Jasenovac

НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА: НАЈБОЉЕ ЧУВАНА ТАЈНА ВАТИКАНА

2011-07-12T15:26:00.001-07:00

НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА: НАЈБОЉЕ ЧУВАНА ТАЈНА ВАТИКАНА

Владимир ДИМИТРИЈЕВИЋ | 11.07.2011 | 23:58 Коментара: 1

Почетком јуна 2011. римски папа Бенедикт Шеснаести посетио је Хрватску, дајући подршку њеном путу ка Европској унији и позивајући је да и даље остане верна Ватикану, борећи се за хришћанске вредности. Одушевљено дочекан од преко 3оо ооо Хрвата, папа није пропустио да успут помене квислиншку творевину, Независну Државу Хрватску, као инструментализовану од фашизма и нацизма (ниједном не помињући 7ооооо жртава усташког концлогора Јасеновац, које су страдале зато што су биле Срби, Јевреји и Роми, као ни улогу преко 1ооо римокатоличких жупника, фратара и часних сестара, који не само да су подржавали Павелића и његове монструме, него су и активно учествовали у покољима недужних људи ,као „заклете усташе".) Млако се ограђујући од НДХ, папа је величао загребачког надбискупа Алојзија Степинца, кога је његов преходник, папа Иван Павао Други, 1998. прогласио „блаженим", и који је, по Бенедикту Шеснаестом, наводно био жртва двају тоталитаризама – нацизма и комунизма.

Рацингер је, још као кардинал, 15. фебруара 1998., у хрватском (негда илирском) ватиканском Заводу Светог Јеронима одржао беседу у част Степинчеву. (То је онај завод у коме је монсињор Мађарец 1941. године одушевљено дочекао Анту Павелића, а монсињор Ратко Перић, садашњи бискуп, 1991. године Фрању Туђмана.) Рацингер је тада истакао да је Степинац био један „Божији Хрват", каквог је Данте опевао у „Рају" своје „Божанствене комедије". Степинац је, по Рацингеру, био жива слика „трпећег Криста", који је на крају понео његову трнову круну и муке. Супростављајући се тоталитаризмима, кардинал DIXIT, Степинац је у доба нацизма, био „бранитељ жидова, православаца и свих прогоњених, затим је, у времену комунизма, постао одвјетник својих вјерника, својих свећеника прогоњених и убијаних". У својој беседи, као ученик германске школе србофобије, Рацингер је истакао да је Степинац постао надбискуп Хрватске 1936. године, када је римокатолицима било тешко, јер су трпели Југославију „коју су савезници након Првог светског рата створили од супротних елемената и са снажним протукатоличким набојем".

Пред долазак у независну ЕУ Хрватску, ове, 2о11, папа је о Степинцу опет фабулирао као о борцу против усташког режима и бранитељу Срба, Јевреја и Рома, као и великом хуманисти. Назвао је великим пастиром и хришћанином онога кога италијански научник Марко Аурелио Ривели зове „надбискупом геноцида".

А колико је Степинац заиста био против усташког режима, кога се Рацингер јавно одриче, довољно је писано. Додуше, надбискуп загребачки је у неким својим прповедима у доба рата устајао против расизма и насиља, али га то није спречавало да буде војни викар усташке војске, члан НДХ Сабора, носилац усташких одликовања и, наравно, координатор прекрштавања Срба у Павелићевој монструм-држави. Да и не говоримо да је ватрено бранио НДХ у Ватикану, који је, преко Владе Краљевине Југославије, био одлично обавештен о злочинима хрватске CivitasDei. Године 1943, Степинац је папи Пију Дванаестом поднео Меморандум у коме, између осталог, пише о вековној верности Хрвата папи, и упозорава га шта би се десило ако би НДХ пропала:"/.../ Њезином пропашћу или фаталним смањењем – тисуће најбољих хрватских вјерника и свећеника жртвовало би драговољно и радо своје животе да запријече ту могућност. Не би било уништено само оних cca24оооо прелазника са српског православља, него и читаво католичко пучанство толиких територија са својим црквама и својим самостанима/.../ Напредак католицизма је најуже повезан са напретком Хрватске Државе, његов опстанак уз њен опстанак, њезин спас-његов спас".

А 10. јуна 1943. усташки изасланик у Риму, Лобковиц, јавља да је Степинац много учинио за НДХ пред Куријом:"/.../ Надбискуп је врло позитивно извијестио о Хрватској. Нагласио је, да је неке ствари с којима се он иначе никако не слаже – прешутио, само да створи о Хрватској ШТО БОЉИ ДОЈАМ/.../ Много је у Ватикану изтицао наше законе за злочин побачаја, који су закони у Ватикану врло добро примљени /.../

Надбискуп је на темељу тих закона ОПРАВДАО ДЈЕЛОМИЧНО И ПОСТУПАК ПРОТИВ ЖИДОВА (толико о Степинчевом заступању Јевреја, нап. В. Д.), који су код нас били највећи поборници и најчешћи извршитељи злочина овакве врсти". (Степинац је бранио усташке законе против побачаја у доба док су усташе вадиле нерођену србску децу из утроба мајки, и на каме их набијали; оваква хипокризија је метастаза оног лицемерја због кога је Достојевски тврдио да је папизам гори од атеизма, јер проповеда изопачени Христов лик.) А званични усташки лист, „Хрватски народ", 27. јула 1944. године пренео је поруку Степинца да је „непоколебљиви оптимист" о будућности Хрвата. Новине су хвалиле Степинца због улоге коју је имао у Ватикану, бранећи НДХ.

После рата, Степинац је на Каптолу скривао како усташке злочинце, тако и њихову архиву, али и злато опљачкано од жртава, које је, једним значајним својим делом, завршило у ватиканским трезорима.

Какав је Степинац био „бранитељ" Срба, посведочио је и његов секретар, монсињор Стјепан Лацковић, који се вратио у Хрватску после 45 година емиграције (и дао интервју „Азур журналу" број 9, за јануар 1991. године), који је водио спискове прекрштених Срба:"/.../ Многи православаци који су овдје живјели стољећима исто су тако поздравили ту прилику да могу сада с Хрватима католицима бити у једној вјерској заједници/.../ Политичка власт (усташе, нап. В.Д.) је мислила да ће ријешити питање и нашег суживота и заједништва./.../ Сви морамо доћи у једну заједницу дјеце људске, а то није никаква политичка установа, већ католичка црква/.../"

Дакле, Лацковић ни једном једином речју није изразио жаљење што су Степинац и он сам учествовали у НАСИЛНОМ КАТОЛИЧЕЊУ СРБА, него је тврдио да је Павелић тиме хтео да дође до „срећнијег суживота" на простору НДХ... Толико о Степинцу, кога папа Бенедикт представља као „хуманисту" и заштитника Срба, Јевреја и Рома...

УСТАШТВО: БОРБЕНИ РИМОКАТОЛИЦИЗАМ

Папа Рацингер се, у својим изјавама, ограђивао од усташа (тобожњих су инструментализовали зли фашисти и нацисти), па је, као што смо видели, и Степинца прогласио борцем против усташтва. Но, наравно, то је само маскирање праве истине. У својој програмској књизи, „Страхоте заблуда" (поглавников „Мајн кампф" ), године 1937., Павелић је истакао да Хрвати не могу живети у Југославији која тежи да се „преокрене тисућгодишња оријентација хрватских католика и да се прекину прадавне везе Хрвата са Светом Столицом". Павелић је озаконио све оно за шта се у данашњој Хрватској заложио и папа – католички култ породице, забрану побачаја, „кршћанске вредноте". Али, те „вредноте" важиле су само за римокатолике.

Павелић је православне Србе у Хрватској сматрао за страно, антикатоличко тело, које треба уклонити из народног организма. НДХ је доживљавао као предстражу римокатоличке Европе, која брани исту од „варварског Бизанта", то јест Балкана. Пре но што је стигао у Загреб, папа Бенедикт се сећао хрватских кардинала Шечера, Кухарића и Бозанића, који су му стално говорили да Хрватска није Балкан, него Средња Европа. И усташе су Хрватску издвајали из области Балкана: у интервјуу шпанском фашистичком листу „Arriba" датом 26. маја 1943, Павелић каже: "Балкански је дух имао експанзивну моћ која је успјела да продре до границе Беча. Аустро-Угарска је имала снаге да гони тај дух ка Југоистоку, гдје више није представљао никакву опасност. Дужност је Хрватске да настави са овим притиском на балканске обичаје док их не сведе у њихове праве границе". А усташки идеолог, свећеник др Иво Губерина, усред рата понавља поглавникове идеје: "Уништен је бизантско-православни притисак на Хрватску и створена је могућност да Хрватска заигра улогу предзиђа Еуропе. НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА ЈЕ ЈЕДИНА ДРЖАВА СА КАТОЛИЧКОМ ВЕЋИНОМ НА БАЛКАНУ. ЈЕДИНА ВРАТА КАТОЛИЦИЗМА НА БАЛКАНУ. Не само то. НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА ЈЕ ДАНАС НАЈЈАЧИ БЕДЕМ СРЕДЊЕ ЕУРОПЕ".

А ово се све уклапало у стару ватиканску представу о Србима као „реметилачком фактору". Сетимо се да је аустроугарском посланику у Ватикану, грофу Морицу Палфију, кардинал Мери дел Вала, секретар најмање државе на свету, 1914. благословио рат против Србије, следећим речима: "Папа и Курија виде у Србији разорну болест, која помало нагриза монархију и која ће је временоим расточити/.../ Његова Светост је у више махова изразила своје жаљење, што је Аустро-Угарска у више махова пропустила да казни свог опасног дунавског суседа."

Павелић је био више него одани римокатолик. Његова ћерка, Мирјана Павелић-Пшеничник, , у интервјуу „Глобусу" (17. мај 1991.) каже: "Тата је био католик и ми смо имали свог капелана који је недјељом долазио код нас. Чак смо саградили и капелицу за њега. Сваке недјеље смо слушали мису, а тата је чак и министрирао, јер је то као млади дечко научио. Министрирао је код исусоваца у Травнику".

Да, то је исти онај Павелић коме су, како сведочи Курцио Малапарте, усташе слале, на поклон, котарицу пуну очију покланих Срба…

ХРВАТСКИ РИМОКАТОЛИЦИ СЕ НЕ ОДРИЧУ УСТАШТВА

Иако се, зарад ЕУ вредности, званичници Хрватске формално одричу усташтва, римокатолички живаљ и његово свештенство остају најдубљим симпатијама везани за период НДХ. О томе говори популарност певача Марка Перковића Томпсона, кога је садашњи папа примао у аудијенцију, и који је ове године, скупа с другим хрватским певачима, дочекивао папу песмом о породичним вредностима. Томпсон у својим сонговима велича усташке кољаче попут Јуре Францетића и Макса Лубурића, као и самог Анту Павелића. Управо римокатолички свештеници правдају Томпсона као оданог „домољуба". У новинама „Вјесник", свештеник Павле Приморац је истакао да неки критичари мрзе Томпсона само зато „што им је свака идеја националнога и вјерског опредјељења мрска", да би фра Мартин Планинић у „Фокусу", марта 2006, устврдио да му је омиљена песма „Кроз Имотски камиони журе, возе бојну Францетића Јуре" (иначе, злогласног команданта усташке „Црне легије".)

Оправдања НДХ и њене идеологије може се, међу римокатоличким клером, наћи у изобиљу. Тако је дон Лука Вучо, у „Новом листу", маја 2003, тумачио популарност усташког поздрава „За дом спремни" на следећи начин: "Узвик „За дом спремни" није код народа пристајање уз усташтво, већ жеља за самосталношћу од Срба која је постојала, нажалост, само за усташа". Дон Анто Баковић је у листу „Народ", августа 2оо3, изјавио:"У Независној Држави Хрватској се пробудио геније хрватског народа, у којој је хрватски народ коначно добио своју слободу, своју хрватску државу, а све је то трајало сасвим кратко, очајно кратко..."Говорећи о крволоку Анти Павелићу, на миси задушници у задарској цркви Ивана Крститеља у јануару 2оо5, фра Вјекослав Ласић је истакао: "Поглавник је за живота учинио много добрих дјела, а једно од највећих је обнова НДХ. То ускрснуће су Хрвати, скупа са својим мучеником, блаженим Алојзијем Степинцем, доживјели као остварење највишег сна... Поглавник је био добар човјек и бранитељ Хрватске, вођа земље чије засаде леже у данашњој Хрватској". Патер Владимир Хорват, на Радио Марији у јулу 2оо5, пориче да је Јасеновац био логор смрти и ужаса (за кога Јевреји који су преживели тврде да је, по монструозности с којом су невини убијани, био страшнији од индустријске смрти Аушвица), и каже да ту људе „нису доводили да их убијају, него да раде".

Једном речју, НДХ се међу римокатоличким свештенством доживљава као држава своја, у којој су брањене вредности римокатолицизма. Зато није нимало случајно да се папа Бенедикт Шеснаести никад неће поклонити жртвама у Јасеновцу, нити ће бити спреман да се каје због недела усташких клерофашиста. НДХ је ипак била римокатоличка CIVITAS DEI, остварење средњевековних идеала крсташких ратова у двадесетом веку. Док се боримо против ревизије исхода Другог светског рата и свих лажи које би да рехабилитују нацизам (у име наводног антикомунизма, а у ствари русофобије и србофобије), и то треба имати у виду.

http://srb.fondsk.ru/news/2011/07/11/nezavisna-drzhava-hrvatska-taina-vatikana.html

Ustasha Victim Gold and the EU/Vatican Monetary Agreement

2011-07-05T13:25:00.001-07:00

BRIMSTONE& CO.

JONATHAN LEVY

ATTORNEY & SOLICITOR

| 629 K STREEY N\lv SUrrE 3('0

WASHINGTON DC 2()006 USA

T ELIF ax | -202-9 | a-24oe

htly 2,2011

Autorita di Informazione Finanziaria (AIF)

CardinaAl ttilio Nicora,P resident

Palazzo San Carlo

Rome

VATICAN CITY

Ustasha Victim Gold and the EU/Vatican Monetary Agreement

Your Eminence:

We havep reviouslyc orrespondeda boutt his matteri n detail with the

European Commission and European Central Bank. We were then referred to the nascent AIF by the European Commission Directorate General for Economica ndF inanciaAl ffair on January5 , 2011.W e havew aiteds everal months for the AIF to become fully active and staffed under its enabling statutesb eforec ontactingy ou abouta matteri nvolving certaina ccountsat the IOR (Istituto per le Opere di Religione) tlrat have been used to launder and retain World War II era victim assetsfr orn former Yugoslavi4 the so called Ustasha Treasury. Our clients include Holocaust survivors worldwide and organizationsin Serbiaa nd the United States.V estigeso fthe assets, including moveable and immoveable property or profits there from are still on deposita t theI OR.

This requestf or an investigationa nd inquiry dealsw ith the unresolvedis sue ofthb "Ustasha Treasury" and the missing gold and other valuables from former Yugoslaviaf irst documentedb y the 1998U nited StatesS tate DeparbnentE izenstat/SlanyR eport entitled ConcernsA bout the Fateo fthe Wartime Ustasha Treasury which concluded tbat there was evidence pointing to Vaticani nvolvementi n launderingc oncentrationc ampg old and loot after the Second World War.

This gold bullion, silver, and other valuables are victim property looted from Serbs,R oma,a ndJ ewsb y the unrecognizedC roatianU stashar egimew hich hasn everb eena ccountedfo r by the Vaticand espiten umerousd emands including our own lawsuit in the United States against tle Vatican Bank (Institute for Religious Works). The victims we represenst ufferedl osseso family propertyt o the Usasha including gold, silver, banknotesa ndjewelry which was looted by the Ustasha and eventually deposited at the Holy See's Vatican Bank in 1944-1946a nd haveb eenu naccountedfo r since.

For example:

Nadezda Bates was bom in Bihac, Bosnia, Kingdom of Yugoslavia in 1923 Plaintiffs father,J ankoB at€s,w as a wealthy Serbb usinessmanin Bihac and owneda n establishmennt amedK afanaB eograd. The Batesf arnily omed numerouso ther propertiest hrougho ut the region and had accumulateda great deal of wealth including an opulently funished home and jewelry including one dozenh andm adeb raceletso f 18 carat gold with sapphires and diamondsa nd threen ecklacesm adei n the samef ashionw ith dark sapphires, twenty rings made of l8 carat gold, hmdreds of gold ducats, and many items oflesser value. They also possesseda quantityo fcash and a large stock of food and drink used in their trade. On June 23, 1941 agents ofthe Ustasha Regimee nteredi nto Bihac and arrestedt he Serba nd Jewishi nhabitants. Plaintiff witnessedt he well organizedp illaging and plunderingo f the Bates family property and Jewishp ropertiesi n the neighborhoodb y the Ustasha Regime's agents. Teams of special soldiers with trucks conducted the looting operation in a thorough manner. The Ustasha soldiers herded the Serbs and Jews into the changing rooms at the Bihac sports grounds, where they were thoroughlys earchedre lievedo fany concealedv aluables. Plaintiff and her family was transportedto Kmjeusab y the Ustashaw hereh er father

and brother were murdered by Ustasha armed forces under the command of the Ustasha Governor of Bihac, Ljubomir Kvatemik.

Dr. Milan Bates is a r€sident of the United Kingdom and is legal

repr6sentativeto thesec laims on behalf of the Batesf amily and demandsa naccounting oftheir share of gold in the Ustasha Treasury estimated to worth 40 ouncesa ndt le familyj ewelry worth in excess of $100,000.

Mileva Reljanovic (Vujcic) was born in 1930 in Vojskova, Bosnia, Kingdom of Yugoslavia and currently resides in Sweden. In 1942 the Ustasha Regime's agents forcibty removed all Serbs ftom Vojskova in order to "colonize" the region. The village store and its contents owtred by plaintif Fs family was seized and the Serb residents of the town terrorized by rampaging Ustasha armed forces who killed and raped indiscriminately among the Serbs. The store and its contents were converted to cash by the Ustasha Regime's Ministry ofColonization and the proceeds added to the Ustasha Treasury. Plaintiff and her family members were sent to Jasenovac concentrationc ampw hereh er father and someo fher siblings died. Upon enteringJ asenovact,h e Ustasha Regimea gentsc onfiscatedt hej ewelry the family had concealedo n their persons. Ms. Reljanovic, a Swedish citizen also request s an accountrng.

The organizationst,h e IndependenCt ormcil of SerbianR oma,R epublik

SrpskaK rajina in Exile, The JasenovacM emorial Centera nd Jasenovac

ResearchIn stitute alsor equesta n accountingo n behalfoftheir members

some of who were victims or legal heirs of victims of the Ustasha.

This gold and other raluables are in Vatican Bank custody and were looted by the IndependenStt ateo f Croatiab etween1 941-194a5s p arto fthe Ustasha genocidal campaign against Serbs, Jews, and Roma in which an estimated5 00,000s o called undesirablesm, ainly Serbsa nd Rom 4 were liquidated.T he gold and looted assetsw as depositeda t tle Vatican Bank in 1946 according to contemporaneoudso cumentsa uthored by Allied investigatorsa nd buttressedb y the sworn testimonyo f former US Special Agent William Gowenw ho while stationedi n Rome investigated and interviewed the Ustashai nvolved in the tr-ansfe or flot to the Vatican in 1946 and 1947 .

I must also add the losses of our Roma clients are extremely well

documentedth rought he efforts ofthe IndependenCt ouncil of Serbian

Roma.R omaa ssetsw ere often in gold and silver coin and were confiscated by the Ustasha and became part ofthe Ustasha Treasury.

This victim gold has been the subject ofa decade long lawsuit in the United States 1999 to 2010 against the Vatican Bank (Institute for Religious Works) andw hich is still pendinga s to The FranciscanO rder.' The lawsuit however was dismissedw ithout prejudicei n regardst o the IOR and OFM, it was I Alperin v. Vaticln BqnLa nd OFM, United StatesD istrict Court for the Northem District of Califomia. D.C. No. CV-99-0494I-MMC. Maxine M. ChesneyD, istrict Judge, Presidine. dismissed not on the merits, but on grounds of lack of subject matter jurisdiction due to Vatican sovereign organ immunity from legal process in the United States.T hatjudgrnentw as appealeda nd is now final by order of the United StatesN inth Circuit Court of Appealsa s of March 2011. We are now free to bring this matter directly to the Vatican as has been suggested repeatedlyin the pastb y the IOR's attomey,M r. Lena. We haven ot dones o previouslyb ecauseth e AII was not yet in existencea nd no appropriate authority existed over the IOR or its account holders. As the appeal is now terminated, we bring this mafter to you in a timely fashion. In surn,w e are requestingth e Comrnissiono pena n inquiry and accounting into these well founded allegations ofrnoney laundering and retention of Holocaustv ictim assetsb y financial organsa ssociatedw ith or which are agencieosf the VaticanC ity State.

We stand ready to submit electronically or by post a large volume of

information including testimonya nd documentationto supportt hese

allegationsa ndt o cooperatee ntirely. The legal representativeos f the OFM andI OR area lsoi n possessioonf volumeso flegal docurnentfsr om the U S Courtsa ndt heir own internal investigationsw hich haven ot beenr eleased. Despite being provided ample opportunity and forum, the OFM and IOR has repeatedly refused to answer this allegation by Holocaust victims by citing sovereign and jurisdictional immunity from inquiry instead. However, we assert through the Vatican Monetary Agreernent with the EU, the time has finally anived for closure in this long unresolved matter ofHolocaust asset launderingb y the Vatican undert he auspiceso fthe EuropeanC ommission and European Cenhal Bank.

IOR accountsa nd/ort heir successoar ccountst hat are or were associated with these names are identified as being under suspicion ofretaining Holocausat ssets:

Ante Bonifacic

Order of Friars Minor

Croatian Almanac

CroatianC atholic MessengeNr ewspaper

CroatianC ustodyo fthe Holy Familyo fChicago

Croatian Historical Society

Croatian Liberation Movement

CroatianP ublishingH ouseC roatia

DanicaN ewspape(ro f Chicago)

Fr. KrunoslavD raganovic

Fr. Dominik Mandic, OFM

FranciscaPn rintery( of Chicago)

SreckoP senicnik

TheC roatianC onfraternityo f SanG irolamo

TheR omanC atholicD ioceseo f Zageb

Thank you for your cooperationin this end eavoar ndw it hall duer especwt e request that members of the FIA who area ssociatewd ith IOR or OFM recuseth emselvefsro mt his mattero wingt o the appearancoef a conflict of interestg ivent he prohactedli tigationt hatp recededth is request.

Finally,w e will requesat n acknowledgemebnyt fax +l -202-318-240o6r

email: jonlevy@hargray.cormeg ardingy ourr eoeipto fthis letter.

Sincerely,

r. JonathanL ely,

Attomey and Solicitor

Саопштење Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу

2011-05-27T19:11:00.001-07:00

http://borbazaveru.info/content/view/3627/1/

Саопштење Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу

Monday, 23 May 2011

САОПШТЕЊЕ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ О БРОЈУ УБИЈЕНЕ ДЕЦЕ У

ЈАСЕНОВАЧКОМ СИСТЕМУ ХРВАТСКИХ КОНЦЕНТРАЦИОНИХ ЛОГОРА

ЗА ИСТРЕБЉЕЊЕ СРБА, ЈЕВРЕЈА И РОМА У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ

Проучавајући документа, сведочења, изјаве преживелих жртава,
судско-медицинских и судско-антрополошких ископавања, објављених
података, као и свих других доступних извора, Међународна комисија за
истину о Јасеновцу је донела закључак да су Хрвати и Муслимани у
Независној држави Хрватској истребили после жестоког мучења, лишавања
хране и воде, излагања хладноћи и мразу, излагању паразитима и
инфекцијама, побили преко 110000 српске, јеврејске и ромске деце, млађе
од 14 година. Хрватска је била једина земља на свету која је имала
концентрационе логоре за истребљење мале деце. Нерођена деца, извађена
из распорених трбуха трудних жена, нису укључена у наведени број
жртава... Имена, порекло и старост су утврђени за више од 33 000 деце,
што је приближно једна трећина уморене деце.

Римокатолички свештеници, (углавном Фрањевачког реда) и часне сестре,
представљали су најгрозније убице, мучитеље и силеџије који су мучили и
убијали православну српску, јеврејску и ромску децу. Према законодавству
које је донела Независна држава Хрватска, пљачакање, силовање, мучење и
убијање Срба, Јевреја и Рома, нису предствљали кривично дело.

Римокатолички свештеници и бискупи су насилно покрштавали децу и
преводили их у католичку веру. Многи сведоци, међу којима је било и
римокатоличких свештеника, су потврдили да је Римокатолички надбискуп
Загреба, иначе ратни злочинац, Алојзије Степинац, лично насилно
покрштавао децу жртве. Римокатолички свештеници су силовали мале
девојчице, а неки од њих су ове злочине записивали у своје дневнике,
који су заплењени после II светског рата. Најпознатији римокатолички
свештеник је био Фра Вјекослав Мајсторовић – Филиповић из католичког
самостана Петричевац у Бања Луци, који је клао, мучио и касапио малу
децу. И пио крв из рана на њиховом врату. После свршетка II светског
рата он је признао да је вршио ове злочине, био је осуђен и погубљен.
Други католички свештеници су одсецали три прста десне руке, тако да
више никада не могу да се крсте на православни начин.

Већину српске, јеврејске и ромске деце су мучили и убијали обични
грађани Хрвати и Муслимани (сељаци, занатлије, радници, интелектуалци и
неки учитељи и наставници) захваљујући званичној политици државе
Хрватске, као и неких ултранационалистичких организација, какве су биле
усташе, крижари, домобрани и други.

Права истина о овом геноциду извршеном над Србима, Јеврејима и Ромима у
Независној држави Хрватској, као ни сви злочини против хуманости, никада
до сада није била описана и исказана на званичном месту.

Бања Лука, 23.05.2011. године

Међународна Комисија за утврђивање истине о Јасеновцу

__._,_.___

Hrvatska da prizna ustaške zločine

2011-05-25T14:28:00.001-07:00

Hrvatska da prizna ustaške zločine

G. V. | 25. maj 2011. 21:04 | Komentara: 1

U Banjaluci usvojena Deklaracija o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima na međunarodnoj konferenciji o Jasenovcu

Spomenik jasenovačkim žrtvama

Hrvatska treba da prihvati istorijsku odgovornost za genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima koji je u Drugom svetskom ratu počinila Nezavisna Država Hrvatska, navodi se u Deklaraciji usvojenoj u sredu u Banjaluci na Petoj međunarodnoj konferenciji o Jasenovcu.

Deklaracijom se zahteva da se u Hrvatskoj, BiH (Republici Srpskoj) i Srbiji, odredi isti dan kao znak sećanja na žrtve genocida u NDH, i da sadašnje hrvatske vlasti utvrde i u razumnom roku isplate pravednu odštetu žrtvama i njihovim potomcima. Učesnici su zatražili i da se u celini sačuva i održava kao spomenik jasenovački kompleks koncentracionih logora, te da se provede program zaštite i uređenja Spomen-područja Donja Gradina.

Učesnici Pete međunarodne konferencije o Jasenovcu posetili su u sredu posle podne i spomen-područja Donja Gradina i Jasenovac. Zaključak konferencije je da su zločini ustaša smišljen i planiran genocid, onako kako je definisano Konvencijom UN o sprečavanju i kažnjavanju genocida iz 1948. godine. Prilikom provođenja ovog genocida samo u jasenovačkom sistemu hrvatskih koncentracionih logora je mučeno, pljačkano, silovano i potom ubijeno 700.000 Srba, 23.000 Jevreja i 80.000 Roma.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:331923-Hrvatska-da-prizna-ustaske-zlocine

Србољуб Живановић: У Јасеновцу страдало 110.000 жена и дјеце

2011-05-22T16:33:00.001-07:00

Србољуб Живановић: У Јасеновцу страдало 110.000 жена и дјеце

Datum: 22.05.2011 21:00
Autor: Свјетлана Тадић

Геноцид над Србима је почео пре 1941. године и није завршен 1945. године, али до сада никада није донета декларација о страдању Срба због чега смо то ми одлучили урадити.

Изјавио је то у интервјуу за "Глас Српске" члан Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу Србољуб Живановић.

- У декларацији о геноциду над Србима у Другом свјетском рату, који је починила Независна Држава Хрватска, наћи ће се подаци да је у Јасеновцу страдало 110.000 жена и деце. Биће детаљно описано како су деца мучена, како су их бацали у ваздух па дочекивали на бајонете, везивали на груди мајки, а затим их убијали - истакао је Живановић.

* ГЛAС: Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу најавила је доношење декларације о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у Другом свјетском рату који је починила Независна Држава Хрватска?

ЖИВAНОВИЋ:Геноцид над Србима је почео пре 1941. године и није завршен 1945. године. Геноцид је настављен и присилним пресељавањем становништва са ових простора у друге крајеве. За време бивше Југославије се није смело говорити о Јасеновцу и о страдању Срба, па смо имали нови геноцид за време последњег грађанског рата. Због свега тога Међународна комисија је сматрала да се мора донети декларација о геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, јер су се десила грозна и масовна убијања. Декларација ће бити усвојена на петој Међународној конференцији о Јасеновцу у среду у Бањалуци.

* ГЛAС: Шта конкретно садржи декларација?

ЖИВAНОВИЋ: У декларацији ће се наћи подаци да је у Јасеновцу страдало 110.000 жена и деце. Независна Држава Хрватска је била једина земља на свету која је имала концентрациони логор за малу децу, који је био подељен на четири дела у којима су деца разврставана према годинама старости. Комисија је дошла до 75.000 имена и презимена деце, а колико их је заиста страдало у пећима и гробницама или бачено у Саву никада се тачно неће сазнати. Биће детаљно описано како су деца мучена, како су их бацали у ваздух па дочекивали на бајонете, везивали на груди мајки, а затим их убијали. Најгоре од свега је што су у томе учествовали католички свештеници, којих је, према америчким изворима, у НДХ било 1.400. Комисија је, међутим, дошла до 1.171 имена свештеника. Римокатоличка црква се никада није оградила од тих злочина.

* ГЛAС: Колико је декларација значајна за жртве на које се односи и за будуће писање историје?

ЖИВAНОВИЋ: До сада никада није донета ниједна декларација о страдању Срба. Она ће бити послата парламентима свих земаља у свијету и међународним организацијама. Колико ће нама требати времена да се пробијемо са декларацијом, не знам, али се надам да нећемо чекати 100 година. О свему томе не би требало говорити да и данас у Хрватској не постоји јака мржња према свакоме ко није католик, и да не желе да Хрватска буде очишћена од других народа. Декларацију доносимо због тога да нове генерације схвате какво је зло геноцид.

* ГЛAС: Већ дуго живите у Лондону и предајете на свјетским универзитетима. Како странци гледају на страдања која су се дешавала на Балкану?

ЖИВAНОВИЋ: Имао сам недавно предавање у једној мањој јеврејској заједници и сазнао сам да они никада нису чули за Јасеновац. Ми смо мала земља и мислимо да смо важни у свету, али нисмо и није никакво чудо што многи не знају шта се овде дешавало. Ретки појединци су заинтересовани да се баве Јасеновцем. Изненадило ме да у Русији има веома мало знања о Јасеновцу и мало докумената. Са друге стране, добро је да у свету има група која се бави Сребреницом и која покушава да докаже да Сребреница није била онаква каква се приказује у медијима. Постоје и амерички стручни часописи који нашим људима не долазе под руку, а у којима се говори истина о Сребреници.

Балкан

* ГЛAС: Има ли наде за дугорочни мир на Балкану у који стручњаци много сумњају?

ЖИВAНОВИЋ: Наде нема све док се не открије права истина о прошлости. Треба се открити шта се дешавало и ко је за то одговоран. Лидери могу да причају шта желе, али они немају право да опраштају у име жртава које леже у Доњој Градини и у Јасеновцу.

http://www.glassrpske.com/vijest/2/novosti/58147/cir/Srboljub-Zivanovic-U-Jasenovcu-stradalo-110000-zena-i-djece.html

The International Commission for the Truth on Jasenovac

2011-05-01T09:13:00.001-07:00

The International Commission for the Truth on Jasenovac

Acting Coordinator: Aćić Saša
Đure Daničića ½
Banja Luka 78 000
Republic of Srpska
Bosnia & Herzegovina
sasaa@komorars.ba

Dear Mr. Maher,

It is my pleasure to inform you that the next meeting of the International Commision for the truth on Jasenovac will be held on the 23rd May 2011 at Banja Luka. Will you please submit to me your proposal for the agenda or inform me about the items that should be discussed at the meeting.
The Fifth International Conference on Jasenovac will be held at Banja Luka on the 24th and 25th May 2011. We are nowin the process of forming the Organising Commity for the meeting and you will get more information and all detailes as soon as we have them.
You are getting this information well in advance so that you can prepare your paper and discussion. We intend to publish all papers before the Coference.
Thank you very much for Your support.
Yours sincerely,
Sasa Acic, Coordinator
Acting Coordinator:

ДОЊА ГРАДИНА-ПОМЕН ЈАСЕНОВАЧКИМ ЖРТВАМА

2011-05-01T08:15:00.001-07:00

http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=39545

Доња Градина-положени вијенци на гробно поље "Тополе"

ДОЊА ГРАДИНА-ПОМЕН ЈАСЕНОВАЧКИМ ЖРТВАМА

Парастос за све невине жртве усташког концентрационог логора Јасеновац, који
подразумијева служење православне, јеврејске и ромске молитве, служен је данас у
Спомен-подручју Доња Градина на гробном пољу "Храстови", у присуству више од
хиљаду људи.
Инфо
12:18 | 01/05/2011

Православну молитву за покој душе невиним жртвама, уз саслужење више свештеника,
преводио је Његово преосвештенство владика бањалучки Јефрем, док је молитву на
јеврејском језику "Калиш" предводио рабин Исак Асијел, који је позвао на мир
међу свим народима свијета.
"Ово је мјесто је стравично и свједочи о времену када је чинити добро значило
бити осуђен на смрт. Позивам зато на мир међу нама, да се овакво зло више никада
и нигдје не понови", рекао је рабин.
Молитву на ромском језику говорио је члан Свјетског парламента Рома Драгољуб
Ацковић, који је позвао да из Спомен-подручја Доња Градина молитва оде у све
дијелове свијета гдје су страдали припадници ромског народа, гдје нису имали
прилику да се бране и гдје су страдали само зато што су Роми.
Полагањем вијенаца на гробном пољу "Тополе" у Спомен-подручју Доња Градина данас
су бројне домаће и међународне делегације одале почаст невиним жртвама
концентрационог логора Јасеновац, у оквиру обиљежавања Дана сјећања на жртве
усташког злочина - геноцида у концентрационом логору Јасеновац и његовом
највећем стратишту Доњој Градини.
Вијенце су данас положили предсједник и потпредсједник Републике Српске Милорад
Додик и Емил Влајки, предсједник Народне скупштине Игор Радојичић, предсједник
Скупштине Србије Славица Ђукић-Дејановић, делегација Владе РС, коју су чинили
предсједник Александар Џомбић, министар рада и борачко-инвалидске заштите Петар
Ђокић, министар просвјете и културе Антон Касиповић, министар саобраћаја и веза
Недељко Чубриловић, министар управе и локалне самоуправе Лејла Решић, као и
делегација преживјелих јасеновачки логораша.
Почаст јасеновачким жртвама у Доњој Градини одао је и замјеник министра
иностраних послова Израела Даинел Ајалон, Амбасадор Руске Федерације у БиХ
Александар Боцан Харченко, делегација Парламентарне скупштине БиХ, изасланик
српског члана Предсједништва БиХ, изасланик Амбасаде Француске у БиХ, делегација
општине Козарска Дубица и Града Крагујевца.
Вијенце су заједнички положиле делегације израелског града Модине и Бањалуке,
представници СУБНОР-а РС, делегација Трећег пјешадијског пука Оружаних снага
БиХ, Срба са Космета, Удружења Рома РС, Српског народног вијећа из Хрватске,
Савеза логораша РС и заједнички делегација Борачке организације РС, Организације
заробљених и погинулих бораца и несталих цивила РС и Удружења ратних војних
инвалида РС.
Доња Градина представља највеће стратиште у систему концентрационих логора
"Јасеновац", који је формиран у августу 1941. године, непосредно након
проглашења Независне Државе Хрватске. Према неким процјенама, у Градини је
убијено и закопано више од 360 000 људи, претежно Срба.
Према истраживањима стручњака, у периоду између 1941. и 1945. године у систему
концентрационих логора "Јасеновац" убијено је око 800 000 дјеце, жена и стараца.
Међу страдалима је било највише Срба, Јевреја и Рома. Према начину убијања,
јасеновачки логор сматра се најмонструознијим стратиштем које је тада постојало
у свијету, а који је основала и њиме управљала НДХ
Ј.В.

Број жртава је познат!

