХ.

Загребачки надбискуп и кардинал Јосип Бозанић је у недељу, после мисе у Ријеци, верницима објаснио у којој се фази сада налази процес канонизације, уверавајући присутне да је папа Фрања за то да Степинац буде проглашен светим. То што је Ватикан позвао СПЦ да заједнички формирају комисију која ће бавити аргументима „за" и „против", Бозанић је објаснио тиме што „Свети отац жели да СПЦ упозна наше аргументе и зашто је кардинал Степинац свет".

„Циљ је да се и сама његова канонизација догоди у бољој атмосфери односа тих двеју цркава. Можемо рећи да је радни процес при Светој столици готово завршен с позитивним закључком, још само предстоји суд Кардиналске комисије и службено проглашење Светог оца", тврди Бозанић.

Да би без много буке из српске Патријаршије могло да прође светитељско устоличење човека за време чијег духовног вођства Хрвата је спроведен геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском рату, јавност у Србији је могла да наслути и после интервјуа епископа славонског Јована. Он је у последњем броју „Недељника" поручио домаћој јавности да „ћемо сви ми морати да добрано одвагнемо сваку реч, прошлу и будућу, у погледу Степинца".

„Оно око чега ћемо се сигурно сложити то је да комунистички процес и комунистичка оптужба не могу да представљају полазиште за разговор о Степинцу. На том процесу и уопште пред комунистима је он показао храброст, и несумњиво је да је тај елеменат исповедништва пресудан у процесу беатификације и канонизације. Но, управо одатле полазе и они који Степинцу приговарају да исту храброст није показао и пред Павелићем када је требало осудити и спречити усташка злодела", рекао је српски владика, на немало изненађење доброг дела верника.

 

Незванично, епископ Јован слови за будућег члана још увек неименоване заједничке комисије Ватикана и СПЦ о канонизацији Степинца, чије је формирање предложио папа, па његова дипломатска уздржаност добија додатно на вишезначју.

Ако је хрватску јавност збунила папина иницијатива о заједничкој комисији, сада су од свог надбискупа, али и од српског епископа могли да добију уверавање да је то тело само формалност и да оно не доноси коначну одлуку.

„Важно је нагласити да СПЦ не улази у сам процес канонизације блаженог Алојизија Степинца. Оно што је учињено неће се више преиспитивати, нема никакве ревизије процеса…. Хтео бих нагласити да папа Фрања не жели одустати од канонизације блаженог Алојзија Степинца, јер је лично уверен у његову светост", тврди Бозанић.

За право му даје и владика Јован.

„О Степинчевој канонизацији искључиво Ватикан одлучује. Но, само формирање овакве комисије је велики корак напред у међусобним односима и надам се да ће преко ове комисије и наука и богословље имати прилику да дају своје одговоре", објашњава епископ славонски.

Понуђена објашњења зато намећу дилему, чему учешће СПЦ у телу које на крају не доноси одлуку, али би лако могао да послужи као својеврстан легитимитет за коначно проглашење светим Алојзија Степинца?

Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу проф. др Србољуб Живановић из Лондона сматра да владика Јован у недавном интервјуу за београдски „Недељник" „јасно показује став појединих епископа СПЦ који су спремни зарад 'помирења' са римокатолицима да забораве на све јасеновачке жртве".

Из канцеларије Епархије славонске објављен је и деманти владике Јована који тврди да наслов интервјуа за београдски „Недељник', најављеног преко целе прве стране: „Срби, добро вагајте сваку реч о Степинцу„, он није изговорио, нити такав наслов може да се извуче из било чега што је рекао у разговору за „Недељник".

 

„Испада да се епископ Јован поставио као адвокат Алојзија кардинала Степинца, надбискупа загребачког у време Другог светског рата, што он свакако није нити жели да буде. Епископ Јован се залаже за трезвено разматрање историје у коме ће свака предрасуда узмаћи пред науком и духовношћу„, стоји у демантију.

ftf_open_type:

 

Logor Jasenovac: Najsvirepije zločine vršili su katolički sveštenici u ustaškoj uniformi

Logor Jasenovac: Najsvirepije zločine vršili su katolički sveštenici u ustaškoj uniformi

Objavljeno u: Region, Vijesti

14 August, 2015 Petak u 8:38

Odlomci iz knjige "U mučilištu-paklu JASENOVAC" Đorđa Miliše, iz poglavlja pod naslovom Rad katoličkog sveštenstva , reprint izdanje, NIP Politika, 1991, fototipskog izdanja iz 1945.