2011-04-18T19:56:00.001-07:00

http://borbazaveru.info/content/view/3554/1/

Саопштење Међународне комисије за истину о Јасеновцу

Monday, 18 April 2011

СЕЋАЊЕ НА ЖРТВЕ ЈАСЕНОВЦА

Број жртава је познат!

На стратишту Јасеновачког система Хрватских концентрационих логора за
истребљење Срба, Јевреја и Рома одржана је комеморација на којој су
говорили председник државе Хрватске Иво Јосиповић и председница владе
Јадранка Косор. Они су у својим говорима навели низ неистина и лажних
тумачења са политичким циљем да умање злочине и да садашњу власт у
Хрватској прикажу као добронамерну и спремну да некаквим "признањима"
смире јавност и покажу да су спремни да изјаве да је "злочина било".
Истовремено траже да се ти злочини забораве и препусте "историји".
Противе се свакој "ревизији" историје.

Међутим, историја је неумољива. Чињенице постоје и остају. Међународна
комисија за истину о Јасеновцу је 2008. године саопштила да је у
Јасеновачком систему Хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома
изгубило животе преко 700 000 Срба, 23 000 Јевреја и 80 000 Рома.
Јадранка Косур сада тврди да се незна број жртава. Иво Јосиповић говори
да је већина Хрвата била против Павелића и усташке политике. То није
тачно. Већина Хрвата је била за Павелићеву геноцидну политику. У убијању
и истребљењу Срба, Јевреја и Рома учествовала је већина грађана
Хрватске, сељаци, радници, интелектуалци, домобрани, крижари, усташе,
часне сестре, католички свештеници и сви други. Предвођени су, нажалост,
католичким клером који су предводили сарајевски надбискуп Шарић и
загребачки "надбискуп геноцида" злочинац Алојзије Степинац. За те
злочине нико никада није одговарао.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу ће 23. маја ове године издати
званично саопштење о броју убијене деце у Јасеновачким логорима.
Утврђено је да је после страховитог мучења убијено преко 110 000 мале
деце. Нека су била жива спаљена, неку су отровале часне сестре, већини
су разбијене лобање маљевима, нека деца су нерођена вађена из утроба
мајки, продавано је и дечије месо као "српско месо - један динар
килограм". У недоглед би се могли набрајати сви злочини које су починили
Хрвати.

СЛАЖЕМО СЕ СА ГОСПОДИНОМ ЈОСИПОВИЋЕМ ДА ЗА ЗЛОЧИНЕ У ЈАСЕНОВЦУ НЕМА
ОПРАВДАЊА, АЛИ ГРЕХЕ ТРЕБА ИСПОВЕДИТИ, ТРЕБА СЕ ПОКАЈАТИ, ПА ОНДА
ТРАЖИТИ ОПРОШТАЈ. ХРВАТСКА НИКАДА НИЈЕ ПРИЗНАЛА СВОЈЕ ЗЛОЧИНЕ И
ОБЕШТЕТИЛА ЖРТВЕ И ЊИХОВЕ ПОТОМКЕ.

Хрватска председница владе је мислила да се зло које се догодило у
Јасеновцу не може поновити, али је очигледно да су се геноцид и злочини
против човечности поновили током хрватских акција попут "Олује",
„Бљеска" и низа других. И најновији догађаји и мржња према Србима,
Јеврејима, Ромима, Италијанима и другим не Хрватима и даље букти у
Хрватској. Католички бискупи и свештеници, политичари, медији,
пропагандна машина и опште јавно мнење и даље врше утицај на нове
генерације Хрвата да мрзе све оне који нису Хрвати и католици. Недавни
попис становништва у Хрватској показао је да се приморавају православни
Срби да се одрекну своје вере и попису као "грко-католици" или унијати.

Пета Међународна конференција о Јасеновцу биће одржана 24. и 25. маја
ове године. Научници из целог света ће у својим рефератима приказати
праву слику геноцида који су извршили Хрвати против Срба, Јевреја и Рома
и каква је била улога католичке цркве у тим неделима. Прикупљено је 1171
име католичких свештеника који су у Хрватској, Босни, Херцеговини,
Славонији и Срему лично убијали, силовали, пљачкали и насилно
покрштавали Србе, Јевреје и Роме, или пак наводили Хрвате и муслимане да
врше злочине.

Без обзира на све слаткоречиве изјаве Јосиповића и Косоваре чињеница је
да су сада у Јасеновцу избрисани трагови масовних гробница и страдања
Рома, Јевреја и Срба, и да се број страдалих и даље умањује. Католичка
црква никада није признала злочине својих часних сестара и свештеника, а
садашњи папа се спрема да на позив Хрватске владе дође 4. и 5. јyна у
Загреб и да се помоли на гробу "надбискупа геноцида" злочинца Алојзија
Степинца. Ни један од предходника садашњег папе није се никада помолио
за опроштај грехова и покој душа невино страдалих у Јасеновачким
логорима. Католичка црква је организовала бекство кољача из Хрватске у
земље САД и Јужне Америке после II светског рата.

Проф. Др. Србољуб Живановић, Председник Међународне комисије за истину о
Јасеновцу

Лондон, Велика Британија

Напомена: Постављање фотографије у текст наше - прим. "Борба за веру"

__._,_.___

Jaсеновац довршен "Олујом"

2011-04-17T19:59:00.001-07:00

Jaсеновац довршен "Олујом"

недеља, 17 април 2011 09:36 ИН4С

У Хрватској ће бити одржана комеморација у Јасеновцу којом се обиљежава годишњица страдања цивила у том усташком логору. На комеморацији ће присуствовати комплетни хрватски државни врх, делегације бивших логораша и антифашистичких бораца земаља региона, као и представници дипломатског кора.

Пред криптом споменика "Камени цвијет", присутнима би, уз предсједника Хрватске Ива Јосиповића, требало да се обрати и премијерка Јадранка Косор, шеф Сабора Лука Бебић, као и бивши затвореник логора Стево Ђурђевић.

На комеморацији ће бити и представници Срба, Рома и Јевреја, као народа који су највише страдали. Након вјерског обреда, у крипту ће бити положени вијенци.

Према расположивим подацима, у логору је страдало око 700 хиљада људи, на најзвјерскији начин. Данашња хрватска историографија настоји да минимизира број жртава, што је посебно дошло до изражаја доласком на власт Фрање Туђмана и његовог ХДЗ-а. Према званичним подацима данашње Хрватске, у Јасеновцу је страдало између 83.000 и 100.000 људи, највећим дјелом Срба, а до сада је поименично пописано више од 80.000 логораша. Стиче се утисак да број жртава варира сходно политичкој атмосфери. Што је јавност наклоњенија тековинама Независне државе Хрватске, то је број несрећника страдалих у логорима смрти НДХ мањи и обратно. Усташе су два пута уништавали архиву, почетком 1943. године и априла 1945. године. Земаљска комисија Хрватске, основана 1945., констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број страдалих логораша између 500 и 600 хиљада. Остало је забиљежено да је на усташкој свечаности у Јасеновцу 9. октобра 1942. године, управник логора Вјекослав - Макс Лубурић, поносно обавијестио присутне:

"... и тако смо вам ми у овој години, овдје у Јасеновцу, поклали и више људи него Османлије за цијело вријеме боравка у Европи"!

Логор Јасеновац формиран је у љето 1941. године и представљао је у ствари систем повезаних логора, дјеловао је на више локација, међу осталим и у Старој Градишки, док су у Доњој Градини, на босанској обали Саве, вршене масовне ликвидације. Већина масовних ликвидација је вршена на десној обали Саве, од Дубице па низводно. Каснијим форензичним истраживањима, откривено је да је на том потезу ликвидирано најмање 300 хиљада људи! Осим ове локације, ликвидације су вршене у шуми поред логора "Крапје", потом близу логора "Версај" и "Уштица", а по угледу на њемачке логоре постојали су и крематоријуми. Колико је убистава било у јасеновцу, свједочи и допис усташке команде из априла 1942. године, који обавјештава све команде и институције да "логор Јасеновац може примити неограничен број логораша".

Посебна је прича о начину вршења егзекуција над несрећним логорашима. Хитлеров изасланик у Загребу, генерал фон Хорстенау, записао је у свом дневнику 1942. године да су усташки логори "суштина самог ужаса". Официр задужен за транспорт Артур Хефнер, који је имао прилике да обиђе и друге нацистичке логоре у Европи, записао је "...ово је један од најјезивијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим "Паклом"."

У Јасеновцу су људи убијани претежно маљевима и специјално конструисаним ножевима, а кољачи су одржавали такмичења у брзини и броју закланих. Људи су драни живи, кидано им је месо, а на отворене ране сипана је со, одсецани носеви, вађење очију, кидани дјелови тијела...

Од око хиљаду логораша пробој је 22. априла покушало њих 600, али је само 91 успио да преживи. Неколико сати послије њих, пробој су покушали и логораши из погона Кожаре, а од 176 преживјело их је једанаест.

Међу преживјелима има и оних логораша Јасеновца који су мијењани за заробљене Нијемце и квислинге. Усташе су спалиле сву документацију и срушиле све објекте логора, али нису уклањали лешеве који су 2. и 3. маја дочекали партизане.

Овогодишња комеморација, долази у данима високе хомогенизације хрватског народа, у протестима због осуде хрватских генерала Готовине и Чермака.

Парадоксално је, али непобитно, да је "Олуја" која је у Трибуналу проглашена "Удруженим злочиначким подухватом", само завршила намјере креатора и извршилаца масовног хуманоцида у Јасеновцу, који је пред собом имао јасан циљ: "Ослободити се Срба тако што ћемо трећину покатоличити, трећину протјерати, а трећину побити"! Туђманова реченица, забиљежена у Брионском транскрипту са састанка на којем је припремана "Олуја", која гласи " Ослободити се Срба једном за свагда", само је дио истих намјера у различитим историјским и друштвеним контекстима.

Није нам намјера да правимо упоређивање НДХ са савременом Хрватском, али је евидентно да се у односу на Србе у Хрватској, саме по себи намећу неке паралеле

У сусрет 2013: како позвати папу а да нико не примети?

2011-01-20T14:18:00.001-08:00

У сусрет 2013: како позвати папу а да нико не примети?

ПОЛИТИКА | Александар ПАВИЋ | 19.01.2011 | 18:50
0 коментара

„Добро је да се представници цркава нађу на једном месту, да почне један дијалог, људски и пријатељски, а друга питања између цркава могу бити остављена за касније," изјавио је 25. децембра Патријарх српски г. Иринеј приликом потписивања уговора о изградњи комплекса на брду Виник изнад Ниша, посвећеног Константину Великом, који треба да прими високе госте из земље и иностранства поводом 1700-годишњице потписивања Миланског едикта 2013. Само једна реченица, која ипак садржи толико тога, достојна једног патријарха по својој набијености значењем. Шта нам све она наговештава?

На првом месту, јасно је да је, после садашњих световних власти у Србији, преовлађујућа струја међу архијерејима СПЦ решила да искористи поменути јубилеј како би позвала папу да посети Србију, и да је ствар само у процени најповољнијег тренутка да се то и званично обелодани. То се може „прочитати између редова" патријархове изјаве. Питање је – зашто се јавности Србије овакве ствари саопштавају „између редова", уместо да се отворено каже оно што је већ очигледно?

Овакав приступ онеспокојава најпре зато што се понашање водеће јерархије СПЦ утопило у свеопшту смутњу која толико притиска дух садашњег времена. Уместо отвореног, јасно образложеног става који је, у исто време, отворен и за унутрашњи разговор по овом веома важном питању, изгледа да се сматра да православну јавност једноставно треба „спремати" одоздо за тренутак када ће јој се саопштити већ донесена одлука. Уз очигледно питање зашто се такве одлуке доносе без чак и покушаја стварања неког ширег консензуса, поставља се и питање – зашто се сматра да православна јавност за њу наводно „није спремна"? Недобронамерни би овде на прву лопту рекли да је то зато што је она превише „затуцана", „конзервативна", „затворена" или, пак, „етнофилетистичка", „анти-екуменистичка". И за овакве и сличне квалификације им управо део највише црквене јерархије даје за право. јер, ако није тако, зашто се онда патријарх устручава да саопшти ствари онаквим какве очигледно јесу, да поступа отворено? Мора се приметити да овакво понашање пре подсећа на „управљање неразумним народом" које ЕУ званичници приписују председнику Србије, и да се православна јавност пре третира као жаба коју треба полако кувати него као заједница равноправних судеоника у вечном спасењу.

Заправо се чини да се јавна расправа око папиног евентуалног доласка жели избећи. Део разлога сигурно лежи у још увек ровитој ситуацији везаној за свргавање владике Артемија (које, опет, неки повезују и са припремама за 2013.), чији би изразито анти-екуменистички ставови опет дошли до изражаја и можда задобили нове присталице, што би додатно продубило јаз који тренутно влада унутар СПЦ. Други део разлога, пак, вероватно лежи у претпостављеној опасности да би се тиме отворила Пандорина кутија која, мимо богословских разлика између православља и римокатоличанства у целини, садржи још увек нерашчишћене рачуне између СПЦ и српског народа с једне стране и Ватикана са друге, од којих је Јасеновац најкрупније, али не и једино (ту су и питања покрштавања православних под притиском у вековима када су били стешњени између отоманске Турске и католичке Европе, превременог признања Хрватске и Словеније 1991, папиног позива на бомбардовање српских положаја, итд.). Поставља се питање – зашто су то ствари око којих не треба водити јавну расправу већ сад?

Овде стижемо до другог дела патријархове изјаве, где се говори о „почињању дијалога", за који би обележавање поменуте годишњице представљало згодан повод. Наравно, јасно је да се овде мисли не на наш међусобни већ на екуменски дијалог, који се, изгледа, знатно више вреднује. С тим у вези, с обзиром на чињеницу да су православни део општег екуменског дијалога унутар Светског савеза цркава најкасније од конференције на Родосу 1959. (многи би рекли још од Енциклике Цариградске Патријаршије о увођењу григоријанског календара из 1920.) и да се јерархије свих заједница које себе називају „црквама" већ деценијама састају, поставља се логично питање: ако дијалог тек треба да почне, шта је био циљ свих претходних састанака? А, ако се водио дијалог, на који се то „почетак" сада алудира? Или је можда пре реч о тражењу најприхватљивијег оправдања за потез без преседана у историји СПЦ? Ако је тако, а тако може изгледати, шта је онда прави циљ папине посете? Почетак неког новог дијалога који наводно никако не може да почне пре него што папа крочи на тло Србије? Или можда нешто друго, што још увек, како се процењује, „нисмо спремни" да чујемо?

Најгоре у свему је што овакво поступање оставља утисак да део јерархије СПЦ потцењује верни народ, а можда и онај други део јерархије који би се у овом тренутку противио папином доласку. Такво одсуство отворености лако може довести до закључка да постоји страх да би неки можда већ унапред постављени планови бити осујећени, да је цела ствар око папине посете нешто што је вођено неком идеологијом и скривеном динамиком, која се још увек не износи на светлост дана. Као да је циљ већ зацртан, уместо да се до њега дође природним током и отвореним средствима. Све то улива оправдани неспокој, који неминовно тражи одговоре.

Не потцењује се православна јавност само тиме што се постепено приводи наизглед већ свршеном чину, већ и због тога што се потцењује један капацитет који је српски народ изнова показивао током своје историје, често на своју огромну штету: капацитет за праштање и мирење (истина, много лакше са другима него са својима). Да ли ико сумња у утисак који би папино поклоњење јасеновачким жртвама оставио међу Србима, у пријем од стране српске јавности јасног ватиканског одређивања према улози Римокатоличке цркве у НДХ? На основу чак и површног познавања српског менталитета, могло би се са сигурношћу рећи да би такви гестови, под условом да се доживе као искрени и да не буду на било који начин релативизовани – као на доброј исповести – били позитивно примљени код већег дела српске јавности. Што би заправо представљало једини прави темељ за „почињање дијалога", али овог пута истинског и нелицемерног, између СПЦ и Ватикана.

Ово нас опет враћа на питање – зашто се то не ради већ сад? Зашто папа прво треба да дође да би „дијалог почео"? Зашто се већ сад, за почетак, не оформе тела са обе стране, српске и ватиканске, која би се детаљно бавила овим стварима, која би покренула заједнички рад, на првом месту, на утврђивању пуне истине о дешавањима током Другог светског рата – о броју жртава у Јасеновцу, о римокатоличким свештеницима који су директно учествовали у покољу православног (као и јеврејског, циганског и „непослушног" хрватског) народа на простору НДХ, о улози Алојзија Степинца, на основу необоривих докумената? Разуме се, и Римокатоличка црква би исто тако била позвана да изнесе евентуалне замерке које има на рачун понашања СПЦ и њених верника према својој пастви у том и другим периодима.

Ова питања нису нова, али боде очи чињеница да отворени дијалог о њима недостаје свих ових година, а није у наговештају ни сад, када се представници обе стране скоро утркују у дељењу међусобних комплимената, и када се очигледно спрема састанак главара на српском тлу, и то пре него што је и једно од поменутих суштинских питања рашчишћено, или бар суштински покренуто. Све то неизбежно наводи на закључак да се можда те ствари и не желе рашчистити, бар не пре доласка папе и васколиког светског хришћанства у Ниш 2013. Можда се рачуна да би такав долазак толико засенио све својим сјајем и моћи, својом јавном демонстрацијом узајамне „љубави", да би сви поборници искреног и отвореног дијалога били, ако не посрамљени, а онда бар натерани у дефанзиву? Без задовољавајућег објашњења, оваква и слична нагађања су сасвим оправдана.

Најгоре од свега је што се, оваквим поступањем, управо умањују шансе истинског помирења, и то у време надируће опасности по хришћанску веру у целини. У својој изјави у Нишу, патријарх је такође говорио о нужности „одупирања једној новој религији која се јако брзо шири по свету", и да је неопходно то урадити „једном логиком и једном истином", без вођења „полемичких и борбених разговора". Да ли се и овде можда крије разлог за избегавање покретања суштинског дијалога који би претходио „великом сусрету" 2013? Да ли се сматра да би отворено изношење свих несугласица, нерешених питања и, поготово, још увек отворених рана, заправо представљало „полемисање" и „борбеност", а не истински дијалог? Да ли то значи да јерархија СПЦ није довољно сигурна у своје аргументе, па чак ни оне о Јасеновцу? Ако је тако, онда би о томе требало да обавести и верни народ. Да ли то, пак, значи да иста та јерархија не верује да би Ватикан био спреман да о тим питањима разговара на иоле смислен, суштински начин? Ако је тако, не би ли и то требало да знамо? Не би ли, поучени неуспелим покушајима уније у време надируће отоманске опасности у првој половини 15. века, али и искуством гурања под тепих озбиљних међунационалних и верских несугласица и историјских хипотека у СФРЈ, што је на крају довело до експлозије незадовољства и крвопролића, требало да покушамо нешто радикално ново, нешто што се зове искреност и отвореност без тактизирања и двосмислености? Да на првом месту кажемо, као што су многи већ рекли, и наставиће да говоре – да било који пут у Србију било ког папе неминовно мора да води преко Јасеновца?

У време када свет вапи за непатвореном истином, управо највише жалости чињеница да она не долази са места са којег би требало да долази, са катедра које проповедају о пролазности овог света и о Ономе који је Пут, Истина и Живот, да се стиче утисак да би нам тек неки црквени Викиликс открио праве намере које се крију иза настојања многих црквених јерарха. А све би могло да буде тако једноставно, као што и јесте Наука којој је дато да је боље разумеју прости од наводно умних. Вођен геслом да ће нас „истина ослободити", који истински верник не би желео општехришћанско помирење и сагласност у „истини и логици"? Али, који међу таквима истински верује да се ови велики циљеви могу остварити „одозго", кроз прећуткивања, дипломатисања и спектакле?

До 2013. нас деле још две пуне године. Без назнака да ће суштински дијалог почети пре најављеног нишког спектакла, сасвим су оправдане сумње да би долазак папе који нам се још увек стидљиво најављује, пре отежао започињање ослобађајућег и лековитог дијалога, који би имао бар неку шансу да донесе истинско јединство свих који теже спасењу стазама Богочовека. А те сумње могу лако, на путу православно-римокатоличког „дијалога", да трајно наруше онај унутарправославни. Већ сада видимо да београдски надбискуп Хочевар отворено говори да постоји „већински део СПЦ" који, по њему, жели да папа дође у Србију, што би се могло тумачити не само као непримерено мешање у унутрашње ствари СПЦ, већ и као наговештај да тај „већински део" успешније комуницира са Ватиканом него са сопственом сабраћом у Сабору. Као да се испуњавају пророчанске речи о. Саве Јањића (изречене, истина, „давне" 1995.) да „свејерес екуменизма са свих страна нагриза јединство Православне Цркве".

Ипак, упркос томе, упркос нпр. речима владике Браничевског Игњатија (из 1993.) да је „хришћанство на Западу престало да постоји као Црква: постало је идеологија, скуп етичких закона"), нема разлога да отворени српско-ватикански дијалог не почне – кад већ наводно није почео досад. А он би био неизмерно унапређен када би се, током предстојеће посете Хрватској, папа Бенедикт поклонио жртвама Јасеновцу, и јасно и недвосмислено одредио своју цркву према целом контексту који је до Јасеновца и довео. Засад то није најављено, али јесте молитва на Степинчевом гробу. Ако ствари наставе овим током, онда ће најављени нишки спектакл наилазити на све веће оспоравање у самој Србији, а садашњи раздор унутар СПЦ ће деловати бенигно у односу на оно у шта ће се претворити. Осим, опет, ако поменути „већински део СПЦ", уз вођење далеко отворенијег екуменског дијалога, напокон не започне дијалог и са сопственом паством.

http://srb.fondsk.ru/news/2011/01/19/u-susret-2013-kako-pozvati-papu-a-da-niko-ne-primeti.html

Klali i katolički sveštenici

2011-01-15T07:30:00.001-08:00

Klali i katolički sveštenici

Komentara 115

| veličina teksta:+-

Akademik Srboljub Živanović već decenijama je zaokupljen Jasenovačkim sistemom koncentracionih logora. Ovaj vodeći svetski antropolog, koji živi u Londonu, bio je član tima koji je po završetku Drugog svetskog rata istraživao masovne grobnice i prebrojavao jasenovačke žrtve.

Stravično: Ubice na delu

Gotovo da nikada i nije prestao da se interesuje za genocid koji se dogodio Srbima, Jevrejima i Romima. O tome je nedavno govorio i na Međunarodnoj konferenciji u Sankt Peteburgu, koja se bavila temom pravoslavnog i katoličkog dijaloga posle Jasenovca.

Saznanja do kojih je došao o ulozi katoličkih sveštenika, časnih sestara, križara i katolika uopšte o satiranju Srba, Jevreje i Roma u sistemu hrvatskih koncentracionih logora, veoma su dragocena jer bacaju novo svetlo na stradanje velikog broja ljudi. Poznato je da je NDH, odmah po osnivanju 1941. godine, za zvaničnu doktrinu proglasila da trećinu Srba treba pobiti, trećinu pokatoličiti, a trećinu proterati.

U hrvatskim gradovima i selima vršena su mučenja, pljačkanja, klanja i silovanja. Žrtve su i žive bacane u jame bezdanice, rake i duboke virove reka. Zločin je organizovala država Hrvatska sa svojom vojskom, policijom i raznovrsnim katoličkim organizacijama.

- Hrvati su bili jedini narod na svetu koji je svoje žrtve prvo životinjski mučio - teško i dugo, bez hrane i vode, vadeći im oči i odsecajući delove tela, pa ih usmrćivali prebijanjem, klanjem, udaranjem maljem u lobanju, bacanjem živih u grotlo peći, kuvanjem sapuna od žrtava, zatrpavanjem živih u nasipe i grobove, vađenjem nerođene dece iz utrobe majki i na druge svirepe načine - naglašava Srboljub Živanović.

- Podsticanje na mučenje i ubijanje Srba, Jevreja i Roma, činili su nažalost mnogi sveštenici Katoličke crkve, časne sestre, veroučitelji i dr.

Akademik Živanović je iz američkih izvora došao do podatka da je više od 1.400 katoličkih sveštenika u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini u toku Drugog svetskog rata klalo, mučilo, silovalo i na razne načine ubijalo i prevodilo u katoličanstvo Srbe, Jevreje i Rome. Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu ima podatke za 1.171 katoličkog sveštenika.

Katolički sveštenici zločinci

Sagovornik "Vesti" podseća da je Hans Ivan Merc, koga je papa Jovan Pavle Drugi proglasio za blaženog, školovao generacije katoličkih sveštenika i aktivista, napajajući ih mržnjom prema Srbima, Jevrejima i Romima. Katolički sveštenici, njihovi biskupi i nadbiskupi bili su svirepi prema pravoslavnim sveštenicima.

Tako su sv. Petru Dobrobosanskom čupali bradu, potkivali ga i zabijali klinove pod nokte sve dok nije izdahnuo. Svetom Platonu Banjalučkom su ložili vatru na grudima da bi ga potom rasporili i bacili u Vrbas. Na isti način je umoren i sv. Sava Trljajić koga su bacili u Katinsku jamu. Katolički svešteni su uz to silovali žene, sestre i ćerke srpskih popova, a potom ih terali da gledaju kako im ubijaju decu i primoravali da im čitaju opelo.

- Sve ovo može izgledati kao rezultat bolesne mašte ili zločinačke težnje da se okrivi Katolička crkva ili Hrvati i muslimani za neverovatna zverstva koja su počinili - napominje Živanović. - Zato sam primoran da iznesem izvestan broj svedočenja žrtava koje su uspele da se spasu, zatim svedočenja izneta pred sudovima posle rata, dnevnike koje su ubice i mučitelji vodili prilikom vršenja zlodela, a koji su otkriveni u poratnom vremenu, kao i ono što su napisali u svojim knjigama zatočenici koji su uspeli da uteknu i prežive, a koji su svojim očima gledali i bili svedoci počinjenih zločina. Bilo bi potrebno da se napiše na hiljade knjiga da bi se iznelo sve ono što su nesrećne žrtve ispričale.

Svedočenja nemačkog kapetana

Ustaške zločine u knjizi "Najveći zločini današnjice" opisao je i dr Dragoslav Stijaković. On na više od 500 strana opisuje najužasnije klanje trudnih žena iz čijih su utroba vađena i potom ubijana deca. O ubijanju nerođene dece pisao je i Vasa Kazimirović u svojoj knjizi pod naslovom "Nezavisna Država Hrvatska". Kazimirović, uz ostalo, navodi deo izveštaja nemačkog oficira. Kapetan Glez Von Horstenau je 14. juna 1941. godine zapisao: "Na životinjski način oni su ubijali čak i nerođenu decu... mnoge žene i deca ležali su na kamenju... goli skeleti... komandant logora je divlja životinja..."

Tito krio istinu

Dušan Babić, pišući o počinjenim zločinima Hrvata i muslimana, naveo je kako su Tito i partizanski pokret težili da se surova istina o stradanju Srba, Jevreja i Roma ne sazna. Babić je obelodanio i slučaj stradanja članova odeljenja za propagandu Komunističke partije u Karlovcu, koji su napisali članak o masakru Srba. Svi su zbog toga izvedeni pred preki sud i streljani.

Časne sestre-zločinci

- Među zločince katoličke sveštenike nisu ubrojane časne sestre-zločinci - predočava akademik Živanović. - Iskazanao prostim jezikom, od svaka tri katolička sveštenika, dvojica su bili ubice. Do sada je identifikovano blizu 400 jama, vrtača i bunara u koje su bacane žrtve, najčešće žive. Jedno od najgroznijih i najbrojnijioh mesta stradanja i ubijanja Srba, Jevreja i Roma bio je Jasenovački sistem hrvatskih logora za istrebljenje. U sklopu tog sistema nalazio se i koncentracioni logor za decu, koji je bio podeljen na četiri dela: u prvom su bila deca do jedne godine starosti, u drugom od jedne do četiri, u trećem starija od četiri, a u četvrtom bolesni mališani. Hrvatska je bila i ostala jedina zemlja na svetu koja je izmislila i organizovala koncentracione logore za istrebljenje dece.

Šokirani italijanski oficir

Dane Lastavica u knjizi "Srpska mladež sreza Perušić (Lika) žrtve genocida 1941-1945. godine" navodi pismo jednog italijanskog oficira u kome stoji: "Šta su im ti jadni Srbi učinili? Da li je humano izvlačiti nerođenu decu iz utrobi majki, pa ih onda vešati na zidu s natpisom - Srpsko meso - jedan dinar kilogram... Ti isti Hrvati su otimali decu od srpskih majki, hvatali ih za noge i razbijali njihove glave o drveće i kamenje da bi ih posle bacili u jame."

http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/110491/Klali-i-katolicki-svestenici

Prof. Dr. Srboljub Zivanovic response in Politika to Culibrk numbers

2010-12-04T07:19:00.000-08:00

1
Why is Jovan Culibrk, Coordinator of the Jasenovac Committee of the
Holy Assembly of Bishops of the Serbian Orthodox Church, Reducing the
Number of Jasenovac Victims?
By Academician Prof. Dr. Srboljub Zivanovic
October 21, 2010
Original text in Serbo-Croatian at:
http://borbazaveru.info/content/view/2952/1/
Regarding the article by journalist Jelena Calija published in "Politika,"
9/13/2010, under the headline "Jasenovac Victims in the Church Calendar":
After the publication of said article in the daily newspaper "Politika," the
International Commission for the Truth about Jasenovac was asked to give its
opinion on the specific allegations set forth therein.
The article was written as if all data presented by Fr. Jovan Culibrk was
presented on behalf of the Jasenovac Committee of the Holy Assembly of
Bishops of the Serbian Orthodox Church (SOC) and as if that is the position of
the SOC; however, that is not true. The president of the SOC Jasenovac
Committee, His Grace Bishop Jefrem of Banja Luka, has said many times and
has also written to the Minister of Religious Affairs of Republika Srpska, the
Association of Jasenovac - Donja Gradina and the International Commission
for the Truth about Jasenovac that Fr. Jovan Culibrk is not authorized to speak
and act for the Jasenovac committee of the bishops of the SOC and can speak
only in his own name. All notices and communications with the Committee of
the SOC must go through the Committee's president, His Grace Bishop Jefrem.
At the Patriarchate of the Serbian Orthodox Church in Belgrade, we were told
that the Jasenovac Committee of the SOC does not have an office in the
Patriarchate and that Fr. Jovan Culibrk performs his duties from the private
apartment of a priest. The author of the article, Jelena Calija, would be much
better off if she had asked for information from the President of the Jasenovac
Committee of the SOC. We know well that the Association of Jasenovac -
Donja Gradina and the government of Republika Srpska are not satisfied with
the work and statements of Fr. Jovan Culibrk and have ceased to communicate
with him. The president of the Jasenovac Committee, Bishop Jefrem, has been
informed about this situation.
The International Commission for the Truth about Jasenovac, headed by the
late Prof. Dr. Bernard Klein of New York, in 2007 considered a report about
2
actions of the U.S.-based Jasenovac Research Institute (JRI) and its director
Barry Lituchy to conceal the truth about the Jasenovac camp and decided to
stop any cooperation with the JRI and Barry Lituchy, who was discharged from
service at the college where he was previously employed. [Translator’s note:
Lituchy was discharged from his part-time lecturer position at Kingsborough
Community College’s History, Philosophy and Political Science Department,
of which Prof. Dr. Klein was chairman. The First International Jasenovac
conference was hosted and chaired by Prof. Dr. Klein at Kingsborough in
1997.] The JRI was involved in engraving the monument to Jasenovac victims
in New York with a false inscription about the number of victims. Barry
Lituchy is responsible for this act. The JRI was specifically criticized for the
actions of its director Barry Lituchy in initiating the request to U.S. courts to
ban the distribution of the book of the proceedings of the First International
Conference on Jasenovac (held in New York) and to collect all copies of the
book from libraries and destroy them. In this book, testimonies of surviving
camp inmates were published, as well as all the discussions and papers of the
conference participants. When, in 2009, the International Commission for the
Truth about Jasenovac learned about Jovan Culibrk's cooperation with the JRI
and with Barry Lituchy, the Commission decided then to stop any cooperation
with Fr. Culibrk, to no longer invite him to international conferences and to
remove him from all committees in which he had participated. It is known to
the International Commission for the Truth about Jasenovac that Barry
Lituchy recruits his associates on the territory of the former Yugoslavia, that he
pays their room, travel expenses and fees in order to achieve his goals, which
are not in the interest of the truth about Jasenovac. One of those recruited in
this fashion was Antun Miletic, who otherwise has written several books about
Jasenovac.
Fig. 1
Fig. 1: “The Papal legate (in white), Archbishop Stepinac, Ante Pavelic (in Ustashi uniform) and his
wife, at the opening of a home for children at Tuskanac.
3
Pope Pius XII’s representative participated in most of the official and semi-official functions of
Ustashi Croatia. He was an eyewitness to the promotion of Pavelic and to Stepinac’s policies of
terrorization and Catholicization of Croatia. He knew of the atrocities and horrors taking place. He
watched the progress of the forcible conversions, was aware of the wholehearted participation of the
clergy in the wholesale massacre of thousands of Orthodox Serbs. All these things he faithfully
reported to Pope Pius XII. In addition, Croatian Bishops wrote dispatches on the Ustashi horrors to
the Pope, e.g. Dr. Ujchich, Catholic Archbishop of Belgrade.
The purpose of Homes for Children was usually to re-baptize Orthodox orphans and thus convert
them to the Catholic Church.”
Avro Manhattan, The Vatican’s Holocaust: The Sensational Account of the Most Horrifying Religious
Massacre of the 20th Century, Springfield, MO, Ozark Books, 1986. p. 98.
At its regular meeting in 2009, the International Commission for the Truth
about Jasenovac, after years of research, reported that over 700,000 Serbs,
23,000 Jews and 80,000 Roma were killed in the Jasenovac system of Croatian
camps for the extermination of Serbs, Jews and Roma. Some institutions such
as the Museum of Genocide Victims in Belgrade as well as various individuals
are trying to find the names of victims and make lists of those killed. So far
some 90,000 victim names have been collected, and Jelena Calija’s article
presents that figure as if it were the exact number of victims. The above report
by the International Commission was not mentioned in her article. In fact, no
person can ever succeed in finding out the names of unborn children taken out
of their mothers’ wombs, the names of children under one year old killed by
nuns of the Catholic Church, the names of victims thrown into the whirlpools
of the Sava, Sana, Una, Vrbas and other rivers, the names of victims who were
thrown alive into the abyss of Pacili's furnace, the names of victims who were
cooked in order to make soap from their bodies, the names of thousands of
corpses that were for months and years floating down the Sava and Danube
rivers that were sent out from Jasenovac with derogatory messages written by
their Jasenovac butchers, or the names of victims who were buried alive in the
Sava river damns [built by forced labor at Jasenovac-Translator’s note], etc.
Fig. 2
4
Fig. 2: “Monks and Friars were the backbone of the policy of forcible conversions. Many participated
in acts of terrorism. E.g. Simic Vjeckoslav, a Monk of the monastery at Knin, who killed dozens of
Orthodox with his own hands. Sidonije Solo, another Monk of the Franciscan monastery in Nasice,
deported the Orthodox population of whole villages. The Abbot of the monastery of Guntic, Father G.
Castimir, directed the massacre of hundreds of Orthodox at Glina.
Father Dr. Dragutin Kamber, a Jesuit, ordered the killing of about 300 Orthodox in Doboj, and the
court martial of 250 others, most of whom were shot.
Father Srecko Peric, of the Gorica monastery, on August 10, 1941, personally incited the massacre
of more than 5,600 Orthodox in the district of Livno.
Friars were Ustashi officers. Others Commandants of Concentration Camps. Above Ante Pavelic
during one of his periodical visits to Franciscan monasteries.”
Avro Manhattan, The Vatican’s Holocaust: The Sensational Account of the Most Horrifying Religious
Massacre of the 20th Century, Springfield, MO, Ozark Books, 1986. p. 102.
The International Commission for the Truth about Jasenovac has to draw
public attention to the criminal role of the Roman Catholic Church and its
clergy in indoctrinating and inciting Catholic Croats and Muslims, their
supporters, to commit genocide against Orthodox Serbs, Jews and Gypsies.
According to evidence gathered by scientists from the U.S., more than 1,400
Roman Catholic priests in the Independent State of Croatia (ISC) personally
butchered, tortured, raped and forcibly converted Orthodox Serbs. Catholic
nuns were particularly cruel to Serbian children. They tortured and killed little
children under and over the age of one. Croatia was the only country that had
death camps for small children.
Fig.3
Fig. 3: “The Vatican was well informed of what was going on inside Ustashi Croatia. Not only
because the Catholic Hierarchy sent the Pope regular reports, but because the Pope had his own
personal representative there.
The duty of the Papal Legate was to send regular and accurate information on the exertions of the
Catholic clergy and Bishops. Also on the political and military doings of the Ustashi Government and
of its leaders.
Pope Pius XII’s representative on the spot was the Papal Legate, Mgr. Marcone, who was
accredited to the Ustashi Government and to Pavelic. Mgr. Marcone was minutely briefed on every
aspect of the Catholic Hierarchy and the Ustashi collaborators. In fact, he was the spokesman, not
only of the Croatian Hierarchy when reporting to the Vatican, but equally of Pius XII when reporting
to Archbishop Stepinac and Pavelic.
5
Above, Mgr. Marcone, flanked by Archbishop Stepinac and Nazi-Ustashi officers, at a Ustashi
Meeting.”
Avro Manhattan, The Vatican’s Holocaust: The Sensational Account of the Most Horrifying Religious
Massacre of the 20th Century, Springfield, MO, Ozark Books, 1986. p. 95.
Jelena Calija’s article states, in an attempt at exculpation, that the
Archbishop of Zagreb has visited Jasenovac, for the first time. [Translator’s
note: This was the first and only visit any Catholic official ever paid to
Jasenovac, and Ms. Calija’s apparent point was that it was evidence of
contrition.] However, the Archbishop stated that he did not come there "to
apologize to anyone" for crimes committed by Catholic priests and Croatian
and Muslim butchers. The cathedral in Zagreb preserves the corpse of war
criminal Stepinac, who was proclaimed blessed by Pope John Paul II because
he helped Croatia to "cleanse itself" of the Orthodox Serbs, Jews and Gypsies.
Witnesses say that Aloysius Stepinac supported the ISC and was in charge of
the Ustasha military priests/butchers, performed forced conversions, led the
butchers to the Vatican for a pilgrimage, blessed killers whose hands were
covered with blood from the slaughtered Serbs, Jews and Roma, all of which
was proven at his trial where he was unable to provide any defense for his
actions. Pope John Paul II proclaimed Stepinac and other similar criminals as
"Blessed," and the Catholic Church wants to declare them Saints of the
Catholic Church. Stepinac and the papal representative in Croatia, Giuseppe
Marcone, supported the vote in the Croatian [Ustasha] parliament to enact the
most awful racist laws that allowed anyone to rob, rape, torture or kill any
Serb, Jew or Roma and not be punished for such deeds. (In recent years, Italian
writer Marco Aurelio Rivelli published a book on Stepinac called The
Archbishop of Genocide, which has been translated into several languages.)
From Chalija’s article, it is not clear whether the arrival of the Catholic
Archbishop of Zagreb in Jasenovac was intended to mock the innocent victims
or to bless the slaughterers and murderers. It is well known that no Catholic
pope ever visited Jasenovac, even though one of them was only a few
kilometers away from the place of mass carnage. And more recently, the
Roman popes called for the bombing of Serbs in Bosnia and Herzegovina,
pleaded with NATO forces to attack Serbia, and used derogatory names for
Serbs. But still there are those in Serbia who would like to reach reconciliation
with the Roman Catholic Church, to achieve some kind of ecumenism.
Recently, there has been a prominent call for some kind of "reconciliation"
of victims and killers, that is, of the Serbian Orthodox Church and the Roman
Catholic Church. Even some bishops of the Serbian Orthodox Church openly
advocate or themselves engage in "dialogue" with representatives of the
6
Vatican. They want to invite the Pope to visit Serbia. If the Serbian people and
Serbian Orthodox Church permit such a visit of the Roman Catholic Pope, if
they permit the introduction of Roman Catholic liturgy into the “new”
Orthodox liturgy, if they permit the non-canonical behavior of some individual
bishops, then the Serbian people are committing a mortal sin against the
innocent victims of Jasenovac and Orthodox Martyrs.
The article published in the daily newspaper "Politika" is an example of
how the media and press in Serbia, under pressure from the West and with the
cooperation of individuals from the Serbian Orthodox Church, are creating the
false image among the Serbian people that there are some, so-called, good
intentions of the Vatican and Roman Catholic Church.
Academician Prof. Dr. Srboljub Zivanovic
President of the International Commission for the Truth about Jasenovac
London, United Kingdom

ЕУ и САД спречавају Хрватску да примењује европске стандарде у односу на злочине геноцида

2010-12-02T13:54:00.001-08:00

РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ

11.080 Земун, Магистратски трг 3

Тел. 3077-028, vladarsk@gmail.com Бр. 1269 /10 – 2. 12. 2010.