 

Nije mi cilj ni najmanje da žigošem bilo koga, već mi je kao novinaru po profesionalnoj dužnosti nastojanje i želja da najobjektivnije iznesem istinu, u čijoj sam jedino službi.

Ako se sad jedva dotičem pitanja „crnih uniformi", neka mi oproste, što u ukupnosti prikaza zahvatam i njih. Pravo na to daje mi sam njihov vidni postupak, kojim su se ogriješili o čisti i sveti im ljudski poziv…

… Sve što sad iznosim, ne odnosi se na katoličku vjeru, nego samo na pojedine sveštenike u službi crkve, koja je jedino za to odgovorna.

Ako crkva želi da sa sebe skine tu tešku ljagu, treba da u prvome redu sama žigoše svoje prestupnike iz vlastitih redova. Ne učini li to, neka joj sudi onaj u koga i sama vjeruje . . .

U ustaškoj Hrvatskoj, uloga katoličkog sveštenstva bila je jako važna, presudna i odlučna, ali uvijek prikrivena i dvolična. Jedan dio sveštenstva bio je zadojen vatikanskom, poznatom, starom politikom prekrštavanja Srba na katoličku vjeru, a drugi dio najaktivnije je učestvovao u ustaškom pokretu, čiji je jedini cilj bio smrt preostalim Srbima putem pakla Jasenovca – Stare Gradiške.

Sam rad katoličkog sveštenstva u tom pravcu, najbolje se odražava ovim tek neznatnim primjerima:

Logoraš ing. hemije Boltar iz Zagreba imao je prijateljicu učiteljicu nedaleko od pakla. Jednog dana katiheta pučke škole u tom mjestu dojuri sa nožem u ruci i upita je: „Gdje su ti srpska djeca" . . .
Da paralizuje i ublaži njegov gnjev, mirno uzvrati: „Zaboga, šta hoćeš", na šta joj ljutito nastavi: „Hoću da ih pokoljem" . . .
Prestrašena jadna učiteljica, počela je da ga odvraća, ali, kad je vidjela, da ga nikako ne može odvratiti od njegove paklene namjere, zamoli ga, da bar to ne čini u njenom i u prisustvu ostale djece.
Ni tu joj molbu nije uslišio, jer je svu srpsku djecu poklao, izazivajući teške suze prisutnih svjedoka . . .
Dr. Violini iz Brčkog, kao župnik, toliko je svojim terorom učinio, da je cjekupno stanovništvo mjesta preveo na katoličku vjeru, i kad je to završio, rekao je: „Ja sam vam spasio duše, da li ću moći spasiti i tijela vaša, to ne znam" . . .
I u samom paklu, presudnu riječ, imali su, a ujedno najsvirepija zločinstva vršili katolički sveštenici u ustaškoj uniformi. U Jasenovcu je bio sveštenik satnik Brekalo, a u Staroj Gradišci sveštenik satnik Lipovac. Oba su nemilosrdno i strašno mučili, ubijali i klali, naročito srpske zatočenike. Isti ti sveštenici obavljali su sve vjerske službe u crkvama, kojima su morali prisustvovati svi zatočenici katolici . . .

Međutim, i u tom krvničko-ubilačkom poslu, značajno je bilo naslađivanje koljača Ljube Miloša nad mukama srpskih sveštenika. On, ne samo što bi im čupao brade, već bi uzimao lampu za svarivanje željeza, i njom im palio bradu, kosu i lice, sve do najkrvavijih rana…

Zatim bi im žicom vezao ruke, a oko vrata stavio drvenu daščicu, kao oznaku, na kojoj je bilo ispisano, ili: „Putujemo za Beograd" . . ., ili: „Putujemo bez vozne karte za Beograd" . . .
Na kraju, zaklani, bacani su u Savu . . .

Katoličko sveštenstvo imalo je i svoje dublje izvorno korjenje . . .
Povodom vijesti beogradskog radija, da je u Splitu osnovana Narodno-oslobodilačka hrvatska vlada, održana je Zagrebu konferencija katoličkih biskupa, na kojoj je jednoglasno zaključeno, da su samo i jedino za nezavisnu državu Hrvatsku, i da nikakva druga država ne bi bila njihova. Sam zaključak bio je objavljen kao poslanica preko štampe na neznatnom dijelu teritorije preostale još tzv. „NDH".

Dakle, i sama poslanica bila je u duhu vatikanske politike, koja je težila: Nasuprot vječnog Rima, preko Jadranskog mora, da stvori jednu čistu i isključivu katoličku državu, na čelu sa dr. Antom Pavelićem kao glavnim nosiocem ideje o katoličkoj državi.

Za samom poslanicom poveo se u Zagrebu i Univrzitet, prepun dekretiranih profesora ustaškog režima, koji su sa tadašnjim rektorom ing. Horvatom na čelu izdali zaključak Univerzitetskog senata i uputili ga univerzitetima ostalih fašističkih zemalja. Glavni sadržaj tog zaključka bio je da hrvatske kulturne ustanove žele samo ustašku Hrvatsku.

(Priredio: I. Brezac. Intermagazin)

 

Степинац, свештеник масовног убице

ИНТЕРВЈУ: ЕФРАИМ ЗУРОФ, директор Центра „Симон Визентал"

Степинац, свештеник масовног убице

Геноцид се догодио у НДХ. Не само над Јеврејима, него и над Србима, и то много више него над Јеврејима

(Фото Д. Ћирков)

„Морам да похвалим премијера Александра Вучића што је отишао у Поточаре. Сви знају да се у Сребреници догодила трагедија, то је чињеница. И Срби су били одговорни за ту трагедију. Али то не значи да је то био геноцид. Међутим, пријем на који је наишао српски премијер нечувен је. Неко долази, признаје да његова земља дели кривицу за одређену трагедију и жели да покаже жељу да се суочи са тим злочином. А на какав пријем наиђе? Дочекају га као да је злочинац. Део проблема је и то што нико не очекује од муслимана да се понашају по стандардима нормалног понашања. Када муслимани вичу „Алаху екбер" и бацају камење на Вучића, то је у реду, јер то су муслимани, нису знали шта раде, погрешили су. Потпуно исту ствар имамо и у Израелу. Нико не гледа шта ради Хамас, шта раде палестинске власти. Нико то не гледа, него кажу, они траже мир, треба одмах да им дамо државу, а нико не гледа потпуно хаос који је настао на Блиском истоку после 'арапског пролећа'", каже у разговору за „Политику" Ефраим Зуроф, директор центра „Симон Визентал" из Јерусалима.

Један од најпознатијих светских ловаца на нацисте борави у Србији на позив наше владе и сутра би требало да присуствује састанку Комисије за уређење Старог сајмишта, злогласног нацистичког логора. Током интервјуа Зуроф је више пута поновио свој став, који је већ изрекао у нашем листу, да се у Сребреници није догодио геноцид.

– Српске снаге су пустиле жене и децу да оду из Сребренице, нису их убили. То очито није геноцид. Геноцид је покушај да се потпуно збришу људи, а ако желите да потпуно збришете један народ, не пуштате жене и децу да оду, већ их убијете. То је геноцид. Али, све то је политика. Бил Клинтон, који је био на церемонији у Поточарима, није имао храбрости да назове оно што се десило у Руанди геноцидом, иако је то очигледно било баш то. Јер да је назвао Руанду геноцидом Уједињене нације би морале нешто да предузму – истиче Зуроф.

Британска резолуција о Сребреници, која на крају није усвојена у Савету безбедности Уједињених нација, као и многи који сматрају да се у Сребреници догодио геноцид, често као аргумент користе пресуду Међународног суда правде у Хагу Радославу Крстићу, који је осуђен за геноцид у Сребреници. Исти суд, међутим, пресудио је да „Олуја" није била етничко чишћење нити удружени злочиначки подухват. Да ли нас захтеви да прихватимо пресуду о Сребреници доводе у немогућу ситуацију, будући да бисмо тиме признали и да „Олуја" није била ни етничко чишћење ни удружени злочиначки подухват?

Можете да радите шта год хоћете и можете такође да доносите несувисле пресуде. Све је то политика и ако је политика погрешна, онда нема задовољења правде.

Ви сте, свакако, у немогућој ситуацији када је цео свет против вас. Али, то не значи да истина није на вашој страни. Погледајте шта се дешава данас са Израелом, како толике земље осуђују Израел за прекомерну употребу силе у Гази и очекују, у суштини, од нас да седимо и гледамо како Хамас бомбардује наше цивиле и градове дан за даном. Једини је проблем што смо ми мало паметнији од Хамаса и успели смо да зауставимо ракете. Али да нисмо то урадили, знате ли колико би израелских цивила погинуло? Хиљаде.

Страни званичници често сугеришу српској страни да треба да прихвати да је оно што се догодило у Сребреници геноцид јер је то једини пут ка помирењу Срба и Бошњака муслимана. Да ли су ти захтеви за прихватање одреднице геноцид без постављања даљих питања, без дијалога, прави пут ка помирењу или представљају препреку у односу два народа?