С А О П Ш Т Е Њ Е

- ЕУ и САД спречавају Хрватску да примењује европске стандарде у односу на злочине геноцида -

(Влада и Скупштина РС Крајине у прогонству, уз ово саопштење, упућују и прекор редакцијама медија у Републици Србији, јер од фебруара 2005. године, не објављују крајинска саопштења. Ово је тешко огрешење о националне и државне интересе и кршење је новинарског кодекса).

Влада РС Крајине подсећа, да је Независна Држава Хрватска у Другом светском рату изгласала законе о обавезном биолошком истребљењу православних Срба, Рома и Јевреја. У ту сврху, организовала је систем концентрационих логора смрти у Јасеновцу, Госпићу, Новом Београду, Јастребарском, на Пагу, у Сарајеву... Хрватска је, од 1941. до 1945, истребила више од милион православних Срба, око 80.000 Рома и око 30.000 Јевреја. Тачан број убијених, с именима и презименима, никад није утврђен, јер је то спречавао председник комунистичке Југославије, Јосип Броз Тито, који је био Хрват. Разбијањем Југославије, од 1990. до 1995. године, у Босни и Херцеговини су Хрвати и муслимани основали свој кантон – Муслиманско-хрватску Федерацију, а ова територија је у Другом светском рату била у саставу Независне Државе Хрватске, а њени становници муслиманске вероисповести су се тада представљали Хрватима, учествујући у истребљењу православних Срба, Рома и Јевреја. Ово је врло важна чињеница, јер су данашња Хрватска и Муслиманско-хрватска Федерација Босне и Херцеговине наследнице Независне Државе Хрватске из Другог светског рата, па су обавезне (по међународном праву) да исплате ратну штету за свој злочин геноцида над три народа.

У време разбијања Југославије, од 1990. до 1995, Хрватска је прогнала 80% Срба из Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН – по Резолуцији СБ, бр. 743/1992), запленила им сву непокретну и покретну имовину и лишила их основних људских права, проглашавајући Србе националном мањином, мада су били државотворан народ од 1471 – до 1995: у Мађарској, Аустрији, Држави Срба, Словенаца и Хрвата, Краљевини Југославији, Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији и Социјалистичкој Хрватској – као федералној јединици у Југославији и имали су своју државу Републику Српску Крајину – од 1991. до 1995. године.

Очигледно, Хрватска и Муслиманско-хрватска Федерација у БиХ су обавиле геноцид над православним Србима, Ромима и Јеврејима – и поново, пре двадесет година, над православним Србима и обавезне су на плаћање ратне штете и враћање православним Србима све имовине и државотворности, уз окончање окупације Републике Српске Крајине. Међутим, мада Хрватска и Муслиманско-Хрватска Федерација у БиХ ово треба да учине, у томе их спречавају Сједињене Америчке Државе и Европска унија. Овим се крше толико популарисани европски стандарди. ЕУ би могла да Хрватску лиши свога чланства док не испуни обавезе према православним Србима, Ромима и Јеврејима, али она то не чини. Ово је потпуно неразумљиво, јер остале чланице ЕУ и САД извршавају своје обавезе према државама и народима над којима су њихове претходне владе, извршиле злочин геноцида. ТАКО ЈЕ, ОВИХ ДАНА, ОБЈАВЉЕНА ВЕСТ, ДА ЈЕ НЕМАЧКА ПЛАТИЛА (У ОКТОБРУ 2010) ПОСЛЕДЊИ ДЕО РАТНЕ ШТЕТЕ ФРАНЦУСКОЈ – ЗА СВОЈУ АГРЕСИЈУ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ. СЈЕДИЊЕНЕ АМЕРИЧКЕ ДРЖАВЕ СУ ПЛАТИЛЕ ЗА ЕВРОПСКИ ЗЛОЧИН ГЕНОЦИДА НАД ИНДИЈАНЦИМА И ЦРНЦИМА НА ТЕРИТОРИЈИ СЕВЕРНЕ АМЕРИКЕ. КОНГРЕС У ВАШИНГТОНУ ЈЕ ОДЛУЧИО ДА СЕ ИНДИЈАНЦИМА ИСПЛАТИ 3,4 МИЛИЈАРДЕ ДОЛАРА, А ЦРНЦИМА 1,15 МИЛИЈАРДИ ДОЛАРА.

Како се види, државе Запада испуњавају своје обавезе према народима и државама којима су нанели зло, али Запад не дозвољава да ту цивилизацијску обавезу испуне Хрватска и Муслиманско-хрватска Федерација БиХ према православним Србима.

Вероватно зато што су православни Срби увек третирани на Западу као једини европски савезници руске државе.

ВЛАДА РС КРАЈИНЕ

Ратко Личина, министар

Резолуција са конференције у Санкт-Петербургу

2010-11-20T16:06:00.001-08:00

http://borbazaveru.info/content/view/3057/1/

Резолуција са конференције у Санкт-Петербургу
Saturday, 20 November 2010

Обраћање јавности учесника историјско-богословске конференције
„Православно-католички дијалог после Јасеновца"

-РЕЗОЛУЦИЈА-

Дијалог је могућ тек након дебеатификације „надбискупа
геноцида" Алојзија Степинца

„Нема истине без љубави ни љубави без истине"

преподобни Јустин Поповић

У последње време активиран је Православно-католички дијалог.
Међутим, његови параметри изазивају разумљиве недоумице код многих
православаца, пошто се у тим параметрима прикривају суштинске догматске
разлике, а са високих трибина могу се чути тврдње да догмати нису главни
и да догматске противуречности могу бити преовладане у „дијалогу
љубави". Тврди се да је главно међу нама и католицима – заједничке
моралне вредности, у којима ми можемо наћи јединство.

Сличне тврдње изгледају чудно јер морално начело и моралне вредности се
оваплоћују у светитељима. А зар 1998. године папа Јован Павле II није
беатификовао надбискупа Загребачког Алојзија Степинца, уз чије је
делатељно учешће извршен геноцид над православним Србима у НДХ
1941-1945. године? Само у систему концентрационих логора Јасеновац
уморено је 700 000 људи, међу којима је најмање 500 000 православних
Срба који су убијани са посебном суровошћу.

Знатан део уморених убијен је хладним оружјем – секли су људска грла
специјалним ножевима названим „србосек", разбијали главе чекићима,
резали руке, ноге, прсте, уши, усне, вадили очи, женама секли груди.

У свим тим злочинима, активно учешће су узимали представници
римокатоличког духовништва. Међународне комисије су утврдиле чињенице о
учешћу хиљаду петсто хрватских свештенослужитеља, монаха и монахиња у
геноциду који је проводила НДХ. Алојзије Степинац практично ништа није
урадио да би спречио злодејства повереног му клира и пастве.

Примећујемо да папа Пије XI практично уопште није реаговао на терор у
НДХ иако је практично знао о њему све. Није одлучио крвнике од цркве а
1949. године је одлучио од цркве све комунисте. И више од тога, примао
је усташке делегације у Ватикан а после рата Католичка црква је
такозваним „Пацовским каналима" омогућила бекство многим хрватским
крвницима. Ватикан се у XX и почетком XXI века покајао пред многима,
само не пред православнима и не пред Србима. Јован Павле II није нашао
времена да посети Јасеновац, да се помоли за стотине хиљада жртава
геноцида и да се покаје пред православним српским народом. Следеће
године, како саопштавају медији, папа Бенедикт XVI намерава да званично
посети Хрватску да би узео учешће у официјелној беатификацији
„надбискупа геноцида". Ми сматрамо да беатификација Алојзија Степинца
значи признање одговорности Ватикана за злочине против православних
Срба. О каквим тада заједничким моралним вредностима са католицима ми
можемо да говоримо?

Забринутост изазива то што са православне стране тема Јасеновца уопште
није покренута. Говори се о било чему, о заузимању храмова у Украјини, о
прозелитизму, само се не говори о најстрашнијем злочину који је имао
јарко изражен конфенсионални карактер. Истраживачи исправно говоре о
хрватском клерофашизму чија је оштрица била усмерена ка православнима,
када је било истребљено на стотине православних свештенослужитеља. Таква
небрига је страшна јер говори о нашој духовној заборавности,
равнодушности према нашим светињама и може довести до одречења од њих и
од стотина хиљада жртава.

Надамо се да ће на православно-католичким беседама тема Јасеновца,
усташког геноцида и религиозних злочина у Другом светском рату бити
постављена са чврстом озбиљношћу и одређеношћу и да такозвани „дијалог"
не може да се наставља док Ватикан не призна злочине из прошлости и
дебеатификује Алојзија Степинца.

Учесници конференције:

- Брдар Симо, режисер, публициста (Босна и Херцеговина);

- Василик Владимир Владимирович, ђакон, доцент историјског факултета Санкт

Петербургског државног универзитета, кандидат филолошких наука;

- Гојковић Ранко, издавач, публициста, преводилац (Србија);

- Живановић Србољуб, доктор, академски професор (Лондон, Велика Британија);

- Каплин Александр Дмитриевич, професор Харковског националног
универзитета им. В.Н..Каразина, доктор историјских наука;

- Митрофанова Анастасија Владимировна, руководилац Центра за
евроатлантска истраживања Дипломатске академије МИП Русије, профессор
РГГУ, доктор политичких наука;

- Семенко Владимир Петрович, научни сарадник Института
религиозно-социјалних истраживања РАН, публициста;

- Степанов Анатолиј Дмитриевич, историчар, главни уреник
информативно-аналитичке службе «Руска народна линија», копредседник
оргкомитета конференције;

- Tимофејев Александр Валентинович, политиколог, заменик главног
уредника информативно-аналитичке службе РНЛ

- Тихомиров Павел Вјачеславович, историчар, публициста;

- Филимонова Анна Игоревна, научни сарадник Института славистике РАН,
кандидат историјских наука;

- Четверикова Олга Николаевна, доцент МГИМО МИП Русије кандидат
историјских наука;

- Јамбајев Михаил Леонидович, научни сарадник Института славистике РАН,
кандидат историјских наука;
Последњи пут ажурирано ( Saturday, 20 November 2010 )

ПРАВОСЛАВНО-КАТОЛИЧКИ ДИЈАЛОГ И УЛОГА КАТОЛИЧКИХ СВЕШТЕНИКА, ...............

2010-11-02T13:24:00.001-07:00

Излагање проф. др С. Живановића на конференцији у Санкт Петербургу

29.10.2010.

*Академик проф. др Србољуб Живановић*

*ПРАВОСЛАВНО-КАТОЛИЧКИ ДИЈАЛОГ И УЛОГА КАТОЛИЧКИХ СВЕШТЕНИКА, ЧАСНИХ
СЕСТАРА, КРИЖАРА И КАТОЛИКА УОПШТЕ У ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА, ЈЕВРЕЈИМА И
РОМИМА У ЈАСЕНОВАЧ**КОМ СИСТЕМУ ХРВАТСКИХ КОНЦЕНТРАЦИОНИХ ЛОГОРА*

/"Најве//ћ//а завера //ћ//утања је она о зло//ч//инима геноцида
по//ч//ињеним////у Југославији за време II светског рата који су
организовани од////стране Ватикана"/

Бертранд Расел**

Историјске чињенице говоре да су папе и римокатолици уз помоћземаља
западне Европе вековима водили борбу против источне Европе, Византије, а
у првом реду против Православља. Походи крсташа на исток нису ишли да би
се ослободио Христовгроб, већда би се уништила Византија и успоставило
Латинско царство. Српска држава, као јака православна земља, која је
после слабљења Византије преузела у великој мери њену улогу стајала је
на путу тежњама Рима и Запада да прошире своју власт на исток.Српска
православна црква је била и остала тврђава коју је требало разрушити да
би се Риму и Западу отворио пут на исток. Књиге би се могле написати о
томе шта су све папе, римокатолици и државе западне Европе предузимали у
својој вековној борби против Срба. Као пример може да послужи писмо које
је упутио папа првом мађарском краљу Степану I(Иштвану), пошто му је
подарио круну. У том писму га је упозорио да на територији његове нове
краљевине, католичке државе, има 42 шизматичка (православна) манастира,
а ниједан католички, па да се нешто треба учинити да се то стање
промени. Тако се већу XII и XIII веку водила интензивна борба против
православних Срба. Ратови које су започели крсташи настављају се ширењем
католицизма у српским земљама под страном влашћу (Турске,Немачцке,
Аустрије и Мађарске) и то "огњем и мачем, пером и речју".

При томе се не бирају средства, јер "циљ оправдава средство". Циљ
римокатолика је да се истреби Православље, па макер и силом, убиствима,
мучењима, протеривањима, силовањима и осталим најгрознијим методама. У
тој вековној борби против Срба, који су упорно чували Православље и
никада нису ни под највећим притиском пристајали дапризнају папу за
поглавара Цркве, римокатолици су решили да се изврши систематски геноцид
над Србима.Србе је требало збрисати са лица земље. Геноцид над Србима
није почео у Хрватској за време II светског рата. Њега је било и у
XVIIIиXIX, као и у ранијим вековима. Проблем је што људи мало читају и
уче историју, па се многи догађаји заборављају. Тако је заборављено да
су католици Хрвати и босански муслимани као грађани Аустоугарске
извршили грозан геноцид над Србима у току I светског рата. Краљевина
Југославија није желела да се о томе пише и говори да би се избегла
мржња и освета против Хрвата и муслимана у заједничкој држави.Тако
Хрвати и муслимани никада нису осуђени нити кажњени за злочине које су
починили Србима у току I светског рата. Зато никога не треба да зачуди
што су католици Хрвати и босански муслимани починили јоштеже злочине у
току II светског рата над Србима, Јеврејима и Ромима.

Римокатолици, у првом реду Фрањевци, који су били најбројнији у
Хрватској држави, која је тада обухватала и Босну и Херцеговину, као и
делове Србије, вековима су васпитавали децу Хрвата да мрзе све оне који
нису католичке вере, у првом реду православце и Јевреје. Католички
свештеници и вероучитељи у држави Хрватској, у школама, на проповедима и
зборовима позивали су Хрвате да побију, муче, силују, пљачкају, кољу,
насилно покрштавају православне Србе.Српској деци су резали три прста
десне руке да се више никада не могу крстити на православни начин.

Независна држава Хрватска је одмах по свом оснивању 1941.године
прогласила за званичну доктрину да једну трећину Срба треба одмах
побити, једну трећину треба превести у католичку веру, а једну трећину
протерати са хрватске територије. У присуству сада блаженог Алојзија
Степинца, надбискупа и примата загребачког (потоњег кардинала) Алојзија
Степинца, и папског нунцијаЂузепе Марконеа, као и свих босанских и
хрватских бискупа хрватски сабор или парламент је изгласао једногласно
расистичке законе по којима су Срби, Јевреји и Роми изгубили сва људска
и грађанска права. Протерани су из својих кућа и вековних огњишта, са
својих имања, истерани из службе и са радних места. Сваки католик Хрват
или муслиман могао је да опљачка, убије, закоље, мучи или силује Србе,
Јевреје и Роме, а да за то не сноси никакву одговорност. Роми су
проглашени за нижу класу, за врсту животиња које треба истребити. Роме
су сви убијали, а нико није бројао број побијених. Хрватска држава је
организовала концентрационе логоре за уништење Срба, Јевреја и Рома. Но
поред тих великих логора у свим местима, у градовима и селима вршена су
мучења, пљачкања,клања и силовања, жртве су живе бацане у јаме и раке, у
дубоке вирове Саве, Уне, Сане, Врбаса и других река. Злочине су чинили
обични грађани Хрватске, католици и муслимани, сељаци, учитељи,
свештеници, интелектуалции сви други.У Хрватској тада није било ни
нациста ни фашиста, док нерођена деца, одојчад и ситна деца нису могли
бити никакви политички противници. Злочин је организовала држава
Хрватска са својим установама, војском, полицијом, разним католичким
организацијама као што су крижари, фрањевци, усташе, часне сестре итд.
Хрвати су били једини народ на свету који је своје жртве прво животињски
мучио - тешко и дуго, без хране и воде, вадећи им очи и одсецајући
делове тела па их усмрћивали пребијањем, клањем, ударањем маљевима у
лобању, бацањем живих у гротло пећи, кувањем сапуна од жртава, бацањем
живих у бездане јаме, затрпавањем живих у насипе и гробове, вађењем
нерођене деце из утроба мајки итд. Немци су на пример, вршили убијања
жртава брзо и ефикасно, гледајући да искористе остатке лешева као сирови
материјал, док су хрватски католици и муслимани своје жртве предходно
дуго мучили и свирепо се изживљавали пре него што би их заклали или
убили.Подстицање на мучење и убијање Срба, Јевреја и Рома, чинили су на
жалост бројни свештеници католичке цркве, часне сестре, вероучитељи и
католички активисти. Према америчким изворима преко 1400 католичких
свештеника у Хрватској, Босни и Херцеговини је у току II светског рата
лично клало, мучило, силовало, убијало на разне начине и насилно
преводило у католицизам Србе, Јевреје и Роме. Међународна комисија за
истину о Јасеновцу има податке за 1171 таквих католичких свештеника. У
то нису убројане часне сестре – злочинци. Исказано простим језиком од
свака три католичка свештеника двојица су били убице.До сада је
идентификовано близу 400 јама, вртаца и бунара у које су бацане жртве –
најчешће живе. Једно од најгрознијих и најбројнијихместа страдања и
убијања Срба, Јевреја и Рома је био Јасеновачки систем хрватских логора
за истребљење. Логори и стратишта су се налазили на левој обали реке
Саве у месту Јасеновац и околини као и на десној обали Саве- у Доњој
Градини и околини. У оквиру јасеновачког система логора налазио се и
концентрациони логор за истребљење мале деце. Логор је био подељен на
четри дела. У првом делу била су деца до једне године старости. У другом
делу била су мала деца од једне до четри године старости. У трећем делу
била су деца старија од четри године, а у четврти део стављали су
болесну децу. Католичка држава Хрватска је била и остала једина земља на
свету која је измислила и организовала концентрационе логоре за
истребљење мале деце.

Један од католичких и језуитских идеолога ултранационалистичког
устаства, главни организатор крижара и других католичких организација је
био, сада блажени, Ханс Иван Мерц кога је прогласио за блаженог папа
Иван Павле II. Мерц је школовао генерације католичких свештеника и
активиста и напајао их мржњом према православним Србима и Јеврејима.
Захваљујући његовом утицају већина католичких свештеника, нарочито
фрањевачког реда, затим часне сестре, крижари и други су лично мучили,
клали и убијали, силовали и вршили друге блудне радње над Србима и
Српкињама, Јеврејима и Јеврејкама, Ромима и Ромкињама. Слични злочинци
су билисада блажени, Доминик Мандић, који се истакао организовањем
бекства католичких кољача у Јужну Америку и САД после II светског рата,
и наравно надбискуп и кардинал загребачки, примат Хрватске, Алојзије
Степинац, који је благосиљао убице Срба и Јевреја крвавих руку и који је
лично насилно преобраћао православце у католичку веру, обећавајући им да
ће се спасити уколико постану католици. Он је допринео доношењу најгорих
расистичких закона у Хрватској.

Мора се рећи да су католички свештеници и њихови бискупи и надбискупи
били изузетно свирепи према свештеницима и епископима Српске православне
цркве. Св.Петру Дабробосанском су чупали браду, поткивали га, забијали
му клинове под нокте да би га на крају убили. Св.Платону Бањалучком су
ложили ватру на грудима, распорили га изатим удавили у реци Врбасу.
Св.Саву Трљајића су грозно мучили, па затим бацили у Катину јаму без
дна. Католички свештеници су силовали жене, сестре и ћерке православних
свештеника, као и других православаца. Терали су свештенике да гледају
како им убијају децу, па су их потом терали да им читају опело.

Све ово што сам до сада изнео може многима изгледати као резултат
болесне маште или злочиначке тежње да се окриви католичка црква или
Хрвати и Муслимани за невероватна зверства која су починили. Зато сам
приморан да изнесем известан број сведочења жртава које су успеле некако
да преживе, затим сведочења изнета пред судовима после рата, дневнике
које су убице и мучитељи водили приликом вршења злодела, а који су
откривени после II светског рата, као и оно што су написали у својим
књигама заточеници који су успели да побегну и преживе, а који су својим
очима гледали и били сведоци почињених злочина. Било би потребно да се
напише хиљаде књига да би се изнело све оно сазнање које су несрећне
жртве описале. Ја могу да наведем само неколико примера.

У својој књизи "Српска младежсреза Перушић(Лика) жртве геноциде
1941-1945 год." Дане Ластавица наводи писмо једног италијанског официра
у коме пише: "Шта су им ти јадни Срби учинили? Да ли је хумано извлачити
нерођену децу из утроба мајки, па их онда вешати на зиду са натписом –
"Српско месо – један динар килограм"… Они су побили очеве те деце…Они су
изводили српске мајке са много деце из њихових кућа, да би одмах после
тога њихове комшије Хрвати са својом децом започели пљачку својих
дојучерашњих суседа…Ти исти Хрвати су отимали децу од српских мајки,
хватали их за ноге иразбијали њихове главе о дрвеће и камење, да би их
потом бацили у јаме.." Исти аутор даје и једну илустративну табелу
жртава у једном месту:

Деца до 1 године старости – 40

Деца од 1до 7 године старости – 142

Деца од 7 до 12 године старости 97

Деца од 12 до 15 године старости – 65

Омладина од 15 до 20 година старости – 145.

Све то од укупно 1441 убијене особе. Има безброј таквих примера.

Душан Бурсаћу својој књизи "Анђели у паклу" поред осталог на страни 26
даје опис како су католичке часне сестре тровале српску децу.

Једна од жртава мучења и клања која је успела да преживи јер је
недоклана жива бачена у раку из које се у току ноћи извукла госпођа
Зорка Делић-Скиба, поред осталог пише како ју је часна сестра вукла за
косу да би јој истурила врат да би га хрватски кољац лакше пререзао.
Њему је међутим задрхтала рука, па је недоклано дете бацио у гробницу.

У својој књизи "Сасечено стабло Данонових", Цадик Данон пише: "Децу су
отимали од мајки на најбруталнији начин…Убица би дохватио једно по једно
дете и разбијао му лобању маљем, па га онда бацао у гроб. Аутор је ово
гледао са одстојања од 30 метара.

У својој књизи "Највећи злочини данашњице" Др.Драгослав
Стијаковићописује злочине које су починили католици Хрвати и муслимани
на преко 500 страна. Најужаснији су описи клања трудних жена из чијих су
утроба вађена нерођена деца, која су убијана, или пак описи силовања
малих девојчица, ученица и младих жена.

У књизи "Независна држава Хрватска" Васа Казимировићнаводи извештаје
појединих немачких официра. Капетан Глез Вон Хорстенау је писао 14
јуна1941 год.: "На животињски начин они су убијали чак и новорођену
децу…многе жене и деца су лежали на голом камењу…голи скелети…командант
логора је дивља животиња…силовали су жене, мучили их и на крају
убили…убијали су децу…"

Пишуци о почињеним злочинима од стране Хрвата и муслимана, Душан
Бабићпоред осталог наводи како су Тито и партизански покрет били против
тога да се спречи убијање Срба, Јевреја и Рома и како су тежили да се
истина о злочинима не сазна. Тако наводи случај о страдањучланова
оделења за пропаганду комунистичке партије у Карловцу, који су написали
чланак о масакру Срба. Сви су изведени пред преки суд партизанских
јединица и осуђени на смрт. Погубљени су 13-ог и 14-ог јула 1941.године.
Он такође наводи да је католичка црква Хрватске дочекала са
добродошлицом стварање Независне државе Хрватске и да су католички
свештеници одиграли значајну улогу у масакру српског живља.Загребачки
надбискуп Алојзије Степинац је 28-ог априла 1941.године издао окружницу
којом је поздравио стварање Независне државе Хрватске и то не само "као
син хрватског народа већшта више као представник "свете
столице"."Хрватска мора да постане прочишћен простор на коме живе само
Хрвати.

Гојко Везмар у књизи "Усташки злочини у Лици 1941 – 1945 год" износи
имена следећих католичких свештеника, убица и мучитеља Срба, Јевреја и
Рома, а такви подаци постоје и за многа друга места:

Часни Драгутин Кукољ, Вероучитељ у гимназији;Никола Масић, наставник.
Обојица су регрутовали децу за чланове крижара и наводили их да чине
злочине.

Јосип Бујановић– поп Јоле, Миховил Марбер, Стјепан Габрић, Дон Крсто
Јелинић, Љубо Магаш, Владимир Ступарић,Каргацин,Никсић, Јосип Банић,
Грга Старчевић, Јосип Фајдетић, Бруно Варијаза, као и многи други.

Др Никола Николић, лекар и заточеник Јасеновца, иначе Хрват, пише о
злочинима које је починио Фратар Вјекослав или Томислав Филиповић–
Мајсторовићзвани Фра Сатана. Он је у свештеничкој одежди клао малу децу.
Исто то је радио и Љубо Милош. Др.Срећко Перић, католички свештеник је
позивао испред олтара усвојој цркви: "Хрвати, идите и побијте све Србе,
али прво убијте моју сестру која се удала за Србина. Када завршите са
убијањем, вратите се натраг у цркву и сва ће вам недела бити
опроштена."У писму које је послао Хрватској влади Фра.Петар
Берковићописује злочине које је починио. Фра Алојзије Ћосићје добио
хрватски орден за злочине почињене над Србима, Јеврејима и Ромима.

Дане Ластавица пише о силовању девојчица.Већина је силована док су
приморавали њихове мајке да гледају. Приликом испитивања на суду после
II светскограта, Јозо Боровац је признао да је натерао Стојанку Булат да
држи своју тринаестогодишњу ћерку Милеву док ју је силовао. Учитељицу
Стану Арнаут су силовали њени ученици Хрвати. Ђуро Затезало пише да су
малоумни и перверзни католички свештеници везивали децу за груди мајки,
па их онда убијали да би се мајке што више мучиле, затим би и њих убили.

Фрањевац Јозо Фелициновићу своме личном дневнику пише да је у једној
бараки насао списак са именима жена које су ту силоване, са датумима
када су силоване и са именима злочинаца који су их силовали. Девојчице
су силоване на јавним местима тако да је свако могао да посматра
силовање. Имали су обичај да узимају невиност девојчица од 14 година.
Деца су терана да гледају силовања мајки.Постојао је обичај да се
натерају девојке да се скину наге да би свако могао да их гледа. Потом
су доводили војнике да их силују, а потом су убијане.

Веома је тешко, практично је немогуће да се све каже у једном излагању.
Можемо само да се надамо да ће истина о злочинима католика Хрвата и
муслимана једнога дана изаћи на видело.

Сада се поставља питање Православно-католичког дијалога после свих ових
грозних злочина које су починили католици над Србима, Јеврејима и
Ромима. Римокатолици се надају да ће се злочини заборавити ако се о њима
не говори и не пише. Књиге о њиховим злочинима одкупљују и спаљују.
Покушавају да убеде млађе да су приче о њиховим злочинима само
преувеличане маштарије. А живих сведока јошувек има. Има и преживелих
жртава. Поједини епископи Српске православне цркве рођени после II
светског рата, одрасли и школованиу комунизму, затровани некаквим
екуменистичким идејама желе да се упусте у некакав дијалог са
католицима. Прелазе преко чињенице да православни верују у Господа Исуса
Христа, а католици у једног човека, који се зове Папа, и који тврди да
је он Христос на овом свету.Наши симболи вере се разликују. Ми не
верујемо у исто. Постоје огромне догматске разлике. Католичка црква се
налази у расулу. Свакодневно се појављују све нови и све тежи скандали.
Препуна је педофила, хомосексуалаца и настраних особа. Стотине хиљада
католика напушта католицизам. О томе пише сва светска штампа. О томе
говоре католички бискупи. Па ипак има српских епископа који би желели
некакво помирење или бар дијалог са римокатолицима. Можда су они
добронамерни и желе свеопште помирење свих хришћана, па су зато спремни
да се одрекну учења Светога Саве, оснивача Српске Цркве. Са друге стране
папа Пије XII је у мају 1941.год.примио у аудијенцију ратног злочинца и
шефа хрватске државе Анту Павелићакоји је донео најгрозније расистичке
законе против Срба, Јевреја и Рома, као и групу хрватских кољача.
Католичка црква се никада није оградила од оваквог поступка. Папа Јован
Павле II се залагао 1991 год.за истребљење Срба и за бомбардовање
Републике Српске од 30-огавгуста до13-ог септембра 1995. Подржао је
незакониту агресију против Србије коју су извршиле САД и НАТО савез 1999
год. Пет пута је долазио у Босну и Хрватску, био је само неколико
километара од стратишта јасеновачких логора али никада није нашао за
вредно да очита бар једну молитву за невине жртве католичког дивљања у
току II светског рата, већје напротив прогласио за будуће светитеље
најозлоглашеније крвнике и подстрекаче геноциданад Србима,Јеврејима и
Ромима. Исти овај папа је подржао католичку организацију "Ђовани Веко"
која се залаже да се "отвори Света Гора Атонска" и да се православни
манастири претворе у хотеле, музеје, јавне куће и места за забаву.
Садашњи папа Језеф Рацингер или Бенедикт XVI бо је припадник Хитлерове
младежи (Хитлер југенд). Он наставља политику својих предходника и
спроводи идеју глобализма. Нажалост, он има подршку једног турског и
америчког послушника у Цариграду, васељенског патријарха Вартоломеја I,
који је спреман да све опрости католицима и папи. Цариградска
патријаршија је још1993.године покушала да прошири своју власт над свим
православним живљем у свету. Желео би да укине утицај других
Православних Цркава у свету, као што су Руска Црква која има више
православних верника него све остале Православне Цркве у свету заједно -
Српска, Бугарска, Румунскаи друге, и да он постане нека врста источног
папе над свим православцима. Васељенског патријарха подржавају у тим
тежњама неке српске и руске владике. Уводе се у Православну Цркву
некакве новотарије, које иду ка приближавању католичком обреду од кога
се и многи католици одричу. Римски папа наравно подржава ову тежњу
васељенског патријарха, који заборавља да је наша Црква саборна и да
никада неће пристати да има некаквог папу или врховног поглавара.
Римокатолицима би сасвим одговарало да се Православне Цркве распадну
услед стварања раскола. Распарчане, лакше би се могле савладати. Верници
који чине "живо тело свете Цркве" не могу да прихвате тзв.новотарско или
екуменско понашање појединих владика.

САД као велика светска сила подржава тежње римокатолика да разбију
Православну Цркву. Америка је активно помогла Хрватима католицима и
босанским муџахединима у рату против Срба 1991.до1995.године. На Косову
и Метохији су католички свештеници у редовима окупаторских снага НАТО
савеза пљачкали српске манастире и светиње и односили реликвије. Када је
са Косова, из Призрена протерана православна богословија истога дана су
језуити отворили свој семинариј. Ако су поједини српски епископи
заборавили први концентрациони логор за истребљење Срба који су
организовали Хрвати и Мађари у току I светског рата у Араду, и уколико
желе да забораве 700000 страдалих Срба у Јасеновачким логорима,онда ће
се народ окренути против њих. Несмемо да заборавимо речи светог
патријарха српског изречене у Јасеновцу:"Као хришћани морамо да
праштамо, али као људи несмемо да заборавимо."

Из свега изнетог произлази да до дијалога православаца и католика не
може да дође без признања грехова и покајања. Римокатолици треба да се
одрекну својих неканонских доктрина, а папа да се одрекне своје
"непогрешивости". Тек после тога би могло да се размишља о некаквом
дијалогу који би водио римокатолике поново у окриље свете Православне Цркве.

__._,_.___

Apel Jevreja, Dosta sa vređanjem jasenovačkih žrtava

2010-10-25T14:50:00.001-07:00

Dosta sa vređanjem jasenovačkih žrtava

23. oktobar 2010. 16:06 > 16:07

Apel Jevreja Ivi Josipoviću da se isprave lažne slike o Jasenovcu kao o gotovo regularnom zatvoru umesto najcrnjem koncentracionom logoru.

Izostavljeno: Ustaše ubijaju civile kod Jasenovca

Rukovodilac Biblioteke i arhiva Jevrejske opštine Zagreb Julija Koš apelovala je na predsednika Hrvatske Ivu Josipovića da iskoristi svoj uticaj kako bi se ispravile lažne slike o istorijskoj stvarnosti koje prikazuje muzej u Spomen-području Jasenovac, čija postavka pokazuje potpuni nedostatak empatije prema žrtvama i njihovim stvarnim nepravedno tragičnim sudbinama.

"Osnovni problem postavke je što prešućuje bitne činjenice. Istorijsku stvarnost prikazuje eufemistički, te manipulisanjem podacima od istine stvara laž. Jasenovac je prikazan kao neko uopšteno loše mesto u lošim vremenima, a postavka ni približno ne objašnjava šta se tamo zaista dogodilo, kome i zašto, te ko su počinioci", navela je Košova u apelu i dodala da je muzejska monografija načinjena u istom tonu.

Ona je istakla da je najgore što se ovo teško i uporno vređanje jasenovačkih žrtava događa na samom mestu sistemski planiranog i provedenog masovnog zločina nad njima, čime se žrtve na simboličan način ponovo ubijaju, ali ovog puta ne u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj nego u Republici Hrvatskoj, čijih više merodavnih zvaničnika svojim aktivnim i pasivnim delovanjem ovakvoj postavci trajno iskazuju otvoreno ili prećutno odobravanje.

"Postavka je 'bez priče o zločinu', kako je u stručnom časopisu ocenila jedna hrvatska muzejska stručnjakinja. Čak je na samom svečanom otvaranju tadašnji predsednik Hrvatske Stipe Mesić u svom obraćanju prisutnima otvoreno iskazao sumnju da će mladi na osnovu te postavke moći shvatiti istinu o Jasenovcu", podsetila je Košova.

Ona je dodala da su, iako bi zločin počinjen u Jasenovcu po definiciji trebalo da bude polazna tačka postavke, ključne informacije o njemu izostavljene, a istaknute i naglašene one nebitne.

"Na primer, zarobljenici su u 'slobodno vreme' izrađivali figurice od gline i pušili, 'dopisivali' se sa rodbinom i prijateljima, pisali pesmarice i knjižice sa kulinarskim receptima?! Zarobljenici su prikazani na rubu pa i preko ruba vređanja", istakla je Košova.

Ona je kao primer toga istakla navode da je skela kojom su žrtve prevožene na masovno gubilište jednostavno "prevozila preko Save", da su zarobljenici "sami vodili radnu službu /prisilni rad/", da su zarobljenice bile "mlade i zdrave" i "smeštene u novu zidanu zgradu", a da su u ukupno stotinjak rečenica muzejske legende autori našli mesta da posebno naglase da je "među njima bilo i kriminalki i prostitutki".

"Nisu prikazani ustaški rasni zakoni protiv određenih etničkih grupa (Srba, Židova i Roma) i sistemsko etničko čišćenje koje su ustaše proveli na osnovu njih, pre svega upravo u Jasenovcu", istakla je Košova.

Ona je naglasila da autori dosledno izbjegavaju da prikažu ustaški režim kao organizatora i izvršioca jasenovačkih zločina, što je bio.

"Progon Srba je, na primer, lapidarno i potpuno eufemistički u muzejskoj legendi opisan kao 'hrvatska nacionalna i državna specifičnost' ('specifičnost' odnosno posebnost jer nacisti nisu progonili Srbe, pa autori ustaški genocid nad Srbima radije pripisuju hrvatstvu?!). Organizatori i najozloglašeniji ustaški izvršioci zločina predstavljeni su neutralno, na granici punog poštovanja, kao državnici, zvaničnici i 'voditelji radne službe', a ne kao počinioci ratnog zločina i osuđeni ratni zločinci", napomenula je Košova.

Ona je podsetila da je, uprkos protestu više predstavnika Jevrejskih opština i stručnjaka iz bivše Jugoslavije zbog takvog izbegavanja prikazivanja istine o Jasenovcu, hrvatski ministar kulture javno naglasio da nema nameru da učini bilo kakve korake za promjenu ovog stanja.

"Muzej u Jasenovcu nije muzej umetnina, čija se postavka nekome može više, a drugome manje sviđeti. On mora prikazati istorijsku istinu tako da je svako nakon posete razume, ili ga treba zatvoriti. Istina mora i može biti jasno iskazana čak i uz izbegavanje prikazivanja drastičnih scena, što je navodno bila (očigledno promašena) namera autora. Postavka čak ne mora biti kvalitetno načinjena, ukoliko angažovani autori nemaju takvih sposobnosti, ali ne sme prikrivati i preokretati istorijsku stvarnost, kao što je sada slučaj", poručila je Košova.

(Srna)

http://www.mondo.rs/s186819/ex-YU/Dosta_sa_vredjanjem_jasenovackih_zrtava.html

Зашто о. Јован Ћулибрк, координатор Одбора за Јасеновац С А Сабора, умањује број јасеновачких жртава?

2010-10-22T13:33:00.001-07:00

http://borbazaveru.info/content/view/2952/1/

Зашто о. Јован Ћулибрк, координатор Одбора за Јасеновац САСабора, умањује број јасеновачких жртава?

Thursday, 21 October 2010

Академик проф. др Србољуб Живановић

ПОВОДОМ ЧЛАНКА НОВИНАРА ЈЕЛЕНЕ ЧАЛИЈЕ ОБЈАВЉЕНОГ У "ПОЛИТИЦИ" 13.9.2010. ПОД НАСЛОВОМ "ЈАСЕНОВАЧКЕ ЖРТВЕ У ЦРКВЕНОМ КАЛЕНДАРУ"

После објављивања наведеног чланка у дневном листу "Политика", затражено је да Међународна комисија за истину о Јасеновцу да своје мишљење у циљу разјашњавања појединих навода изнетих у њему.

Чланак је написан тако као да је све податке које је изнео отац Јован Ћулибрк – изнео у име Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора СПЦ, те као да је то став СПЦ. То није сасвим тачно. Председник Одбора за Јасеновац СПЦ, Његово Преосвештенство Епископ бањалучки Г. Г. Јефрем, је усмено (више пута) и писмено обавестио министра вера Републике Српске, Удружење Јасеновац - Доња Градина и Међународну комисију за истину о Јасеновцу да о.Јован Ћулибрк није овлашћен да говори и заступа Одбор за Јасеновац СПЦ и да може да говори само у своје лично име. Сва обавештења и комуникације са овим одбором морају да иду преко председника Одбора, Његовог Преосвештенства Епископа Јефрема. У Патријаршији СПЦ у Београду речено нам је да Одбор за Јасеновац СПЦ нема своју канцеларију у Патријаршији и да о. Јован Ћулибрк обавља своје послове из приватног стана једног свештеника. Ауторки чланка би било много боље да се за обавештења обратила Председнику Одбора за Јасеновац СПЦ. Познато нам је да Удружење Јасеновац - Доња Градина и влада Републике Српске нису задовољни радом и изјавама о. Јована Ћулибрка, па је са њим прекинута сарадња. О томе је обавештен Председник Одбора за Јасеновац Епископ Јефрем.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу, под председништвом покојног Проф. др Бернарда Клајна из Њујорка још је 2008. године разматрала извештај о деловању института Јасеновац Research Institute из САД и његовог директора Барија Литучија на прикривању истине о Јасеновачком логору и донела одлуку да се прекине свака сарадња са Јасеновац Research Institute и са Баријем Литучијем, који је отпуштен из службе на Универзитету где је до тада радио. Јасеновац Research Institute је учествовао у постављању споменика јасеновачким жртвама у Њујорку са лажним натписом о броју жртава. Бари Литучи је одговоран за то дело. Овом институту је посебно замерено што је директор Бари Литучи покренуо захтев пред америчким судовима да се забрани дистрибуција книге Зборник радова са Прве Међународне конференције о Јасеновцу која је одржана у Њујорку и да се сви примерци уклоне из библиотека и униште. У овом Зборнику су објављена сведочења преживелих логораша, све дискусије и сва излагања учесника. Међународна комисија за истину о Јасеновцу је сазнала да о. Јован Ћулибрк сарађује са овим америчким институтом и са Баријем Литучијем па је тада, 2008. године, донела одлуку да се прекине свака сарадња са о.Јованом Ћулибрком, да се више не позива на Међународне конференције и да се уклони из свих одбора у којима је сарађивао. Међународној комисији за истину о Јасеновцу је познато да Бари Литучи регрутује сараднике са простора бивше Југославије, да им плаћа боравак, путне трошкове и хонораре у циљу остваривања својих циљева који нису у интересу истине о Јасеновцу. Један од тако регрутованих сарадника је и Антун Милетић, који је иначе написао неколико књига о Јасеновцу.

Сл.1

Сл. 1: Папски легат (у белом), Надбискуп Степинац, Анте Павелић (у усташкој униформи) и његова жена, на отварању дечјег дома у Тушканцу.

Представник Папе Пија XII је учествовао у званичним и полу-званичним функцијама усташке Хрватске. Он је био очевидац пропагирања Павелићеве и Степинчеве политике терорисања и католизације Хрватске. Знао је о злочинима и ужасима који су се одигравали. Пратио је напредак присилног католичења, знао је о свесрдноме учешћу свештенства у свеопштем покољу хиљада православних Срба. Све те ствари је верно преносио Папи Пију ХII. Осим тога, хрватски бискупи су писали извештаје Папи о усташким ужасима као на пример, Др.Ујчић, католички надбискуп у Београду.

Сврха Дечјих домова била је да се прекрштава православна сирочад и тако их преобраћа Католичкој цркви.

На свом редовном састанку 2008. године, Међународна комисија за истину о Јасеновцу је после вишегодишњег истраживања саопштила да је у Јасеновачком систему Хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома убијено преко 700 000 Срба, 23000 Јевреја и 80 000 Рома. Поједине установе, као што је, на пример, Музеј жртава геноцида у Београду, као и разни појединци, покушавају да сазнају имена жртава и праве спискове убијених. За сада су прикупљена имена око 90000 жртава, а у чланку је наведено као да је та цифра тачан број убијених. Прећутан је извештај Међународне комисије. Никоме неће поћи за руком да сазна имена нерођене деце извађене из утроба мајки, имена деце до једне године старости коју су убиле часне сестре католичке цркве, имена жртава бачених у вирове Саве, Сане, Уне, Врбаса и других река, имена жртава које су живе бачене у гротло Пацилијеве пећи, имена жртава које су скуване да би од њих правили сапун, хиљада лешева који су месецима и годинама пловили низ Саву у Дунав, који су слани из Јасеновца са погрдним порукама њихових јасеновачких кољача, жртава које су живе затрпаване у насипе итд.

Сл.2

Сл. 2: Калуђери и фратри су били кичма политике насилног католичења. Многи су учествовали у акцијама терора, као на пример, Вјекослав Симић, калуђер манастира у Книну, који је убио туцета православаца сопственим рукама. Сидоније Соло, још један калуђер францисканског манастира у Нашицама, депортирао је православни живаљ читавих села. Игуман манастира у Гунтићу, отац Г. Частимир, наређивао је покоље стотина православних у Глини.

Отац Др. Драгутин Камбер, Језуита, наредио је покољ око 300 православних у Добоју, и војни суд за 250 других, од којих је већина стрељана.

Отац Срећко Перић из манастира у Горици, 10ог августа 1941, лично је потстицао покољ више од 5.600 православаца у области Ливна.

Фратри су били усташки официри. Други пак команданти концентрационих логора.

Слика горе: Анте Павелић за време једне од повремених визита францисканским манастирима.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу мора да скрене пажњу јавности на злочиначку улогу Римокатоличке цркве и њеног свештенства у васпитању и подстицању католика Хрвата и њихових помагача Муслимана да изврше геноцид над православним Србима, Јеврејима и Ромима. Према изворима које су прикупили научници из САД, преко 1400 римокатоличких свештеника у НДХ је лично клало, мучило, силовало, пљачкало и насилно покрштавало православне Србе. Католичке часне сестре су биле нарочито свирепе према српској деци. Мучиле су и убијале дечицу млађу од једне године и старију од једне године. Хрватска је била једина земља на свету која је имала концентрационе логоре за истребљење мале деце.

Сл.3

Сл. 3: Ватикан је био добро обавештен о свему што се дешава у усташкој Хрватској. Не само зато што је католичка јерархија слала папи редовне извештаје, већ и стога што је папа имао тамо свог личног представника.

Папски легат је имао дужност да шаље редовне и тачне извештаје о раду католичког свештенства и бискупа. Исто тако и о политичким и војним акцијама усташке владе и усташких вођа.

Представник Папе Пија XII је био папски легат, монсињор Марконе, који је био акредитован код усташке владе и Павелића. Монсињор Марконе је све детаљно знао у сваком погледу о католичкој јерархији и усташким сарадницима. Уствари био је посланик не само католичке јерархије када је извештавао Ватикан, већ исто тако и Пија XII кад се обраћао Надбискупу Степинцу и Павелићу.

Горе на слици, монсињор Марконе окружен је Надбискупом Степинцем и нацистичко-усташким официрима на усташком састанку.

У чланку се наводи, са покушајем оправдања, да је загребачки надбискуп по први пут посетио Јасеновац. Међутим, он је изјавио да није ту дошао "да се некоме извињава" за злочине које су починили католички свештеници и хрватски и муслимански кољачи. У његовој катедрали на загребачком Капитолу чува се леш ратног злочинца Алојзија Степинца, кога је папа Јован Павле II прогласио за блаженог, јер је помогао да се Хрватска "очисти" од православних Срба, Јевреја и Рома. Сведоци говоре да је Алојзије Степинац подржавао НДХ, био поглавар свих усташких, кољачких војних свештеника, насилно покрштавао, водио кољаче у Ватикан на поклоњење, благосиљао убице крвавих руку од клања Срба, Јевреја и Рома, а све је то утврђено на његовом суђењу, где није био у стању да пружи никакву одбрану за своје поступке. Папа Јован Павле II је Степинца, као и друге сличне злочинце, прогласио за "блажене", а ускоро желе да их прогласе и за светитеље католичке цркве. Степинац, као и папски представник у Хрватској Ђузепе Маркони, подржали су изгласавање у Хрватском сабору најгрознијих расистичких закона по којима је свако могао да опљачка, силује, мучи или убије било кога Србина, Јеврејина или Рома, а да за то не одговара. Италијански писац Марко Аурелије Ривели је недавно објавио књигу о Алојзију Степинцу под називом "Надбискуп геноцида", која се преводи на више језика. Из чланка се не види да ли је долазак католичког надбискупа из Загреба у Јасеновац имао за циљ да се наруга невиним жртвама, или да да благослов кољачима и убицама. Зна се да ниједан католички папа никада није посетио Јасеновац, а долазио је на неколико километара удаљености од стратишта. И у најновије време римске папе су позивале да се бомбардују Срби у Босни и Херцеговини, да се изврши напад НАТО снага на Србију, називали су Србе најпогрднијим именима, а још увек има таквих у Србији који би желели да дође до помирења са римокатолицима у циљу некаквог екуменизма.

У новије време долази до изражаја политика некаквог "помирења" жртава и убица, односно Православне Цркве и римокатолика. Чак се и поједини епископи СПЦ отворено залажу, или сами ступају у "дијалог" са представницима Ватикана. Желе да се позове папа да посети Србију. Уколико српски народ и Срби православци дозволе једну такву посету римокатоличког папе, уколико дозволе увођење римокатоличких новотарија у свештенослужење, уколико дозволе неканонско понашање појединих владика, онда српски народ чини смртни грех према невиним Јасеновачким жртвама и Новомученицима.

Чланак објављен у дневном листу "Политика" јесте пример како медији и штампа у Србији, под притиском са Запада, а уз сарадњу појединаца из СПЦ, стварају код народа лажну слику о некаквим добрим намерама Ватикана и Римокатолика.

Председник Међународне комисије за истину о Јасеновцу,

Академик проф. др Србољуб Живановић

Лондон, Велика Британија

Чеда Антић - Националисти

2010-09-22T14:37:00.001-07:00

Националисти

среда, 22 септембар 2010 20:23 Чеда Антић - Политика

Савка Дабчевић-Кучар, предводитељка ,,маспока" и кажу најпопуларнија Хрватица у историји, држала је пре тридесетак година предавање у Великој Британији. Кад је дошло време за учешће слушалаца неколико питања поставио је један мој познаник, стари политички емигрант, син краљевог министра, носилац Ордена Британске империје. Дебата о будућности југословенске државе била је жустра, па је настављена и када су слушаоци почели да се разилазе. Пошто се упознала са мојим познаником предавачица је питала зашто Срби толико инсистирају на очувању Југославије. Одговорено јој је да Срби живе и у Хрватској. На примедбу да нације имају право на своје државе узвратио је питањем: „А Јасеновац?" Мислио је наравно на хрватски концентрациони логор у ком је за време рата убијен велики број Срба. На то је један од присутних Хрвата показао руком на своје теме и рекао: „Овде сте нам се попели са Јасеновцем!"

Ова анегдота речито показује вирове и муке хрватског и српског национализма. Шта су саговорници у ствари рекли? Хрватски национални покрет ишао је протеклих две стотине година од општег ка појединачном. Од Илира, преко Југославена до Хрвата, успели су упорношћу и јединством, али и захваљујући моћним савезницима и историјској судбини да остваре скоро све своје државне и националне циљеве. О хрватском јединству говори и чињеница да је учесник овог догађаја који се изјаснио о Јасеновцу за време рата био партизан и ратни непријатељ усташког режима. Без обзира на унутрашње сукобе и разлике у Хрватској никада није постојао нити најмањи део елите који би оспорио хрватску државност. То је ишло дотле да је „отац домовине" мењао своју службену биографију, а најважнији и најугледнији генерал био спреман да макар јавно заборави брутално убиство рођеног брата.

Српски национализам се, за то време, током протеклих деведесет година изгубио на социјалној маргини и великодржавној мегаломанији. Пошто је читава елита бранила југословенску државу, национални покрет је препуштен православној цркви, што је донело нове циљеве и додатни конзервативизам. Никада потпуно интегрисана српска нација се губила у разним, пре свега социјалним, незадовољствима обичног народа и испрва хегемонских а потом гордих – метрополских погледа на свет српске политичке, економске и културне елите. После катастрофалног грађанског рата (1941–1945) изведеног у време ропства или изгнанства више стотина хиљада најпродуктивнијих грађана. Вишедеценијско раздобље неуспешног реалног социјализма додатно је разјединило српски народ, али је уз помоћ кредита привремено омогућило да уместо традиционалних 25 одсто достигне чак 40 одсто просечног стандарда становника Немачке. Уследило је доба суочавања у коме је српска нација доживела најдубљу поделу у својој новијој историји. Наш народ није више подељен политички (династије) или идеолошки (комунизам – демократија), подела је данас суштинска, идентитетска, и иако није територијална, питање ја да ли данас можемо говорити о једној нацији. Део елите, мањи проценат грађана (припадника српског народа и већег дела националних мањина) верује да Срби носе некакву древну кривицу, одговорност за распад Југославије и нестабилност на Балкану. Због тога их треба казнити, ставити под протекторат и лишити права на слободу и демократију. Мада би они вероватно то желели, против ових малобројних али утицајних људи не стоји један фронт војске, цркве, богаташа и велике народне већине. Насупрот њима налази се разнородан свет, различитих тежњи, чија је сучељена различитост више од свега допринела невољама које смо доживели. Међу савременим српским националистима преовладавају национал-бољшевици, људи који ламентирају над социјалистичком Југославијом каква је постојала до шездесетих година прошлог века. Они грде Броза због Ранковића. Следе разни „староверци", оспораваоци свега – од демократије до Вукове реформе, па чак, у екстремним случајевима, хришћанске цивилизације. Иза већине њих, међутим, не стоје традиција и конзервативизам већ неспремност на живот у условима модерне државе и тржишне економије. У случају малих нација, каква је наша, реч је о неприхватању стварности.

Вратимо се анегдоти са почетка. Дакле, један образовани српски националиста сматрао је да очување Југославије, у којој упркос свему заједно живе „баш сви Срби", нема исувише високу цену. Јасеновац, највећа ратна трагедија, горак спомен неуспеха југословенског јединства, требало је да буде политички гарант. Свакоме ко у Хрватској није био спреман на заједничку државу, или можда на политичке уступке, требало је увек споменути само ово језиво стратиште. Какав залог будућности...

http://in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/1136-nacionalisti

Дуго прећуткивала истина о Јасеновцу (видео)

2010-09-15T16:17:00.001-07:00

Дуго прећуткивала истина о Јасеновцу (видео)

среда, 15 септембар 2010 10:22 Вечерње Новости

Поводом празника Сабора јасеновачких новомученика 13. септембра, у никшићком Црквенонародном дому св. Василије Острошки одржано је предавање о холокаусту.

Говорили су Александар Вујовић, теолог и уредник у радију Светигора, Весна Кривчевић, професор и полазник међународне школе за проучавање холокауста у Јерусалиму, као и Исидора Радуловић, полазник исте школе. Публика је имала прилику да види документарни архивски филм о Јасеновцу.

Сва страдања, од витлејемске деце па кроз историју, била су за истину, правду и име Божије. У 20. веку десила су се многа страдања, а једно од најтежих управо у Јасеновцу. Крв мученика било је семе које је посејано на српској земљи из које су изникли многи дивни угодници Божији, казао је у краткој беседи јереј Слободан Јокић, старешина никшићке Саборне цркве.

Да јасеновачке жртве нису безличне и мртве за православну цркву и заједницу божију, подсетио је теолог Александар Вујовић.

Зато можемо рећи да је Јасеновац за нас град живих, а не мртвих, јер невине жртве живе у душама и нашим молитвама. Око 700.000 људи је убијено, а бивша држава уместо да се вратила правом сведочењу, покушала је да затре истину о овом логору. Истина о страдању Срба дуго је прећуткивана, казао је Вујовић.

Хрватска популарна музика...
(У Чапљини клаоница била,
Пуно Срба Неретва однила,
Ој, Неретво теци низа страну,
носи Србе плавоме Јадрану...)

http://www.youtube.com/watch?v=3nwh9EWvZLQ

http://in4s.net/index.php/magazin/hronika/972-2010-09-15-10-28-35

Jasenovačke žrtve u crkvenom kalendaru

2010-09-13T14:37:00.001-07:00

Jasenovačke žrtve u crkvenom kalendaru

Kada se kaže novomučenici jasenovački tu su, na neki način, i jadovinski
i glinski i korićki i prebilovački novomučenici, kaže otac Jovan Ćulibrk

Ikona iz manastira Jasenovac Foto SPC

Prvi put ove godine, celokupna Srpska pravoslavna crkva proslaviće Sabor
jasenovačkih novomučenika, koji se, prema odluci sa poslednjeg zasedanja
Svetog arhijerejskog Sabora SPC, obeležava danas.

Najviše crkveno telo priklonilo se već postojećoj tradiciji koja je
živela u Eparhiji australijsko-novozelandskoj, a to je da se 13.
septembra ili u danima oko ovog datuma, obeležavaju novomučenici
jasenovački, objašnjava protosinđel Jovan Ćulibrk, koordinator Odbora za
Jasenovac Svetog arhijerejskog Sabora SPC.

– Odbor je odavno nastojao da se utvrdi konkretan datum praznovanja
novomučenika jasenovačkih, a višestruki su povodi da to bude baš 13.
septembar. Naime, u samom Jasenovcu se kao dan novomučenika jasenovačkih
obeležavao dan osvećenja obnovljenog hrama Svetog Jovana 1984. godine,
što je padalo u prvu nedelju po Uspenju Bogorodičinom, što je obično
početkom septembra. Od polovine avgusta je logor počeo da radi, tako da
možemo reći da se na taj način obeležava i sam početak stradanja koje
traje sve do 22. aprila 1945. godine – kaže otac Jovan.

Jasenovac je postao simbolička reč za stradanje u Drugom svetskom ratu,
ističe naš sagovornik, i teško ga je izdvojiti od ostalih mesta
stradanja iz ovog perioda.

– Kada se kaže novomučenici jasenovački, tu su, na neki način, i
jadovinski i glinski i korićki i prebilovački novomučenici, jer ako
bismo obeležavali stradanje na svakom od tih mesta, bojim se da nam
crkveni kalendar ne bi sadržavao ništa drugo osim stradanja u Drugom
svetskom ratu – napominje otac Jovan.

Inače, Odbor za Jasenovac okuplja institucije i pojedince koji istražuju
istorijat ovog mesta velikog stradanja srpskog naroda, ima vrlo
razvijenu saradnju i sa relevantnim međunarodnim institucijama, a veliku
pažnju posvećuje i obrazovanju o holokaustu – u Memorijalnom centru „Jad
Vašem" SPC je iškolovala više od dvadeset svojih ljudi.

– Jasenovac je, nažalost, žrtva mnogogovorljivosti, politizacije, lošeg
novinarstva, a glavna žrtva toga svega je nauka i istina o Jasenovcu. Mi
smo danas došli do broja od oko 90.000 stradalih, na čemu radi Muzej
žrtava genocida, jedna i jedina naučna institucija koja se bavi tim
poslom kod nas. Odbor je, takođe, preuzeo ulogu sagovornika sa
Rimokatoličkom crkvom kada je u pitanju Jasenovac. Pre dve godine smo
bili pozvani od Evropske konferencije komisija „Justicija et paks" da
govorimo rimokatolicima o Jasenovcu, u „Jad Vašemu" smo učestvovali u
zajedničkom skupu između Jevreja i katolika. Mnogo više volje za taj
dijalog ima u rimokatoličkim crkvama koje nisu na prostoru bivše
Jugoslavije, odnosno onima koje ne dolaze iz Hrvatske i BiH, jer na
prostoru Balkana postoje brojna druga opterećenja u vezi sa tim. Prošle
godine poglavar Rimokatoličke crkve kod Hrvata posetio je Jasenovac, ali
po njegovoj besedi na misi u lokalnoj crkvi je bilo očevidno da je on
došao sputan i osećao se obavezan da kaže „da nije u Jasenovac došao da
bi se nekome izvinjavao" – ističe otac Jovan.

Za ovaj praznik vezana su bila i nagađanja da je unet u crkvene
kalendare, pa izbrisan iz njih. Protojerej mr Velibor Džomić, član
pravnog saveta Mitropolije crnogorsko-primorske, međutim, napominje da
su to „bezočne optužbe".

– Koliko je meni poznato, Spomen jasenovačkih novomučenika se u
kalendarima pojavio osamdesetih godina 20. veka i to za vreme trajanja
nesrećne crkvene podele u dijaspori. U kalendarima koje je štampala
tadašnja Slobodna mitropolija iz Nove Gračanice kod Čikaga objavljivan
je i praznik Jasenovačkih mučenika. Kasnije, nakon zaceljenja te velike
crkvene rane zaslugom patrijarha Pavla, mitropolita Irineja i drugih
arhijereja, Sveti arhijerejski sabor SPC je doneo odluku da se u
kalendarima koje štampaju naše eparhije u dijaspori može uneti i
praznovati i njihov spomen. Od ove godine praznik Svetih jasenovačkih
novomučenika obavezujući je za čitavu Srpsku crkvu. Dakle, nisu ni mogli
da budu izbrisani kad saborskom odlukom, a to je jedini način, nisu bili
ni uneti u kalendar – kaže otac Velibor.

On ističe i da su do sada u crkveni kalendar uneta imena nekoliko
sveštenomučenika koji su kao srpski episkopi i sveštenici postradali od
ustaša i komunista, među njima i mitropolita Petra dabro-bosanskog,
Dositeja zagrebačkog i Joanikija crnogorsko-primorskog, episkopa Save
gornjokarlovačkog i Varnave hvostanskog.

– Ustaše su na pravdi Boga u NDH ubili 219 srpskih sveštenika, a
partizanska vojska 482 sveštenika i monaha. Nacisti su ubili više od 80
sveštenika, a pedesetak balisti, Italijani i Mađari. Imena
sveštenomučenika i novomučenika, kao i njihova žitija prikupljaju se,
ispituju, beleže i pripremaju za crkvene komisije. Ima i velikih primera
stradanja vernika u 20. veku zaključno sa malom Milicom Rakić. Siguran
sam da će i oni dobiti svoje mesto i u zemaljskom kalendaru Crkve, jer
su ga odavno pred Bogom zaslužili – ističe otac Velibor.

Poslednji period nacionalne istorije obeležilo je stradanje srpskog
naroda na Kosmetu, ali još je rano govoriti o kanonizaciji onih koji su
tada postradali kao nevine žrtve. Protosinđel Sava Janjić, zamenik
igumana manastira Visoki Dečani, objašnjava da crkva neguje molitveno
sećanje na žrtve sukoba na Kosmetu, služenjem parastosa ili pominjanjem
njihovih imena na liturgijama. Dvojica monaha, otac Hariton iz manastira
Sveti arhangeli kod Prizrena i otac Stefan iz manastira Budisavci, u
narodu već imaju razvijen kult, iako nisu uneti u diptihe svetih SPC.

– Obojica su kidnapovani od strane OVK i stradali su ne samo kao nevine
žrtve, već i kao žrtve ubijene zbog svoje vere. Obezglavljeno telo oca
Haritona pronađeno je i Eparhija raško-prizrenska objavila je knjigu o
njegovom životu, što bi mogao da bude put ka prikupljanju materijala za
njegovo žitije. Zemni ostaci oca Stefana, nažalost, do sada nisu
pronađeni – kaže otac Sava.

*Jelena Čalija*

objavljeno: 13/09/2010

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Jasenovacke-zrtve-u-crkvenom-kalendaru.lt.html

__._,_.___

Valdhajm direktno umiješan u zločine u Jasenovcu

2010-08-15T10:23:00.001-07:00

Valdhajm direktno umiješan u zločine u Jasenovcu

Datum: 15.08.2010 15:42
Autor: Srna

BEOGRAD - Dugogodišnji generalni sekretar UN i nekadašnji predsjednik Austrije Kurt Valdhajm bio je neposredno umiješan u zločine nad stanovništvom Kozare i u koncentracionom logoru Jasenovac, tvrdi novinar i publicista Danko Vasović.

Vasović je za beogradski dnevnik "Pres" izjavio da je uspio da dođe do nekih dosad neviđenih ustaških filmova iz Drugog svjetskog rata, koji jasno potvrđuju Valdhajmovu neposrednu umiješanost u zločine u Jasenovcu.

Vasović je svojevremeno, kao novinar "Večernjih novosti", 1987. godine objelodanio senzacionalnu informaciju da je bivši austrijski predsjednik Valdhajm u stvari nacistički ratni zločinac.

On je i autor dokumentarnog filma "Kurt Valdhajm - skriveno zlo", koji je jedan od najozbiljnijih kandidata za glavnu nagradu Njujorškog fimskog festivala, a na jesen će biti prikazan kao mini serija na Radio-televiziji Srbije.

Vasović tvrdi da film iznova otvara pitanja ratnih zločina na prostoru Jugoslavije tokom Drugog svjetskog rata, umiješanost Valdhajma u njih i zataškavanja tih zločina od komunističke vlasti sa Titom na čelu.

"Kako je istorijski fakat da ga je Tito odlikovao Visokim ordenom Jugoslavije 1973. godine, tako je i nepobitna činjenica da ga je Ante Pavelić nagradio jednim od najvećih ustaških odlikovanja 22. jula 1942. godine, sigurno ne kao najobičnijeg prevodioca i kapetana Vermahta neupućenog u dimanzije zločina koji su se dešavali, kako je tvrdio", rekao je Vasović.

On je istakao da je pomoć i podršku u radu imao od jevrejskog centra "Simon Vizental" i dodao da očekuje da će doći do revizije istine o jednoj od najvećih međunarodnih poslijeratnih zavjera ćutanja i prekrajanja istine.

Vasović je naglasio da je objavljivanjem istine o Valdhajmovoj prošlosti 1987. godine počela njegova golgota oličena u dvadesetogodišnjoj diskreditaciji, omalovažavanju, marginalizaciji i zastrašivanju, koje su provodile obavještajno-bezbjednosne službe tadašnje SFRJ, koje su uz mnoge zapadne čuvale Valdhajmovu tajnu.

http://www.nezavisne.com/dogadjaji/vijesti/66145/Valdhajm-direktno-umijesan-u-zlocine-u-Jasenovcu.html

Јосиповић и Перес одали пошту у Јасеновцу

2010-07-26T08:05:00.001-07:00

Јосиповић и Перес одали пошту у Јасеновцу

недеља, 25 јул 2010 15:59 Вести

Хрватски председник Иво Јосиповић и његов гост, израелски председник

Шимон Перес поклонили су се данас жртвама усташког логора смрти у Јасеновцу

"Овај логор је другачији од других јер жртве нису били само Јевреји", рекао је Перес и додао да се Јасеновац разликује од осталих логора по начину убијања - чекићима, ножевима и камењем, што сведочи о мржњи и бруталности.

Јосиповић је рекао да је Јасеновац место суочавања са прошлошћу.

"Прошлост је била тешка, прошлост је била болна, али морамо извући поуке да би наше сутра било боље и да се страхоте које су се догодиле овде и на многим другим местима више никада не понове", рекао је Јосиповић.

Он је додао да је Јасеновац место страшног злочина, место на којем су злочиначке усташке власти убиле бројне Србе, Јевреје, Роме и Хрвате, само зато што су били друкчији.

Председници су се сагласили да је важно образовати будућа покољења како се овакве трагедије више никада не би поновиле.

"Није довољно не заборавити него треба и поучавати о трагедији која трује достојанство и оних убијених и оних који су преживели", рекао је Перес.

У кратком обраћању Перес се дотакао и иранског председника Махмуда Ахмединеџада који негира холокауст да би, како је рекао, "омогућио легитимитет наставка убијања".

Перес је данас у Кадишу присуствовао молитви за мртве коју су предводили хрватски рабини Котел Да Дон и Луцијан Прелевић, након чега су два председника положила венце на споменик "Јасеновачки цвет", те разгледала Меморијални музеј.

Перес ће се састати и са хрватским премијером Јадранком Косор, чиме ће завршити вишедневну званичну посету Хрватској.

Логор Јасеновац отворен је недуго након успостављања Независне државе Хрватске, средином 1941. године, а престао је да постоји тек завршетком Другог светског рата 1945. године. У Јасеновцу, који је био најсуровији и најбруталнији систем логора смрти хрватских усташа, људи су убијани од 21. августа 1941. до 22. априла 1945. године. Јасеновчаки логор сматра се највећим концетрационим логором за истребљење људи на територији некадашње НДХ, а чинио га је комплекс од неколико подлогора дуж реке Саве, на плавној равници Лоњског поља. Ту се налази од 210 до 241 квадратних километра масовних гробница, а Доња Градина је била највеће стратиште и једино подручје јасеновачког система логора смрти које је до сада истражено. Процене засноване на извештају државне Комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и њихових савезника као и Центра "Симон Визентал" говоре да је у логорима Јасеновца убијено 500.000 Срба, 80.000 Рома, 33.000 Јевреја, више од 20.000 деце и 120.000 антифашиста, припадника других народа и народности.

http://www.in4s.net/globus/78-globus/19942-2010-07-25-15-03-43

Shimon Peres: Croatian WWII camp was a show of ‘sadism’

2010-07-25T10:49:00.000-07:00

Shimon Peres: Croatian WWII camp was a show of 'sadism'

By Associated Press
Sunday, July 25, 2010 - Added 1 hour ago

JASENOVAC, Croatia — Touring the site of Croatia's World War II concentration camp, Israeli President Shimon Peres said Sunday it was a demonstration of "sheer sadism" and that Iran's president, who has denied the Holocaust, should visit it.

Peres and Croatian President Ivo Josipovic toured Jasenovac, where a memorial honors about 85,000 of Jews, Serbs, Gypsies and anti-fascist Croats who died here in 1941-45 at the hands of Croatia's pro-Nazi regime. Thousands of people also were deported from Croatia to Nazi-run camps where they died.

Peres used the opportunity to refer to Iranian President Mahmoud Ahmadinejad's denials of the Holocaust. "I wish I would see him here," Peres said.

"And I'm asking myself why does he deny (it)?" the Israeli leader said. "To permit the legitimacy of continuity to kill."

Jasenovac, the worst of about 40 camps in Croatia at the time, didn't have a gas chamber. Inmates, including the elderly and children, were killed with guns, knives and hammers. Many were tortured or starved to death. About 30,000 Jews died in Croatia during the war, most of the Jewish community's prewar population.

Peres said Croatian pro-Nazi guards "were not as elaborate and organized as Germans and that he believed the Nazis forced Croats to be brutal. "I think they wanted them to have a demonstration of sheer sadism," he said.

On Sunday, Peres was concluding his three-day visit to Croatia — another sign of warming relations between Israel and Croatia.

Israel shunned Croatia in the 1990s and held off on recognizing its 1991 independence until 1997 because Croatia's government at the time was sympathetic to the World War II regime and its late president, Franjo Tudjman, who had downplayed the fascists' crimes.

Since 2000, Croatia's pro-Western governments have openly denounced fascism, and ex-President Stipe Mesic apologized for Croatians' crimes while visiting Israel in 2001.

Peres's predecessor, Moshe Katsav, traveled to Jasenovac in 2003, the first Israeli head of state to officially visit the country.

On Sunday, President Josipovic thanked Peres for "joining us to bow to the victims and to help us to face our past."