Они траже мир и помирење засновано на лажима. Е па имам вест за вас: то никада неће успети. Тако се не постиже мир. Данас имамо системске напоре да се промени историја Другог светског рата и холокауста и нико ништа не говори, све због политичких интереса. У бившој Југославији је посебна ситуација у којој је холокауст био споредна представа много већег убијања Срба. На чему ће правда бити заснована? Да ли ће бити заснована на спознаји истине и корацима који треба да буду предузети како би се носило са тим чињеницама? Ако у Јасеновцу нема ниједне слике ниједног команданта тог логора, онда ту нешто није у реду.

Према медијским извештајима, око 90 страних делегација било је у Поточарима, а готово нико од страних званичника није дошао дан касније у Братунац, где је одата пошта српским жртвама из истог рата. Како на то гледате?

Шта сте очекивали? То је очигледно – све је то политика. Запад је из сопствених политичких разлога одлучио да ће Сребреница бити симбол српских ратних злочина. Али, да би оснажили тај симбол претворили су га у геноцид, што он није био. А геноцид, то је нешто озбиљно, и зато нико није био у Братунцу.

Да ли бисте остали при свом гледишту да се у Сребреници није догодио геноцид, чак и када би порицање геноцида забранила нека будућа резолуција или сличан документ?

Моје схватање као историчара јесте да Сребреница не може да се назове геноцидом. Историјске чињенице јасно показују да нису сви били убијени у Сребреници. Српске снаге су могле да убију жене и децу, али су их поштедели.

 Холокауст данас често пореде и изједначавају са различитим догађајима из савремене историје, па и оним из времена ратова деведесетих година. Тако се пореде опсада Стаљинграда и опсада Сарајева, чак и дневници Ане Франк и сарајевске девојчице Злате Филиповић. Како гледате на такве интерпретације?

Оно што се сада дешава може се назвати „холокауст завист". После много година људи су коначно схватили колико је холокауст важан, он је постао симбол огромног људског страдања и сви желе да буду на истом нивоу као холокауст. Ако је то већ случај, онда је опсада Сарајева исто што и опсада Стаљинграда. Људи који су погођени тим злочином желе да имају исто признање и препознавање као и жртве холокауста које су то признање добиле 60 година после страдања. Холокауст је нешто без преседана и апсолутно јединствено. Сада свако жели да закачи свој вагон за холокауст. Један од најбољих примера за то јесте Декларација из Прага од 3. јуна 2008. године. Прашка декларација коју су  потписала 33 углавном источноевропска интелектуалаца наводи да Европа неће бити јединствена док се нацизам и комунизам не препознају као исто зло. Они желе да поново напишу све уџбенике из историје у Европи у духу тог јединства. Дакле, Европа је имала две трагедије: једна је холокауст, друга комунизам. Историјски, то је потпуна лаж. На пример, у Музеју геноцида у Вилњусу, који се налази у некадашњој згради КГБ-а, до пре годину и по дана није било ниједне речи о правом геноциду, масовном убиству Јевреја из Литваније који се десио само 12 километара одатле. Нацисти су убили 17.000 Јевреја, али су у томе највише учествовали специјални литвански одреди за масовна убиства. Ми смо протестовали, па су направили малу собу о холокаусту, али готово цела поставка је о комунистичким злочинима. Има и предлога да се успостави међународни дан сећања на све жртве тоталитаризма. А за Дан сећања изабран је 23. август, дана када се десио споразум Молотов–Рибентроп. Дакле, мислили сте да је само нацистичка Немачка одговорна за смрт 15 милиона људи у Другом светском рату. Е, па размислите поново. И Совјетски Савез је одговоран јер су потписали споразум са нацистичком Немачком. Дакле, земља која је осмислила, испланирала и водила највећу фабрику смрти у историји човечанства доводи се у исту раван са земљом која је ослободила исту ту фабрику смрти.

Како гледате на најаве канонизације кардинала Алојзија Степинца? Ускоро би требало да почне и дијалог о том питању Српске православне цркве и Римокатоличке цркве у Хрватској.

Боже саклони! Анте Павелић је био један од највећих масовних убица Другог светског рата, а Степинац је био његов свештеник, духовни саветник. И шта рећи за таквог човека? То је апсурдно. И шта треба да мислим о Католичкој цркви у чијим је редовима свештеник један Вјекослав Ласић који је за Павелића држао мисе.

Павелић је један од највећих масовних убица Другог светског рата и он данас заслужује мису?!

Да ли мислите да је оно што се догодило у НДХ био геноцид?

Наравно да је био геноцид. Не само над Јеврејима, него и над Србима, и то много више него над Јеврејима.