Peres told him he was "proud that the two of us are trying to raise the civilization of humanity, respect and human rights."

http://www.bostonherald.com/news/international/europe/view/20100725shimon_peres_croatian_wwii_camp_was_a_show_of_sadism/

LAZAR LUKAJIĆ Krvavi branik pravoslavlja

2010-06-13T15:02:00.001-07:00

LAZAR LUKAJIĆ Krvavi branik pravoslavlja

Intervju | Uredništvo | jun 10, 2010 at 19:15

Razgovarala Biljana Živković

Zapad i danas, nažalost, elegantno okreće glavu od stravičnih zločina, najstrašnijeg genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu, u vreme zloglasne NDH, istovremeno uporno insistirajući na „slučaju Srebrenica". Zaista se teško može shvatiti to decenijsko prećutkivanje u „staroj, dobroj, slobodoljubivoj" Evropi, kada su u pitanju Srbi. Jevrejski narod je složno, i bez zazora, govorio o svojim žrtvama, jer ih poštuje. I sada Jermenski, mada je malobrojan; i ni od koga Jermeni ne strepe. U rasvetljavanju užasnih godina za srpsko pravoslavno stanovništvo tokom Drugog svetskog rata u pomenutim (sada „suverenim" i „demokratskim") državama veliki doprinos dali su istinski pregaoci, neumorni istoričari, pisci, istraživači… Jedan od njih je i mr Lazar Lukajić, autor knjige „Fratri i ustaše kolju" u kojoj iznosi neoborive dokaze i svedočanstva o genocidu nad Srbima u NDH.
„Dragi Srbi, našli ste nam se na stazi, i ako nećete biti dragovoljno pokatoličeni, tako nam Vatikana, na našem 'svetom putu' i u 'ime Hrista', bićete u jamama! Sa našim kamama! Jer, tamo vam je mesto".
I ovaj citat, kao i mnoštvo drugih koji ispunjavaju 650 stranica ove knjige, u izdanju Fonda za istraživanje zločina, svojevremeno su izazvali pravu buru, kako boraca za dokazivanje genocida u svetu i kod nas, tako i kod neistomišljenika.
Stoga, nije nikakvo čudo što se u vreme zloglasne, bestidne, ponižavajuće skupštinske „ deklaracije o Srebrnici" prepliću, izviru, bolje reći vaskrsavaju naša najveća stratišta – Jasenovac, Jastrebarsko, Donja Gradina, Jadovno, jame. Apsolutno nevine Srbe – decu, žene, starce – gutala je nepojmljiva mržnja! I sve više ljudi, javljaju se da svedoče
Pre razgovora sa Lazarom Lukajićem, citiraćemo užasavajući izveštaj Ustaške nadzorne službe broj 69/42, u NDH-ziji. Jedinstven je u svetu!

„RADIOGRAM
Otpremljen 11. veljače 1942. g.
Zapovjedništvu ustaške nadzorne službe
Na ruke gops. Eugena Kvaternika Zagreb
U vezi sa V.T. od 9ovog izvještavam. Jedna satnija ustaške bojne pod zapovjedništvom natporučnika Josipa Mišlova u pratnji župnika fra. Vjekoslava Filipovića dana 7 veljače u 4 sata ujutro zaposjela rudnik Rakovac i poubijala krampom 37 radnika grkoistočnjaka. Nastavila sa ubijanjem krampom i sjekirom muškaraca, žena i djece u selima Motike gdje je ubijeno oko 750 Drakulić i Šargovac gdje je ubijeno oko 1.500 osoba. Ubijanje je završeno istog dana oko 14 sati. Od tada pa sve do danas ustaše prevoze hranu, stoku i pokućstvo, iz kuća pobijenih u svoja skladišta. Opširan izvještaj slijedi.
Veliki župan pukovnik Aleman"

Rezultat vašeg sedamnaestogodišnjeg istraživanja šokantan je. Ono dokazuje da su katolički fratri u NDH bili monstruozniji, bezočniji, krvoločniji od najokorelijih ustaša. I da Vatikan stoji iza klanja, pogroma, uništavanja Srba, pravoslavaca u NDH, i to ne samo u Drugom svetskom ratu!
Fratri su pod uticajem Vatikana, kod primitivnog hrvatskog stanovništva, naročito u Hercegovini, razvijali patološku mržnju prema Srbima i blagosiljali ustaše koljače. Koljači u hrvatskom narodu nisu bili Bogom programirani manijaci, već su to od njih, uglavnom, pravili fratri, navodeći ih na klanja i pokazujući im ličnim primerom, kako se to radi. Istraživač Gojo Riste Dakina u svojoj knjizi „Budi katolik, ili umri", navodi imena 977 katoličkih sveštenika, sa njihovim osnovnim podacima, kako su sarađivali sa ustašama, kako su im davali konkretnu podršku. Takođe je precizno naveo i da su učestvovali u brojnim ustaškim formacijama u proganjanju, ubijanju srpske nejači. Zverskog klanja srpskog stanovništva. Frapantno je – njih 27 fratara bili su profesori, a čak 108 doktori nauka – objašnjava Lukajić.

Još jedan istraživač, dr Milan Bulajić, ozbiljno se otisnuo u traganje za strašnom istinom.
Dr Bulajić je, naime, pronašao imena i prezimena čak 1.171 katoličkog sveštenika. A zloglasni Ante Pavelić je odlikovao te „njegove heroje" za „visoke" zasluge u NDH! I to uglavnom za genocid nad Srbima, Jevrejima i ciganima, ali i za prisilno pokrštavanje pravoslavnih. Pokolje Srba organizovalo je preko 130 katoličkih sveštenika, a njih 27 lično su se „dokazali" u klanju! Ipak, nema sumnje da su inspiratori i organizatori užasnog genocida nad Srbima, ali i Jevrejima i Romima, bili Vatikan, Nemačka i Nezavisna država Hrvatska.

Mnogi poznavaoci naše tragične istorije tvrde da je Vatikan opasan neprijatelj Srba pravoslavaca i da je to dokazao u toku Drugog svetskog rata.
Vatikan je, razume se, oduvek bio zainteresovan za Balkan i za širenje rimokatoličke vere na ovom prostoru. Kao narod smo krvlju plaćali i bili i ostali branik pravoslavlja. Pokušajte samo dublje da analizirate koliko se Srba prisilno pokrstilo u toku Drugog svetskog rata. Postali Hrvati, katolici. Neko je to morao da naredi i hrvatskom rukovodstvu i Katoličkoj crkvi u Hrvatskoj. Nije tajna nikakva da su Srbi u Hrvatskoj i danas na ovaj ili onaj način, naterani da pređu u katoličanstvo.

Da li se neko time ozbiljnije bavio, da li ima podataka, sem sporadičnih krikova u prazno?
Vatikan više od hiljadu godina stvara u tom cilju neslogu, verska trvenja, i krvave obračune stanovništva, naroda na Balkanu. Samo najbitnije momente za našu istoriju i ulogu Vatikana ovom prilikom ću da istaknem. Upozoravam na činjenicu, vrlo opasnu, ako ekumenizmom Pravoslavne i Katoličke crkve dođe do uzajamnog poštovanja pravoslavnih i katoličkih svetaca, onda bi Srbi trebali da poštuju i da se klanjaju pred „svetiteljima", ratnim zločincima, Alojzom Stepincem, zloglasnim Ivanom Mercom, jednom od najstrašnijih ustaških ideologa, kontraverznom papi Piju Drugom. Da li je to moguće?! Čak protestanti najoštrije zameraju rimokatolicima što svakakve ljude proglašavaju za svetitelje i tako zagađuju oblast hrišćanskog svetiteljstva, pa i samo hrišćanstvo.

Ako ekumenizmom Pravoslavne i Katoličke crkve dođe do uzajamnog poštovanja pravoslavnih i katoličkih svetaca, onda bi Srbi trebali da poštuju i da se klanjaju pred „svetiteljima", ratnim zločincima, zloglasnim Ivanom Mercom, jednim od najstrašnijih ustaških ideologa

Kažete da Hans ili Ivan Merc nije bio Hrvat, a da je bio glavni ustaški ideolog, njihov uzor, ideal. Vatikan ga je proizveo u svetitelja, i to u Banjoj Luci!
Malo Srba u svetu zna ko je Ivan-Hans Merc. Jer to tako „treba". Papa Jovan Pavle Drugi proglasio je 22. juna 2003. Merca za prvog blaženika u Bosni i Hercegovini. Mercova prva polovina života pod teškim velom sakrivena, niti mu se zna pravi otac! Možda je Merc najsporniji među svih 1.312 blaženika, koje je do sada beatifikovao Jovan Pavle Drugi. Evo Zašto: Hans Merc je začetnik ustaškog pokreta koji je Srbima naneo neviđeno, nečuveno zlo! Po dolasku u Zagreb uključio se u rimokatoličke organizacije, u Hrvatski rimokatolički omladinski savez, u kome je bio predsednik, pa se 1923. ujedinio s Orlovskim pokretom, a zatim „napredovao" do zloglasne Katoličke akcije, čiji je vrhovni poglavar u vreme NDH i ustaških zločina nad Srbima bio zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac. Taj isti papa je Stepinca beatifikovao u Zagrebu 1998. godine. Ovakvim gestom Vatikan potvrđuje da je Ivan Merc „pionor Katoličke akcije u Hrvatskoj". Merc je za ustaše bio ideal ustaške Hrvatske. Opijeni svojim idolom Mercom, Pavelićeve ustaše su postale najmonstruoznija i najužasnija koljačka falanga u istoriji sveta! Nad svakom koljačkom kamom lebdi duh Hansa Merca. Beatifikacija ovog ustaškog idola izaziva najcrnju zebnju kod Srba. Da li papa njegovom beatifikacijom pripremna novi genocid nad Srbima? U isto vreme, spretno, podmuklo, licemerno, sistematski se priprema teren da se mučenički narod pred svetom proglasi za zločinački – naš srpski. Stravičan pritisak da to prva prizna Srbija – užasnom deklaracijom o Srebrnici. Šta se to dešava sa savešću sveta, sa čovečanstvom? Takva nesreća je mogla da zadesi bilo koji narod. A da li bi bilo koji drugi narod na kugli zemaljskoj pristao da ga žrtvovanog-proglase za dželata. Sumnjam! Možda je osnovni razlog proglašenja Ivana Merca svetiteljem najbolje definisao zagrebački nadbiskup Josip Bozanić, kada je prilikom nedavnog obilaska BiH, izjavio da Merc čvrsto vezuje Bosnu i Hrvatsku, spaja čvrsto Banja Luku i Zagreb, samo je citat koji je izašao 17. maja 2003. u „Ekspresu". Ja bih dodao – to je davnašnji cilj Vatikana. Da priključenjem BiH Hrvatskoj sve stave pod okrilje Katoličke crkve i Vatikana.

Ko je bio fra Satana?
Pre nego što vam odgovorim na ovo pitanje, za vaše čitaoce će biti interesantno da znaju da sam tog katoličkog fratara još kao desetogodišnji dečak video desetak puta. To vam govorim zbog toga što je kao tadašnji kapelan i mlad čovek fra Satana bio apostolskog, anđeoskog, nevinog lika. Dolazio u samostan u Petrićevac, u blizini Banjaluke. Reč je o najmonstruoznijem svešteniku, katoličkom fratru, i tvrdim na nikada i nigde na svetu, otkada postoje religije i narodi, veću zločinačku nakazu svet nije ugledao. Njegovo ime tada je bilo Tomislav Filipović. Još strašnije je kako je postao Vjekoslav Majstorović, i ko mu je tom prilikom „bio kum"! Pomenuti fratar je pripremao, organizovao i direktno učestvovao u najgroznijem jednodnevnom pokolju nedužnih Srba u njihovim domovima. Ni među najvećim dželatima nije bilo takve zveri – strasnog i nezajažljivog koljača.

Postoje li dokazi za njegove zločine?
Citiraću vam iz dokumentacije, koja je, inače u knjizi, izjavu koju je o fra Satani, Vjekoslavu Majstoroviću, pred Zemaljskom komisijom za utvrđivanje zločina dao ustaški oficir Josip Matijević: „Kada sam došao na dužnost 1941. u Jasenovac, poznavao sam fratra, svećenika iz Jajca Filipovića, zvanog još i Majstorivić, po činu – bojnika, a tada je vršio dužnost zapovjednika logora. Kao svećenik u Jajcu poubijao je mnogo Srba…Bio je okrutan. Voleo je da kolje!Mnogo je zatočenika smaknuto u vreme njegovog upravljanja logorom. A kada je bačen na teren kao zapovjednik bojne, mnogo je sela zapalio i klao stanovništvo, osobito na Kozari. U Bosanskoj Dubici sa satnikom Ivanom Sudarom, zvanom Jojo, pokupio je sve pravoslavne, sve potukao do zadnjeg, te ih bacio u Unu".

Fra Satana (Tomislav Filipović, pa Vjekoslav Majstorović) pripremao je, organizovao i direktno učestvovao u najgroznijem jednodnevnom pokolju nedužnih Srba u njihovim domovima. Samo za nekoliko meseci 1942. godine, po sopstvenom priznanju, u Jasenovcu je zaklao oko 30 hiljada Srba

Kažete da se u potpunosti slažu izjave brojnih svedoka, tvrdnje u doprinosu ovog katoličkog sveštenika velikom pokolju Srba u mestima Rakovac, Rudnik, Šargovac, Drakulić. Te događaje ste detaljno na osnovu prikupljenog materijala predstavili u Vašoj knjizi.
Izveštaj koji je objavila decembra 1946. godine Zemaljska komisija za utvrđivanje ratnih zločina za Bosnu i Hercegovinu dopunila je novim podacima ovu užasnu sliku stradanja naših sunarodnika. Vrhunac monstruoznosti fra Satane predstavlja pokolj 6o mališana, Srpčadi, koji su se nesrećni, zatekli u školi u selu Drakulići. Sekli su glave deci, pred očima učiteljice, koja je od tog užasa – poludela. Prema kazivanju prof. dr Jovana Jovanovića, koji je razgovarao sa učiteljicom, posle njenog oporavka, ponovo je dokazano da je zver od čoveka pomenuti Vjekoslav fra Satana ubijao malu srpsku decu. U učionicu, za vreme časa, iznenada je upao fratar Tomislav Filipović. Za njim je ušlo 12 ustaša. Fratar je u svojoj bolesnoj glavi umislio da je „bog", „oponašao je" Hrista i vodio često sa sobom 12 ustaša, svojih „apostola". Onda je učiteljicu Dobrilu Martinović „zamolio" da iz klupe izvede jedno srpsko dete. Ne znajući zbog čega, ona je izvela jednu od najboljih đaka, lepuškastu, vrlo urednu malenu Radojku, ćerku Đure Glamočanina, naprednog i uglednog Srbina. Mislila je da dete treba da recituje. Kada je mala Radojka došla do katedre, fratar ju je podigao, izvadio nož i zaklao ju je pred decom i učiteljicom. Tada je smireno, jezitski okrenuo i rekao ustašama: „Ustaše, ovo ja u ime Boga, pokrštavam ove izrode i vi slijedite moj put! Ja prvi primam sav grijeh na moju dušu, a vas ću ispovijediti i riješiti svih grijeha". Svim učiteljicama je naredio da izvedu srpsku decu u dvorište. Bio je utaban sneg. Ciča zima. Deci je onda naredio da trče u krug, a na određena rastojanja postavio 12 „svojih apostola" – ustaša. Kako je užasnuto, dete, vrišteći od straha, dozivajući oca, majku, trčalo, tako su mu odsecali delove tela – uvo, ruku, nos, vadili oči ! A zatim su masakrirana deca morala da trče, sve dok ne bi potpuno onemoćala. Onda su ih zverski masakrirali! Učiteljice su ostale izbezumljene. U najtužnijem školskom dnevniku ostalo je zapisano da su 7. veljače 1942. Radojka Glamočanin i ostala srpska deca jednostavno – „umrla!" Katoličkoj deci i učiteljicama bilo je strogo zabranjeno da ikada o tome pričaju. Čim se Dobrila oporavila – ispričala je.

Ima svedoka, poput dr Nikole Nikolića, Hrvata, koji je bio u Jasenovačkom logoru i svakodnevno gledao užas koji je Fra Satana širio.
U jasenovačkom logoru bio je jedan od najmonstruoznijih zločinaca naše epohe, prosvjećen svećenik, a ne neodgojen divljak. Fra Filipović je bio upravnik logora od kraja juna do kraja oktobra 1942. Samo za tih nekoliko meseci, po njegovom priznanju, u Jasenovcu je zaklano oko 30 hiljada Srba. Zatim je premešten za upravnika logora Stara Gradiška, od kraja oktobra do kraja marta 1943. I tamo je organizovao i sa uživanjem masovno ubijao Srbe. U Jasenovac je ponovo vraćen 16. aprila 1945. Dakle, vlasti NDH, ustaše, postavljale su ovog monstruma kada god je trebalo da se izvrši masovni, najužasniji pomor, klanja. U Gradišci je pravio masovne pokolje. Samo za osam dana pobio je u Jablancu preko 12 hiljada srpske nejači. U Jasenovcu je učestvovao u društvu ozloglašenih zločinaca, koljača, Ljube Miloša, Drage Pudića, kada je konačno logor bio oslobođen, a Fra Satana „dostojanstveno i herojski", kao svaki ustaša, krenuo u bekstvo. Na kraju je predat partizanima.

Da li je poznato koliko je krvavi koljač pobio srpske nejači?
Interesantno, u ime ime Zamaljske komisije Fra Satanu je ispitivao Hrvat Vojdrag Berč. Advokati, lekari, sekretarica, svi su bili Hrvati, osim jednog Jevrejina… Srbi su stradali najviše i neuporedivo – a u procesu protiv Fra Satane – nijednog Srbina! Ni to nije slučajno. Evo kako komentariše to ispitivanje Berčić: „Na saslušanju smo pokušali da dođemo do nekog broja. Računali smo prema dnevnom broju likvidacija u Jasenovcu. Ja s jedne, a Filipović s druge strane stola. Sećam se, dao sam mu mastiljavu olovku, i danas me jeza prođe od tog „zbrajanja"! Ponašao se kao kad kelner noću broji pazar. Moje cifre sam ispisao oko 88 hiljada, a on oko 33 hiljade. Naravno, to je bilo samo za razdoblje od godinu dana, koliko je proveo u Jasenovcu. On je pogledao moj, pa svoj papir i rekao „Vi svoje, ja svoje"!

Kako je dobio ime Vjekoslav Majstorović.
Maks Luburić mu je jednom prilikom rekao: Ti si „majstor vijeka" (u klanju), pa ćeš se zvati Vjekoslav Majstorović!

Kako se organizator satiranja Srba Majstorović ponašao na suđenju i kako je kažnjen?
Filipović, odnosno Majstorović priznao je zločine. Sudiji je rekao: „Pa gospodine moj, nisam to radio samo ja. UBIJAO JE SVAKO, KO JE STIGAO, I SVAKO LAŽE KO KAŽE DA NIJE UBIJAO". Na sudu se monstrum branio izjavom da je srpsku decu klao zbog toga da od njih ne bi postali zločinci kada porastu! Osuđen je u Zagrebu na smrt streljanjem juna 1945. Među katoličkim klerom bilo ih je mnogo sličnih, ali nijedan –takav. Vatikan i Katolička crkva su znali i onda sve, i danas odlično znaju za zločinca monstruoznog fratra! Majstorović se nikada nije odrekao svog fratarskog zvanja, već se ponosio svojom Katoličkom crkvom i pozivao na nju. Vatikan i Katolička crkva se nikada na pravi način nisu ogradili od tih zločina.

Posle Drugog svetskog rata o ulozi Vatikana – u užasu koji je snašao naš narod gde god je kročila ustaška noga – pisali su brojni umni ljudi sveta sa zgrožavanjem!
Karl Hajnc Dašner, nemački književnik napisao je:„ Zaštićen i blagosloven od Pija XII sve do kraja beše jedan od najvećih zločina stoleća. Ante Pavelić je bio čovek koga je Pije XII – blagoslovio!" Evo i šta je napisao Kurt Centner, poznati nemački enciklopedista: „Ustaška organizacija i proteklim godinama bili su potpomagani od italijanske vlade i od Vatikana, jer su ustaše predstavljale naglašen rimsko-katolički pokret…" I za kraj citiraću, takođe nemačkog pisca Alfreda Milera u svom delu „Hrišćanski masakr u Hrvatskoj":
„Tek jačanjem katoličanstva postignut je vrhunac svih gnusoba… Slično nešto kao ovo u Hrvatskoj nije se pojavilo u Evropi od vremena tridesetogodišnjeg rata (1618-1648), najsvirepijeg u feudalnoj Evropi. Najstrašnije zločine vršili su Hrvati. Po doktrini Ante Starčevića o uništenju Srba, sad su oni, Srbi, 'tretirani', iako se zna da su Srbi najžilavija rasa i kulturno na najvišem stepenu na celom Balkanu! Ali zato nisu katolici!"

http://www.pecat.co.rs/2010/06/lazar-lukajic-krvavi-branik-pravoslavlja/

Almuli: Srbi prećutkuju Jasenovac

2010-06-05T06:49:00.000-07:00

28. 03. 2010. 12:00h | T. Zečević - Vesti

Almuli: Srbi prećutkuju Jasenovac

Komentara 6

veličina teksta:+-

Zasnovana na pričama preživelih svedoka, najnovija knjiga "Jevreji i Srbi u Jasenovcu" istaknutog novinara i publiciste Jaše Almulija ne bavi se brojkama i statistikama, već uzrocima pokolja Jevreja i Srba u Hrvatskoj od 1941. do 1945. godine. Razjašnjava ulogu pape Pija XII, Vatikana i bez okolišenja dovodi Katolički crkvu u vezu sa genocidom.

Samo što ne izgovori "Čujte, Srbi...": Jaša Almuli

Nezavisna država Hrvatska, tvrdi ovaj autor, bila je jedina zemlja u Evropi koja je sa gotovim planom 1941. godine krenula u uništenje drugih naroda i uz pomoć Katoličke crkve nasilno preobratila 240.000 Srba u katoličanstvo.

Najzad Almuli zamera srpskim vlastima što zanemaruju zločine u Jasenovcu i kao Jevrejin poručuje Srbima da samo nad jasenovačkom tragedijom može se izoštravati nacionalna svest Srba.

Po čemu se NDH izdvaja od ostalih saradnika nacista?
- Na osnovu iskaza svedoka nedvosmisleno sam utvrdio da je Nezavisna Država Hrvatska bila jedini satelit Nemačke koja je svoje Jevreje ubijala u sopstvenoj zemlji, sopstvenim rukama.

Hrvatska je bila jedina država u tadašnjoj Evropi koja je započela svoje postojanje sa unapred pripremljenim planom o likvidaciji Srba, Roma i Jevreja.

Bivši logoraš isteruje pravdu

Jaša Almuli rođen je u Beogradu 1918. godine u kome je završio sve škole i fakultet. Nemce 1941. godine nije dočekao u Beogradu, pobegao je u Crnu Goru gde je uhapšen i deportovan u italijanske logore.

Godine 1944. vraća se u Srbiju i priključuje se NOP. Posle rata postaje novinar u Tanjugu i njegov dopisnik iz Južne Amerike i SAD.

Krajem osamdesetih godina 20. veka Almuli se okreće svojim jevrejskim korenima. Zločinima nad Jevrejima posvetio je sve četiri knjige "Živi i mrtvi", "Jevrejke govore", "Stradanje i spasavanje srpskih Jevreja" i "Jevreji i Srbi u Jasenovcu".

Sve njegove knjige zasnovane su na pričama preživelih svedoka. Snimio je čak 170 razgovora, 100 u Srbiji i 70 u Grčkoj.

Almuli je do 1989. do 1992. godine bio predsednik Jevrejske opštine Beograd, zatim potpredsednik Saveza jevrejskih opština Jugoslavije. Ima 93. godine i trenutno živi u Londonu.

Koji su dokazi za takve tvrdnje?
- Nije nepoznata činjenica da su Nemci Jevreje ubijali u logorima izvan Nemačke. Za razliku od njih Nezavisna Država Hrvatska ubijala je Jevreje u logorima širom te države u čijem su sastavu bili Bosna i Hercegovina i Srem.

Dakle, ubijali su ih u Jasenovcu, Staroj Gradiški, Donjoj Gradini, Jadovnu... i sva ta mučilišta nalazila su se na teritoriji NDH.

Ko je prvi počeo da ubija Jevreje?
- Hrvati su pre Nemaca ubijali Jevreje. Nemci su počeli da masovno hapse Jevreje posle napada na SSSR 22. aprila 1941. godine, a prve Jevreje poslali su u logore u Poljskoj krajem oktobra te iste godine.

A Hrvati su već u aprilu i maju 1941. počeli u Jadovnu da zverski ubijaju Jevreje i Srbe.

Zaključili ste u knjizi da su i načini ubijanja bili isključivo izum hrvatskih ustaša?
- Sva ta zverstva koja su činjena u NDH istorija nije zabeležila. Hrvatske ustaše su u ubijanju nadmašile Nemce. Nemci su kao pedantni, organizovani narod bili hladne ubice. Ubijali su u gasnim komorama.

Nemci nisu hteli nerede u logorima, nisu čak hteli da plaše žrtve. Naprotiv, logoraši nisu znali da će biti likvidirani do poslednjeg trenutka.

A na koji su to način ustaše ubijale?
- Jedan moj sagovornik Jevrejin ispričao mi je jednu stravičnu priču. Celu njegovu porodicu ustaše su odmah prevezle u Jasenovac.

Primakli su kamion sa zarobljenicima do užarene peći. I na njegove oči u peć su žive u vatru bacili njegovu ženu, majku, sestru i na kraju dete od godinu dana. To Nemci nisu radili.

Za razliku od drugih istraživača, knjigu ste napisali na osnovu sećanja svedoka?
- Kako čovek da ostane ravnodušan pred pričom Eda Šajera koji je bio grobar u Jasenovcu. Dok je kopao jamu, stigao kamion sa novim zarobljenicima. Ustaše su ih ubijale maljevima. Edo je jednog trenutka usmerio pogled nagore i ugledao nad jamom svog rođenog brata. Sekund kasnije dvojica ustaša maljevima su mu rascopali glavu.

Beživotno telo se odmah stropoštalo u jamu, a Edo je samo nežno podigao svog brata i položio ga na ostala mrtva tela Jevreja. Zbog tih i takvih ubijanja Jasenovac je bio strašniji logor od Aušvica. U Jasenovcu je smrt bila je užasnija.

Direktno ste papu Pija XII i Vatikan povezali sa zločinima Hrvata od 1941. do 1945. godine?
- Papa Pije XII znao je za sve zločine u Hrvatskoj i zbog toga ga je jedan engleski istoričar nazvao hitleropapom. A Alojz Stepinac je otvoreno širio mržnju prema Srbima govoreći da je pravoslavna šizma gora od protestantizma u Evropi.

Dokaza da je Katolička crkva u Hrvatskoj podržavala zločine nad Jevrejima, Srbima i Romima ima mnogo. Reći ću samo da su čak trojica komandanata jasenovačkog logora bili katolički sveštenici.

Kako su oni povezani sa zločinima?
- Od trojice katoličkih sveštenika koji su bili komandanti u Jasenovcu Ivice Brkljačića, Ivice Malkonića, najkrvoločniji bio je Miroslav Filipović Majstorović. Napravio je svešteničku karijeru koljući Srbe i Jevreje oko Banjaluke, a svedočenja Mare Vejnović potvrđuju priče o učešću u zločinima Katoličke crkve.

Naime, Mara je kao unijatkinja odlazila na katoličke mise. Jednog dana u crkvu je ušao taj Filipović sa krvavom uniformom. Mirno je navukao popovsku odeždu i održao misu, a Mara od tada nije išla u crkvu.

Vatikan, mač vere

Utvrdili ste da su Srbi u NDH bili prvi na udaru
- Takav zaključak izveo sam na osnovu istorijskih činjenica, pisanih dokumenata i snimljenih izjava logoraša. Već 1941. godine oživela je teorija Katoličke crkve iz 10. veka o Hrvatskoj kao bastionu katoličanstva. Vatikan je podržavao potiskivanje takozvane pravoslavne šizme.

Drugo, Srbi su u Austrougarskoj bili slobodni i imali svoju zemlju, status. Na te činjenice frktali su hrvatski feudalci. I kada su ustaše rešile da očiste Hrvatsku od Srba, ta kosa počela je da kosi i Jevreje.

Šta je poruka vaše knjige?
- Srbi su sa Jevrejima najveći stradalnici u Drugom svetskom ratu. Ali, dok Jevreji čuvaju ta stratišta po svetu, Srbi su jedini narod koji nemaju muzej genocida. Srbi prećutkuju zločine nad sobom, prećutkuju čak i zločine u Jasenovcu.

Ja im kao Jevrejin poručujem: ne smete zaboraviti Jasenovac, jer on najbolje objašnjava ponašanje i reakciju Srba u poslednjem građanskom ratu. Mladi moraju da znaju za te zločine, jer Jasenovac samo može oštriti nacionalnu svest Srba. Zaboraviti Jasenovac bilo bi nedolično.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/40480/Almuli-Srbi-precutkuju-Jasenovac

Genocidom se ne trguje

2010-05-22T11:35:00.001-07:00

Genocidom se ne trguje

Region | Aleksandar Vulin | maj 22, 2010 at 02:36

Piše Aleksandar Vulin

Ukoliko Srbija zaista odustane od tužbe za genocid protiv Republike Hrvatske, onda će to značiti da sedam hiljada imena ubijenih nisu vredni ni pamćenja ni kazne, i da je ona odustala od svoje istine i da prepušta drugima da određuju njeno mesto u istoriji, ali i u budućnosti

Sve države su nastale na osnovu nasilja, a sva društva koja u njima žive nastoje da nasilje ograniče, umanje ili sasvim iskorene. Da bi napravili razliku između dozvoljenog i nedozvoljenog nasilja, države pišu svoje istorije, predočavaju svoje istine i na osnovu njih objašnjavaju nastanak i pravdaju nasilje u kome su stvorene. Otuda SAD veliča ustanak protiv Engleza, Francuska pravda giljotiniranje Luja Šesnaestog, Rusija ne vidi ništa loše u ratovima i surovostima Petra Velikog, Kina ne broji milionske žrtve dugog marša već ono što je marš stvorio. SFRJ je nastala kao plod otpora fašističkoj okupaciji i želji za pravednijim društvenim odnosima, a većina država nastalih iz nje svoje postojanje pravda otporom „velikosrpskoj agresiji", antikomunizmu i borbi za tržišnu privredu.

GENOCID NIJE BILATERALNO PITANJE
Srbija svoje postojanje ne pravda ničim i svoje trajanje vidi pre kao razlog postojanja drugih nego što pokušava da objasni samu sebe, da se opredeli, izjasni prema svetu oko sebe, odredi prema interesima i svojim i tuđim. Tako pravdajući druge premijer Srbije Mirko Cvetković na sastanku predstavnika Makedonije, BiH, Albanije, Crne Gore, Hrvatske i Srbije održanom 14. maja 2010. godine u Zagrebu izjavio je da je „Srbija spremna da odustane od tužbe za genocid, podnete prema Republici Hrvatskoj" i to „ukoliko Hrvatska odustane od tužbe prema Srbiji". Kada je tužba predata u novembru 2008. godine većina parlamentarnih partija je podržala obraćanje Srbije MSP. Nada Kolundžija je rekla „Svi zločinci moraju biti kažnjeni, Hrvatska nije spreman na to i mi ćemo naći načina da odgovorimo". „Izvanredna je prilika da se hrvatska ocrni pred međunarodnom javnošću i zbog zločina koje je počinila i zbog zločina koji sada čini time što ne dozvoljava da se Srbi vrate tamo odakle su proterani", rekao je šef poslaničke grupe „Napred Srbijo" Tomislav Nikolić. Tužbu su podržali i DSS, NS, SPS i SRS, a protiv njenog podnošenja bili su samo LDP i LSDV, dok je Stjepan Mesić osporio legitimnost tužbe sa hrvatske strane.
Odustajanje od većinskog stava vidno je iznenadilo i premijera Hrvatske Jadranku Kosor, i zato je brzo odgovorila da „odluku o povlačenju tužbe može doneti samo Vlada, a ona o tome nije raspravljala"; za razliku od premijera Cvetkovića čija Vlada takođe nije raspravljala o povlačenju tužbe, ali je on svejedno ponudio i kao odgovor dobio stav premijerke da „genocid nije bilateralno pitanje". Postojanje genocida nije stvar dogovora. Ponuda premijera Srbije govori da oni koji Srbiju vode, ne veruju u zemlju o kojoj odlučuju, sumnjaju u narod kojim upravljaju, i da su čvrsto ubeđeni da je Srbija kriva za sva zla i balkanske ratove sa kraja prošlog veka. Da nisu zar bi odustajali od tužbe koju su sami podneli, za svoje vlade, imenom svog ministra inostranih poslova, saglasnošću čitave zemlje, pa i predsednika republike?
Tužba koju je vlada Mirka Cvetkovića podnela MSP, i koje se Srbija držala sve do 14. maja, sadržavala je opise zločina nad Srbima počinjenim na teritoriji Republike Hrvatske od početka građanskog rata pa sve do „Oluje" i proterivanja 300.000 Srba. U optužnici su navedeni zločini počinjeni u Gospiću, Sisku, Pakračkoj Poljani, Karlovcu, Osijeku, Paulinom Dvoru, Medačkom Džepu, Maslenici, operaciji „Bljesak". Pravni tim Srbije nabrojao je svedočenja preživelih, sabrao dokumentaciju o mrtvima, pravnički suvoparno ali zato ne manje istinito zapisao koliko je zaklanih, koliko streljanih, koliko pogaženih tenkovima, koliko raketiranih avionima u izbegličkim kolonama. Na spisku dokaza je i lista od sedam hiljada imena ubijenih, poređanih po godištu i mestu gde su pobijeni. Na spisku je i imovina trista hiljada prognanih koja se procenjuje na više od tri milijarde evra, na spisku su i ubijeni povratnici i dokazi da hrvatska država sistematski onemogućava povratak Srba na prostore sa kojih su proterani u „Oluji". Sve je to na spisku, ali ne i podatak ko je odlučio da odustaje od tužbe za genocid prema Hrvatskoj. Mirko Cvetković to nije mogao da odluči sam, kao što nije odlučio o skoro ni jednoj važnoj stvari u dosadašnjem radu Vlade. To nije odlučila Vlada Srbije, jer bi smo to morali znati iz službenih saopštenje koja se izdaju i za mnogo manje razloge. To nije odlučio ni parlament jer bi čak i takav, prigušen i servilan morao da glasa i objasni ako ne opoziciji, a ono Srbiji zašto je promenio stav.

PREĆUTKIVANJE ZLOČINA
Jedini ko je o tome govorio neopterećen zakonima ili ustavnom predviđenom podelom vlasti jeste predsednik Srbije Boris Tadić, i to na brodiću na kome ga je primio novoizabrani predsednik Hrvatske Ivo Josipović. Kao jedan od pisaca tužbe protiv Srbije, Josipović je umeo da ceni Tadićev gest o odustajanju, ali Kosor nema isto mišljenje. Ukoliko bi Hrvatska odustala od tužbe prema Srbiji, ukoliko bi priznala da je „domovinski rat" bio ne otpor „velikosrpskoj agresiji", već građanski rat u kome je čitav jedan narod proteran i popaljen, onda bi se postavilo pitanje razloga i uzroka nastanka samostalne, etnički čiste države Hrvatske, kontinuiteta zločina NDH i legitimnosti otpora takvom ponavljanju istorije, a to bi vodilo i preispitivanju njenog međunarodnog položaja ali i razgovoru o obeštećenju žrtvama.
Sa druge strane, ukoliko Srbija odustane od tužbe protiv Hrvatske zbog genocida i tako prizna da genocida nije bilo, postavlja se pitanje kako je naša zemlja postala država sa najviše izbeglica u Evropi? Zašto su se u avgustu 1995. godine u Srbiju slile kolone prestravljenih, prežednelih, okrvavljenih i izmučenih Srba iz Hrvatske. Genocid je teška reč, i kada se izgovori iza nje mora stajati podjednako težak dokaz. Uprkos decenijskim pripremama u svim zapadnim medijima i gotovo opšte prihvaćenom stavu da je Srbija počinila genocid u BiH, MSP je morao da popusti pred strukom i pravom i da razočara svetske medije donoseći presudu po kojoj „Srbija nije počinila genocid u BiH", mlako pokušavajući da zadovolji odavno stvoreno javno mnenje rečenicom „Srbija nije učinila sve što je mogla da genocid spreči". Genocid je teška, najteža reč međunarodnog prava i ne sme se lako potezati, zapravo je zaključak presude po tužbi BiH, ali tu poruku Boris Tadić nije primio ili nije razumeo. Da jeste njegova vlada ne bi trgovala optužbom te snage.
Da li iko može da zamisli premijera Izraela koji kaže, ukoliko nam Nemačka da trgovačke povlastice, mi ćemo odustati od zahteva za ratnu štetu, prestaćemo da tražimo, sudimo i kažnjavane za ratne zločine u Drugom svetskom ratu, prestaćemo da govorimo o holokaustu. Holokausta je bilo ili nije bilo, genocida nad Srbima u Hrvatskoj je bilo ili nije bilo i to ne može biti stvar trgovine, dogovora, procene ili evropske budućnosti. Moderna Evropa postoji na osudi holokausta, i svi odnosi u njoj temelje se na principu da je istina lekovita. Pa kako onda Srbija misli da ide u Evropu, bilo da prećutkuje genocid, bilo da o njemu lažno svedoči?

Odlučuje o genocidu, neopterećen zakonima ili ustavnom predviđenom podelom vlasti: Boris Tadić, na brodiću na kome ga je primio predsednik Hrvatske Ivo Josipović

ZA RATOVE NEKO MORA BITI KRIV
Ako se optužbom za genocid, ako se kostima i patnjom može trgovati onda se mora pisati i drugačija istorija ratova u SFRJ, onda se mora pocepati trista hiljada izbegličkih legitimacija, i pokrenuti tužba protiv onih koji su bespravno i sa umišljajem obmanuli Srbiju da su bežali pred zlom. Jedno je kada se sklonite pred kamom i jamom, a drugo kada iz samo vama poznatih razloga lažno predstavljate kao prognanik da biste živeli na teretu poreskih obveznika Srbije. Ako genocida nije bilo, ako se odustaje od borbe za njegovo dokazivanje, onda Srbija treba da se pripremi za presude o njoj, Jadranka Kosor kaže „ svi se moramo opredeliti prema zločinačkoj politici Slobodana Miloševića koja je nanela toliko zla". Ukoliko nije bilo genocida ona je u pravu, jer za ratove i izbeglice neko mora biti kriv. Ako nije kriv Tuđman čija vojska je proterala i poubijala hiljade Srba onda je to morala biti Vojska Jugoslavije koja ih je ili branila ili zbrinjavala. Nije moguće i jedno i drugo, nije moguće da genocida ima, a da su Srbi iz Hrvatske proterani rečima i ekonomskom krizom. Ukoliko nije bilo genocida onda Mirko Cvetković mora da raspravi sa svojim koalicionim partnerima iz SPS ko će od njih da preuzme odgovornost za zlo koje će odustajanjem od tužbe biti pripisano Srbiji, jer neko za ratove i smrti, za izbegle i prognane mora biti kriv. Ili je bilo genocida nad Srbima, ili je Hrvatsku napao Milošević, dok je Tuđman mirno vodio zemlju ka demokratiji, a to bez SPS-a partije koju su činili i čine njegovi najbliži, oni koji su sa njim delili i vlast i uverenja, a možda još i više vlast nego uverenja, nije bilo moguće.
Mirko Cvetković ili ko god da mu je dopustio (ili naredio), da ponudi odustajanje od istine o stradanju naroda čiju vladu vodi, morao bi da se najpre obrati svom narodu. Da mu kaže da genocida nije bilo, da mu objasni da sve što je njegova vlada napisala u tužbi od koje sada odustaje, nije vredno ni pamćenja ni kazne. Da sedam hiljada imena ubijenih nisu vredni ni pamćenja ni kazne. Da kaže kako mrtvi nisu ni živeli, jer da jesu zar za njihove smrti neko ne bi morao da položi račun. Genocida je ili bilo ili ga nije bilo, to nije i ne može biti stvar dogovora, međusobnog odustajanja. Kako je moguće da vladajuća većina tvrdoglavo insistira na potvrdi stava Saveta Evrope o genocidu u Srebrenici, a ne traži da i sama formira komisiju i utvrdi istinu koja se neće moći osporiti o Srebrenici i o svakom drugom stradanju, ali spremno odustaje od tužbe za genocid u Hrvatskoj koju je sama pisala i dokumentovala.

PODMUKAO BALKANSKI PUT
Genocid je preteška reč da bi se njome neko plašio, preteška da se njome trguje. Ako je izgovorena ona mora biti i dokazana. Ako genocida nije bilo, zašto smo tako ranjavi, tako siromašni, tako sabijeni na malom prostoru, ako genocida nije bilo zašto nas nema tamo gde smo pre dvadeset godina bili apsolutna većina, ako genocida nije bilo zašto smo rasejali tolike neobeležene grobove, zašto sinovi stradalih iz „Oluje" ne govore kao njihovi očevi, ne pamte sela dedova, ne znaju kako im se zovu rodna brda, reke i šume. Ako genocida nije bilo odakle nam obraza i hrabrosti da govorimo, a ako je genocida bilo, odakle nam obraza i hrabrosti da odustajemo, odakle nam obraza i hrabrosti da ćutimo. Naši vladari u svom nepoznavanju sveta i prilika u njemu često o drugima sude po sopstvenim shvatanjima i primerima.
Polazeći od svakodnevne prakse po kojoj u nas ništa što je zapisano u zakonima i tužbama ne vredi i ne važi ukoliko nije od koristi onom ko vlada, naši vladari, i naš vladar, misle da tako mora biti i među drugim ljudima, narodima i onima koji ih vode. Zato lako i bez dvoumljenja gaze i krše ono što su i sami doneli. Istorijske knjige više od istine koju sadrže ili ne sadrže, određuju koji je to sistem vrednosti koji će odrediti i od svih drugih ljudi i naroda odlikovati pokoljenja koja dolaze. Zato ozbiljni državnici i narodi promišljaju šta će napisati, a još pažljivije kakve će tužbe pokretati i kakve će istine njima potvrditi.
Srbija nije među njima, sigurna da kao što je kod nje običaj i praksa, da ništa ne važi i da ništa nije vredno pamćenja i ponavljanja, ona odustaje od svoje istine i prepušta drugima da joj pišu udžbenike i određuju njeno mesto u istoriji, i zato naviknuta na bezakonje i silu u sebi samoj, lako i bez otpora pristaje da se odrekne sebe, da napusti i ono što zna da se napustiti ne sme, i još više od toga, da se na nesigurnom i uvek podmuklom balkanskom putu, nađe ogoljena i toliko siromašna da nema čak ni svoju istinu.

http://www.pecat.co.rs/2010/05/genocidom-se-ne-trguje/

Џејмс Бисет - Морални захтев пред Хрватском

2010-05-15T08:35:00.001-07:00

Морални захтев пред Хрватском

The Christian Science Monitor

Бивши канадски амбасадор у Београду Џејмс Бисет сматра да би Хрватска, пре уласка у ЕУ, морала јавно да се извини за своју улогу у Другом светском рату.

Хрватска би, пре уласка у Европску унију, осим формалних услова, морала да испуни још један морални захтев - да се у потпуности и јавно извини за своју улогу у Другом светском рату, оценио је бивши канадски амбасадор у Београду Џејмс Бисет.

Логор у Јасеновцу

Бисет је у ауторском тексту, за бостонски лист Кришчен сајенс монитор, констатовао да је Хрватска испунила већину формалних захтева за улазак у ЕУ и да њен пријем подржавају Немачка, као традиционални савезник, и САД, који охрабрује ширење Уније на југоисток.

"Ипак, постоји још један - морални захтев - који Хрватска, због себе, треба да испуни пре него што буде примљена", истиче Бисет.

Хрватска треба да без ограда и јавно призна своју улогу у Другом светском рату, као лојалног савезника у остварењу циљева нациста, и своје ревносно учешће у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, оценио је бивши канадски амбасадор у Београду.

"Раштркана, неодређена и млитава порицања, под маском извињења, која је Хрватска користила да би поправила свој имиџ последњих година, не рачунају се. Та земља треба да се ухвати у коштац са својом геноцидном улогом на исти начин на који је то Немачка учинила са својом нацистичком прошлошћу", истакао је Бисет.

Хрватска на потезу

Подсећајући да је Скупштина Србије управо усвојила декларацију о Сребреници, Бисет наглашава да је "време да Хрватска учини исто".

"Хрватска има довољно разлога да се извињава за злочине које је починила током сукоба на Балкану деведесетих година, али може да почне са извињењем за масовне злочине из Другог светског рата", нагласио је аутор чланка.

Бисет констатује да се после Другог светског рата у бившој Југославији, под слоганом "Братство-јединство", настојала закопати прошлост.

"За разлику од Немаца, који су прихватили моралну обавезу да признају своје злочине почињене под нацистичким режимом, грађани хрватске државе у Титовој Југославији нису осећали такву обавезу. Зато жртве и преживели чланови њихових породица још чекају правду", указао је бивши канадски амбасадор.

"Хрватска мора да се очисти од своје мрачне прошлости. Све док Хрватска не научи да говори истину о својој историји, за њу не би требало да буде места у ЕУ", истакао је бивши канадски амбасадор у Београду Џејмс Бисет.

коментари

број коментара 28 |

http://tinyurl.com/2wf69hn

Croatia should apologize for World War II genocide before joining the EU

2010-05-15T08:34:00.001-07:00

Croatia should apologize for World War II genocide before joining the EU

Croatian fascists murdered hundreds of thousands of victims as part of a campaign against Serbs and Jews.

By James Bissett / April 2, 2010

Ottawa

Croatia is nearing the finish line of a multiyear race to join the European Union. Its accession has been pushed along by traditional ally Germany, and by the United States, which has encouraged the EU's southwest expansion to include all of the Balkans and even Turkey.

Croatia has complied with most of the formal entry requirements and is expected to join in 2012.

However, there is another – moral – requirement Croatia should have to meet for its own sake before being admitted.

It should fully and publicly acknowledge its role in World War II as a loyal ally of the Nazi cause, and its ardent participation in genocide against its Serbian, Jewish, and Gypsy (Roma) populations. The scattered, vague, and half-hearted denials masking as apologies that Croatia has used to improve its image in recent years don't count. The country should come to grips with its genocidal role in the same way Germany has come to grips with its Nazi past.

Just this week, the Serbian parliament apologized for its role in the infamous Srebrenica massacre of 1995 that killed some 7,000 Bosnian Muslims. Such an apology was considered unthinkable even a few years ago, yet the pressures of joining the EU helped nudge that nation to account for this war crime.

It's time Croatia did the same. Croatia has more than its share of apologies to make for crimes it committed during the Balkans conflict of the 1990s, but it can start with the massive killings it unleashed during World War II.

Although estimates vary, between 300,000 and 700,000 victims were murdered by Croatian fascists during the war.

When Hitler's forces invaded Yugoslavia in the spring of 1941, Croatian right-wing extremists, under the leadership of Ante Pavelic and his fascist "Ustashi" movement, were given control of Croatia. Pavelic aligned the country enthusiastically to the Nazi cause and immediately launched a horrific onslaught against the Serbian minority. The official policy was popularly expressed as: Kill one-third of the Serbs, convert another third to Roman Catholicism, and expel the remaining third from Croatia.

The Roman Catholic Church insists it condemned the atrocities, but the record suggests a mix of official responses, ranging from weak condemnations to tacit support. While the killing was under way, the Croatian archbishop, Aloysius Stepanic, blessed the new regime and Pavelic was granted an audience with Pope Pius XII. A number of Franciscan monks participated in the killing. After the war ended, the Vatican helped Ustashi criminals evade capture and flee to South America.

During the war, Serbian Orthodox churches were burned and many Serbian communities wiped out. Serbs, Jews, and Gypsies were interned in concentration camps, where thousands of victims were slaughtered like animals.

The nature of the carnage was so horrific that senior ranking German officers in Croatia, including SS-Obergruppenführer Artur Phleps, sickened by the slaughter and worried that it was driving Serbians and anti-Ustashi Croats into the ranks of resistance groups, urged Berlin to demand a stop to the slaughter. These protests were in vain and the genocide continued. Senior Italian officers also were appalled at the killing and are on record as not only complaining but frequently offering protection to fleeing victims.

When the war ended and Josip Broz Tito's communists took command of Yugoslavia, they had no desire to renounce these dreadful events. Yugoslavia's slogan was "Brotherhood and Unity." Every effort was made to bury the past and, because Yugoslavia did not align itself with the Soviet Union, Western democracies had little interest in exposing the genocide.

Unlike Germans, who recognized the moral obligation to acknowledge their crimes committed under the Nazi regime, citizens of Tito's Yugoslavia and the Croat state felt no such obligation. Consequently, the slaughtered victims and their surviving family members still await justice.

Even today, Pavelic is looked upon by many Croatians as a national hero, as are some of the most vicious Ustashi criminals.

In 2001, Croatian President Stepjan Mesic apologized to Jews in an address delivered at the Israeli Knesset. In 2003, he joined Serbia's president in a mutual apology for "all the evils" each side had brought during the Balkan conflict.

Such carefully worded official apologies are a step in the right direction, but authentic repudiation of the past should be demonstrated by Croatians themselves.

Evidence suggests they still have a long way to go. Crowds at Croatian soccer games and concerts flaunt Ustashi and Nazi symbols and sing old fascist chants and songs. Croatians indicted by the International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia are also hailed as defenders of the nation.

Croatia needs to purge itself of its dark past. Its prolonged denial of outrageous crimes committed in the 20th century has created what the Croatian exiled writer Dubravka Ugresic has described as a "culture of lies." Until Croatia can learn to tell the truth about its history, there should be no place for it in the European Union.

James Bissett is the former Canadian ambassador to Yugoslavia (1990-92)

http://www.csmonitor.com/Commentary/Opinion/2010/0402/Croatia-should-apologize-for-World-War-II-genocide-before-joining-the-EU

ОХР ЦЕНЗУРИШЕ ИСТОРИЈУ

2010-04-23T15:09:00.001-07:00

ОХР ЦЕНЗУРИШЕ ИСТОРИЈУ

Слобода истраживања једна је од ознака демократије

Под претпоставком да је заједничка суверена и независна држава БиХ добра, а Република Српска зла, зашто би злочин почињен у име добра био мање за осуду од онога почињеног у име зла? Или, другачије речено, зашто би погинули Бошњаци у рату у БиХ говорили о суштини тог рата, а погинули Срби били несрећан случај? Поготово што број погинулих и једних и других, па и трећих, отприлике одговара процентуалној заступљености у броју становника пре избијања рата, и то према подацима Истраживачко-документационог центра из Сарајева.

Очекујем да ми о овом питању неко поштено одговори, пре свега као историчар, а не као часна сестра. Јер, ако се злочини у Добровољачкој улици у Сарајеву и напад на колону ЈНА у Тузли од стране званичног Сарајева институционално прикривају у контексту државне идеологије као нормалне процедуре владавине, онда опет гулагу гледамо у очи. Наиме, свако читање историје преко злочина претпоставља да се злочин идентификује, свако проучи понаособ, да се испита његов контекст, његово извршење. То није негација злочина, али јесте покушај сагледавања потпуне истине.

Управо је покушај владе Републике Српске да се утврди пуна истина о догађајима у Сребреници и у вези с њом изазвао бурну реакцију ОХР-а и странке СДА у Сарајеву. Влада Републике Српске оптужена је за „још један нечувени покушај порицања геноцида", речено је да су „владини закључци намерно искривљавање утврђених историјских и правних чињеница и да су покушај да се погрешним и лажним информацијама сакрије истина".

Истовремено, у Сарајеву су против обележавања злочина који су муслиманске снаге починиле над припадницима ЈНА у Добровољачкој улици 3. маја 1992. године. Из удружења „Зелене беретке" поручују како је то „провокација и изједначавање агресора и жртве", док у „Првој патриотској лиги" кажу „да ће сви патриоти бити повређени уколико се дозволи обележавање годишњице у Добровољачкој улици у Сарајеву". Канцеларија високог представника међународне заједнице у БиХ (ОХР) још се није изјаснила никаквим специјалним, али ни редовним саопштењем шта они мисле о саопштењима која долазе из удружења „Зелених беретки" и „Прве патриотске лиге". А неће се, по свему судећи, ни огласити. Што значи да некоме одговара тоталитаризам у дебатама о прошлости.

Отварање архива о збивањима у некадашњем Совјетском Савезу подстакло је у протеклих 15 година многобројна истраживања, како на Западу, тако и у Русији. Извршен је попис свих могућих извора, врше се реконструкције да би се провериле безбројне хипотезе гомилане деценијама. Предност је дата истраживањима гулага, свету различитих концентрационих логора у време Стаљина, сукобима бољшевика и сељаштва, механизму одлучивања на совјетском врху у то време, спровођењу тих одлука. Читаве планине докумената већ се неколико година систематски проучавају, кореспонденција совјетске елите, извештаји совјетских тајних служби, интерна документа администрације разних гулага, извештаји локалних функционера о извршеним задацима на терену. Нико се до сада у Русији, али и у свету, још није огласио да је то покушај негирања злочина Стаљиновог режима, или да је реч о покушају скривања истине о том времену и злочинима почињеним у то време. Истина, ОХР још није издао саопштење о томе.

Истина је и да се нико још није огласио саопштењем да је прављење самосталне и независне БиХ, без пристанка конститутивног српског народа, била исправна и добра ствар учињена у име Добра, а стварање Републике Српске лоша ствар урађена у име Зла. Но, то тако испада гледајући неке најновије потезе међународних фактора задужених за БиХ.

После 1945. године налази југословенске државне комисије, која се бавила злочином у логору Јасеновац, говорили су о укупно 700.000 убијених логораша. Касније, и у време СФРЈ, негде од 1982. године, разни историчари почели су тај број да смањују, да би службени подаци Загреба, али и самог спомен-музеја логора Јасеновац, сада говорили о броју између 77.000 и 100.000 убијених људи. Да ли је неко у свету реаговао било каквим саопштењем „да је то покушај скривања истине, или нечувен покушај порицања геноцида"?

Колико знам, на Западу нико није реаговао, иако је Запад са правом врло осетљив на холокауст. Односно, зашто би истраживање о броју убијених у усташком логору Јасеновац и данас било научно легитимно, а предлог владе Републике Српске да се утврди пуна истина о догађајима у Сребреници био покушај „да се сакрије истина".

Да ли је, дакле, бол потомака јасеновачких жртава за неке у свету, али и код нас, мање вредан и важан од боли породица убијених у Сребреници? Слобода истраживања једна је од ознака демократије, а брига о истини предсобље је сваке наде.

Мирослав Лазански

[објављено: 24/04/2010]

http://www.politika.rs/pogledi/Miroslav-Lazanski/OHR-CENZURISHE-ISTORIJU.sr.html

Genocid podstakla Rimokatolička crkva

2010-04-15T15:41:00.001-07:00

Genocid podstakla Rimokatolička crkva

Časopis Svet Evrope objavio je da je "ustaški logor Jasenovac kojim je upravljao je fra Filipović-Majstorović, katolički prelat u nacističkoj marionetskoj NDH bio treći najveći i verovatno najsvirepiji logor za istrebljenje u Drugom svetskom ratu".

U iscrpnom osvrtu pod naslovom "Jasenovac-holokaust koji je podstaknut od Vatikana" (Jasenovac – Holocaust promoted by Vatican), časopis u kojem sarađuju ugledni evropski intelektualci, političari i državnici navodi da se okrutnost u Jasenovcu "može objasniti više verskim nego drugim razlozima". "Vatikan je odigrao važnu ulogu u potonjim događajima pranja novca i zaštite ratnih zločinaca", piše u osvrtu saradnik Sveta Evrope, finski stručnjak za balkansku politiku Ari Rusila.

Na sudskom procesu u SAD, dodaje se u analizi, "Vatikanska banka je optužena da je 'oprala' dio ustaškog opljačkanog blaga", a američka vlada objavila je dokumenta koja pokazuju da je "Vatikan organizovao bjekstvo ustaškog poglavnika Ante Pavelića i još 200 visokih zvaničnika ustaškog režima u Argentinu".

"Činjenica je da su 743 katolička sveštenika bili pripadnici ustaša i lično ubijali Srbe, Jevreje i Rome; a dodaje se da je logorom Jasenovac upravljao fra Filipović-Majstorović, katolički prelat". "Katolički sveštenici koji su učestvovali u ubijanju na desetine hiljada Srba, Jevreja i Roma i upravljali Jasenovcem, pobjegli su na kraju rata kroz Vatikanske 'pacovske kanale', koje je nadzirao fra Draganović, a koji je pomogao da pravdu izbjegnu i sumanuti tipovi poput Klausa Barbija", navodi se u tekstu.

· Auschwitz II 1,400,000
· Treblinka 870,000
· Jasenovac 680,000
· Belzeg 600,000
· Majdanek 360,000
· Chelmno 320,000
· Sobibor 250,000
· Maly Trostinets 65,000

Author : Ari Rusila

Vatikanska banka i genocid u Jasenovcu
Da li je i jedan elektronski ili pisani medij u Srbiji objavio informaciju da se već više od deset godina pred sudom u Kaliforniji – SAD vodi spor protiv Vatikanske Banke? Da stvar sa našim medijima bude još gora, ni jedan medij u Srbiji nije objavio ništa ni o Rezolucijama o Jasenovcu koje su do danas usvojene u SAD. Ovde pominjemo samo Rezolucije gradskih skupština Vašingtona i Njujorka.

Pred sudom u SAD nastavlja se postupak protiv Vatikanske Banke, poznate i kao "Institut za pitanja vere" ili "Istituto per le opere di religione" (IOR), zbog koristi koje je imala deponovanjem vrednosti koje su otete logorašima logora Jasenovac i deponovane u navedenu banku. U obrazloženju, između ostalog, stoji i sledeće:

(a) „hrvatski civili sa mesarskim noževima održavali su takmičenja ko će ubiti najviše logoraša. Jedan od stražara, Petar Brzica, osvojio je nagradu time što je zaklao 1.360 novodovedenih za samo jedan dan;
(b) srpske majke sa decom u naručju uvođene su u ograđen prostor logora. Dok su hrvatski civili van ograde pažljivo motrili na njih, otvarana je kapija i puštano je više desetina izgladnelih policijskih pasa koji su skakali na bebe, kidajući ih na komade pre nego što bi prešli na majke;
(c) hrvatski stražari i besposličari, sa maljevima i palicama u rukama, odvodili su srpske dečake u šumu i prisiljavali ih da kopaju rake. Zatim bi maljem smrskali glave dečaka i odsecali ih. Kada bi vetar duvao u pravom smeru, roditelji u logoru Jasenovac bi čuli vrisak svoje dece;
(d) Srpkinje su silovane na redaljku. Kada bi poslednji Hrvat u redu završio sa žrtvom, izvadio bi joj oči tako da je njegovo lice bilo poslednje koje će videti u životu;
(e) jedini izvor pitke vode za logoraše bila je zagađena reka Sava. Odrasli Srbi su vezani u parovima, leđima okrenuti jedan prema drugome, i njihove utrobe bi bile rasporene pre nego što bi ih bacili u reku, tako da su se oni batrgali u užasnim bolovima, i njihova rasporena creva doprinosila su zagađanju;
(f) mala deca, koja su živela na "čorbi" od trave, korova, insekata i zagađene rečne vode, umirala su strašnom smrću koja je ubrzavana kada bi se soda pomešala s njihovim obrokom".

Još jedna informacija pobudila je našu pažnju. Skupština grada Vašingtona usvojila je Rezoluciju o zločinima koji su izvršeni u Logoru Jasenovac. Baš kada smo mislili da je sve gotovo i da nam nema pomoći u ovom nepravednom svetu, dobili smo neke informacije iz tog istog nepravednog sveta, sa tog mrskog nam Zapada, koje su delovale blago rečeno iznenađujuće. Da li je i jedan elektronski ili pisani medij u Srbiji objavio informaciju da se već više od deset godina pred sudom u Kaliforniji – SAD vodi spor protiv VATIKANSKE BANKE, poznate i kao "Institut za pitanja vere" ili "Istituto per le opere di religione" (IOR)? Ovo je naravno jedno retoričko pitanje jer odgovor nam je svima poznat. Da stvar sa našim medijima bude još gora, ni jedan medij u Srbiji nije objavio ništa ni o Rezolucijama o Jasenovcu koje su do danas usvojene u SAD. Ovde pominjemo samo Rezolucije gradskih skupština Vašingtona i Njujorka.

Šta radi naša država?

Ovo nije samo šamar našim medijima, ovo je najpre šamar, bolje reći nokaut, za našu državu. Dok privatna lica i organizacije vode pravnu i političku borbu za zaštitu pravde i istine prema žrtvama našeg naroda, ali i ljudskosti uopšte, naša država ćuti i ne radi ništa. Odnosno da li ne radi ništa? I ovo je retoričko pitanje. Naša država preklinje nezavisnu Republiku Hrvatsku da povuče već podnetu tužbu protiv nas, jer u tom slučaju ni mi nećemo podneti tužbu protiv nje. Ali to nije sve, naša država i aktivno radi na umanjenju i nepoštovanju žrtava Drugog svetskog rata, kao i poslednjih ratova i sukoba na ovim prostorima. Naša država je izdvojila jedan zločin prema muslimanima u Bosni (čitaj Republici Srpskoj) i njega istakla ispred svih ostalih zločina. To bi sve bilo u redu da je naša država prethodno učinila bilo šta na rasvetljavanju i obeležavanju ostalih zločina. Evo ovde ćemo nabrojati samo neke od njih. Jasenovac, Jastrebarsko, Jadovno, Kozara, Sajmište, Kragujevac, Novi Sad, Oluja, Bljesak, Gospić, Tuzla, Skelani, Klečka, Goraždevac, Sarajevo, Lora… Neka mi ne bude uzeto za zlo što ovde nisam nabrojao sve one nebrojene žrtve i sva njihova stratišta.

Zločin u Srebrenici jeste strašan i jeste mrlja na svetlim tradicijama našeg naroda, ali taj zločin ni po jednom pravnom merilu ali ni po bilo kom drugom, koje bi došlo u obzir da se primeni na ovako nezahvalno upoređivanje, nije na prvom mestu i ne zaslužuje da se istakne mimo i pre ostalih. Antiratni profiteri buču da žrtve nemaju ni naciju ni broj. Slažem se ali zašto onda ti isti antiratni profiteri stalno prebrojavaju i utvrđuju nacionalnost žrtava u Srebrenici (na stranu što je metod koji koriste sa naučnog stanovišta sporan). Koji je to metod po kom se naša država rukovodi kada određuje koji će zločin biti posebno istaknut? Da li je to hronološki sled zločina pa onda ide redom da istakne sve zločine? Ne bih rekao. Da li je u pitanju masovnost zločina? Nije ni to. Da li je u pitanju brutalnost i monstruoznost izvršenja zločina? Teško. Da li je u pitanju merilo kakve su posledice zločina? Nije ni to.

Zašto baš Srebrenica?

Odnosna posledica isticanja zločina u Srebrenici mimo ostalih i pre ostalih zločina imala bi nesagledive posledice po interese Srbije i srpskog naroda. Ovde ne mislim da pomenem državni interes, kao ni ekonomski, nije vredan pomena čak ni interes očuvanja ugleda (mada ni jedan od njih nije sporan), ovde je pre svega u pitanju moralni i duhovni interes našeg naroda. Imamo li mi pravo da zaboravimo i zanemarimo žrtve koje su stradale? Sa moralne tačke gledano mi moramo da se sećamo svih žrtava i da osudimo svaki zločin nezavisno od toga ko ga je izvršio. Pri tom ne smemo ni jedan zločin da umanjimo ili da zanemarimo, ili da krivca aboliramo zarad nekih sumnjivih političkih interesa. Ali duhovni interes našeg naroda ogleda se pre svega u našoj duhovnoj vezi sa tim žrtvama. Ako su te žrtve iz redova našeg naroda mi morao da budemo svesni da je cela naša duhovna istorija sazdana na žrtvama. Predavanje zaboravu naših žrtava bilo bi odricanje nas samih, od naše duhovnosti. To je duhovnost pravoslavna koja se svedoči i potvrđuje žrtvovanjem. Ako mi nismo spremni da se lično žrtvujemo za svoj narod to nam ne daje pravo da se olako odričemo žrtava našeg naroda. Jer mi kao narod smo ponajmanje etnička zajednica, a ponajviše duhovna zajednica. Što se tiče tuđih žrtava, pre svega mislim na žrtve koje su stradale od ruke pripadnika našeg naroda, mi smo dužni da prihvatimo svaku moralnu i duhovnu odgovornost. Ni uvećanu ni umanjenu, nego tačno onoliku koliko smo zgrešili, jer ćemo samo tako moći i da se opravdamo pred svojim precima koji postradaše, ali i da damo uzor potomcima koji dolaze.

Evo za kraj nekoliko pitanja za razmišljanje:

· Ko je odgovoran što naša država ne pokreće sudske postupke za utvrđivanje krivične i materijalne odgovornosti zbog izvršenih zločina protiv našeg naroda?
· Ko je odgovoran što se naša država na sve relevantne načine ne uključuje u postupke koji se vode a imaju za cilj utvrđivanje krivične i materijalne odgovornosti zbog izvršenih zločina protiv našeg naroda?
· Ko je ovlastio predstavnike naše država da izjave da će povući tužbu protiv Nezavisne države Hrvatske?
· Ko je odgovoran što se u našem medijskom prostoru selektivno otvaraju teme o ratnim zločinima?
· Da li je pitanje selektivnog prećutkivanja ratnih zločina od strane medija, odnosno onih medijskih poslenika koji se inače bave tom tematikom, kršenje profesionalne etike?
· Da li smo mi kao narod odgovorni što smo navikli da su teme poput „pandemije", „ptičijeg gripa", „svinjskog gripa", „izbornih upala", i svih ostalih gripčića i gripčina postale teme koje zaokupljaju našu pažnju, dok se o suštinskim temama ćuti?

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=13188

Genocid nad Srbima još uvek traje!

2010-04-14T15:41:00.001-07:00

SRBOLJUB ŽIVANOVIĆ Genocid nad Srbima još uvek traje!

Intervju | Uredništvo | april 13, 2010 at 16:04

Razgovarala Biljana Živković

„Otvorena je sonda veličine 6×2,5 m označena bušenjem kao grobna jama br. 112 B na zemljištu 'Čalinka', zemljište Vukič (uz nasip). Pet radnika je radilo na iskopavanju. U dubini od 20 cm nađeni su sitni komadići kreča, a na dubini od 46 cm bilo je više većih komada kreča. Na dubini od 74 cm našli smo komad stakla, a na dubini od 90 cm našli smo jedan ključ, perle i dugmad. U severoistočnom delu sonde, na dubini od 92 cm nađen je veći broj predmeta koji su pripadali žrtvama i koji su bili, kako smo kasnije utvrdili, nabacani preko žrtava posle njihovog bacanja u raku… Kopajući dalje, broj nađenih predmeta jako se povećavao od navedene dubine do 1,2 m. Karakteristično je da je nađeno mnogo kišobrana, mnogo tekstila po čijem tkanju se vidi da predstavljaju narodnu radinost, uglavnom crne boje, šalovi štrikani od vune, dosta obuće, naročito dečje od broja 33 i manje i dečje opanke…"
Tako je daleke 1964. godine, 22. juna, izgledao prvi izveštaj, prvog radnog dana ekipe antropologa o nalazima pri iskopavanju grobnica u Gradini kod Jasenovca. Ekipa antropologa, u to titoističko vreme, veoma hrabrih naučnika bila je mala, ali odabrana – Vida Brodar, Anton Pogačnik i dr Srboljub Živanović. Ovo i mnogo više od toga objavila je Srpska knjiga pre dve godine u delu „Jasenovac" za koje je nedavno dr Srboljub Živanović dobio Nagradu „Rastko Petrović" za autorsko delo od nacionalnog značaja, koje dodeljuje Matice iseljenika Srbije.
Istine radi, a uoči velikog pritiska na Srbiju da izglasa rezoluciju o Srebrnici, pre samog razgovora sa uvaženim akademikom Živanovićem citiraćemo delove izveštaja o užasu srpske istorije, našoj nacionalnoj tragediji, najvećem srpskom stratištu svih vremena. Da shvatimo zašto „mora" da nam se desi Srebrnica.
„Skelet br. 9 – Pol ženski. Životno doba oko 20 godina. Vidi se prelom lobanje u ocipitalnom predelu. Leži u dubini od 1,40 m. Skelet br. 10 – Leži na dubini od 1,50 m. Pol ženski, životno doba oko 20 godina. Lobanja povređena u desnom ocipitalnom predelu. Skelet br. 11 – dečji skelet životnog doba oko 10 godina. Skelet br. 12 – Skelet ženskog pola, životnog doba oko 20 godina. Očuvane svetlo smeđe pletenice. Lobanja nije povređena. Mozak je sačuvan. Ceo skelet je bio prekriven krečom… nižu se potresni izveštaji. Užas koji ni posle sedam decenija ljudski um ne može da shvati! „Skelet br. 15 – dečji skelet životnog doba oko 10 godina. Skelet br. 16 – dečji skelet životnog doba između četiri i pet godina. Razbijen je desni parietalni predeo… skelet deteta od tri godine!…"
Kada se normalan čovek suoči sa ovakvim tekstom ne može a da se ne zgrozi pred užasom – ljudske mržnje i bezumlja. Ko sme u ime 730.000 nedužnih jasenovačkih seni – da ćuti!? I to baš sada kada se nad čitavim srpskim narodom nadvila pretnja da bude proglašen za genocidan? I to baš u vreme „visoke" demokratije. Ako je nekada izgovor za ćutanje bio totalitarni soc-titoistički režim koji je širio strah, sada nema i ne sme biti izgovora! Uostalom, ko je pitao dr Živanovića da li se on tokom svog života suočavao sa strahom. I nije tražio izgovor, iako je bilo veoma opasno otisnuti se u neizvesnost, angažujući se u dokazivanju hrvatskog genocida nad Srbima u Jasenovcu mračnih šezdesetih godina! Zbog tog istraživačkog rada, i da bi se spasio, dr Živanović je morao da ode iz otadžbine! Sada se istovremeno bori, ne samo za istinu o Jasenovcu, nego i za istinu o Srebrenici!

Teško je pobrojati sva Vaša zvanja, ali barem da pokušamo: dr medicinskih nauka, profesor anatomije, antropolog, član više naučnih i stručnih ustanova u više zemalja, jedan od osnivača Instituta za istraživanje slovenske civilizacije, kao i Evropskog instituta za proučavanje drevnih Slovena sa sedištem u Londonu, nastavljač tradicije Beogradske anatomske i antropološke škole, koju je utemeljio vaš učitelj, akademik prof. Branko Šljivić. Za redovnog člana Međunarodne Slovenske Akademije Nauka, kulture, obrazovanja i umetnosti i predsednika Odeljenja za Veliku Britaniju i Irsku izabrani ste 1995. godinu. Ipak, utisak je, da niste, u dovoljnoj meri, poznati u matici!
Istovremeno obavljam nekoliko poslova, mada se medicini posvećujem celog života. Oni koji su u mojoj profesiji, struci, sasvim dobro znaju šta i kako radim. Kada doputujem iz Londona u Beograd, ja sam u Institutu anatomskom sa svojim mlađim kolegama i, eto, Bogu hvala, jedan sam od malobrojnih koji je uspeo da iškoluje naslednika. A sad dolaze i naslednici naslednika. To znači da se ova grana nauke neće kod nas ugasiti. Od početka naučno-istraživačkog rada, pored anatomije, bavim se i antropologijom, paleopatologijom i sudskom antropologijom. Nažalost, antropologijom se bavim jedino ja u Srbiji. Kada smo želeli pedesetih godina 20. veka da osnujemo Društvo antropologa Jugoslavije, onda nam je Siniša Stanković, tadašnji predsednik SANU, rekao: „Antropolizi! Pa zar vas nismo sve pobili posle rata?" Takav je, vidite, bio stav naše države prema toj vrsti nauke, zbog Hitlera, nacizma, rasizma, koji su vladali u Nemačkoj. Naime, veliki broj antropologa direktno su radili za Hitlera, razrađivali te užasne rasističke teorije. Stoga je i kod nas bilo vladajuće mišljenje da je antropolog nepoželjno zanimanje. Ljudi tada nisu mogli da shvate da je antropologija nešto sasvim drugo. Da pojednostavim, imate, recimo, fabriku cipela, i prilikom kupovine cipela ne možete da nađete vaš broj. To je zbog toga što u našem stanovništvu postoji određen procenat ljudi koji nose istu veličinu, a fabrike, naravno, ne znaju koji je to procenat. To je samo jedna od primenjenih grana antropologije, ali kod nas se to shvatilo kasno. Tu je i moj sudsko-medicinski rad. Sudski medicinari znaju za mene, sasvim dovoljno da drže moje knjige na stolu. Javnost, razume se, ne može sve pobrojane teme i oblasti da prati, jer je to nauka koja nije svakome dostupna.

Rezultati Vaših istraživanja ušli su u svetske udžbenike anatomije i antropologije, a Vaša knjiga „Ancient Diseases" iz 1982. smatra se osnovnim delom kojim je utemeljena palepatologija kao posebna naučna disciplina.
Da, pomenuto delo objavila je SKZ 1984. godine pod naslovom „Bolesti drevnih ljudi", dok je drugo dopunjeno izdanje objavila Izdavačka kuća „Pešić i sinovi". Pamte vas, dakle, ako pronađete neku popularnu stvar. Recimo, ako govorimo o makrobiotici, niko ne zna da je prva doktorska teza iz te oblasti odbranjena u Hajderbergu i da ju je, zapravo, odbranio jedan Srbin. I to pre više od dva veka. Postoji danas u Muzeju srpske medicine u ulici Džordža Vašingtona njegova povelja. Beograđani verovatno ne znaju ni gde se nalazi taj Muzej!