Јелена Чалија

објављено: 15.07.2015.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Stepinac-svestenik-masovnog-ubice.sr.html

Јасеновац се опет негира

Јасеновац се опет негира

субота, 16 мај 2015 10:19

• 
• 

Покушаји рехабилитације усташког режима све гласнији, антифашизам у дефанзиви. Срамотно оснивање Друштва за истраживање логора

Након што је хрватска председница Колинда Грабар Китаровић ненајављено отишла у Блајбург, Мацељ и Тезно, јуче је и хрватски премијер Зоран Милановић положио венац пред масовну гробницу у Тезном крај Марибора. Док хрватска десница обилази Блајбург, где су у највећем броју убијени припадници злогласних усташких јединица, у Тезном је било и цивилних жртава.

Милановић није ишао у Блајбург, где се у суботу очекује долазак готово 20.000 људи. Хрватска председница, иначе покровитељ обележавања 70. годишњице догађаја на Блајбургу, ипак неће лично доћи на скуп, већ је тамо била без претходне најаве, као што је то учинила и у Јасеновцу.

И док председница и премијер обилазе та места, у самој Хрватској се ових дана води жестоки сукоб у којем се поражена фашистичка идеологија покушава рехабилитовати и приказати у фалсификованим историјским околностима. Покушаји рехабилитације усташког режима све су гласнији, док је хрватски антифашизам у дефанзиви, оспораван и маргинализован.

ЦИНИЗАМ ЈУРЧЕВИЋА

Међу оснивачима Друштва за истраживање Јасеновца је и др Јосип Јурчевић, који је пре само неколико месеци изјављивао да усташки покрет није био фашистички, већ у сукобу са фашистима. Крајње цинично звуче његове речи да "логор у Јасеновцу није био намењен систематском убијању људи. Јасеновац је био врло продуктиван радни логор. О томе сведоче и подаци о продаји произведене робе посредством трговачких путника по целој Немачкој".

Тако је пре неколико дана регистровано Друштво за истраживање логора Јасеновац, од стране Градског уреда за општу управу Загреба, међу којима су и они познати по екстремним ставовима. Зоран Пусић, председник Антифашистичке лиге Хрватске упутио је протестно писмо министру управе Арсену Бауку, из леве Милановићеве владе, тражећи да се поништи регистрација.

- То решење ни по чему се не разликује од хипотетског решења које би издало Министарство управе у данашњој Немачкој, неком друштву чији оснивачи јавно поричу жртве Дахауа или Аушвица, а друштво оснивају с намером да докажу да Холокауста никада није било - тврди Пусић.

Први човек Антифашистичке лиге истиче да је међу оснивачима друштва и др Стјепан Разум који тврди да је поздрав "За дом спремни" хришћански и домољубни, а да је "мит о Јасеновцу" комунистичка оптужба целог хрватског народа. Пусић цитира Разумове речи да "треба доказати да масовних злочина у Јасеновцу није било".

http://www.srpskenovinecg.com/svijet/svijet/region/33382-jasenovacЈ. Керблер (Новости)

 

Обележена 70. годишњица пробоја из Јасеновца

© Sputnik/ Ненад Зорић

Друштво

14:48 22.04.2015(освежено 15:28 22.04.2015) Преузмите краћи линк

Ненад Зорић

5530

Данас је у Јасеновцу, поводом обележавања 70 година од пробоја из Јасеновачког логора, одржана света литургија у Храму рођења светог Јована Крститеља, коју је служио патријарх српски Иринеј уз саслужење 20 владика Српске православне цркве.

На данашњи дан 1944. године мушкарци заробљеници у Јасеновцу одлучили су да пробојем побегну из логора.

Наиме, тог дана усташе су, очекујући долазак ослободилаца, почеле да уништавају логор, ископавају мртве и спаљују их, а жене су одвели у дрвене бараке и спалили их заједно са баракама.

Тада су се мушкарци одлучили да покушају пробој. Прошли су стражаре и почели да трче преко поља дугог 150 метара ка источној капији логора. Од 1.100 заробљеника, само 90 је успело да побегне. Усташе су побиле остале. Од њих 90, данас су жива само тројица.

© Sputnik/ Ненад Зорић

Литургија у Храму рођења светог Јована Крститеља у Јасеновцу, поводом обележавања 70 година од пробоја Јасеновачког логора

„Велика је ствар што је патријарх Иринеј са архијерејима СПЦ данас служио литургију у Јасеновцу, и да смо могли бити заједно да покажемо да нам је стало и да нећемо допустити да се заборавља, да се релативизује или да се негира, а свега тога је било у прошлости", додао је Пуповац.Председник Српског народног већа у Хрватској Милорад Пуповац изјавио је за Спутњик да је данас за Србе на целом подручју бивше Југославије дан и годишњица кад се „сећамо једног од најгорих злочина који су почињени у име нацистичког, фашистичког и усташког режима, не само на подручју бивше Југославије, него на простору Европе" кад је реч и о „броју жртава, и по начину убијања, и по намерама, и по остварењима тих намера".

Епископ захумско-херцеговачки и приморски Григорије рекао је за Спутњик да на страшном месту где се десила страшна трагедија једног целог народа „морамо да нагласимо да увек на крају побеђују они који су били честити, поштени, праведни и невини, а да они који су били крвници и убице увек бивају губитници".

„Данашњи догађај требало би да поручи да нам је потребно јединство у добру и јединство у храбрости према Богу и према људима. То не значи да будемо једни према другима ласкавци и да не говоримо једни другима истину, макар она понекад била тешка. То значи да волимо једни друге, без обзира на све наше слабости", додао је владика Григорије.

 

© Sputnik/ Ненад Зорић

Литургија у Храму рођења светог Јована Крститеља у Јасеновцу, поводом обележавања 70 година од пробоја јасеновачког логора

У цркви и у порти цркве окупило се око 200 људи.

Два аутобуса ходочасника из Београда и један из Новог Сада кренули су ноћас после поноћи пут Јасеновца. Они су на пут кренули под благословом патријарха Иринеја и са собом су понели два часна крста из Свете земље, који су у Србију дошли са Благодатним огњем. Ова два часна крста била су изнета на Голготи и положена на плочу миропомазања.

Један часни крст остаће у Јасеновцу.

Иначе, ово није први пут да ходочасници иду у Јасеновац. Још 2006. године је блаженопочивши патријарх Павле иницирао овај пут.

Опширније: http://rs.sputniknews.com/drustvo/20150422/1413292.html#ixzz3Y31mvc1n

 

Јасеновац и геноцид над Србима не смију пасти у заборав

Антић: Јасеновац и геноцид над Србима не смију пасти у заборав

• понедељак, 20 април 2015 7:40
• Аутор: Чедомир Антић
• 5 Одговора

Пише Чедимир Антић:

Навршава се седамдесет година од ослобођења логора Јасеновац. Данас је Јасеновац једини концентрациони логор из Другог свјетског рата за који је дозвољено незамисливо надметање у умањивању његових жртава.

Да су само Срби који су чинили најмање 70 одсто његових жртава – убијени у Јасеновцу, увјерен сам да би тај логор био колективно заборављен у САД и ЕУ.

Међународни суд у Хагу ослободио је Србију одговорности за геноцид у Босни и Херцеговини. Па, ипак, од наших предсједника очекују да, сваки пут кад год процијене да је за то дошло вријеме, оду у Сребреницу и затраже опроштај. Од кога траже опроштај хрватски предсједници?

Уосталом, Сребреница је„српски злочин". Јасеновац није „хрватски" (већ је ,,усташки"), а Аушвиц није „њемачки" (већ „нацистички"). Нико Јасеновац или Аушвиц не злоупотребљава да би укинуо Хрватску или Њемачку. Нико не плаћа невладине организације да по улицама Минхена на билбордима приказују фотографије убијених жртава оних чији су потомци деведесетих, управо у кварту у ком је политичку дјелатност започињао Адолф Хитлер, разбијали тегле с ајваром увјерени да је то јело криво заједно са Србима и њиховом културом.

Ових дана, прије седам деценија, ослобођен је један од носледњих логора „Хитлерове Европе". Једној цркви требало је пет стотина година да без било каквих притисака, жртава и трошка рехабилитује јеврејски народ.

Замјерају нам што рехабилитујемо југословенског армијског генерала кога је током рата прогонио Хитлер, а они су тек недавно опростили Галилеју… Чекамо да њен поглавар обиђе логор у ком су његови нерашчињени свештеници у 20. вијеку убијали дјецу.

Улога Католичке цркве

Када су, прије неколико дана, једног овдашњег свештеника питали да ли би папа посјетио Јасеновац пошто је то услов Српске православне цркве за организовање његове посјете Београду, он је одговорио како на то може само да се насмије, па се бржебоље исправио додавши уобичајено: „уз дужни пијетет према жртвама…"

Живимо у дијелу свијета којим господаре они који вјерују да су се помирили тако што су српски народ искористили као крвни, морални и материјални кусур. Нисмо једини који су током историје доживјели такву судбину. Многи народи су дошли у такав положај, неки су успјели и да из њега изађу.