Rođeni ste u Sarajevu 1933. godine. Vaše detinjstvo bilo je burno, vrlo teško, potresno. Ipak, uspeli ste, srećom, da preživite ustaške kame i muslimanske noževe.
Ispričaću vam jedan događa koji se odigrao u Engleskoj, a koji se, naravno, indirektno odnosi na mene i svežijeg je datuma. Naime, jedna muslimanka iz BiH, verovatno pod uticajem zapadnih „prijatelja", ali i mudžahedina, Silajdžića, i njima sličnih, napisala je „knjigu", svojevrstan romana, relativno primitivnim stilom. Ona opisuje kako je bila udata za Srbina i kako je njena najveća sreća bila u tome što se od njega razvela. Jer: ,,Ko će da živi sa takvim monstrumom?!" Pomenuta knjiga prevedena je na engleski jezik. Predstavljena je u Londonu. Na promociju su pozvali i mene, naravno, ne znajući koga zovu. Bili su tada predstavnici ambasada BiH i brojnih zemalja Zapada. Održao sam im, tim povodom, kratku besedu i predočio im, da ako nisu videli kako izgleda izbeglica iz BiH, da dobro pogledaju mene! „Ja sam izbeglica iz BiH. Proteran sam 1941. godine samo zbog toga što sam se zvao Srboljub; kao sedmogodišnji dečak više od nedelju dana bio sam sakriven u podrumu. Ali i pre 1941. Hrvati i muslimani gađali su me kamenjem kada sam išao u školu, ili se vraćao iz nje. Podsećam vas, to je još uvek bilo vreme Kraljevine Jugoslavije. Tako je bilo tamo u Bosni. Mrzili su Srbe! Uspeo sam da pobegnem od hrvatskog i muslimanskog noža i zato sam sada ovde, među vama." Možete zamisliti kakav je to šok bio za sve prisutne. A ja opet, ne mrzim nikoga na svetu!

Autor ste preko 170 radova, više knjiga i udžbenika objavljenih u Srbiji, Velikoj Britaniji i SAD-u. Da se vratimo sada na trenutak kada su vam pre nekoliko dana u Matici iseljenika uručivali nagradu „Rastko Petrović" za knjigu „Jasenovac" koju je 2008. publikovala „Srpska knjiga" iz Rume i Beograda.
Držao sam godinama niz predavanja, govora o Jasenovcu, genocidu nad Srbima, bio više puta intervjuisan. Ljudi su se sećali tih predavanja. Eto, nedavno sam posetio našeg patrijarha Irineja, koji mi je rekao da se dobro seća nekog predavanja od pre dve godine. Tražili su, dakle, da sve to ponovo pročitaju, da vide negde sakupljeno, zabeleženo. Na insistiranje brojnih ljudi, među njima i Dobrice Erića, sakupio sam kompletan materijal. Tako da je knjigu „Jasenovac" objavila „Srpska knjiga". U knjizi je prvi put odštampan kompletan izveštaj rada komisije koja je 1964. godine iskopavanja u Jasenovcu i Donjoj Gradini. Dakle, tek 2008. uspeli smo da objavimo knjigu, zar to ne govori mnogo! Izveštaj se sastojao iz tri dela, od kojih je jedan bio izgubljen i samo zahvaljujući upornom traganju veoma prilježnih ljudi, nakon dve godine, pronađena je kopija koja je mogla da se objavi. Sve što vidite i pročitate u toj knjizi je strašno, jezivo. Treći deo o Jasenovcu pisao sam, sticajem okolnosti ja, a ne Komisija, jer sam jedini imao medicinsko obrazovanje. U tom delu govori se o efikasnosti ubijanja u Jasenovcu. Pokazalo se, naime, da su u Jasenovcu žrtve uglavnom bacane žive u rake, zato što nisu uspeli da ih dovoljno prikolju da bi na mestu ostali mrtvi, ili ih nisu dovoljno snažno udarili maljem, nego su ih samo ošamutili, pa su se nesrećnici u jami budili. Malo je onih koji su uspeli da se iskobeljaju, a ogroman broj ljudi, žena i dece umirao je u strašnim mukama. Obradio sam tako više od 20 načina ubijanja, mada znamo da je bilo 40 različitih načina na koje su Hrvati u jasenovačkom logoru smrti ubijali nedužne ljude, pre svega, Srbe, Rome i Jevreje. Ti podaci su prvi put objavljeni u pomenutoj knjizi u kojoj su prikazane jezive, mučne scene, dokumentarističke fotografije, slike užasa stradanja ljudi.

Koliko je relevantan podatak koji govori o 700 hiljada jasenovačkih žrtava?
Ja sam jedan od ljudi koji su došli do te „cifre". Međunarodna komisija za istinu o Jasenovcu je to prihvatila, mada je bilo preko 730.000 žrtava. Još jedan podatak nije tačan – Jevreja je stradalo 23.000, a u najcrnjem srpskom stratištu ubijeno je strašno mnogo dece – oko 110.000 mališana. Naredne godine biće održana Peta međunarodna konferencija o istini u Jasenovcu, gde će biti, prvi put, zvanično izneta ta užasna istina. To vam govorim sa sigurnošću, jer se upravo time bavim. Imam vrlo potresnu dokumentaciju, pogledajte samo ove fotografije stradanja naše dece.

Znači, Jasenovac je najveće srpsko stratište svih vremena?
Tačno tako. Nije to ni KiM, niti ijedno drugo mesto. Ali, Jasenovac nije jedini, imate stotine i stotine jama u koje su bacali Srbe, ljude, starce, žene, decu. Moj uvaženi kolega iz Londona, nije prvo mogao da poveruje da je toliko ljudi bacano u jame, pa se sa jednom grupom studenata speleologa spustio u jednu jamu u Hercegovini. Kada je video šta se sve u jami nalazi, koliko lobanja, kostiju, došao je zgrožen u London. A ko se od naših ljudi spuštao u jame?! Ali je zato Tito brzo naredio da se jame cementiraju, betoniraju, da niko živi ne zna šta se u njima nalazi!

Ekipa antropologa te 1964. godine u Jasenovcu nije bila brojna.
Komisiju je predvodio dr Zdravko Marić iz Zemaljskog muzeja u Sarajevu, koji je kasnije zbog toga imao strašnih problema. Bio je arheolog. Arheolozi su jedini sposobni da valjano organizuju terensko istraživanje, pronađu geometre, radnike, da njima rukovode. Mi smo stručnjaci druge vrste. U ekipi se nalazilo i dvoje Slovenaca, Vida Brodar, stručni saradnik Instituta za biologiju Univerziteta u Ljubljani, i Anton Pogačnik, asistent Antropološkog odseka Biotehničkog fakulteta, takođe iz Ljubljane. I ja, tada kao asistent novosadskog Medicinskog fakulteta. Niko više od tadašnjih profesora nije pristao da bude deo naše ekipe, nije hteo sa nama na teren, svi su se plašili za svoju glavu, strahovali da ne završe u Požarevcu, Lepoglavi. Čak nijedan Srbin od starije generacije nije hteo da nam se pridruži. Slovenci su u to vreme jedini imali Institut za antropologiju, i odgovarajuću laboratoriju.

Posle vrlo napornog rada u Komisiji morali ste da napustite otadžbinu. Zašto?
Kada sam u to vreme dao intervju za „Politiku", i primetio da nije objavljen, pitao sam u čemu je problem. „To si pitao sada i nikada više!", odgovorio mi je Moma Stefanović, moj dobar prijatelj, sada pokojni, čuveni novinar „Politike". Tada mi je ozbiljno skrenuo pažnju da mogu biti u velikoj opasnosti. Morao sam da napustim zemlju da ne bih završio u nekom od Titovih kazamata zbog istine o Jasenovcu.

Međutim, priča o Jasenovcu nije još uvek završena.
Nije završena i ne može da bude zbog toga što genocid nad Srbima nije počeo sa Jasenovcem i nije završen sa Jasenovcem! Kako to često figurativno kažem, počeo je još za vreme Stefana Prvog mađarskog. Kada je postao kralj i dobio krunu, u 13. veku, tada je papa mađarskom kralju napisao pismo u kojem mu je predočio da u njegovoj zemlji ima 42 pravoslavna manastira, a nijedan katolički! Naravno, od tada nam katolici stalno „nešto" čine. Zemlje zapadne Evrope, pogotovo katoličke, još za vreme „krstaša" nisu išli u Jerusalim, Carigrad da bi oslobodili Hristov grob, nego da bi srušili pravoslavnu Vizantiju! I kada su prolazili srpskim zemljama bili su pravi pljačkaši. Nas su uništavali upravo ti „krstaši" – navodno hrišćanski borci. Iz tih dana, možda vam nije poznato, potiče i reč bitange. Jer kada su nemački „krstaši" pljačkali naše seljake govorili su „bite" i „dank". Naši seljaci su te dve reči spojili – u bitange!

Zašto su zapadne sile oduvek vodile genocidnu politiku prema Srbima?
Zbog toga što se mi ne uklapamo u strategiju tih velikih sila koje su želele da se šire na Istok. Pre svega, rimski papa je želeo da preuzme vlast i kontrolu na ovom našem terenu! A mi smo tu od pamtiveka! Podsećam vas, imamo dragoceno nalazište u Viminacijumu iz prvih vekova hrišćanstva, gde se nalaze naše freske! Srbi su primili hrišćanstvo prvi put još 57. godine od Sv. Pavla. To mnogi ne znaju! Jer naša zvanična oktroisana istorijska nauka govori da smo se mi Sloveni doselili u 6. veku – što je glupost svoje vrste, neodrživo! I apostol Andreja je nekoliko puta prolazio našim zemljama, išao čak u Vojvodinu. O tome se, naravno, kod nas ne govori. Mi navodno postojimo tek od Nemanjića, a pre toga nas uopšte nije bilo, što je takođe opet glupost. Za vreme Prvog srpskog ustanka, verovatno je i to nepoznato javnosti, Francuzi su poslali svoje najobučenije trupe preko Dubrovnika, da se pridruže Turcima, da se uguši srpski ustanak. Isto su uradili i za vreme Hercegovačkog ustanka. Uvek su nastojali da nas pokore, unište. A mi Srbi smo nekakav žilav narod, pa opstajemo, održavamo se, koliko znam, od desetog milenijuma pre Hrista do danas. Mi smo na svom terenu, i ma šta nam činili, ne mogu da nas uklone ni u narednih deset milenijuma. Međutim, komunistička vlast Jugoslavije, što mnogi ne znaju, na osnovu sporazuma koji je potpisao Moša Pijade u ime Kominterne i KPJ i Mile Budak, jedan od glavnih rukovodilaca ustaškog pokreta, trebalo je da se zajednički bori za uništenje Srba. Sprovodilo se to posle Drugog svetskog rata. Navodim vam još jedan primer. Na osnovu sačuvanog pisma koje je pisala kraljica Viktorija u svoje vreme „Srbe treba zadržati u granicama pašaluka, ne dozvoliti im da se šire i treba ih genetski oslabiti". Dakle, da ne budemo genetski, teritorijalno ni ekonomski jači od okolnih naroda. To se sprovodi i danas. Dugoročna je to i opasna strategija. A u Srbiji se, nažalost, uvek mislilo kratkoročno – od juče – do danas, a nikako od danas, pa nadalje.

Vi mislite da mi to ne pratimo i ne shvatamo…
Kada bismo to istinski i pažljivo pratili i razumeli, mi bismo se kao narod sasvim drugačije postavljali u različitim periodima i teškim vremenima. Recimo, posle Drugog svetskog rata nasilno je preseljavano srpsko stanovništvo iz Like, Krajine, BiH, Korduna, Dalmacije i drugih pravoslavnih krajeva u Vojvodinu. Dakle, gde god je još bilo„puno" Srba trebalo ih je „izvući". Jeste da je Vojvodina time dobila „svežu krv" i to je bilo korisno za Vojvodinu. Ali ono stanovništvo koje se graniči sa Hrvatima time je izgubilo mnogo svojih sunarodnika, kao i sopstvenu zaštitu. Dakle, ono što nisu pobili u Drugom svetskom ratu, po komandi su preselili. I to sistematski. Sada je to dokrajčeno nedavnim građanskim ratom. Srba je sada u Hrvatskoj oko četiri odsto, a bilo nas je 50 odsto – i to iskonskog stanovništva. Evo šta se sada dešava u Republici Srpskoj, postali su ekonomski razvijeniji, čak i od Srbije. Stali na svoje noge. I sad bi „neko" sve da im oduzme!

Slučaj Srebrnica sve više se zahuktava. Srpska javnost ne ćuti. Postala je vrlo osetljiva. Svest i savest prema budućim pokolenjima bude se, reaguju brojne organizacije, ljudi iz matice, rasejanja. Niko nije ravnodušan na pokušaj da nas kao narod proglase zločincima.
U Srebrnici nije bilo genocida, ali i izveštaji Međunarodne komisije, od kojih je jedna bila isključivo muslimanska, kao i precizna snimanja terena, nisu potvrdila postojanje masovnih grobnica i genocidnog ubijanja. Zato je to Međunarodni Tribunal u Hagu stavio pod embargo i neće biti objavljivano narednih 50 godina. Za to vreme će zapadni mediji bez zazora i dalje vršiti pritisak na Srbiju i širiti priču da smo mi Srbi počinili genocid. Političari Zapada i NVO finansirane iz inostranstva vrše i dalje pritisak na državno rukovodstvo Srbije da se donese Rezoluciju, kojom bi se Srbi izvinili za navodno počinjen genocid u Srebrnici, koji nikada nije dokazan! Sa druge strane, zaboravlja se da Srebrnica nije u Srbiji, da je na Drini postojala granica, da su tada bile sankcije i zabrana izvoza oružja u Bosnu. Ni srpska vojska niti tzv. dobrovoljci nisu učestvovali u ratu u Srebrnici. A mi još treba da se izvinjavamo! Dobro je što čitav niz organizacija vrši pritisak na našu vladu da do te rezolucije ne dođe. Izabran sam, tim povodom, za predsednika Fonda za istraživanje genocida sa sedištem u Beogradu. Napisao sam i pismo Borisu Tadiću i Slavici Đukić-Dejanović da se nikako ne donose rezolucija o Srebrnici, koja bi bila pogubna za naš narod i generacije koje dolaze.

Šta bi se desilo ukoliko bi taj fatalni gest donošenja rezolucije o Srebrnici neko učinio?
Ukoliko se ta rezolucija izglasa, onda srpski narod priznaje da je genocidan, da želi da istrebi ljude koji nisu Srbi, da uništi njihovu kulturu i živote. Da ne preza od toga da ubija decu u kolevkama, da čini sve „ono" što su zapravo uradili Hrvati i muslimani Srbima u Jasenovcu. Ali i sva stradanja u Prvom i Drugom svetskom ratu. Vrlo podmukla zamena „teza". Kako se može izjednačiti nekoliko hiljada Hrvata i muslimana u građanskom ratu sa skoro dva i više miliona ubijenih Srba, Jevreja, Roma na teritoriji NDH ili, pak, sa stotinama hiljada Srba proteranih sa svojih vekovnih ognjišta iz Hrvatske i BiH u akcijama „Bljesak" i „Oluja" . Kada se bolje razmisli, sve to treba da posluži SAD-u i zapadnim silama, čiji su tzv. „penzionisani" oficiri obučavali Tuđmanovu vojsku. Naoružane, obučene hrvatske nacionaliste, hrvatsku vojsku, oni su predvodili tokom „Bljeska" i „Oluje". NATO je iz vazduha pružao logističku podršku, istovremeno bombardujući srpske snage i civile. Prema tome, NATO-u je potrebno neko opravdanje za svoje postupke u BiH, Hrvatskoj prema nama Srbima. Ubijeno je tri hiljade muslimana, i to u borbama na raznim frontovima, i na razne načine, i svi su na isto mesto doneti i sahranjeni. Ali mnogo je više srpskih žena, dece, staraca ubijeno od strane muslimanskih koljača, a međunarodna zajednica je mirne savesti posmatrala ubijanje, klanje Srba!

http://www.pecat.co.rs/2010/04/srboljub-zivanovic-genocid-nad-srbima-jos-uvek-traje/

Dodik u Jasenovcu: Krvnik je i dalje krvnik

2010-04-11T08:47:00.001-07:00

Dodik: Krvnik je i dalje krvnik

Komentara 2

veličina teksta:+-

Odsustvo istine onemogućilo je sud i pravdu, a nedostatak suda i pravde sprečio je pomirenje, rekao je premijer Republike Srpske Milorad Dodik na skupu u Spomen području Donja Gradina povodom 65. godišnjice od proboja logoraša u Jasenovcu.

"Krvnik nije prestao biti krvnik, a žrtva žrtva uprkos decenijama prećutkivane istine o ovom stratištu i nasilnog zaborava, a sve u ime prosperiteta nekadašnjeg jugo društva... Žrtve ustaškog genocida u Jasenovcu, Donjoj Gradini, Prebilovcima, kao i ostale žrtve ustaške NDH proglašavane su žrtvama fašizma bez vere i nacionalnosti i tako se desilo da je istina postala najveća žrtva Jasenovca", istakao je Dodik.

Žrtvujući istinu, rekao je Dodik, koja je morala da odgovori na pitanje ko je koga ubio i zašto, hranilo se nepoverenje, strah od ponovljenog zločina, ali i strah od osvete.

Tražićemo osudu ustaškog genocida

Dodik je ocenio da je konačno vreme da se ispravi istorijska nepravda prema precima nevino stradalim u ustaškim fabrikama smrti. "Zbog toga će RS, uz pomoć ljudi iz celog sveta kojima je istina na srcu, uskoro inicirati da se Jasenovac i Donja Gradina kroz relevantne institucije označi kao mesto na kojem je počinjen genocid i da se taj genocid osudi. Jasenovac i Donja Greadina, kao i sećanje na njih nisu samo civilazicijsko pitanje nego pitanje sadašnjosti i budućnosti srpskog naroda, RS i celog slobodnog sveta", kazao je Dodik.

Zato nas ovaj dan i ovo strašno mesto, dodao je on, uvek iznova treba da opominju kako se ovom problemu treba pristupati i da se više ne dozvole nove manipulicaije, zataškavanja ili kolektivizacija krivice.

Premijer Srpske je podsetio da je prošlo 65 godina od dana kada su se poslednji sužnji ustaškog sistema logora smrti Jasenovac podigli na ustanak i oslobodili se očajaničkim jurišem.

"Srbi, Jevreji i Romi, ubijeni u Jasenovcu, stradali su samo zato što su pripadili nekoj veri, naciji ili rasi koje su od strane NDH bile određene za uništenje. Poslednji građanski rat na prostoru nekadašnje Jugoslavije bio je krvav za sve njene narode jer su u njemu stradali i Hrvati i Bošnjaci i Jevreji i Romi", rekao je Dodik i naglasio da su stradali i Srbi.

"Svi narodi imaju žrtve, ali svi imaju i zločince. Da se ne bi ponovile greške prošlosti, neophodno je da se kroz utvrđivanje istine i kroz pravična suđenja, bez politizacije ili ideologizacije jasno kaže ko su zločinci, a ko žrtve. Nijedan zločinac, kao ni zločin nigde ne mogu naći utočište, a sve žrtve i njihove porodice kod ispunjena pravde treba da nađu kakvu takvu utehu", istakao je Dodik.

On je rekao da kao predstavnik Vlade RS sa ovoga strašnog mesta poručuje da se zločin i zločinci ne mogu kriti iza srpskog naroda, ali da isto tako očekuje da i drugi odgovorni političari pošalju jasnu poruku pripadnicima svoga naroda, koji su odgovorni za najstrašnije zločine nad Srbima, da se neće moći kriti iza bošnjačkog ili hrvatskog naroda.

"Ako zajedno razobličimo zlo i nazovemo ga pravim imenom, imamo šansu da nam se prošlost ne ponovi i da zajedno poručimo da je zločinac gubitnik ma ko on bio i kako se zvao", rekao je Dodik.

U Jasenovcu ubijeno 700.000 Srba

Međunarodna komisija za istinu o jasenovačkom sistemu hrvatskih koncentracionih logora za istrebljenje Srba, Jevreja i Roma zaključila je u aprilu 2009. godine da su Hrvati u Jasenovcu i Donjoj Gradini ubili više od 700.000 Srba, oko 23.000 Jevreja i oko 80.000 Roma.

On je podsetio da su Srbi, Jevreji i Romi u prošlosti platili preveliku cenu, a najskuplju u Jasenovcu i Donjoj Gradini gde su doživeli zločin genocida koji, kako je naglasio, na našu žalost i sramotu mnogih nikada zvanično nije nazvan pravim imenom.

"Ako jermenski narod i nakon jednog veka od genocida koji je nad njim počinila Tusrka traži da se svet o tome deklariše, da li i mi Srbi, Jevreji i Romi smemo pričati o genocidu koji je nad nama počinila NDH. Da li civilizovani svet ima pravo da ne zna za 700.000 ubijenih Srba, Jevreja i Roma koji su stradali samo zbog toga što su pripadili drugoj naciji ili veri", naglasio je on.

On je naglasio da je RS stvorena kao izraz volje naroda u BiH, kao institucionalna zaštita srpskog naroda nad kojim je u Drugom svetskom ratu počinjen genocid, naroda koji pamti i koji više nema pravo na istorijske zablude i naivnost, naroda koji više nikada ne sme da veruje na reč moćnika, narod koji je u skoroj prošlosti znao da zažmuri pred najstrašnijim zločinima počinjenim nad srpski narodom.

"RS je uslov i garancija našeg opstanka na ovim prostorima. RS je sigurno mesto i utočište u kojem će srpski narod, ali i svi narodi koji u njoj žive, i Bošnjaci i Hrvati i Jevreji i Romi i svi drugi moći da žive sa svojom prošlošću, a ne bez nje ili protiv nje. Zajedno sa svim stradalima, i mi danas smo opredeljeni za život i budućnost i, u ime naše dece, treba jasno da kažemo da se zločin nikada ne ponovi", poručio je Dodik.

Radmanović: Utvrditi istinu

Član Predsedništva BiH iz Republike Srpske Nebojša Radmanović poručio je danas da je utvrđivanje istine o sistemu ustaških logora u Jasenovcu i Donjoj Gradini u najboljem interesu svih država bivše Jugoslavije, posebno srpskog i hrvatskog naroda, ali i Jevreja, Roma i drugih naroda, domaće i svetske javnosti, te istorijske nauke.

Radmanović je povodom obeležavanja 65 godina od proboja logoraša u Jasenovcu podsetio da je Donja Gradina deo kompleksa koncentracionog logora Jasenovac u sastavu zločinačke ustaške NDH, koja je za vreme svog postojanja planirala i provodila sistematsko istrebljenje Srba, Jevreja, Roma, pripadnika drugih naroda, ali i antifašista, demokrata i političkih neistomišljenika.

On je naveo da se i danas, na dan sećanja na tragediju iz Drugog svetskog rata, mora sa gorčinom reći da još nisu osuđeni brojni počinioci ratnih zločina iz poslednjeg rata u BiH i na prostoru bivše Jugoslavije, te istakao da je pitanje odnosa prema ratnim zločinima u proteklom ratu pitanje elementarne pravde, čovečnosti i ljudskosti.

"Zločina je bilo na svim stranama. Svi koji su činili zločine moraju odgovarati pred licem pravde. Nema kolektivne krivice i genocidnih naroda. Treba individualizovati sve krivce, ali i žrtve proteklih ratova, kako bismo oslobodili prostor za normalan život u budućnosti", istakao je Radmanović.

On je dodao da, bez obzira na razmere stradanja u prošlosti, nijedan narod koji je razvio vlastitu "kulturu sećanja" nije propao i nestao sa lica zemlje. "To je ona kultura koja pamti svoja nacionalna stradanja i kolektivne patnje, koja ne zaboravlja svoje žrtve i mučenike, koja uznosi slavu i odaje dužnu poštu svima koji su patili bez krivice i grijeha. To je kultura koja traga za istinom, a ne traži osvetu i ne podstiče mržnju", naglasio je Radmanović.

On je dodao da se od stradanja ne može praviti politika i ne mogu se komercijalizovati žrtve u propagandne, šovinističke svrhe i ciljeve. "Žrtve vlastitog naroda ne smeju postati osnova za nove mržnje i animozitete prema drugima. Svako ko tako čini šalje pogrešnu poruku sadašnjim i budućim generacijama. Ideja koja nas okuplja na ovom mestu zove se istina o stradanju onih koji nisu mogli iznijeti svoju odbranu, jer im je presuđeno snagom bezumne sile, mržnje koja ubija i žrtve i ubice", rekao je on.

Sećanje na žrtve ustaškog genocida

U Republici Srpskoj danas se obeležava Dan sećanja na žrtve ustaškog genocida nad Srbima, Romima, Jevrejima i antifašistima različitih nacionalnosti počinjenog tokom Drugog svetskog rata u nacističkoj tvorevini, Nezavisnoj državi Hrvatskoj.

Vladika banjalučki Jefrem služio je danas parastos na grobnom mjestu "Hrastovi" u Spomen-području Donja Gradina, odakle su upućene i molitve jevrejske i romske verske zajednice za sve nevino stradale žrtve ustaškog zločina genocida.

U Donjoj Gradini, na prostoru od 156 hektara, nalazi se devet grobnih polja sa 105 masovnih grobnica. Logor u Donjoj Gradini nalazio se u BiH, preko puta Jasenovca, odmah iza ušća rijeke Une u Savu i formiran je 1941. godine. Gradina i nije bila logor u pravom smislu te riječi, već samo masovno jasenovačko stratište, tj. "prihvatni logor" dok ustaše ne likvidiraju mnogobrojno srpsko stanovništvo dovedeno iz BiH i drugih krajeva zloglasne Nezavisne Države Hrvatske.

Prema nekim procenama, u Gradini je ubijeno i zakopano više od 360.000 ljudi, pretežno Srba.

"Dan sećanja" na žrtve ustaškog genocida u NDH obeležava se povodom pokušaja proboja dve grupe od oko hiljadu zatočenika 21. i 22. aprila 1945., u čemu je uspelo samo njih 118.

NDH je proglašena 10. aprila 1941. pod pokroviteljstvom nacističke Nemačke i fašističke Italije i obuhvatala je Hrvatsku, BiH i oblast Srem sa 6,3 miliona stanovnika, od toga više od trećine Srba.

Program za "konačno rešenje srpskog pitanja" ostvarivan je u NDH po formuli "trećinu pobiti, trećinu proterati, a trećinu pokrstiti" koji je 11. juna 1941. obelodanio ustaški ministar, književnik Mile Budak. Jedan od vidova organizovanog zločina hrvatske države, pored masovnih jama i grobnica, bili su logori od kojih je najveći i nastrašniji bio Jasenovac, formiran avgusta 1941., nazvan "srpski Aušvic".

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/43955/Dodik-Krvnik-je-i-dalje-krvnik

Tadić: Moramo da se pomirimo

2010-04-11T08:46:00.001-07:00

Tadić: Moramo da se pomirimo

Komentara 0

veličina teksta:+-

Ovo je jedan težak dan za naš narod i trenutak u kojem smo ujedinjeni sa romskim i jevrejskim narodom, izjavio je danas predsednik Srbije Boris Tadić, posle posete Donjoj Gradini, gde je održana komemoracija povodom 65. godišnjice proboja logoraša iz logora Jasenovac.

Tadić na komemoraciji srpskim žrtvama u Donjoj Gradini u BiH

"Uprkos strašnim žrtvama, moramo pronaći snage za pomirenje. To je poruka koju šaljem iz Banjaluke, Republike Srpske, to je poruka koju šaljem i iz Beograda, kao predsednik Srbije", rekao je Tadić.

Moramo pronaći način da živimo zajedno u budućnosti, kao dobri susedi i pronaći odgovore za iskušenja koja nas očekuju, poručio je Tadić.

On je dodao da je proteklih dana razgovarao sa predsednikom Hrvatske Ivom Josipovićem o tome kako napraviti kvalitetan napredak u međudržavnim i međunacionalnim odnosima.

Verujem da su takvi razgovori i iskorak mogući i sa bošnjačkom političkom elitom, rekao je Tadić.

On je odbacio tvrdnje da bi Deklaracija o osudi zločina u Srebrenici i ostale odluke koje donosi parlament Srbije mogle da poremete odnose Srbije i RS, "između našeg naroda koji živi sa obe strane granice".

Srbija i ja, kao njen predsednik, donosimo odluke u skladu sa vlastitim ustavnim i pravnim načelima i političkim prilikama u zemlji, objasnio je Tadić i dodao da RS i njeni politički lideri definišu svoju politiku, u koju se Srbija ne meša.

Tadić je naglasio je u sukobima na prostoru bivše Jugoslavije odgovornost na sva tri naroda i da su zločini bili na sve tri strane, ali da krivica nije na narodima.

Počinioci zločina moraju biti otkriveni i osuđeni, poručio je Tadić i ocenio da pojednostavljivanje događaja nije doprinos istoriji.

Ne može biri krivice samo na srpskom narodu, naglasio je Tadić, ističući da Srbija i on, kao predsednik, vode principijelnu politiku.

Srbija sarađuje sa Haškim tribunalom i to će nastaviti da čini dok se odgovorni za zločine ne nađu pred licem pravde, ali Srbija neće odustati od toga da se sudi osumnjičenima za zločine nad srpskim narodom, poručio je Tadić.

Govoreći o predstojećoj poseti Mostaru, Tadić je rekao da ne zna ko će sve biti prisutan na ekonomskom forumu i da li će tamo razgovarati sa predsednikom Hrvatske ili članom Predsedništva BIH Harisom Silajdžićem.

Dobro je da regionalne i ekonomske skupove iskoristimo i za politčke susrete, rekao je Tadić i najavio da će obići i Trebinje i istočnu Hercegovinu, da bi video kako tamo živi srpski narod, ali i Bošnjaci i Hrvati.

Vansudsko poravnanje sa Hrvatskom

Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je da je namera Srbije i Hrvatske da u vezi tužbe i kontratužbe koje su podnesene Međunarodnom sudu pravde u Hagu pronađu rešenje koje bi omogućilo vansudsko poravnanje i istovremeno procese pred redovnim sudovima.

"Želimo da pronađemo rešenje koje bi omogućilo vansudsko poravnanje i istovremeno procese pred redovnim sudovima. Predsednk Hrvatske Ivo Josipović i ja smo i tome razgovarali tokom poslednjeg sastanka i tragamo za jednim modalitetom kojim ne bismo porekli pravni poredak i ni po koju cenu zaštitili zločince", rekao je Tadić novinarima u Aleksanderovcu.

Tadić je istakao da se želi da pronađe rešenje kojim bi se omogućilo da se pravni procesi vode protiv onih koji su izvršili zločine, ali da se ni na koji način prava žrtava ne dovode u pitanje.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/44065/Tadic-Moramo-da-se-pomirimo

Jasenovac: Vaskrsnuće Zorke Delić

2010-04-09T17:48:00.001-07:00

Vaskrsnuće Zorke Delić

Intervju | Uredništvo | april 1, 2010 at 14:02

Razgovarala Biljana Živković

Ako bismo pokušali da opišemo život sedamdesetčetvorogodišnje Zagorke Skiba iz Koprivne, prve reči glasile bi – živi svedok užasa dva najcrnja stratišta Srba, Jasenovca i logora za srpsku decu, Jastrebarskog. Zorka, tada petogodišnja devojčica, izgubivši oca i majku, preživela je strahote koje čovek ne može da nasluti ni u najcrnjim mislima. Dva puta nadmudrila je sigurnu smrt, ali je maestralno doskočila i okorelim ustašama. A bila je dete. Decenijama je živela sa tuđim nametnutim katoličkim identitetom, sve dok nije stasala, i postala „svoja". Srpkinja. Sada je Zorka naša nacionalna, istorijska vrednost – dragoceni svedok, živi čovek koji dobro pamti sve pomenute događaje u Drugom svetskom ratu. I to do detalja.
Zorka je, inače, penzionisani profesor matematike i fizike, a završila je pedagogiju i psihologiju. Ne manjka joj, dakle, ni visoko obrazovanje.
Gledamo u detinje iskrene, a staračke oči. Osećamo svu tugu napaćene duše i slušamo pamćenje i mudrost. Za opomenu. Naša sagovornica kazuje u početku bez suza, i mirno. Samo majku, majku u plamenu kada probudi iz sećanja, niz čiste obraze krenu nezadrživi potoci. Suze zatim proguta, jer veli – tu je da kazuje, da se ne zaboravi!
A na početku razgovora, koji je za nju ponovo preživljavanje golgote, Zorka nas upozorava na to da sa podmuklo nametnutim „slučajem" Srebrenica nipošto ne smemo da se mirimo.
„Zločin je optužiti naš narod koji je jedan od najstradalnijih u vaseljeni. Perfidno je, kriminalno i podmuklo da Srbe u genocidni narod pretvaraju isti oni koji su nas decenijama ubijali, trebili. Oni koji su počinili genocid nad Srbima! Jasenovac, Jastrebarsko nikada i nijedan Srbin ma gde bio, ne sme da zaboravi. Moramo da se borimo, da tražimo da se prizna genocid nad Srbima u ustaškoj NDH tvorevini. Sada Srebrenicom hoće od nas da naprave zločinački narod. Znaju oni zašto to rade. Ako bi kojom nesrećom Srbija poklekla, za vek vekova će biti poništene sve jasenovačke i jastebarske žrtve, generacijama koje dolaze činimo strašnu neoprostivu nepravdu, i to zauvek! Jasenovačke žrtve sada se smanjuju, desetkuju, a Srbija – ćuti! Treba znati i koliko je stotina hiljada naših žena i staraca stradalo u logorima i jamama BiH. Mora da se zna da je, prema nekim pokazateljima, statistikama, svaki drugi Hrvat i musliman u vreme NDH pomagao na određen način ustaški pokret i ubijanje „ srbočetnika bandita" i „srbočetničke kopiladi", kako su nas tih jezivih godina svi oni nazivali! To je nedopustivo, ako poštujemo i žive i mrtve. Ako volimo sopstveni narod! Evo, citiraću vam reči Franje Tuđmana koji je 24. februara 1990. izjavio: „NDH nije bila samo puka kvislinška tvorevina i fašistički zločin, već i izraz povijesnih težnji hrvatskog naroda". Za pametnog dovoljno! Zvanični Beograd ne sme da poklekne. Sada bi žrtvu da proglase zločincem, pa valjda da nastave dalje neometano i u BiH i u Hrvatskoj. Jer, ko će onda moći uopšte da im zabrani da ponovo nasrnu na „genocidne, zločinačke Srbe!?"

Sećate se dana kada se sudbina na užasan način poigrala sa Vama te nesrećne 1941. godine.
Znate, postoje dve boje koje ne volim. Od kojih se stresem. Crna, ustaška, i, crvena, za mene, valjda, simbol srpske prolivene krvi. To me prati u stopu. Odmah, posle osnivanja NDH, 24. aprila 1941. godine, a imala sam tada pet godina, u moje rodno selo Kruhari kod Sanskog Mosta u zapadnoj Bosni, stigli su crni ljudi sa crnim uniformama, crnim puškama. Bile su to ustaše. Vodio ih je naš bivši sluga Omer Alagić. Prstom je hrvatskim vojnicima pokazivao koje su kuće u selu srpske. Koju god je označio, ta kuća bi se ubrzo našla u plamenu. Sećam se, na krsnu slavu, Đurđevdan, u našu kuću u kojoj su moj otac Drago Delić i majka Dragica sa nas petoro dece dočekivali goste, kumove, uz slavsku sveću, žito, postavljenu trpezu, ustaše su ušle uz psovke i sve po stolu i kući porazbijali. Otac ih je zamolio da to ne rade i pribrano ih pozvao da sednu i počaste se, jer je to porodična svetkovina. Ustaše su bile iznenađene takvom reakcijom, i ljutito su izašli, jer se Drago ipak nije dao isprovocirati. U isto vreme ustaše su se sukobile sa Srbima u selu Trmošnja. Puno Srba je tada ranjeno i ubijeno. Ranjeni su i neki ustaški zločinci. Za odmazdu su izveli 27 Srba, među njima 10 Midovića, sva moja ujčevina. Pobili su ih i povešali u parku i na trgu u Sanskom Mostu. Bio je to prvi zločin hrvatske vojske posle osnivanja NDH. Nakon toga usledilo je saopštenje da su prisiljeni to da učine, jer je navodno jedan Srbin pucao na nemačkog vojnika. Međutim, kada sam kasnije tragala za dokumentacijom uvidela sam da nemački izvori svedoče da nema nikakvih dokaza da je u pitanju bio Srbin, već su opravdano sumnjali da iza tog događaja stoji Hrvat. Dakle, hrvatskoj vojsci bio je potreban povod, i to iskonstruisan. Počelo je neumitno da se razvejava strašno zlo, neviđena mržnja koja je kiptela iz skoro svakog Hrvata, ali i muslimana. Bile su to godine straha i užasa!