 

Шта је истина у вези са Јасеновцем? Био је највећи логор на Балкану током Другог свјетског рата. Тај логор су држали усташки фашисти, а не хрватски народ… Али докле год Хрватска не дозволи да у њему буде одана дужна почаст хиљадама српских жена и дјеце, тај ће логор бити и хрватски.

У Јасеновцу је убијено најмање 84.000 особа, великом већином Срба, цивила. Број убијених неће никада бити утврђен пошто су и кремирани и бацани у Саву. Вјероватно се ради о најмање стотину хиљада убијених. Број од 600-700.000 јасеновачких жртава нису одредиле обавјештајне службе или пи-ар агенције, већ управо социјалистичка Хрватска, она иста од које су данашње генерације Хрвата наслиједиле државу, Истру, Барању, Задар…

Геноцид над Србима у овом систему логора спроводили су темељно, током четири године, официри и чиновници ондашње хрватске државе. Убијали су и мучили на начине од којих се леди крв у жилама, није то био репертоар индустријског геоноцида Химлера и Хајдриха, већ паклени производи изопаченог ума средњовјековних вјерских прогона.

Хрватска држава, која је данас бар према великој већини својих становника демократска, постигла је свој циљ. Уз помоћ СР Њемачке ушла је у рат који је Фрањо Туђман, према његовим ријечима, „изабрао и својевољно га није избјегао"… Користећи се страхом српског народа и проблемима у којима се налазила Србија, успјели су да из Хрватске некажњено прогнају три четвртине тамошњих Срба.

Шта Србија да ради

Данас обиљежавају годишњице очајничког пробоја логораша које партизани Јосипа Броза (који, узгред, такође никада није посјетио Јасеновац) нису хтјели да ослободе до самог краја рата уз хрватску химну, заставе… Наравно, у Јасеновцу традиционално све пролази без предсједника или премијера Србије…

Шта Србија треба да ради? Прије свега, треба да држи до себе. Нашим државницима нико не брани да једног дана у години, редовно, макар и сами, посјете Јасеновац и поклоне се сјенима жртава. Нико не брани да систематски попишемо познате жртве, да нам у Музеју геноцида не ради троје људи и да се не додворавамо сусједима тако што његова занимања концентришемо на Крагујевац. Осим моралних питања, између нас и Хрвата ништа више не стоји…

 

Добили су српску земљу, на њу се наш народ више никада неће вратити… Нека им је алал. Остало им је и наслеђе, које само професионални „бранитељски" функционер што се надимком брани од српског имена и презимена не види. О шездесетогодишњици пробоја логораша (2005) истраживања су говорила да 40 одсто грађана Хрватске вјерује да су Срби 1941. убијани тек након што су се побунили против државе и извршили злочине над Хрватима.

Када нема Срба, ова солидна већина бавиће се абортусима, хомосексуалцима, масонима, дарвиновским јеретицима, демокрагијом… Наш је интерес да не буду наш проблем. Више никада.

http://www.in4s.net/index.php/antic-jasenovac-genocid-nad-srbima-ne-smiju-pasti-u-zaborav/

Papa u Jaesenovcu- velika prevara pravoslavnih Srba

Папа у Јасеновцу - велика превара лаковерних православаца

 

петак, 27 март 2015

Др Зоран Чворовић: "Евентуална посета папе Фрање Јасеновцу представљала лицемерну фарсу за превару лаковерних на православном истоку" Да би кардинал Алојзије Степинац био проглашен за свеца, папа Фрања је спреман и да клекне у Јасеновцу, покаје се и извини за све злочине почињене над Србима у том злогласном усташком логору. Овај папин потез, калкулишу српски и хрватски медији, могао би да буде и пропусница за потоњи долазак папе у Србију. Познат је став врха СПЦ, који је установио још патријарх Герман Ђорић, да пут сваког папе до Београда води преко Јасеновца и истинског покајања на стратишту српских жртава. Др Зоран Чворовић, историчар црквеног права, сматра да би "евентуална посета папе Фрање Јасеновцу представљала лицемерну фарсу за превару лаковерних на православном истоку". - Папин долазак у Јасеновац не би имао сврхе ако се Ватикан пре тога не би одрекао свог хиљадугодишњег погрешног учења које је римокатолике удаљило од јединствене хришћанске Свете саборне апостолске цркве и које је, кроз историју, произвело и такве монструме какав је био и Степинац. Без тога би папино поклоњење у Јасеновцу припадало римокатоличкој традицији куповине опроштајница, чему је Ватикан вешт већ вековима и на основу чега је претворен у моћну банкарску државу - каже Чворовић. Он сматра да би Ватикан папиним доласком у Јасеновац "од наивних Срба за мале паре купио крв њихових светих предака". - Та трансакција би била једна од вредносних хартија којом би се Срби легитимисали пред вашингтонско-бриселским надзорницима да су, дајући папи опроштајницу, спремни за ново евроунијаћење - сматра Чворовић. Верски аналитичар Живица Туцић верује да би папа дошао у Јасеновац и помолио се за све жртве, Србе, Јевреје, Роме, али и комунисте, без обзира на то које су нације и вероисповести. - Папа сам одлучује да ли ће отићи у Јасеновац, иако би га вероватно хрватски епископат одвраћао уз образложење да још није прецизирана историјска димензија Јасеновца и да постоје велика спорења око броја жртава. Чак и да папа оде у Јасеновац, питање је да ли би то неким круговима у Србији било довољно да папа потом дође у Србију - каже за "Вести" Туцић. Подсећања ради, Фрањин претходник, папа Бенедикт Шеснаести није хтео да чује за посету Јасеновцу док се не утврди пуна истина о страдањима у том усташком логору. Београдски надбискуп Станислав Хочевар својевремено је рекао да "није реално очекивати од Светог оца да обиђе Јасеновац док год две стране користе то стратиште за међусобна препуцавања, уместо да се боре и изборе за непорециву истину". Канонизацију Степинца Хрвати очекују у јуну ове године. Тај чин треба да предводи папа Фрања, али из Ватикана још нема најаве када ће он доћи у Загреб одакле му званично још није уручен позив. Папа Фрања ће 6. јуна папа посетити Сарајево. Није познато да ли ће тада отићи и у Доњу Градину која припада комплексу логора Јасеновац. Папа Фрања припада језуитском реду, те његово евентуално поклоњење у Јасеновцу римокатолици тумаче као уступак СПЦ и испуњење услова за будућу посету Србији. Ватикан је свестан да ће у СПЦ бити негативних реакција због проглашења Степинца за свеца и сматрају да би то могло да се "омекша" папиним одласком у Јасеновац. Подмукло за добробит Католичке цркве! Папа Фрања припада римокатоличком језуитском реду Дружба Исусова који је основао Игнацио Лојола у Паризу 1540. Према сведочењу бившег језуите Алберта Ромера Ривијере у књизи "Ватиканске убице", језуити полажу заклетву у којој се наводи да су научени "да играју прикривено" и да "не верују никоме", да међу Јеврејима буду "највећи Јевреји", међу протестантима "још већи протестанти", а по потреби да се идентификују и са реформистима, хугенотима, калвинистима... "Научен си да подмукло сејеш семе мржње и љубоморе међу народима, регионима и државама које живе у миру, и подстичеш их на крвава дела, гурајући их у ратове једне против других, и да креираш револуције и грађанске ратове у земљама које су независне и просперитетне, изигравајући да негујеш уметност, науку и уживање у благодетима мира. Да учествујеш на страни бораца и да играш у тајности са својом браћом језуитима, који могу бити на истом послу на супротној страни у рату, али да се отворено супротстављаш ономе за кога би могао бити повезан. Само Црква на крају мора да извуче добит из услова који ће бити саставни део коначног мировног споразума и који ће оправдати сва средства", подсећа на садржај заклетве Ривијера и наставља да наводи њен садржај: "Научен си сада својим дужностима шпијуна, да прикупљаш све статистичке податке, чињенице и информације од сваког извора; да се додвораваш као поверљива особа у познатим круговима протестаната и јеретика сваког нивоа и сваке личности, као и банкара, трговца, адвоката, међу ученицима школа и студентима, у парламентима и законодавству, у државном правосуђу и да будеш сав пртљаг свим људима за добро папе, чије смо слуге до своје смрти", цитира језуитску заклетву Ривијера. Протестна нота СПЦ је прошле године папи упутила протестну ноту због Степинчеве канонизације. Истим поводом са патријархом Иринејом у Београду се састао и ватикански кардинал Курт Кох. У двочасовном разговору, како је штуро саопштила Патријаршија, "разматране су многе важне теме које су тренутно отворене у међусобним односима Римокатоличке и Српске православне цркве, са нарочитом анализом историјске перспективе збивања на тлу бивше Југославије у периоду Другог светског рата". Р. Лончар, «Вести онлајн»

 

http://borbazaveru.info/content/view/7675/1/