Isterali su nas na livadu u Jasenovcu. Drašku i Petru naredili su da očiste vagone od mrtve dece i izmeta. Jeziv prizor. Živa srpska deca nose mrtve malene sunarodnike i po naređenju bacaju ih u Savu

Ubrzo su uhapšeni Vaš otac, stric, deda… Više nikada ih niste videli.
Tog proleća po svim selima i gradovima odvodili su ugledne Srbe, a potom sve muške glave. Uhapsili su mog oca, strica Dušana, dedu Jovana i majčinog oca Teodora. Deda Teodora su uhapsili među prvima zbog toga što je bio solunski dobrovoljac. I nisu se zaustavljali. Teodor je istog dana ostao bez braće Dmitra i Dušana, sinova Milana i Dušana, a ubrzo je stradala i moja majka. Sve su mu ustaše pobili zato što je bio Solunski ratnik. Pakleno vreme, kada su zemljom hodali ljudi bez milosti. U njihovim srcima carovala je zmijska mržnja. Tog strašnog dana pristigla je ustaška satnija, hrvatski vojnici iz Zagreba, zvaničnog naziva „Ante Starčević". Vodio ih je ozloglašeni ustaša Slavko Dasović. Da ne zaboravim, kada su početkom maja 1941. godine stigli u Sanski Most, samo za tri meseca od njihove zverske ruke pobijeno je na stratištima, jamama, logorima preko 10 hiljada Srba. Podsećam vas, pred rat je u srezu Sanski Most bilo 38 hiljada Srba, 18 hiljada muslimana i 8 hiljada Hrvata. Smatra se da je svaki drugi Hrvat i musliman pomagao u hapšenju ili klanju. Na Ilindan, 2. avgusta, samo u jednom danu oko pet i po hiljada Srba bačeno je u dve iskopane jame u Sušnjaru, na imanju mog oca, u blizini sela. Muškarce su zvali da se jave zbog nekog popisa. Masovno su punili zatvore, škole, magacine. Tamo su ih ustaški monstrumi mučili. Docnije sam saznala od jedne žene koja je, takođe, tada bila u pritvoru, da je gledala kako ustaša naređuje mom ocu i stricu da se tuku i jedan drugom lome ruke i noge. Oni su se puno voleli, svi smo srećno živeli u velikoj gazdinskoj zajedničkoj kući. I pre su pristali da idu u smrt zajedno nego da jedan drugog popreko pogledaju. Izmasakrirani su bajonetima. Bačeni su u jamu Šušnjar.

Kao bespomoćno dete gledali ste kako Vaša mrtva majka nestaje u plamenu.
U selo je 2. avgusta stigao brat našeg sluge. Radio je u Gestapou i bio u SS Handžar diviziji. Pre rata su iz naše kuće nosili hranu i sve što im je za decu trebalo. Onda su sve zaboravili. Naša kuća bila je na proplanku. Majka ga je videla. Pre toga su zapalili sve preostale seoske kuće. Majka je ostala sa devetoro dece – sa nama, i sa decom od strica Dušana. Sa beskrajnom tugom predosećanja večnog rastanka blago, s puno ljubavi nas je gledala. Nikada neću zaboraviti umilni pogled majke koja nas ljubi za večnost. Plakala je tiho. Mi smo prigušeno jecali. Tešila nas je. Sve izljubila. Jedva se rastala od devetomesečnog Jovice koga je još dojila. Te divne nežne ruke. Nikada više nisam osetila tu ljubav. „Mili moji, molim vas, čuvajte se i bežite u kukuruz! Draško, sine, ti si najstariji, brini o svima njima, jer neće imati ko, ako se meni šta desi." Bile su to poslednje majčine reči. Nismo još ni stigli da uđemo u veliku njivu sa visokim kukuruzima, a oni su počeli da divljaju. Majka je potrčala za nama. Na nesreću, vratila ju je rika životinja iz naše štale koja je kao i kuća – bila u plamenu. Imali smo puno krava, konja, volova. Sećam se našeg crnog bika kojim se otac ponosio i redovno osvajao nagrade na koridi pod Grmečom. I danas čujem pucketanje buktinje koja sve guta, i riku životinja. Majka je otvorila vrata štale da spasi životinje. Ispred nje se odjednom pojavio bivši sluga, grubo je gurnuo. Pala je i posrćući ustala i rekla mu: „Omere, zlotvore, šta nam to radiš? Vrati mi mog muža i devera, puna su dva meseca kako si ih odveo. Ko će našu decu da othrani!?" Umesto odgovora, hladnokrvno, sa ciničnim osmehom, ispalio je metak majci u glavu. U čelo u visini očiju. Pala je kao pokošena. Mi smo drhtali i grcali. Prigušivali jecaje. Srce mi je ječalo. Bila sam izbezumljena od šoka, užasa. Na trenutak sam izgubila svest, nisam mogla da dišem. Presekla me buka. Velika užarena greda počela je da pada na našu mrtvu majku, koja se pretvorila u buktinju. To je najteži trenutak u mom životu! I danas zaplačem kao malo dete. Bila nam je tako potrebna. Sve kasnije su bili surovi dani okovani ledenom mržnjom. Nije mi jasno kako sam sve preživela i kako uopšte postojim.

Kako ste se spasavali posle majčinog ubistva?
Omer je, to smo čuli u kukuruzištu, pozvao ustaše da krenu u potragu za nama. „Znam odlično tu porodicu. Imaju devetoro četničke kopiladi. U kukuruzu su. Moramo ih naći i sve preklati!" Ostalo je nas devet sirotana: od strica Dušana najstariji sin Draško, imao je 14 leta, Petar je napunio jedanaestu, Slavka devet i Rada tri godine. Moja rođena sestra Nevenka 13, Dara 11, Mile 9, i ja pet godina, a Jovica još beba. Pred pogibiju majka je poslednji put podojila Jovicu! Sve dublje smo zalazili u ogromnu njivu sa kukuruzima koju je otac sa ljubavlju negovao. Čuli smo kako nas dozivaju, prete, traže. Sve je bilo dobro dok Jovica nije počeo da plače. Dara mu je čvrsto zatvorila usta. Iz ruku joj je ispao nekoliko puta. Ponovo ga je stegla da ne bi plakao. Sve se stišalo. Bila je noć, jeziva, avgustovska. Ispred nas je izašla naša krava Šarulja. Ona nas je kasnije hranila. Kada smo je prvi put pomuzli, hteli smo da nahranimo Jovicu, ali on je bio mrtav. Jecali smo svi. Užasna noć. Spavali smo ispod zvezda u tužnom dvorištu u kojem je dogorevao naš dom.

Bili ste svedoci užasa jedne noći u Sanskom Mostu.
Počeli smo da živimo život omraženih, prokaženih. Život beskućnika. Morali smo da prosimo. Obično Rada i ja. Slavka je rekla da smo umiljate i da će se neko na nas smilovati. Malo hleba – očajno smo molile. I danas čujem: „Marš iz dvorišta !" Tako bi nas dočekivali u muslimanskim i hrvatskim kućama. Malo smo hrane mogli da sakupimo. Spavali smo na tavanu železničke stanice u Sanskom Mostu. Jedne noći čuli smo pleh-muziku. I sad mi odzvanja „Lili Marlen". Hiljade i hiljade muškaraca, Srba, kretalo se tiho. Bili su izmučeni. Nema kolona bez kraja. Ponadali smo se da ćemo videti oca, dede ili strica. Nismo tada znali da su već mrtvi. Kolona je išla prema Šušnjaru. Bili su vezani jedan za drugog, ruke preko ramena vezane oštrom žicom, tako da ako bi jedan pao, prerezao bi vrat drugom. Sve do zore koraci, senke smrti. Pred zoru na kraju kolone išla su zaprežna kola, sa lopatama, krečom, natovarenim maljevima, pijucima. Pa još jedna kolona naših nesrećnika. Pored njih ustaše, proklete. Srbi su od batina, mučenja, bili napola mrtvi. Pitaju se danas ljudi, kako je moguće toliki narod, svi zdravi, otresiti, pametni, zašto se nisu suprotstavili tom životinjskom zlu? Malo je onih koji znaju da Srbi nisu tek tako išli pod nož. Još u zatvoru, svakog dana, u koloni stalno im je ponavljano: „Ukoliko budete pružali bilo kakav otpor, cela porodica će vam ubrzo biti ubijena. Žrtvovali su sebe misleći da tako čuvaju svoju decu, roditelje, supruge, majke, sestre. Nisu jadnici znali, ni slutili da je većina njih već ostala bez porodica.

Koliko je dece progutalo Jastrebarsko verovatno najbolje zna Vatikan. Sve je u njihovim arhivama. Ali to je dobro čuvana tajna, jer kada bi se otkrilo, potvrdilo bi se zvanično učešće Vatikana u sistematskom uništavanju pravoslavnih Srba, ubijanju srpske dece, budućnosti jednog naroda

Sticajem okolnosti Draško je bio na Šušnjaru i tako bio svedok ustaškog klanja i bacanja u jame.
Video je nepreglednu kolonu Srba, mladih, sredovečnih, starih. Neke je prepoznao iz Kruhara, neke iz obližnjih sela. Dve ogromne jame već su bile iskopane i pripremljene. Na imanju mog oca. Užasno je to saznanje. Muslimani su iskopali jame za Srbe. Unezveren Draško je posmatrao krišom kako naš komšija Dino Vranić bajonetom ubija ljude. Sa velikim apetitom je nabijao srpske bebe na bajonet. Po tome je kasnije postao ozloglašen. Na taj način je završila moja strina i njena beba. Pridružio mu se i Hrvat Viktor Tunjić, ustaša koji je kasnije „mirne savesti" pobegao u SAD. Naravno da titoistička vlast kasnije nije ništa učinila da bude vraćen i kažnjen. Draško je gledao kako maljem iz sve snage udara čoveka. Pričao nam je da mu je pucanj lobanja bio kao mora dugi niz godina. U predelu stomaka zarili bi u svakog nesrećnika bajonet i onda bacali u jame. Nekoga su zaklali. Sve je tiho odrađivano. Ni pucanj nije smeo da se čuje. Kada su završili posao bacali su kreč. Sećam se da je kasnije krv u potocima izlazila iz jama, prolazila kroz zemlju. Kakav je to narod koji nedužnom ljudskom krvlju poji zemlju? Monstruozan! Svi bunari su bili puni ljudske krvi. Nismo imali više gde da pijemo vodu. Krišom smo po noći odlazili na Savu. Naša krava više na tom zemljištu nije pasla. I životinja zna za milost i saosećanje. Oni ne! U Sanskom Mostu sutradan veselje, stigao italijanski cirkus! Muslimanske i hrvatske porodice sa svojom decom. Većina muškaraca prethodne noći bila je u Šušnjaru. To je postala svakodnevica za Srbe širom NDH, u Jadovnu, hercegovačkoj Koritskoj jami, u Lici. Na sve strane jame. To je najveći genocid o kojem se malo, ili skoro ništa ne zna. Po nekim podacima u jamama je stradalo više Srba nego u Jasenovcu, a pominje se 730 hiljada jasenovačkih žrtava. Dane Lastavica je pišući knjigu o jamama naveo da u Hrvatskoj postoji preko 324 jame. U BiH to nikada i niko nije ni brojao! A i Kozara i zapadna Bosna pune su jama…

Kažete da ste ubrzo morali da idete u obližnju katoličku crkvu na prisilno pokrštavanje?
Jedno jutro čuli smo sa razglasa obaveštenje da ko od srpske dece ne dođe na pokrštavanje biće ubijen kao oni na Šušnjaru. Svi smo morali na prinudno pokrštavanje! Sada je nepregledna kolona srpskih mališana čekala na pokrštavanje. Nas je pronašla baba Smilja, sestra deda Teodora Majkića, mamine familije. I povela nas. Smilji je hrvatska vojska pobila osamdesetoro bližih i daljih u familiji Majkića. Ostala je sama. U katoličkoj crkvi fratar Ilija Šermet, uz ustaškog vojnika, pita:„Je li dobrovoljno primaš rimokatoličku veru? Baba Smilja ćuti. Tri puta je pitao. Na kraju mu je odgovorila: „Kako crno dragovoljno, kada ste mi sve moje Majkiće pobili!" Šermet dade znak ustaši da je vodi. Do izlaza iz „božijeg hrama" tukao ju je kundakom po leđima. Pitao nas je koliko imamo para, rekavši da se krštenje plaća, i oduzeo nam sve što smo tih dana isprosili. Na dokumentu jednom za sve nas pisalo je: „Deca Drage Delića dragovoljno prelaze u rimokatoličku veru i sa tim svetim činom oni postaju Hrvati". Ti papiri su išli u Banja Luku, a akciju pokrštavanja nadgledao je i izvršio Alojzije Stepinac. Videla sam ga nekoliko puta. Izvesno vreme proveli smo kao sluge na imanju zločinca, komšije Dine Vranića. Spavali smo u štali. U proleće 1942. po nas je došao Omer Alagić i rekao da je NDH organizovana, da je „NDH progledala i sada se otvaraju sirotišta na sve strane. Ovi Delići idu za Jastrebarsko". Strpali su nas u vagone za stoku, bez vode, hrane. Tri dana su nas mučili, a mogli smo da stignemo za jedno popodne.

Vaša prva stanica na putu za Jastrebarsko bio je Jasenovac.
Isterali su nas na livadu u Jasenovcu. Drašku i Petru naredili su da očiste vagone od mrtve dece i izmeta. Jeziv prizor. Živa srpska deca nose mrtve malene sunarodnike i po naređenju bacaju ih u Savu. I danas mi je pred očima ulaz u jasenovačko pakleno grotlo. Draško nam je pročitao šta piše na ulazu. „Klaonica za Srbe, Židove i Cigane". Ogromnim slovima. Kasnije sam saznala da su Nemci, kada su prvi put poraženi na istočnom frontu, prepravili tablu, napisali na njoj samo „Radni logor". Te noći deportovano je mnogo dece iz Bihaća. Tih dana jama Garevica kod Bihaća, i neke druge, progutali su oko 20 hiljada Srba. Sa nama su bili i siročad iz Ključa, Petrovca, i u isto vreme nizale su se jame u tim mestima. Plan je bio da nas smeste u klostere, odnosno samostane. Tako je zacrtao Mile Budak, tadašnji ministar. Ko zna koliko je kompozicija svakog dana pristizalo sa srpskim mališanima.

Imate li snage da nam podrobnije opišete te jasenovačke dane?
April. Hladno. Spavali smo u barakama. Izjutra bi nas isterali. Draško nam nije dao da pijemo vodu iz močvara jer se od raspada ljudskih leševa pretvorila u crvenu vodu sa crvima. Pronašao je zarđale konzerve i po noći išao do Save po vodu. Kada je stigao bio je izbezumljen. „Ubijali su Srbe, padaju u reku. Sava nosi mnogo leševa". Još nam je prestravljen šaptao: „Video sam skele, ali ne od balvana, nego od mrtvih ljudi. Napravili su skele vezujući mrtve žicom. Preko njih su prelazili jadni starci i žene, deca sa hrvatske na bosansku stranu u Donju Gradinu u logor". U Donjoj Gradini ima 125 jama. Ekshumacija je obavljena na samo pet. Pretpostavlja se da je u jamama Donje Gradine postradalo oko 500 hiljada Srba, i to samo na bosanskoj strani.

Vaš brat je video i deportovane Jevreje iz Sarajeva.
Video je kada su pristigle kompozicije sa Jevrejima. Ovog puta to su bili Jevreji iz Sarajeva, oni najbogatiji. Morali su prvo da poskidaju sav nakit. Te noći u peć ciglane ubacivali su Jevreje. Tako su ustaše pekle ciglu. U vazduhu smo osetili neki čudan, neprijatan miris – miris spaljenih ljudi. Ujutru više nije bilo nijednog Jevrejina. Preko 350 jadnika samo te noći je spaljeno. Još užasnije je bilo nakon kozaračke ofanzive, u junu 1942. Sa Kozare se sručilo preko 70 hiljada srpskih seljaka. Porodice bez kraja. Na Kozari su sve srpske kuće popaljene, a narod je transportovan u Jasenovac. Posle nekoliko dana stočni vagoni iz Jasenovca vozili su nas za Zagreb. Bili smo smešteni u „Zavodu za gluhonijeme", koji je pretvoren u sabirni centar. Svakog dana smo po stotinu puta čuli, stalno su nam ponavljali: „Upamtite, vaše roditelje poklali su srbočetnički koljači". Prvi put je trebalo da dobijemo hranu. Bila je pripremljena neka kaša, a dece 30 puta više nego što je bilo kaše. Veoma su se ustaše zabavljale, smejali su se, kada su videli kako se ogladnela siročad otimaju za hranu.

Katločki sveštenici i nacistički pozdrav

Ubrzo ste prebačeni u Jastrebarsko.
Dočekala nas je časna sestra Pulherija. Odmah su odvojili braću od nas. Bili smo u napuštenom dvorcu mađarskog grofa Erdedija, u podrumu, vlažnom, smrdljivom, punom paučine, miševa, pacova, velikih crnih buba. Svako jutro gledali smo kako iznose mrtvu decu. I tu su bile jame. U cik zore dolazio je grobar Franjo Ilovar zaprežnim kolima, lopatom tovario mrtve. Jula 1942. bilo je na hiljade mališana. Pogotovo posle Kozare. Jastrebarsko je najveće stratište srpske nejači i jedini koncentracioni logor za decu na svetu. Koliko je dece progutalo Jastrebarsko verovatno najbolje zna Vatikan. Sve je u njihovim arhivama. Ali to je dobro čuvana tajna, jer kada bi se otkrilo, potvrdilo bi se zvanično učešće Vatikana u sistematskom uništavanju pravoslavnih Srba, ubijanju srpske dece, budućnosti jednog naroda. Bili smo gladni, bolesni. Plakali smo. I zbog toga bili zverski kažnjavani. Dobijali smo batine i kada bismo po noći od pretrpljenih užasa u snu vrištali. Ja pogotovo kada bih sanjala majku u plamenu. To časna sestra Ana Pulhertija više nije mogla da izdrži. Bila je zloglasna. Kasnije je optužena da je kriva za smrt preko tri hiljade dece u Jastrebarskom. Ona je inače bila svastika Mila Budaka, koji je osnovao logor za srpsku decu. To jutro sa grupom od 100 mrtve dece morala sam i ja. Za kaznu sam prethodno bila skoro na smrt prebijena. Zvala sam se 97. Dobila sam 97 udaraca šibom, a pala u duboku nesvest posle 50 udaraca. Ostalo je morala da podnese moja sestra. Slavka mi je kasnije pričala da su mi leđa i ruke bili krvavi, i da sam ubrzo prestala da dajem znake života. Misleći da sam mrtva bacili su me u zaprežna kola, ali na nesreću bila sam na dnu ispod mrtve dece. Užasan je bio osećaj kada sam se osvestila u jami sa mrtvom decom. Imala sam samo šest godina i bila svesna da ću biti živa zatrpana ako ne izađem. U magnovenju sam drhtavim nogama pokušavala da se popenjem. Zubi su mi cvokotali od straha. Moje noge su propadale pored glava, ruku, nogu, mrtvih. Nekako sam uspela da se iskobeljam i u trenutku kada je grobar krenuo da pospe kreč video me je i toliko se uplašio da je vrisnuo i pobegao misleći da sam vaskrsla.

Vi ste ubrzo ponovo gledali smrti u oči.
Kada sam izašla iz jame nisam mogla da se snađem, nisam znala kuda dalje. Pored mene se odjednom pojavio pas Reks, čiji je vlasnik bio Dasović. Optužili su me da sam pokušala da pobegnem, a za taj prekršaj kazna je bila klanje. Ostati živ i normalan i preživeti klanje, i videti kako kolju srpsku decu kao jaganjce – za mene će to uvek biti čudo! Nož kojim su klali bio je vrlo dug, uzan kao prst i sa obe strane imao je oštrice. Časna sestra je držala detetu glavu, a koljač bi zario nož pravo u detetov grkljan, ali tako da oštrica prođe sa druge strane kičme. Svakom zaklanom mališanu vadili su oči i slagali u korpicu. Na dar kardinalu, kako sam docnije saznala. Bila sam poslednja u redu. Navikla sam na umiranje, i više sam drugovala sa smrću, a malo znala šta je život. Kada mi je časna sestra rukom zahvatila glavu i povukla je unazad, ja sam koljača mirno ali netremice gledala. Onim čistim, milim, nevinim, detinjim pogledom. Bio je potpuno izgubljen. Umesto da do kraja zarije nož, odjednom ga je izvadio. Krv je šikljala iz mog vrata. Na sve strane. Od krvi i časna sestra, i ustaša i ja. Slivale su se i lokve od zaklane dece. Vidite, nosim dubok ožiljak sa klanja u Jastrebarskom. Tada su me odveli u ambulantu, oprali ranu i zašili, stavili mi obloge na leđa, zavili vrat, dali lekove i potom mene i moje sestre preselili na prvi sprat gde su bila smeštena ustašku siročad. Oni su imali istinsku negu, dobre obroke, išli u školu. A mi, Srpčad, dole smo umirali. Dugo godina su me moji ozloglašeni usvojitelji terali da krijem vrat i ožiljak – svedočanstvo ustaškog zločina…

Kako se desilo da vas odvedu iz Jastrebarskog?
Slavko Dasović je došao po jedno muško dete. Časna sestra rekla je da ima samo devojčice. Kada nas je pogledao onako blede, mršave, krastave, bio je izričit da ne želi kući da vodi nijedno. Ali, valjda ta grčevita borba za život instiktivno me je gurnula. „Uzmi mene, biću dobra", rekla sam mu i pritrčala umiljato i plašljivo. Negde duboko u duši stidim se tog svog gesta. Kako sam uopšte mogla da potrčim, molim i kasnije oslovljavam sa „tata" okorelog zlikovca koji snosi odgovornost za brojne pokolje, pa i one u Sanskom Mostu, mom selu. Onda sam bila očajno uplašeno dete. Sada razmišljam kao odrasla, iskusna osoba. Interesovao se za mene, za moje poreklo. Moj identitet bio je izbrisan. Naučila sam da sam 97. I ništa više. Sećanja u magnovenju. Srećom, čula sam kako časna sestra odgovara da ima moj karton. Da sam Zorka Delić. Ali i trenutka kada mu je objašnjavala koje sam godište i činjenicu da su mi lažno napisali da sam mlađa dve godine, a kroz smeh je rekla: „ Šta može da pamti dete od tri godine. Ništa". Kao da sam se ponovo rodila. Ja sam Zorka, a ne 97 – ponavljala sam u sebi.

Imala sam šest godina i navikla na umiranje, više sam drugovala sa smrću, malo sa životom. Kada mi je časna sestra rukom zahvatila glavu i povukla je unazad, ja sam koljača mirno ali netremice gledala. Onim čistim, milim, nevinim, detinjim pogledom. Bio je potpuno izgubljen. Umesto da do kraja zarije nož, odjednom ga je izvadio

Kako ste sesnašli u novim okolnostima u Zagrebu?
Došla sam kod Slavka Dasovića. Domaćica je bila njegova prijateljica, ustaškinja Marija Čop, Hrvatica iz Zagreba kojoj od prvogmomenta nisam bila simpatična. Radila je u ustaškom pokretu i svakog jutra u uniformi odlazila na posao. Živeli su u velikom jevrejskom stanu, a vlasnicu i njenog sina isterali su u sobičak. Morali su oboje da se pokrste, i za to su dali puno zlata, novca. Sina su joj ubrzo odveli na školovanje za fratra. Ili to, ili smrt. Kasnije sam se u stanu sprijateljila sa tom Jevrejkom i jednom joj spasila život, prikrivši je, tako da je ustaše nisu pronašle. Bila je preplašena, bespomoćna. Oko vrata sam uvek morala da nosim šal. Rana je polako zarastala, a Dasović i Čopova su mi strogo naredili da maramu ne skidam i nikada nikome ne pričam o rani i ožiljku na vratu, inače će me vratiti u Jastrebarsko. Sećam se da je Marija Čop prvu noć insistirala da me Dasović vrati u logor, i da ona neće da brine o srpskom kopiletu. Te noći sam legla gladna i pošto je bilo jabuka na ormaru, popela sam se, uzela jednu. Istog momenta se našao pored mene Reks, a ovo dvoje su se grohotom smejali, uz komentar da su znali da sam lopov. Sutradan sam bila surovo kažnjena i rečeno mi je da će me pas rastrgnuti. Marija Čop posle izvesnog vremena nije htela da brine o meni, tako da me je Dasović odveo kod njegove sestre, šezdesetogodišnje udovice Jelke. Retko je navraćao. Kasnije je pobegao u Ameriku, a Jelki slao novac. Školovala me je i vaspitavala kao pravu Hrvaticu katolkinju. Učila da ne volim Srbe, četnike. Ponavljala da sam siroče zbog srbočetnika. Terala me je da idem stalno u njihovu crkvu, što je izazivalo kod mene pravi košmar. Prekinuta je svaka veza sa mojim sestrama, braćom. Dugo nisam znala šta je sa njima. Dugo sam nosila lažno ime, imala drugi identitet, a u dokumentima logorskim je pisalo da sam mrtva. Bila sam Marija Dasović. Posle rata Dasović je zbog optužbi za zločine nad Srbima bio godinu dana u zatvoru. Kada je izašao hvalio se da mu je pomogao njegov ratni drug iz Prvog svetskog rata, Josip Broz. Otišao je za Ameriku. Kada je sasvim ostario i vratio se, u bolnici u Zagrebu, na samrti mi je priznao da je kriv za moju porodicu i molio me da mu oprostim. Nisam mogla. Dao mi je neku fotografiju. Okrenula sam se i otišla. O Jelki sam se brinula do kraja njenog života. Živela je u Mostaru sa mojim suprugom Vlajkom, i sa mnom. Nisam je ostavila. Formirala sam porodicu. Izrodila dvoje dece, sina i ćerku. Oboje su sadazreli ljudi i priznati stručnjaci u svojoj profesiji. Sa Vlajkom sam živela 34 godine u srećnom braku.

Za kraj, opišite nam vaš susret sa Ivom Andrićem.
Bila sam predsednik literarne sekcije u zagrebačkoj gimnaziji u trećem razredu. Profesorica hrvatskog jezika predložila je da u goste pozovemo Krležu, čemu sam se suprotstavila. Pamtim Krležu po ružnom gestu, kada sam imala osam godina. Dasović me je poslao sa pošiljkom kod nekog generala, a ja greškom ušla u Krležin stan da odnesem pismo. Pitao me je kako ga ne prepoznajem, kada je on čuveni hrvatski pisac. Odgovorila sam tada da nikada nisam čula za Krležu. Isterao me je napolje. Predložila sam profesorici da u Zagreb pozovemo Andrića. Iva Andrića sam čitala, volela i poistovećivala svoju sudbinu sa sudbinom janičarskog srpskog naroda. Danka u krvi. Sebe sam doživljavala kao janičara. Bila sam presrećna kada nam je došao Andrić. Govorio je o sebi, svojim delima, i na kraju došao i na naš čas likovnog. Lepo sam crtala, pa sam iskoristila priliku da ga portetišem. Kada sam mu poklonila rad bio je iznenađen. Rekao mi je da imam smisla za umetnost. Napisala sam mu posvetu. Za uzvrat on je meni poklonio knjigu „Na Drini ćuprija" i napisao posvetu koja, kao da je kasnije obeležila ceo moj život. Zamolila sam ga da ne piše Mariji Dasović posvetu, nego Zorki Delić. Sve je brzo shvatio. Na posveti je pisalo: „Vaš entuzijazam, snaga, ljubav prema životu, lepoti, ljudima, vode vas teškim putem na kojem ćete uvek biti pobednik

Vaskrsnuæe Zorke Deliæ | Peèat - Milorad Vuèeliæ

Preživeo pakao Jasenovca

2010-04-08T13:58:00.001-07:00

Preživeo pakao Jasenovca

Aleksandar MACANOVIĆ, 08.04.2010 20:59:57

Ocena:

5.00 (Glasova: 14)

Komentara: 0

Gojko Knežević

PUT stradanja, a potom i izbavljenje Gojka Kneževića, tada malog logoraša koji je uspeo da preživi pakao Stare Gradiške, Jasenovca i Jastrebarskog, u potpunosti se poklapa sa spasilačkim akcijama Diane Budisavljević. Iako to i ne zna, Gojko je, verovatno, jedno od hiljade dece koje je zahvaljujući njoj spaseno od sigurne smrti u logorima.
U trošnoj i skučenoj kancelariji Udruženja logoraša Drugog svetskog rata u Banjaluci, čiji je predsednik, Gojko nam priznaje da nije čuo za Dianu Budisavljević, ali jeste "za neku ženu koja je spasla mnogo dece od smrti u logorima". I eto, opet: Dianino ime toliko je potisnuto da se za nju ne zna čak ni među preživelim logorašima sa Kozare!

Svirepost

POTRESNA trasa Gojkovog stradanja vodi od Stare Gradiške, gde su ga ustaše, kao osmogodišnjaka, transportovale u leto 1942. godine iz zbega na Kozari, pa preko Jasenovca, gde, u organizaciji Diane Budisavljević, prvi put interveniše Crveni krst.
Iz Jasenovca dolazi u Sisak, gde raspoređuju male logoraše, a potom ga nevoljni put vodi do "kužne" bolnice u Zagrebu, pa sve do Jastrebarskog. Odatle ga u jesen 1944. godine odvode u Zavod za gluvonemu decu u Zagreb, gde će ga konačno spasti jedna druga žena.
Kroz čitavu sudbinu tada tek dečarca, poput nevidljive niti - a da toga nikada nije postao svestan - provlači se ime Diane Budisavljević, koja je vodila većinu akcija spasavanja iz pobrojanih logora. Na jednom od sačuvanih dokumenata iz Hrvatskog državnog arhiva gledamo spisak dece odvedene iz Siska u Zagreb te 1942. Gojkovog imena ni na jedinoj strani nema, ali tu su druga deca iz njegovog sela, Knežice...
- Majku Jovanku su zaklali na moje oči u Jasenovcu, a izgubio sam i devetoro braće i sestara. Svi su pobijeni u logorima. Jedini ja, eto, preživeh - kaže Gojko, kao da se jada. - Ustaše su uživale u otimanju dece od majki, pa su tako moju tek rođenu, dvomesečnu sestricu oteli od majke. Moja mama, krupna i jaka žena, Kozarčanka, u rvanju sa ustašama, četvoricu poobara u blato, a ostale ustaše, koje su posmatrale, iskidali su se od smeha, kako ih jedna žena pobaca okolo kao snoplje. Poniženi, izvadili su noževe, uhvatili je i odsekli joj dojku. Majka je izgubila svest, i tada su je zaklali. Sestricu su samo bacili uvis i dočekali na nož.

Spasenje

DEČAK je bio u grupi logoraša koji su sve to posmatrali. Jedan od starijih rukom je zatvorio usta, da ne jaukne za majkom i sestrom, da se ne oda i bude sledeći pod ustaškim nožem.
Preživelo je kozaračko dete i odvođenje na streljanje, i mnoga druga mučenja i bolesti u logorima, ali će se do kraja života sećati dana kada je spasen i svog anđela-spasioca.
- Bilo je to u jesen 1944. godine, kada su nas, grupu dece, ponovo odveli u Zavod za gluvonemu decu. Pavelić je dozvolio da Zagrepčani uzimaju decu pod uslovom da im promene ime, da ih vaspitavaju u duhu hrvatstva i ustaštva, te da zatru svaki trag porekla toj deci - priča Gojko.
Blanka Novaković je bila zagrebačka intelektualka, ženevski student, bogatašica, otac joj je bio senator, građevinski preduzetnik, a bila je udata za Stjepana Novakovića građevinskog inženjera.
- Ako postoji anđeo, to je bila ona. Kada je čula za taj logor-prihvatilište dece, ona je odmah uzela sedmoro srpske dece - priča Gojko. - Kada je došla do mene, ja sam bio na samrti sa nekih

petnaestak raznih bolesti: difterija, dizenterija, upala pluća, upala porebrice, rahitis, gliste, uši... Na glavi je imala maramu, i ja sam u onoj agoniji, kako ju je obasjalo sunce, pomislio da je moja mama i povikao sam: "Mama, vodi me odavde!" To joj je, valjda, osim humanih, pobudilo i majčinske osećaje, jer nije imala svoje dece, uzela me u naručje i ponela prema kapiji.

Novi dom

A NA kapiji - poslednja prepreka.
- Ustaša me pita: "Hoćeš da ideš sa ovom tetom?" Ja tada malo dolazim sebi iz onog bunila, gledam u ustašu, pa u nju i kažem: "Neću!" A taj ustaša odmah dočeka: "Ma milostiva, mali ima pravo, dok dođete do kuće on će umreti". Ona se iznenadila pa me pita: "A sinko, zašto nećeš?" Ja gledam u nju, vidim neka dobrota, nežnost isijava joj iz očiju, pa kažem: "Hoću, ali da uzmeš i mog prijatelja Boška". A taj Boško je bio zdrav dečak, rodom sa Korduna, koji je pola svoje hrane delio sa mnom, onako iznemoglim.
Tog dana Blanka je osim sedmoro ranije uzete dece, spasla i Gojka i Boška. Sve je udomila kod prijatelja, a Gojka je uzela sebi. Oporavila ga od bolesti i posle školovala pod imenom Vojko Novaković.
Gojka je 1949. godine pronašao otac-partizan, koji je tražio familiju izgubljenu u ratu. Kada je preminuo poočim Stjepan, 1954, Gojko je napustio Zagreb i otišao na dalje školovanje u Tehničku školu u Beogradu. Blanka je umrla tri godine kasnije. Do kraja života posećivala je Gojka dok je bio na školovanju u Beogradu.

IZ “DNEVNIKA DIANE BUDISAVLjEVIĆ“
4. avgust 1942, Jasenovac
"Prošla sam kroz čitav logor i govorila ženama da ću preuzeti decu. Bilo je mnogo teško bolesnih žena i dece. Ležali su na zemlji. Žele da mi predaju mnogo dece koja su teško bolesna, čudnovato plava u licu. Kažem da ne smem da dovedem teško bolesnu decu. Znam da u Zagrebu nema mogućnosti za smeštaj. Ne možemo da ih smestimo u ustanove sa zdravom decom, jer će nam sva umreti. Bilo je strašno što nisam majkama, u njihovom očaju, mogla pomoći. (...)
Požurivala sam polazak, znajući da me nestrpljivo očekuju. Napunili smo 15 kola s decom i poslali ih na kolodvor. Kao i prethodnog dana, upozoravam veće dečake da se prilikom vožnje kroz logor sagnu i budu potpuno tihi. Jako se bojim da će mi opet dečake zadržati, ako budu smatrali da su stariji od 14 godina. (...)
Bio je to naporan dan, pun stravičnih utisaka, jada i očaja, utisaka koji su me dugo progonili i te žalosne spoznaje su verovatno bile uzrok mom dugotrajnom pobolevanju.
Polazimo oko 23 časa, s 1.200 dece. Imala sam dojenčad koju sam opet pažljivo pokrila belim omotnim papirom, jer noć je bila hladna."

CISTERNA
U LOGOR su nam dovozili cisternu za vodu koja je sa stražnje strane imala vrata. Ustaše su nam govorile: "Hajte, deco, vodimo vas mamama i tatama kući". Deca nagrnu u cisternu, to je cika, vriska. Ja se nisam gurao jer su mi mamu već zaklali, a za oca sam znao da je u partizanima. Kad napune cisternu decom, zatvore je, negde usput puste gas i podave ih, pa se vrate po još dece - svedoči Gojko.

DUMBOVIĆ
U PRILOGU "Dnevnika" među dokumentima su i transportne liste dece iz logora Sisak u jesen 1942, kada je Gojko Knežević, skupa sa stotinama kozaračke dece, i prebačen u Zagreb. Evidenciju dece koja su stizala u Sisak radio je Ante Dumbović, učitelj i blizak Dianin saradnik. On je, verovatno, i pomogao da se sačuva Gojkov identitet.

VEĆA OD ŠINDLERA
* Austrijanka udata za Srbina, organizovala je akciju spasavanja srpske dece iz ustaških logora u vreme NDH.
* Decu sa Kozare, Korduna, iz hrvatskih i bosanskih sela, lečila je u Zagrebu i pokušavala da nađe familije koje bi ih podizale.
* Popisala je oko 12.000 mališana u svoju kartoteku, kako bi im sačuvala imena vratila ih roditeljima posle rata.
* Imala je podršku uskog kruga ljudi, i svi su rizikovali svoje živote zbog srpske dece. Protiv nje i saradnika bile su ustaške vlasti, a posle rata je pala i u nemilost komunista.
* Umrla je gotovo zaboravljena, u Insbruku, u Austriji. Njeno ime ne nosi nijedna ulica, ni institucija u Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj. Nema je u udžbenicima, nema ni knjige ni filma o njoj.
Sutra: Sudbine nestale u arhivama

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=10&status=jedna&vest=175790&title_add=Pre%C5%BEiveo%20pakao%20Jasenovca&kword_add=logor%2C%20diana%20budisavljevic